Najnovije blog objave

PUTNIKU KOJI DOLAZI U SMEDEREVO

Kad dolaziš
putniče gradu priđi
s reke zidine i kule
tvrđave razrušene gledaj
ne miriši vodu
ne obziri se na kranove
bogomoljke što proždiru
utrobe lenjih šlepera

Zlatno jaje
iz kog se vasceli
ispilio svet promoliće se
iz tvojih grudi

Na groblju
starom u hram uziđi
za žitelje ovdašnje
pomoli se prođi kroz grad

Ako se iz Beograda, autoputem i preko Vodnja, trucka autobusom, pred ulazom u Smederevo prođe se pored Zlatnog Brda. Tu Sunce neštedimice leva životodarnost, i na tom mestu gde je vinova loza, pre nego je iskrčena, širila svoje ručje, toplina se preobražavala u ambroziju. Danas prolazeći ovuda putnik ubezeknuto bulji u kavalkade kuća, kućerina, vikendica, udžerica, zabataljenih temelja. Tek kad se Smederevu prilazi od Grocke, uz Dunav, nameće se pomisao da grad i reka, zemlja i ljudi,

Ovaj kraj je bez ruda. Zemlja ne daje šireći svoja bedra. Milovana toplim Sunčevim pogledima i odsjajima njegovog lika sa širokog Dunava, cedi sokove iz nedara. Ali, ona danas škrguće zubima. Zato se "Smederevka", vino od istoimene sorte grožđa, i ne može piti čisto, jer u ovom kraju kao i većina ljudi, vino i pod starost kisi nezrelošću. "Smederevka" dobijena sa državnih vinograda jednostavnog je bukea. Iza gutljaja na jeziku zaostane metalni trag. Ali, zato roze

Lastari olistali
ruke
šake ogrozdale
na peščar stopala mirišu

koža pod suncem zakorila
usni li
iz srca vino poteče

ko se njime napoji
zaglagolja jezikom drevnim
iz doba kad se duša

iza očiju još nije skrila
kako korakne
tako se ukoreni

Zemlju povija
da pesnici sada
svagda i u vekove vekova
ne budu žedni

iz zbirke "Žrtvovanje"