Najnovije blog objave

zosim kaže:

RAZUMEVANJE


Ni godine
Lica ljubavi
Vreve gradske ni tišine
Muzika
Zdanja sveta
Ratovanje napušteni domovi
Ni nadgrobni spomenici
Obrazi mokri bdenja
Studije
Putovanja ni deca
Nevinost doživljaja priče
Ni hodočašća
Tek
Persiranje
Podoji milinom
Mesečina na šapi
Beleg kad liže
Vučice
Iz sna
Omogućava
Razumevanje

Krenuli smo. Nekud. Priroda uzvrpoljena vetrom, ljudi teškom neizvesnošću. Neverica u sebe sad opstajućeg.
Kao što oganj plodi zemlju, nadolazeća jara boli oplemeniće dušu.
Odlaganje ukolotečenja: tako sam do skora govorio o sebi i svojim namerama. A sad? Sad ću odložiti svoj život u masovnom obezličenju.
*
Bez oblačka, vedro plavetnilo nebesko. U daljini grmljavina, neprirodna, ljudska, obesmišljena toplim žutilom što pada umilno, ljubopitljivo, na našu

OTIŠAO SAM

Otišao sam u reč
da je oživim

Nikoga ne krivim
što me je R
rastrglo
u sprezi sa A i T

Sad lutam
prostorima nedohvatnim
neozeblom umu

Otišao sam
da više nikad ne budem
sad i tu


Zosim Popac

Tumaramo...

Na cesti, uz čeoni zid
kamene, nagorele kuće
ispod mlade smokve
nešto zasvetluca

Saginjem se i uzimam
privezak za ključeve

mesingan – k’o nov

na kojem čitam:
Limen glazba
i ime obližnjeg gradića,
poznatog letovališta

Slova u stilizovanoj liri

Setih se muza, Orfeja, Euridike
i svog tek rođenog sina

Na dlanu, mokrom

VOJSKA U NAPUŠTENOM SELU

Imitiramo život
onomatopejom svakodnevlja

Ali nas AVET
pustog sela
ujutru uvek iznenadi
tužnim psećim očima

Zato ubijamo pse
mi
ljudi pobesneli


Zosim Popac

OČAJNA PESMA

Raskrinkavali smo intimu
zatvorenih dvorišta
remetili san izgladnelih
ostavljenih životinja
iz soba nas začuđeno posmatraše
iz straha nedovršene namere
zaustavljeni gestovi svakodnevnice
mirisavih ljubavi nepoznatih
kreveti neraspremljeni
Poluispijene čaše plakale su
od tugom iskrivljenih nekih usana
zaboravljene
A mi stranci uplašenih
očajnih lica
uzjahani i bičevani

NEŠTO O SREĆI

Volim da
šnjuvam svoje brkove
Sete me omiljenog jela
il' se šepure
nacvrcani vinom
Tragom mirisa
nabasam na garež jauka
i domaću mučenicu
koju smo cirkali moljčeći strah
dok su meci svetleći
iznad nas glumili svice
21.septembra 1991.
na Malu Gospojinu kad grmelo je
pod nebom vedrim
zamirisali su na zvezde

U ševaru
pod nosem gacam
muljem

Ogromni crni pas sede tik iza stolice na koju sam se skrhao. Prošlo je skoro dva sata kako sam pokušavao da zaspim na klupi na Kalemegdanu, kad me hladnoća prosrsila i naterala na hod. Na trgu kraj "konja" ipak sedoh za ogoljeni, vlažni sto. Moja kći Teodora, Sneška i naše drugo čedo u njenoj utrobi spavaju. Grejem se njihovim snovima i sumnjivim sadržajem iz pljoske. "Šta radiš to čiko? Mogu li sa tobom da sačekam jutro?" Ima 12-13 godina. Puši. Zamolio je da mu

Oslonio sam se grudima na rub radnog stola. Osluškujem srce: skakuće, igra školice. U plavim, zarozanim dokolenicama, misli stadoše da preskaču konopac proteklog zbivanja, kad: tiho kuckanje. Podigao sam glavu i polako otvorih oči. Na plehanom simsu vrabac je kljuckao smrznute troje. Jedna pčela bezuspešno je pokušavala da uleti s terase kroz otvorena vrata, udarajući u razapetu pokoricu moje snuždenosti. Spustih otežale ruke na sto. Preznojio sam se, osetio olakšanje. Šašolji me

*
Lep je i živ olistali Tovarnik. U kući Medića prvi put polegla bezbrižnost na moja pleća. Ovde više ne držim pušku i ne čekam, čekam ... Pozdravih se s prijateljima.
*
Vukovar. Patnja. Bol. Onemeli krici. Zaprašnjavili avetinjski grad i povukli se u pričljivu nemuštost razvalina.
*
Nepoverenje, čak i otvorene pretnje nekog nesrećnog starca.
*
S ove strane Dunava, u sirotinjskoj kućici, pogošćen sam toplim, velikim dušama. Šanika