Difuzija odgovornosti

[ELA]

Na vestima RTS1 slusham o jednom incindentu koji se dogodio u Beogradu, tacnije u gradskom prevozu:
Nepoznati mladic je pokusao da legitimishe jednu devojchicu.... shoferu je bilo sumnjivo i pozvao je policiju.
Zaustavio je autobus i nije hteo nikog da pusti van.
Mladic je uspeo da pobegne…
Od svih putnika u autobusu – samo je dvoje pokusalo da pomogne devojchici…

Ova vest me je podsetila na ovaj tekst sa neta:

Jedan od najutjecajnijih događaja u povijesti psihologije i psiholoških istraživanja nije bio neki eksperiment ili otkriće nekog bihevioralnog znanstvenika, već novinska vijest o nasilnom i tragičnom događaju u New Yorku, koji su preuzeli gotovo svi mediji u Sjedinjenim Državama. Ta je priča opće poznata zbog njezina kontinuiranog navođenja u psihološkim udžbenicima. Kitty Genovese vraćala se jedne večeri 1964. godine, po zatvaranju bara koji je vodila, u svoj stan u Queensu, mirnom kvartu u kojem su uglavnom stanovali pripadnici srednje klase. Kad je izašla iz auta i krenula prema svojoj zgradi, nožem ju je napao neki muškarac. Kitty je, dok ju je muškarac nekoliko puta ubo nožem, vrištala i zvala upomoć. Jedan je susjed viknuo kroz prozor tom muškarcu "neka pusti djevojku na miru", nakon čega je napadač počeo odlaziti. Zatim se opet okrenuo, udarcem srušio Genovese na zemlju i počeo je ponovno udarati nožem. Ona je nastavila vrištati dok na kraju netko ipak nije nazvao policiju. Policija je došla dvije minute nakon poziva, ali je Genovese već bila mrtva, a njezin je napadač nestao. Napad je trajao 35 minuta. Tijekom policijske istrage je utvrđeno da je 38-ero ljudi iz susjednih stanova svjedočilo napadu, ali je samo jedan konačno nazvao policiju. Jedan je par (oni su kasnije izjavili da su pretpostavili kako je netko već nazvao policiju) privukao dvije stolice prozoru kako bi mogli promatrati nasilje. Ubojica nije nikad nađen.
Da je netko ranije pokušao pomoći Kitty Genovese, ona bi vjerojatno preživjela. New York i cijela država bili su užasnuti očitim pomanjkanjem brige tolikih susjeda, koji nisu ni pokušali zaustaviti taj bestijalni napad. Ljudi su pokušavali pronaći razlog za tu pasivnost. Optuživala se alijenacija uzrokovana životom u velikom gradu; optuživalo se susjedstvo u Queensu; optuživala se ljudska priroda.

Tragedija Kitty Genovese pobudila je interes psihologa, koji su odlučili pokušati shvatiti koje su to psihološke sile bile na djelu u sprečavanju svih tih ljudi da priteku u pomoć. U psihologiji postoji područje koje se bavi proučavanjem onog što psiholozi zovu prosocijalnim ponašanjem ili ponašanjem koje izaziva pozitivne socijalne posljedice. Teme ili pitanja kojima se to područje bavi uključuju altruizam, suradnju, odolijevanje napasti i pomaganje. Ako prisustvujete situaciji u kojoj je nekoj osobi potrebna hitna pomoć, vaša će odluka da ponudite svoju pomoć ovisiti o brojnim faktorima. John Darley s Njujorškog sveučilišta i Bibb Latane procijenili su da se prosječna osoba tijekom života susretne s manje od šest takvih urgentnih situacija. To je i dobro i loše: očito je zbog čega je dobro, a loše je jer se možete naći u situaciji u kojoj morate donositi odluke, a da prethodno niste baš s takvim situacijama imali dovoljno iskustva. Društvo traži da poduzmemo neke akcije u takvim situacijama i priskočimo u pomoć, ali često, kao u poznatom slučaju Kitty Genovese, mi to ne činimo. Zašto? Je li moguće da zbog toga što nemamo dovoljno iskustva ne znamo što treba učiniti? Je li tome tako zbog alijenacije uzrokovane životom u gradu? Ili ljudima, zahvaljujući njihovoj prirodi, nije dovoljno stalo?

Preuzeto sa neta

Sigurna sam (99%) da bih ja sishla dole i napala napadacha! Sigurna sam 99% da bih pomogla devojchici iz autobusa…
Zasto?
Jer u takvim situacijama NE razmisljam...... nagonski reagujem - bar mi je takvo dosadasnje licno iskustvo....... (potreba da pomognem).


Da li ste se vi nekad nashli u takvoj situaciji?
Bili ste zrtva ili posmatrac?
Aktivni ili pasivni posmatrach (navijach)?
Zašto je taj osećaj "neko drugi će" tako snažan da ne osećamo čak ni grižu savesti?

[maski]

evo u neposrednoj okolini moje zgrade zzivi chopor kerova izmedju pet i sedam chlanova. kerovi danju spavaju na terenchetu, par nedojebanih usedelica i dve tri babe s jednom nogom u grobu ih hrane starim hlebom i pomijama, u jednom choshku su im napravile bivak od kartona i chebadi... izgleda kao kuchica... slikachu sutra ujutru....

ranom zorom kerovi laju na automobile i jurcaju za tochkovima, a nochu napadaju prolaznike. napali su i mene kad sam se vrachala s posla proshle zime, moje vrishtanje "bezzi! bezzi!" trajalo je sigurno pet minuta... mora da sam probudila pola bloka... nisam ni ochekivala da che neko izachi da pomogne... ipak je bilo dva ujutru....

i sad slusham skoro svaku noch istu scenu... kerovi u besan dugotrajan lavezz i neko ko pokushava da se odbrani.... i lichi mi da smo se navikli jer kerove ne smemo potamaniti shto bih ja najvishe volela. i kad bih znala da me neche spaliti na lomachi zavrnula bih im shiju jednom po jednom.

zzivim kao taoc u sopstvenom habitatu. ne smem u dva da se vracham kuchi. ne smem da vozim bajs zbog kerova. preznojim se kad mi dete trazzi da ide bajsom napolje...zbog kerova. osvrchem se iza sebe kad se vracham iz prodavnice jer je komshija iz susedne zgrade izveo svog boxera u shetnju i gledam dal su dzukci tu i dal che da krene makljazza.

a u busu mushkarci bez problema gledaju kako se pervertito prishljamchio penisom devojci uz zadnjicu, ako ona crveni i pokushava da se izmigolji i niko ne reaguje. ja reagujem. pa me onda svi gledaju i smeju mi se samo se devojka zahvaljuje. osecham se ko berta. dal sam ja zaista u celom busu najsnazznija?

lik kod zemunskog groblja jesenas, cima devojku za ruku, preti joj, psuje, ugurava je u auto, ona se otima, trazzi da je pusti... prolaze dva tipa bez reakcije... ja pridjem i pitam nju "jel treba pomoch?", ovaj lik pravo na mene "oduvek sam hteo da prebijem neku jachu zzensku... ove kilave mi dosadile", ja mu kazzem " pa izvoli, samo da zovem pandure da se popnu odozdo da ti pomognu ako zakukash".... i on sedne u auto psujuchi i pobegne. ova dva lika nisu ni trepnula. okrenuli su se na pomen fajta, verovatno da vide makljazzu al nijedan nije ni pomislio da pridje i da ponudi zashtitu. dok je siledzija samnom promenio dve rechi devojka koju je gnjavio je pobegla.

jedino reshenje je da se naoruzzash (peper sprejom bar) i protiv ljudi i protiv zzivotinja i da budesh spreman na to da ti niko neche priskochiti u pomoch. i da decu dash na obuku iz samoodbrane i da ih nauchish da im niko neche pomochi i da, ako se nadju u opasnosti to i ne ochekuju.

[ELA]

jedino reshenje je da se naoruzzash (peper sprejom bar) i protiv ljudi i protiv zzivotinja i da budesh spreman na to da ti niko neche priskochiti u pomoch. i da decu dash na obuku iz samoodbrane i da ih nauchish da im niko neche pomochi i da, ako se nadju u opasnosti to i ne ochekuju.

Sa takvim stvarima ne mogu da se "pomirim"...
Da li tako ujedno uchim i svoje dete, da ako je neko u nevolji - treba da se okrene na drugu stranu (i pobegne sto dalje)?

Sada mi desetine primera pada na pamet, pa da se ne rasplinem, zanima me jedna stvar: zasto se NE umeshati?
Da li ispada, da su ljudi koji reaguju "mirodjije", radoznalci....i da su pametniji oni koji "gledaju svoja posla"?

[maski]

ja se uvek umesham da nekome pomognem ali iz iskustva znam da ne treba da ochejkujem pomoch kad se nadjem u nevolji. ni majka mi nije priskakala u pomoch kad je trebala. ljudi su pichke i strah je jachi. a ja zbog detinjstva koje sam imala taj strah nemam. i nekad sam stvarno toliko nadrndana da mi bash lepo legne tako neki kreten da se ispraznim.

moje dete uchim da pomoch pruzzi ali da je ne ochekuje. tako je jachi. stojish na svojim nogama chvrsto uzdash se samo u sebe pa sad ako se neko i odvazzi da ti pomogne to je chist char. bitno je da ti ostanesh na nogama i bez toga.

zzivimo u surovom svetu.

[bellissima]

Sada mi desetine primera pada na pamet, pa da se ne rasplinem, zanima me jedna stvar: zasto se NE umeshati?
Da li ispada, da su ljudi koji reaguju "mirodjije", radoznalci....i da su pametniji oni koji "gledaju svoja posla"?

Nekom je u glavi, gledaj svoja posla i cuti.
Vecini, da se ne lazemo.

moje dete uchim da pomoch pruzzi ali da je ne ochekuje. tako je jachi. stojish na svojim nogama chvrsto uzdash se samo u sebe pa sad ako se neko i odvazzi da ti pomogne to je chist char. bitno je da ti ostanesh na nogama i bez toga.

zzivimo u surovom svetu.

I ja sam od tih ...
Umesam se uvek, kad vidim da je nekom pomoc potrebna, na ulici, na poslu ...
Ne mogu da gledam nepravdu i da ocutim na istu.
U meni tad nastupi, onaj prekid filma, kad nisam svesna ni svojih dela, ni govora.

A pomoc, vec odavno ne ocekujem od nikoga.
Sama sam se borila, kad je bilo najteze.
Posrtala, padala, isla glavom kroz zid ...
I nikad je nisam dobila, da mi je neko i pruzi, ja ne bih znala kako da se ponasam.

Jednom je jedna starija zena iz moje okoline rekla:
"Budi sam sebi Marko Kraljevic"
Smejala sam joj se.
Svi smo se smejali ...
Ali ta jedna recenica, nosi nas zivot.
Ne ocekuj pomoc,ako ti sam sebi ne mozes pomoci, niko ti nece pomoci.

Zao mi je sto je tako, ali tako je, sto se pre pomirimo sa tim, bice nam lakse.

[Зорица]

Skoro uvek sam bila za to da pomognem u nevolji.......uvek sam se trudila i da naucim svoje dete da bude takvo......medjutim nesto me je pokolebalo.....uvek se setim one devojcice koja je htela da pomogne coveku koji je lezao na zemlji, a on je izbo......pre sam pomagala bez razmisljanja a sad se bas zamislim..................

[dankaBg]

Da li ste se vi nekad nashli u takvoj situaciji?
Bili ste zrtva ili posmatrac?
Aktivni ili pasivni posmatrach (navijach)?
Zašto je taj osećaj "neko drugi će" tako snažan da ne osećamo čak ni grižu savesti?

..
Sve je to u skladu sa ''prihvatanjem evropskih vrednosti''.i instant filozofije(namece nam se da u trku sve radimo..pa nemamo vremena da ''podignemo glavu'' i kada je smrt u pitanju...)....i nije ovo jedini primer ..ima ih more..Secam se price o momku koji je hteo da skace sa mosta na gazeli...gde je vecina ljudi reagovala ''ljutito'', zbog zaustavljanja saobracaja,i poremecja njima vaznih planova izazvanih dramaticnim dogadjajem...

Nista nije novo,ni cudno,ljudski zivot je ''izgubio na popularnosti''(najmanje je popularno da si ziv...),i na delu je ''grabez ''za ostacima civiliz.tekovina..Odnos prema zivotu i njegovim vrednostima danas je zestoko poremecen,pa reakcija ljudi u autobusu je ocekivana...

Zivimo u strasna vremena,kada nasilje,agresija,zlostavljanje,postaju sastavni deo svakodnevnice,pa i tu treba traziti razloge za ovakvu reakciju...naravno,nismo svi ''rascoveceni''...ima nas koji bi pomogli...koji smo jos uvek ljudi..

Covek bi trebao da radi na povratku svom pravom iskonskom bicu,koga je negde u vrtlogu bezglave jurnjave za globalnim vrednostima (inace nametnutim...) izgubio..


Ali,nazalost,to se nece desiti...i ovakvih i slicnih situacija bice sve vise...

S obzirom da je moj posao bavljenje ljudima ,naravno da bih pomogla uvek,kao sto i jesam...ali ovakve situacije ,kao i sve veci broj pokusaja suicida ,a s tim u vezi i neprimerene reakcije ne malog broja ljudi ,zaista treba da nas zamisle u kom pravcu ide covecanstvo...jer ovo su vremena beznadja i destruktivnih tokova...