Najnovije blog objave

Čini mi se kao da sam desetine godina odsutan, daleko od svojih, na pustim i nepoznatim stazama. A gotovo sam siguran da ću već za nekoliko dana u svojoj sobi sećati se ovog putešestvija kao na nešto davno doživljeno, i već zamreženo paučinom u skladištima sećanja.
*
Zaslanio sam vodu supom i pojeo je neskuvanu. Utolih i glad i žeđ.
*
Sinoć su padale zvezde. Za nekima je kratko blistao svetleći trag. Poželeo sam da sam ništa. (u šumarku na 4-5 km od

Što moja površnost strašnije lice zadobiva, to su blagočastiviji i blagougodniji njeni unutarnji izdani.
*
Gde, gde, tračak svetla izgviri iza svilenkastog velarijuma krošnji. Tišina, kad zastanem. A onda šuštanje mora lišća koje mi seže gotovo do kolena. Uspinjem se uz strminu zahvaljujući po kojem kamenom ostrvcetu što se promolilo iznad žutih talasa, i satrudništvu svog štapa. Da nije njega već bih se strmeknuo niz padinu u mrmljavi potok.
Kad mi se vedrina

Spavam u keliji pored crkve. Preko Ribnice zjapeće, crne rane brda: Ribnička pećina. Hiljade slepih miševa. Kažu, desetine retkih vrsta. Da mi Miketa (Tildžin sin) ne otvori vrata kelije uspavljivala bi me noćna muzika šišmiša.

Noćna muzika
u zjapilu brda: hor
budnih šišmiša
*
Na bogosluženju: predivni muški glasovi seljana što su pristigli na jutrenje. U meni tiho, pritajeno nadahnuće. Ježim se. Kasnije iznad pećine: žubor Ribnice.

Gori mi lice, išibano oštrim listovima i stabljikama koje dobrano premašuju moju visinu. Čini mi se, već satima probijam se kroz nalatljive kukuruze. Ponekad zastanem, pogledam u sunce i busolu. Konačno, izbijam na onu šumu čiji bi me hladovit osmešak obodrio dok sam se probijao kroz suncokrete i pre nego li bi me čalabrcnulo novo gigantsko polje kukuruza. Hteo sam da se ušunjam u njena nedra kad, natrapah na mutnu vodu kanala. Držim za petu svoj dvometarski štap što je zagnjurio