miha

Praznik...
Tužan sam.
Mnogo.
Pritislo me, a nema nikakvog vidljivog razloga za to.
Steglo, do bola.
Misli polumrtve, nekako sablasne.
Trebalo je, možda, i danas, kao jednog 1. januara, pre nekoliko godina, da odem na glavnu autobusku stanicu, da uđem u prvi autobus koji polazi, i odem nekuda,bilo kuda.
Tada sam stigao u grad na jugu; otišao sam u jedinu otvorenu smrdljivu buregdžinicu, jeo burek; nisu imali jogurt, dade mi brkata baba u prljavom

Nekome ko stiže... Četiri reči, dve reči, jedna reč... I ceo živo u tome.

Moj otac...
Umro je trošeći poslednje nedelje četrdesetdevete godine života.
Puklo srce. Interapikalni infarkt, tako to zovu. Nekoliko minuta agonije. I u tim poslednjim damarima života bilo mu je, siguran sam, lepo. Plakao je, u sebi, od tuge, ali srećan. Imao je od čega lepog, od naše majke, da se oprašta.
U tridesetdevetoj, otkriveni su mu prvi bodeži u srce; trigliceridi, povišen pritisak, promena ritma rada srčanog mišića, suženje krvnih sudova, blagi poremećaji

U ljubavi - u melodiji najdubljeg i najčistijeg u nama - bol je osma nota.
Do, re, mi, fa, so, la, si...bol.
Ko bolom ljubav nije akordirao, nije je ni imao, niti je voleo.

Držao je biser na dlanu, opčinjen njegovom lepotom.
Živeo je s biserom, zbog bisera, za biser...
Oseto je, odjednom, ne video već osetio, da se biser topi.
Sklopio je šaku, suznih očiju.
I nikada neće saznati da li je na dlanu bio biser ili pahulja snega.

Bol…
To je moj život.
Svaki put kada mi se učini da sam dodirnuo sreću, makar i komadić sreće, provire, odnekud, oštre kandže.
Boli...
Kad kažem „Boli“, to je kao da dišem, kao da šetam, kao da pevam, kao da se smejem; kad kažem „Boli“, to je kao da kažem svoje ime, kao da pričam sve o sebi.
Boliiiiii...

Ko si ti?
Niko sem tebe ne bi rekao da si niko.
Niko si, ipak.
Pođeš, pa staneš.
Stojiš dugo, dugo...dosadi ti...i opet pođeš da bi stao.
Poželiš nešto i onda se poplašiš da bi ti želja mogla da bude ispunjena.
Jak si taman onoliko koliko je potrebno da se već na prvi pogled ne vidi da si slab.
Slab si samo da bi svako ko hoće mogao da bude jači od tebe.
Kad bi pronašao rudnik zlata rekao bi «Mrzim rudnike» i produžio bi

Upoznaš je na Netu, zbližite se.
Ona je Stvarna, a ti želiš Samo Tvoju.
I Stvarna ti ispuni želju; pozajmi se Samo Tvojoj, stvori je.
Možda su jedino takve ljubavi večne.

Kad je čekaš kod sata, ili kod česme, ili kod crkve, a ona kasni, naljutiš se; kad je čekaš na Netu, a nje nema, uzbudiš se.

Star sam, ali još mogu da hodam.
Stigao sam u Banjaluku, grad u kome nikada nisam bio, a koji ispunjava već skoro četrdeset godina moj život.
Nekada davno, zalutao sam, sudbinom prizvan, na forum Vkafe, i tamo sam upoznao jednu veličanstvenu devojku iz Banjaluke, najveličanstveniju osobu od svih koje sam sreo.
Razmenjivali smo poruke jedanaest godina, da, jedanaest godina.
U tim porukama ne beše ni najmanje senke.
Ljubav, samo ljubav.
Iskrenost, zanos...