Najnovije blog objave

zosim kaže:

17.VIII 1993. NEDELJA

Svaki umetnički čin pokušaj je ponovnog obićenja (obivstvovanja) Boga, i njegovih promisli. Doživljaj, spoznaja, pomiluj su božanskoga.

18.VIII SREDA

Bog nije potreban da bi smo se imali čega bojati. Ali, kada napujdamo svoju dušu u potragu za odbeglim likovima samoosvešćenosti s plantaža egzistencijalnog opovršnjenja, zaglibimo se u močvarama usamljenosti. Onda je težnja za Sveprivlačećim, Svespoznajućim,

zosim kaže:

05. V 1993. SREDA

Osluškujem. Ko da se svi šušnjevi i šumovi urotiše da iskljuju zrnevlja razuma iz moje zanesvešćene mozganije. Pospano kliženje točkova mokrim drumom - šaputavo šuškanje posteljine o ljubavnoj igri. Usamljeni koraci neznanca pod prozorom - ječanje kreveta uritmovano sladostrasnim stapanjem dva tela. Gorim dok prislanjam nabubrele ušne školjke uz zidove i vrata, zaglušene udarima poluludog srca. A onda se kroz rešetke od njegovih bolom satrvenih

zosim kaže:

08. I 1993. PETAK

02,30 h
Bio sam u njoj. Plakala je. Ne zbog neizdržljive čežnje da svojim osećanjima prodre i stopi se sa mnom, već što se nešto tvrdo, hladno i nemicajuće uskopistilo uporno pred tom čežnjom i osujećivalo joj svaki napor da mi se potpuno i bez ostatka predaje.

12. IV PONEDELJAK

Pustite me prijatelji, poznanici, rođaci, ljubavnice, obaveze... Hoću da znam da ne postojim.

15. IV ČETVRTAK

zosim kaže:

03. XI 1992. UTORAK

Kad zakaže unutrašnje raskrinkavanje, čovek krene sa spoljašnjim, verujući da će tako privoleti smelost, kojoj smo u navali patetike okrenuli leđa, da položi svoj vreli habitus na mrzna uzglavlja obnevidela i površnosti. Tako i ja načinih taj površni čin: obrijah bradu i brkove.

13. XI PETAK

Nekoliko neuspelih crteža. A htedoh napisati stihova.

19. XII SUBOTA

Kod ljudi postoji jedna vrsta

zosim kaže:

06.V 1992. SREDA

Mora se izboriti za tragičnost, živeti po svom delu. Inače se umetnički čin pretvara u puko, isprazno gestikuliranje (što nadima sujetnost). Ali, i življenje u izabranoj tragediji je gestikulacija. Niče je ludilom zaokružio svoje delo.

26. V UTORAK

Najprikladnija izmišljotina nas samih vaspostavlja se u zajednici kao jedini mogući izraz naše ličnosti. Izabrano „Ja“, pogodno ukolotečenju, nameće se zahtevom za vrhovnom

zosim kaže:

23.X 1990. UTORAK

Kada me sreću ljudi na ulici reda radi s pitanjem: "Šta radiš?", ja odgovaram "Imam vremena".
Nikud ne jurim, nikud ne žurim, uhvatio sam vreme za rep. Ali, ima li ko više lukavosti od te neograničenosti, nedostatnošću našeg poimanja ograničene? Svaki svoj kut, meni dohvatljiv, prebojilo je žarkim bojama čežnje za tom ženom, i u preobilju trenutaka ja ne nalazim mira, i izmičem sebi.

21,15 h
Svako imenovanje

zosim kaže:

11.VIII 1990. SUBOTA

Zar pitanje koje sam pre koju godinu postavio sebi: Jesam li sopstvena izmišljotina?, nije samolaskanje jedne nadmene, uobražene volje? Čini mi se da što je jači bio zamah i talas nehotičnog, slučajnog, koji bi zanosio brod mog življenja, to sam ja sve više predosećao kako su mnogi obrti nastali zaslugom mog izbora. Kakvog li apsurda?

Pomisao da ona vodi ljubav s drugim pričinja mi nesnosnu bol i nagoni da u suludom onanisanju brišem

PESNIK U VRELO POPODNE

Odbegao u famu popodneva
nad psom zgaženim znoji se

Žudnje arhaične pupoljak
pogruženo otvara se
za likove iz gradske vreve

Kolenima klecavim
nakon seksa imitiranog
krađom obožavane knjige
zavodi fasade zgrada
i pločnike
znatiželjnog grada

Dodirom somotnim
vrelog vazduha
u ogledalo preobražen

barabar onima koji ga daruju

MILICA

Majušna sestra
pokazuje prva
likovna ostvarenja
Sivo obojen list
sa belim mrljama
Sliku je nazvala
Sneg
O dete
molim te
kad odrasteš
nemoj da zaboraviš
da gledaš u nebo


Zosim Popac

NARUŠENI NEBOSKLON

Ovih godina
među dojkama
igram školice
cugnem za bambadava
čašicu-dve
Dokolice
i pobolim od melanhurije

Ogledalima naprslim
nešto bih da prozborim
ali zamuckujem
sintaksu tišine
Nema učenja
Tek da pesma prosvira
sebi metak


Zosim Popac