Najnovije blog objave

GRADSKA SVAKODNEVNICA

Dišemo uzalud
bez mirisa odavno je paučina
po uglovima detinjstva i kamenu
oteto je pamćenje

Među bedrima
žena sa ukusom plavih
morskih dubina živiš i niko
na groblju da se probudi

Isti san
iz noći u noć silueta žene
s detetom u naručju na platnu
zapenušane pučine

Svakog jutra
pod perikama ponavljanja
zastrašujući gradski sati

INTERMECO

Na putu od grada detinjstva
do grada mladosti
u safijanu pospanosti
sediš
dečak pre mnogo leta
čovek nekog sutra
i ti sadašnji

Musavo staklo
poznatu knjigu predela
hitro prelistava
Do tebe
kozer sedište prazno
brblja

Gledaš sebe u baražu
izjalovljenih ljubavi
i pijan od apsint-bola
znaš da u farsi magnovenja
ostario si
na putu

U KUĆI MOG DEČAŠTVA

Kopile
ugnjilelih zidova
Memla
vragolasto nozdrve štipa

Dečja maštarenja
u paučinu udomljena
prašnjavim su opričinjenjem
smagnuta
Ispredilicom
pauka Vreme ispletena

Prozor stari ćuti
lastivi
život moj čitav

Stojim pred njim i ništa
ne čujem ništa ne vidim
Samo sećam se
čekam i
slutim


Zosim Popac

PREPOZNAVANJE


Po ulicama čitav bogovetni dan
srećem zvezde Holivuda prijatelj
preminuo u prvom razredu
osnovne oslikava murale
na klupi gde plačem
kad umiru delfini skamenjen
dišem tik uz levi demonski
moj profil tanano biće
prebira po strunama srca ne zna
od davnina obitava mi u snovima
kćer i sina videh onog dana
nemušt go dok sam geguckao
levom obalom Dunava i na plaži
pravio

ZEBNJA

Tvoj poljubac
na sneg kad zamiriše
seti me
kao dete
u plakar bih se često
šćućurio
Priznajem
nedruželjubive otuda
i pišem ove pesme

Zosim Popac

NOSTALGIJA

Pronašao sam
u albumu uspomena
vlas kose moje nane
Setih se
uveče bi nas preksrtila
i bajalicom razmrštila
naša čela
Sestra i ja pod jorganom
dečurlija brujali smo
i radovali se kostima

Nisam znao
Tuga traži svoje oči
postoji bol veći od duše
Hrist ovih

NA KRAJU


Poliži kaplju
vina sa stopice prazne
čaše radosti

Ne diraj zavesu
posivelu zarobljenih sati
ne briši paučinu

Gledaj kroz prozor
detinjstva nacrtanog na zidu
sobe mladosti koju odavno
praznina rovaši

Na kraju
prve decenije
dvadeset i prvog veka
pokajnike niko
ne vidi više

Gledaj ćutljiv
zapaljenim Krikom
zasvođeno

"Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim..."(Miloš Crnjanski)
*
Kad sam kao dečarac šetao s roditeljima oboje ih držeći za ruke, običavao sam da gledam u nebo glave sasma zabačene nauznak. Sa svakim korakom glava je skakutala i to igranje glave i neba plavili su me neskrivenom radošću. I tako do ulaza u zgradu. Onda bih spustio glavu, stužio se i progutao pljuvačku.
*
Postao sam zaboravan. Tromijih misli.