Najnovije blog objave

Ljubav pronalazi središte životnog kruga u kome biće dotiče drugo biće. Sveti plamen pohaba guber sebičluka, vaspostavlja se razumevanje, bez reči. Telepatija. Prozorljivost. Postaje se prozračan, vedar, lep. Lepota je svedočanstvo beskonačnog u konačnom, u formi. Blistava ravnoteža patnje i radosti. Vedrina. Realizacija izvornog poretka, osnovnog stanja. Ljubiti ženu znači u njoj ljubiti večnost, ljubiti u njoj Boga.
*
Dodirnuti ženu, ljubiti. Nepodnošljiva milina

Živeti, živeti – neprekidno izmicanje sebi. Otud i želja da se često ustavim, DO-ŽIVIM, i da u predahu i uspostavljenoj tišini, proživim doživljeno kroz osećaj drugosti, kao da se čita priča. U miru i nepokretnosti postaju vidljivi crveni otisci svega što me je taklo i promaklo u besmislenom kotrljanju svakidašnjice i krute uobičajenosti, iako sve doživljeno daleko mi je i tuđe. Ali, upravo u odvojenosti i neverstvu mojih Ja stasava moć uobličenja doživljaja i mogućnost da

(pisano godinu dana posle pešačenja)

Zašto sam pešice krenuo od manastira do manastira? Pre desetak godina napisah prijatelju: Ostario sam, naglo, u magnovenju, u bljesku sećanja na moju nemoć da ustavim vreme što curi kroz rasede stisnutih mi prstiju ... Samo mi smeta ova tupost i lakoća težine u glavi, i vrak od misli na obalama osećaja nepotrebnosti.
Krenuo sam da pronađem mir u svojoj duši, da iskupim sebe. Bat mojih koraka glušio je monotono mrmljanje malodušja.

Probudio sam se kasno, drhturav. Grožljiv, lagano sam ušao u dan, kao kad se zakorači u staru kuću. Ne dangubim, dopuštam da se u meni komoda zapah stvrdlog vremena. Stare stvari. Razgrnuh slamu s kreveta, kad ... Mali pacov ne doziva mamu. Ona je šmugnula kad se u bari svetla pojavila tamna mrlja moja figure. U prašnjavoj tišini dumbara majušno srce. Pustiću ga, da nestane u spiljama odbačenih andramolja.

Gori mi lice, išibano oštrim listovima i stabljikama koje dobrano premašuju moju visinu. Čini mi se, već satima probijam se kroz nalatljive kukuruze. Ponekad zastanem, pogledam u sunce i busolu. Konačno, izbijam na onu šumu čiji bi me hladovit osmešak obodrio dok sam se probijao kroz suncokrete i pre nego li bi me čalabrcnulo novo gigantsko polje kukuruza. Hteo sam da se ušunjam u njena nedra kad, natrapah na mutnu vodu kanala. Držim za petu svoj dvometarski štap što je zagnjurio

Buđenje je otvaranje odaja duše za probljesaje centralne mudrosti. Zakukuriču petlovi i uvode nas u predigru osvajanja mogućnosti da se istupi iz kolotečine živovanja. "Budan čovek pripada Logosu." Doživljaji su retkost, ali onaj ko tragove duha u sebi nije našnjuvao, ne može se mašiti poezije (ma kog vida umetnosti), a da delo ne učini nebitnim, zaludnim. "Tekst ima svoj original, odakle ga čovek prepisuje. Taj izvorni tekst sve su sami znaci. I ume da ga razreši samo

Tek što odlučih da se latim ove pisanije, pade mi na pamet Ničeov zapis: "U svakoj filosofiji postoji jedna tačka kad filozofovo ~ubeđenje~ stupa na scenu - ili da upotrebimo jezik stare misterije: Adventavit asinus pulcher et fortissimus (stigao je magarac lep i najjunačniji)."
Iza svakog skribomanskog pregnuća nazire se zrnce taštine. A taština i glupost hode ruku pod ruku. To zrnce sujete žulja meku dušu posvećenog piskarala i ona počinje da ga skriva u balzamu osećanja,

Jedino kad se s Dunava prilazi zidinama tvrđave, čovek oseti kako vekovi polegnu na njegovu krhkost i telo se uprahni pod tim teretom. Iz tljenih grudi promoli se Zlatno Jaje iz koga se ispilio vasceli svet.
Čovekovom vekovanju fizionomiju daju oni trenuci u kojima se čitav život najednom zgusne, fokusira u središtu njegovog srca. Tu se skuće isijavanja otricateljne ljubavi, tad zasija zvezda u zemnoj kolevci. Mi glavinjamo od zgusnuća do zgusnuća stazama zasutim šljunkom sećanja,

Dva srbina, dva mišljenja, tri političke partije... utisak milenijuma, moglo bi se reći.

Elem...

Na sveCkoj pozornici isplivavaju g**na, zapušenih noseva čitamo o značaju sibirskog gasovoda i kongoanskog rudnika za bezbednos' Sjedinjenih... Čitamo ono što ne znamo, a dalo se naslutiti... predstavnici Sjedinjenih s podsmehom komentarišu izgled i manire domaćina, a gospodža sekretarka je zabrinuta za zdravlje argentinske preCednice...

U međuvremenu,

Nemate vi pojma koliko mi je muka od lose poezije...Zamanta mi se u glavi, buknem u licu, poželim da ujedem nikogovića umišljenog koji ,,trlababiše" koješta...If...Pa ko me tera da čitam? Mali poetski demon, nepozvan-a naseljen u moju glavu, ne plaća kiriju, baškari se, nadrndan do bola...
Ponekad ga ne poslušam, pa otvorim novine...Kad taaaamooooo leeeeleee...Žive žutoštampni demoni,fuj!
Tada se pokajnički vratim ovom svome...Guramo-dok se gurati može.
ENTER.