Fusnote prethodnog teksta
[Чланак је у скраћеном облику /= ошишан за већину фуснота/ објављен у часопису Каленић, бр. 185 (5/2009), Крагујевац 2009, стр. 12—15 - http://www.eparhija-sumadijska.org.r...enic5_2009.pdf]
[1] В. Александра Гаруновић, „Сусрет вероучитеља Балкана“, у Православље – новине Српске Патријаршије, бр. 973 од 01. 10. 2007, Београд 2007.
[2] Уп. Georgy S. Levit, “Creationists attack secular education in Russia”, NATURE Vol. 444, 16 November 2006, стр. 265; Inga Levit, “Creationism in the Russian Educational Landscape”, Reports of the National Center for Science Education Vol. 27, Nr. 5-6, 2007, стр. 13–17; в. такође, за опширнији опис актуелне ситуације у Русији, и чланак Ивана Викулова прочитан на научном скупу посвећеном вери и савременој науци Sophia-Iberia Academic Conference, одржаном у Мадриду септембра 2007. године: I. Vikulov, “Evolution-Creation Discussion in Russian Orthodox Church: Limit Religiosity or Private Opinion?” (у скраћеном облику чланак је штампан у зборнику радова са скупа објављеном под насловом Human Evolution: in search of our anthropic roots, Мадрид 2007, стр. 115–11.
[3] Тј. за буквалних 6 дана иако су, према извештају из Постања, сунце, месец и звезде створени тек четвртог дана стварања.
[4] Која, на начин на који је интерпретирају креационисти, не постоји, јер у Светом Писму нема прецизираног одређивања времена и датума неког догађаја, већ се догађаји везују за библијске личности, што јасно објашњава о. Лазар Милин у својој књизи Научно оправдање религије, књига 6, Црква и секте, Београд 1986, као и Мирослав Радошевић у својих Двадесет писама Јеховином сведоку, Писмо 14 [в. Марија Крњаја и Мирослав Радошевић, Сведоци Истинитог Бога – Православни пут и заблуде Јеховиних сведока, Београд 2002.].
[5] Што и није сасвим у складу са тврдњом из Писма да су пред Богом хиљаду година као један дан и један дан као хиљаду година – уп. Пс. 90, 4; 2. Пт. 3, 8.
[6] У противном, морали бисмо да прихватимо бројне антропоморфне представе приписане Богу, да Бог има руке, ноге, да се одмара, хода по Едемском врту итд.
[7] О сличној поплави креационистичке литературе у данашњој Русији, види чланак ђакона Димитрија Зворикина (Димитрий Зворыкин) „Творение и тварный мир с позиции Православия и Протестантизма“, у зборнику Той повеле и создашася: Современные ученые о сотворении мира, Фонд “Христианская жизнь”, Клин 1999, стр. 114–128.
[8] На пример: „Питање како је настао свет, како се формирала васиона и земља, то је ствар природне науке. Библија се у то не меша. Библија кроз Шестоднев хоће једино да нам открије основне религијске истине о Богу, свету и човеку.“ (наглашавање према оригиналу) – др. Лазар Милин, Апологетска читанка – Разговори о вери (1. том), треће издање, Београд 1985, поглавље „Шта нам природне науке и Библија говоре о постанку света?“, стр. 165. О овој теми он је опширно писао у свим својим апологетским делима.
[9] Св. Климент каже: „Писмо уопштено назива мудрошћу сваку земаљску науку, све оно што људски ум може да достигне... јер свака вештина и свако знање долазе од Бога“ – Стромата, књ. I, IV. Превод доносимо према „Ante-Nicene Christian Library“, vol. 2, Fathers of the Second Century: Hermas, Tatian, Athenagoras, Theophilus, and Clement of Alexandria, ed. Philip Schaff et al., T&T Clark, Edinburgh 1867–1885, стр. 304–305.
[10] Рецимо, кољивари прихватају научни поглед као што, на пример, свети Никодим Агиорит чини у свом раду Симболитикон, где прихвата последње теорије свога времена о функционисању срца (в. Георгије Металинос, „Вера и наука у православној гносеологији и методологији“ (превео Александар Перишић), Каленић бр. 174 (6/2007), стр. 17–22). У новијој историји, бројни православни богослови су, као и њихови историјски претходници, позитивно вредновали научни допринос.
[11] Тако је Калвин, тумачећи Постање, својевремено записао: „Мојсије је популарним стилом писао о ономе што сви обични људи без упутстава, уз помоћ здравог разума, могу да разумеју; али астрономи са великим трудом истражују све оно што мудрост људског ума може да схвати. Међутим, овакво проучавање не треба кудити, нити ту науку осуђивати зато што су неки очајни људи жељни да одбаце све што им је непознато. Јер није само пријатно познавати астрономију већ је и веома корисно: не може се порећи да та уметност открива премудрост Божију вредну дивљења. Стога, како треба поштовати генијалне људе који су проширили знање на ову тему, тако и они који су докони не треба да поричу овакву врсту труда... Тако не постоји ни један разлог због којег би букачи требало да се ругају неспособности Мојсијевој у чињењу месеца другим светлећим телом: јер нас он не зове на небеса, он само предлаже оно што нам се налази пред очима. Нека астрономи имају своје узвишено знање...“ – Жан Калвин, Comm. Gen. 1, 16 (превод доносимо према: John Calvin, Commentaries on the First Book of Moses Called Genesis, trans. John King, Edinburg 1847, стр. 86–87).
[12] Већ је Меланхтон захтевао да се казне они који уче „јереси“ по којој се земља окреће – уп. R. Hooykaas, Religion and the Rise of Modern Science, Regent College Publishing, Vancouver 2000, стр. 122. Меланхтон је касније променио мишљење, међутим негативан став према науци је опстајао међу протестантима.
[13] “Sermons from Science”, назив серије филмова намењених популарисању идеја „библијског креационизма“, које су амерички креационисти снимали крајем тридесетих година двадесетог века.
[14] Како то сами креационисти воле да кажу, једно су „научне чињенице“, а друго су „теоријске спекулације“; међутим, овакво раздвајање „чињеница“ од „теорије“, које је прихватљиво нашем позитивистичком и материјалистичком схватању ствари, је вештачко, јер у науци нема „чистог“ емпиријског сазнања, чак ни у најнапреднијим дисциплинама. Уп. Milan M. Ćirković, „Samo teorija?“, Godišnjak Istraživačke stanice Petnica, бр. 21, Петница 2005, стр. 46–47; чланак је прештампан у часопису Astronomija, бр. 18, Београд 2006, стр. 22–29.
[15] Joel A. Carpenter, Revive Us Again: The Reawakening of American Fundamentalism, Oxford University Press 1999, стр 73.
[16] Той повеле, и создашася: Современные учёные о сотворении мира, Клин 1999, стр. 82–114.
[17] Уп. Резолуцију 1580 Парламентарног сазива Савета Европе од 4.10.2007. године, усвојену под називом „Опасности од креационизма у образовању“ [“The dangers of creationism for education”], тачка 12. Сама Резолуција сведочи о ширењу креационистичких схватања америчких фундаменталиста по Европи.
[18] Той повеле, и создашася, стр. 88.
[19] Како бисмо илустровали и другачију могућност – да се наука намеће вери – приложићемо занимљиво мишљење др Дениса Александра, који каже: „Уопштено говорећи, до сукоба науке и вере долази онда када наука или религија усвоје „експанзионистиче“ тежње, покушавајући да одговоре на питања која очигледно припадају „супарничком“ домену. На пример, у књизи Јединство знања, Е. О. Вилсон предлаже да се сво знање без изузетка, укључујући и религијско, може превести у научно знање...“ – Dr Denis Alexander, “Models for Relating Science and Religion”, Faraday Paper No. 3 (цитирано према преводу Ане Ранитовић: Denis Aleksander, „Modeli odnosa nauke i religije“, електронска верзија преузета са сајта Фарадеј института за науку и религију, IntRes: Faraday Papers*|*The Faraday Institute for Science and Religion). Као што и сами знамо из искуства „самоуправљања“ и бољшевичке просвете, и наука може да буде фундаменталистичка и да служи идеологији.
[20] Међутим, с друге стране је потребно да наука остане наука, тј. да не одговара на питања као што су: „Који је смисао живота?“, „Постоји ли Бог?“, „Да ли добро и зло имају икакво значење за нас?“, „Шта се дешава када умремо?“ итд., што је јасно приметио Френсис С. Колинс у својем предговору књизи Saving Darwin.
[21] Владимир Лоски, Мистичка теологија Источне Цркве, Вршац 1995, стр. 71.
[22] Уп. Панајотис Христу, „Двоструко знање по светом Григорију Палами“, (са енглеског језика превео Дарко Ђого), Нови Источник – лист студената Богословског Факултета Универзитета у И. Сарајеву, 6/2006 [IntRes: Панајотис Христу - Двоструко знање по Св. Г – грчки изворник објављен у Π. Κ. Χρήστου, Θεολογικά Μελετήματα, τ. 3 (Νηπτικά και Ησυχαστικά), Θεσσαλονίκη 1977.]. Речима о. Г. Металиноса, „православна традиција… разликује два типа знања: божанско и секуларно… Православље прави разлику између два типа знања (и мудрости), и њихових метода и средстава, тиме избегавајући њихово бркање као и конфликт. Пут остаје отворен за збрку и конфликт само онда када су услови и суштина хришћанства изгубљени“ – в. Г. Металинос, „Вера и наука у православној гносеологији и методологији“, стр. 20–21.
[23] „Јeр ми је познато да постоји беспрекорно незнање и шкодљиво знањe“ – свети Григорије Палама, Тријаде I, 1, пар. 4 (цитирано према Јован Мајендорф, Свети Григорије Палама и православна мистика (са енглеског превео Јован Олбина), Београд 1983, стр. 83.).
[24] Уз обострани опрез: присетимо се бројних биоетичких дилема савремене науке, везаних за истраживање људског гена, клонирање, стварање живота у вештачким условима, експериментисање на људима и живим бићима итд.
[25] У овоме су знатно премашили о. Серафима Роуза, који је кроз своју књигу Стварање света и рани човек практично увео „научни креационизам“ у православно богословље. Књига је штампана на српском језику више пута. За критику поменуте књиге и критику дословног схватања Петокњижја, као и указивање на богословске проблеме који се јављају услед прихватања лоших и нетачних аргумената „научних креациониста“, види George Theokritoff & Elizabeth Theokritoff, “Genesis and Creation: Towards a Debate”, St. Vladimir’s Theological Quarterly 46-4 (2002), стр. 365–90. Укратко, аутори сматрају да је основна поставка књиге о. Серафима Роуза – како је атеизам једина алтернатива буквалном тумачењу Шестоднева – погрешна. Уп. наведени чланак, стр. 374–5, 379, 385 и даље.
[26] Наши свештеници у чланцима које пишу у корист креационизма користе дела псевдо-научника и фундаменталисте Хенрија Мориса, адвентисте Роберта Џентрија, фундаменталног баптисте Двејна Гиша, припадника тзв. „Мунове цркве“ Џонатана Велса, исламске фундаменталистичке групе „Харун Јахи“ и осталих креационистичких аутора (дела поменутих апологета креационизма – а са њима и бројна друга сличног усмерења – су већ преведена и објављена на српском језику у режији про-адвентистичког „Центра за природњачке студије“), заклањајући се иза њихових ауторитета и користећи чак и прокажене и застареле креационистичке аргументе којих су се у међувремену – јер је добар део књига које користе писан пре неколико деценија – одрекли и сами амерички креационисти. О пропалим креационистичким аргументима види Karl W. Giberson, Saving Darwin: How to Be a Christian and Believe in Evolution, HarperCollins books 2008.
[27] Године 1864, пет година од објављивања Дарвиновог дела Порекло врста, Елена Вајт је писала о визији стварања света коју је имала: „Била сам узнета до стварања и показано ми је да је прва седмица, током које је Бог за шест дана створио свет и одморио се седмог дана, била дуга као и свака друга седмица“ – превод доносимо према: Ellen G. White, The Spirit of Prophecy, Vol. 1, Battle Creek, MI, 1870, стр. 85. Овај и други списи Елене Вајт су учврстили адвентистички покрет у тзв. „млада земља“ (“young-earth”) креационизму, тј. у учењу да је свет створен за буквалних шест дана и стар неколико хиљада година. Уопште, кључне идеје „научног креационизма“ су потекле из „виђења“ Елене Вајт – види Karl W. Giberson, Saving Darwin, стр. 58, 122, 137, 142 и даље.
[28] Како је то јасно изражено у ставу недавно канонизованог св. Луке Војно-Јасенецког: „По нашем мишљењу, свакој мислећој особи треба да буде јасно, да ниједна теорија о пореклу врста, све док иста не противуречи здравом разуму, не може да противуречи Библији, зато што нам Библија казује само оно главно о пореклу човека, пре свега да Бог заокружује своју творевину стварајући човека... О томе како су се појавиле све врсте на земљи, о дужини трајања процеса којису довели до њиховог развоја, а такође и о самом процесу стварања човека, Библија не говори ништа, зато што то спада у сферу науке, а не религије... Дакле, дарвинизам, потпуно независно од тога да ли је тачан или нетачан као научна теорија, не може бити супростављен религији.“ – Святитель Лука (Войно-Ясенецкий), Наука и религия, Православная библиотека „Троицкое слово“, 2001, стр. 135; в. такође Святитель Лука, Избранные творения, Сибирская Благозвонница 2009, стр. 739.
[29] Питање је колико су ови други заиста предани науци, и у којој су мери као они први покретани својим идеолошким мотивима: „научна“ мишљења Двејна Гиша, једног од водећих креациониста и његових следбеника, и „теолошка“ мишљења Ричарда Докинса, познатог еволуционог биолога и атеисте и његових сатрудника, су можда добра за насловне стране популарних магазина, али нису добра за науку и богословље.
[30] Уп., нпр., митрополит пергамски Јован Зизиулас, „Догмат о стварању“, Догматске теме, Беседа, Нови Сад 2001, стр. 297–300; Христо Јанарас, „Антрополошки принципи“, Теолошки погледи, 4/85, Београд 1985, стр. 229–237.
[31] За примере везане за патријарха цариградског Кирила Лукариса и патријарха александријског Митрофана Критопулоса, и настанак такозваног „конфесионалистичког богословља“, види John Meyendorff, The Orthodox Church: its past and its role in the world today, St Vladimir's Seminary Press, U.S. 1981, стр. 84 и даље (постоји и српско издање ове књиге: Ј. Мајендорф, Православна Црква јуче и данас, превео са француског Р. Поповић, Београд 199
[32] Како је то у једну реченицу сажео о. Лазар Милин: „Зато, учи биологију што год боље можеш и не бој се да ће њени резултати разорити твоју веру у Бога и Свето Писмо“ – др. Лазар Милин, „Писмо једном младићу“, Апологетска читанка – Разговори о вери (1. том), треће издање, Београд 1985, стр. 219.
[33] Опширније о овоме види у: митрополит пергамски Јован Зизиулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад 2001, поглавље „Познање ʻу личностиʼ“, стр. 59–81.
[34] Блажени Августин, De Genesi ad literam 1:19–20; превод доносимо према Augustine, The literal meaning of Genesis Vol. 1, Ancient Christian Writers, Volume 41, trans. J. H. Taylor, Newman Press 1982, стр. 42–43.
[35] Уп. Ivan Kešina, „Stvaranje i evolucija“, Bogoslovska smotra, Vol. 76 No. 2, Split 2006, стр. 367.
[36] Грчки израз “ποιητής”, који се користи у првом члану Символа Вере, значи „творац“, али и „поета“, „песник“: Бог је Песник неба и земље, тј. Онај који ствара из љубави. Свет је поезија и Творац света је Велики Поета (уп. еп. Николај Велимировић, Религија Његошева, Глас Цркве, Шабац 1987, стр. 19). Бог је Поета неба и земље, богословље стварања је поетско богословље.
Извор: Google Docs
PDF - http://docs.google.com/uc?export=dow...RmMmEwYjVhNzJk
HTML - Srecko Petrovic, Biblijski kreacionizam u Pravoslavnoj Crkvi.doc - Google Docs
, al mi je drazze da ovaj misli da je proganjan 
kad vech ni za jednu od kreacionistichko-shizofrenicharskih tvrdnji nema iskustveni dokaz ...
Zanimljivo, zasto su onda za molitve i ostale rituale potrebne ikone, svece, kandila, crkve i naravno novac kad ne zavisi?
ako dodje gospodin Lindeman evolucionisti bolje da se ne vracate na ovu temu.
