Pametna je starost mlađa od milion tupavih mladosti, vele oni koji su pametno ostarili. Tupava mladost se ne slaže, valjda zato što je tupava, kad je tupava. Kako god. A gde će starosti biti udobnije nego u penziji, toj najpoželjnijoj domovini za milione onih koji je nikada dosanjati neće? Kako je u penziji? Evo, kotrljamo nekako, kažu „boćaroši“ iz Limanskog parka. I sve im ravno. I u glavi, i na terenu.
Prolaze ljudi, prolaze vlade, prolaze predsednici (Bogu hvala), prolaze doba godišnja. A njihovo vreme se izvrndopečilo na travi, tu pod krošnjama raspojasanim, i ni na pamet mu ne pada da se nekud makne. A i kud bi, s tolikom penzijom? Neće valjda na pijacu, da mu luk račune pojede.
Ovde koga god da pitaš, on će ti reći da je baš on najbolji. Mada, mi među sobom znamo ko se dosad najbolje pokazao i s kim je dobro u timu biti. Ali to se ne može baš svima objasniti. Iako su ovde pravila jasna, pa je lako i utvrditi ko zna, a ko ne zna. Ipak, bez obzira na pravila, desi se ponekad da se neko naljuti, čak i kad on sam meri rastojanje od balote. Mora čovek nešto da okrivi, ako mu ne ide kako treba – priča nam 74-godišnji Janko Grahovac, trenutno najstariji aktivni boćaroš, koji je ovim sportom počeo da se bavi još ’85. godine, kada je iz Dnevnikove štamparije otišao u penziju. ‒ Bilo je tu desetak ljudi, ne više, uglavnom doseljenika iz Dalmacije, koji su svakodnevno igrali, a ja sam im se usput pridružio. Malo-pomalo, priključivali su se i ovi ovdašnji, verovatno ne slutivši da će postati „zavisni“ od boćanja – priča Janko.
Uz sam teren za boćanje nalazi se dečije igralište, a na njemu, uglavnom, „boćaroški“ unuci i unuke, rastrčani po toboganima i klackalicama, dok se dede prepiru čija je boća baloti bliža i naizgled ih ne primećuju. Naizgled. Jerbo, vele boćaroši, kad otud dečiji glas vikne „deda!“, svi kao jedan poskaču, pa opšta uzbuna nastane, dok se ne utvrdi ko je deda za kojim je „potraga“ raspisana.
NATO „učestvovao“ u gradnji terena
Od početka boćarske tradicije u Limanskom parku, dugo se igralo na travi, bez obeleženog igrališta. Za sadašnji njegov oblik „zaslužne“ su NATO trupe, koje su onomad porušile Most slobode, te ga na metalne konstrukcije rastavili. Deo narečenih konstrukcija iskoristili su i naši boćaroši, pa od njih ogradu za teren napravili, a njegovu unutrašnjost finim peskom nasuli. Sad im, kažu, ne fali ništa. Osim vode. Da leti teren poprskaju, da ih prašina ne davi. I WC, malo sređeniji od ovog sadašnjeg, više za unuke, nego za njih. Za ostalo im, kažu, mindeđ.
Duško Domanović
foto: Aleksandar Kamasi
