Najnovije blog objave

ovo naše parče balkana
oduvek se pokrivalo
nekim vetrovima,
umotavalo se u njih
onako dečje nevino
bez otpora ...

vetrovi stalno duvaju,
a ponekad pomislim
kako su oni poravnali
ovaj prostor
i nebo nad njim ...

malo zatim se zapitam
da li su nam misli ravne
da li su nam ravna osećanja
da li nam je duša izvetrena

razni vetrovi ovuda duvaju, razni ...

Noc vec uveliko zagrila grad...dan se otkotrljao sa kisom u nepovrat...

Razmišljam gdje li si,kako si...nismo se vidjeli pet godina.I pitam se kad bi te sada srela,šta bih ti zapravo rekla...da li bi srce zakucalo jače...ne znam...kao što ne znam zbog čega
baš danas toliko intenzivno razmišljam o prošlosti...i baš o tebi koji si otišao bez riječi,bez pozdrava,bez kajanja...
al valjda to svakome od nas naiđe...potopi nas prošlost kao voda...

Pa, beli crv izlazi iz svog vekovnog skloništa. Proganja, jer je ogavan, crvljiv, a istovremeno nevino beo, čist i u srcu i duši.
Neverovatno, naši roditelji nas nisu učili kako da se ponašamo sa Belim Crvom.
Nego,.. vratimo se u realu, u današnjost.
Ako nam priča o Belom Crvu zvuči glupo, onda nam realnost i nije nešto normalna. Meni ove stvari oko nas zvuče neverovatnijima. A pored ovih naših predstavnika pri društvenim poslovima - političarima,

Sećate li se one pesme: "neko nas posmatra..."? E pa, ja posmatram. I znate šta, svet mi je sve manje smešan. Više mi je ozbiljan, ali ponekad mnogo prijatan. Mnogo smeća ima oko nas, ali se ne damo.
Gledam plivanje u Mančesteru danas - Evropsko Prvenstvo. Neki u kvalifikacijama zaostaju i po tridesetak sekundi za prvoplasiranima, ali ipak istraju. Ceo svet im se smeje, ali ja sedim u mom kutku i divim im se.
Danas sam melanholičan - ja sve posmatram, ali mene jedva

Nedjelja i sunce.
Trava ozelenila.
U vazduhu novi zivot
osjetim...
i nestane sva tuga
razmišljam drugačije...
misao dobija svoju kristalno jasnu čistoću...
dok gledam trešnju rascvjetalu...
Koraci postaju nepodnošljivo laki
dok se krećem u susret nečem novom
neznanom...a znanom zapravo samo nemiru u meni...
koji me tjera da ne stajem...da idem...a znam
da je to sve ona pjesma...
nekako s proljeća

Umorna sam.
Ne, nije to fizicki umor.
To je vise mentalno preopterecenje besmislenim zivotnim dekorom. Elem, sve to znam i opet redovno upadam u zamku. Ubace me u masinu i ja rutinski okrenem krug kao da dokazem sebi da umem. Ma nije ni dokazivanje. Mozda samo treniranje rutine da ne zardjam.
Umorila sam se sopstvenim zamaranjem…

"Ajd’ sredi par dana slobodno da odemo na skijanje", kaze mi moja plava seka malopre.
"Ma kakvo bRe skijanje,

da li jutros duvaju neki vetrovi ...

stalna podešavanja u mozgu su takva
da mi je uvek uključen autoplay
za sve tople i pozitivne misli i ideje ...

jutarnja svežina koja zna onako s' nogu da krene
više dođe kao neki test i svakodnevna nesvesna provera
da li su uključeni svi zaštitni sistemi ...

svakako da mogu pomoći vunene čarape
ali da li to znači da je potrebno biti ovca
kako bi nam stalno bilo toplo

Postoje dani kada se doza neke nostalgije pojavi niodkuda. Ali kad malo bolje pogledam unazad i nije bas da je dosla niodkuda. Srce vodi samo svoj zapisnik i zna tacno kad treba da nas podsjeti na nesto.
Danas je jedan od takvih dana. Dok sam se smarao na poslu nikako mi iz glave nije izlazila blesava druzina koju nadjoh lunjajuci netom. Sjedim sam i pokusavam da se koncentrisem na rad al misli ko zna gdje.
Kako smo samo znali da otpadamo svakodnevno, ubijajuci dokolicu samo tako.