U KAMENICU, LAĐOM...
Kao što je iz uvodnog posta jasno vidljivo, Sremska Kamenica je bivale sve povezanija s Novim Sadom.
Neposredna blizina ali i Dunav koji razdvaja ova dva mesta doveli su do korišćenja raznih načina putovanja.
Prevoz Dunavom, brodom, tj. lađom (svi su govorili 'lađa'; 'brod' je govorio samo neko ko je hteo da se u društvu pravi učen) sigurno je bio najstariji i dugo vremena i jedini način.
Pominje se u tekstovima i skela i vrlo je verovatno da je i to bilo prevozno sredstvo naročito ako se ima u vidu da i danas skele saobraćaju izmedju Futoga i Beočina kao i između Begeča i Banoštora.
Slika iz knjige V. Puškara 'NS Priče varoških ulica'.
Ovu malu parnu lađu - 'Negotin' - dobro pamtim. Putovao sam njome povremeno do Ribnjaka, ponekad i do Kamenice kad sam tamo imao neka posla ili kad sam išao na izlet u Frušku goru.
Stanovao sam od dečačkih dana pa do završetka studija u neposrednoj blizini novosadskog pristaništa. Iz nekog razloga, izgleda ne samo za mene, dočekivanje i ispraćanje ladja je bilo izuzetno zanimljivo a istovremno i opuštajuće.
Iz Kamenice je prva ladja dolazila još u svanuće. Bila je puna korpi (onih velikih sa dve uške ili povelikih cegera od pruća) natovarenih povrćem i voćem, ređe živom živinom, u jesen naročito grožđem. Po pravilu, korpe su bile prekrivene nekim grubim platnom, najčešće onim od koga se prave džakovi. Obod korpi je bio 'prišiven' za to prekrivku da voće ne bi ispadalo, da ga za vreme puta drugi ne bi uzimali ili da se ne bi kralo. Na pristaništu su čekali nosači sa drvenim kolicima, nudili prevoz do pijace, najčešće do Riblje pijace koja je na oko 150 metara od pristništa. Kasnije, bili su to tricikli na ljudski pogon, a još malčice kasnije i poneki tricikl napravljen od Tomosovog 'kolibrija'.
Oko podneva pijačari su se polako vraćali za Kamenicu sa ispražnjenim korpama. U medjuvremenu lađom su stizali ljudi na posao i djaci.
U hladu čekaonice pristanišne zgrade čekali su polazak ili su se sklanjali od vetra i kiše.
Ladja je za Kamenicu išla desetak puta dnevno, po redu vožnje. U nekim turama pristajala je i u Ribnjaku (još uvek tamo postoji kameni deo negdašnjeg malog pristaništa).
Parobrod 'Negotin' je bila prilično stara lađa. Mogla je da primi oko 150 putnika ako ne nose korpe za pijace. Odžak se 'prelamao' da bi ladja mogla da prodje ispod mosta kad je vodostaj bio višlji. Tada bi se putnici koju nisu našli mesta u kabinama podobro nagutali dima ako bi vetar bio pogodan za tu 'lađarsku huncutariju'.
Slika iz knjige V. Puškara 'NS Priče varoških ulica'.
Po senkama se vidi da je ova slika iz ranih poslepodnevnih sati - ljudi koji se se vraćaju sa posla kućama u Kamenicu čekaju sa ulaskom dok oni koji su pristigi ne izidju na obalu.
Od pristaništa u Sremskoj Kamenici nije ostalo ništa. Koju godinu posle velike poplave 1965. izgradjen nasip u Kamenici a ubrzo je i prestao redovni brodski saobraćaj.
Dunavska ulica u Sremskoj Kamenici. Ovo je pogled iz pravca nekadašnjeg pristaništa.
Slikano sa istog mesta kao na prethodnoj slici, ali u drugom smeru - prema mestu nekadašnjeg pristaništa.
Mesto na kome je bilo pristaniše sa stare razglednice. Tu je i kuća sa razglednice ali sada ima mansardne prozore.
Sem ovog glavnog dunavskog puta, sećam se i mesta prelaska Dunava manjim, drvenim brodićem koji je prevozio po dvadesetak putnika, najčešće sa biciklima. Pristajo je na neuredjenu obalu na uzvodnom delu Ribarskog ostrva, pedesetak metara nizovdno od kanala kojim je Šodroš spojen sa Dunavom. (Kamenička ada je do 30-tih godina XX veka bila pravo ostrvo. Tada je pregradjen Dunavac i formirano brodogradilište uz zemljani nasip.)
Od tog mesta pristajanja išlo se peščanom stazom kroz šikaru do brodogradilišta pa dalje tvdim putem prema Telepu ili prema Štrand-putu. Od ovog mesta pristajanja do grada je podaleko i zato su skoro svi korisitli bicikle.
Malo dalje od ovog kanala iz Šodroša je pristajao drveni brodić iz Kamenice.
Železnička stanica Sremska Kamenica.
Putovalo se iz Kamenice u Novi Sad i vozom, prugom Novi Sad - Beočin.
U drugoj polovini 50-tih za Sremsku Kamenicu se moglo i prigradskim autobusom. Na slici iznad je možda baš autobus za Kamenicu. Stajalište za Kamenicu i Karlovce bilo je blizu ugla Dunavske ulice.
Početkom 60-tih, ako dobro povezujem, Jugoslavija je na ime ratnih reparacija od Mađarske dobila, izmedju ostalog, gradske autobuse 'Čepel' i nekoliko hidrokrilaca. Ovo čudo tehnike i saobraćaja zamenilo je parni 'Negotin'.
Iako su hidrokrilci bili prilično brži i konforniji, ipak nisu imali onu čar starog parobroda.
Prevoz brodom, hidrokrilcima' potrajao je još desetak godina, a primat je ubrzano preuzimao drumski saobraćaj.
Da se ne zaboravi - perevoz zaprežnim kolima i biciklima nije ni prestajao.
Slika iz knjige V. Puškara 'NS Priče varoških ulica'.
Slika mesta nedaleko od ušča potoka u Dunav ispod pravoslavne crkve.
"ГОЈЕЊЕ" ЛЕДA НA РЕЦИ
Старији Каменчани слушали су од својих очева и деда како се у време кад се Дунав замрзавао, па скеле и чамци нису саобраћали, правио "ледени пут" преко Дунава.
И местима где је био лак прилаз сељачким колима, на обе стране Дунава, Каменчани су, уз помоћ Новосађана, на залеђеној реци простирали сламу у ширини довољној да се могу мимоићи двоје кола или саоница. На први слој сламе сипали би воду, она би се на ниској температури испод нуле брзо замрзнула, па би онда стављали други слој. И тако би с више слојева сламе "гојили" лед, како се тада говорило.
После тога су Каменчани слободно, не само пешице, већ и колима и саоницама, прелазили преко Дунава и одлазили на новосадску пијацу и у пазар.'' (Enciklopedija Novog Sada)
A zadesilo nas je i da se ovako iz Kamenice stiže u Novi Sad.
pa ako nema nista protiv da to zajednicki odradimo
