Najnovije blog objave

ZAGRLJAJ

Da te zagrlim
toplu čežnjivu pred ljudima
ne-znatiželjnim pogledima tek
probuđenih kioska
i drljavim očima sanjivih novina

pred slinavim
balavim od jutarnje studene svetlosti
prehlađenim prozorima
na hladnom pločniku
punom modrica od udaraca
neznanokudkakozašto krenulih
uobraženih stopala

pred svojom
u navali raspomamljenog besmisla
u ove zlehude dane

Večeras nisam bio sam. Ona je strpljivo podnosila svaki moj teški korak i skrivala vešto modrice od udaraca đonova. Dugo sam hodao, a da je nisam ni primećivao. Pustim ulicama blještala su umorna, sanjiva lica, ozarena svetlom noćobdijskih sijalica. Kroz govor asfalta i mojih cipela naslutih uzdržano, tiho ječanje. Pod nogama, cvilela je senka. Ne ustavljajući korak ja sam je gazio, ona je kopnila i nestajala, da bi se praštajući mi, ubrzo, ponovo stidljivo pojavljivala. Naša se igra

Neka u toj knjizi bude sve
Baš sve
I, molim te:
Neka joj suština bude u redovima
A ne između njih

Zbuni analitičare
Prevari konstruktore smisla
Zavari im istinu u oči
Do spoznaje koliko im njihove tragalačke slepote
Zamućuju lepote tvoje britke dorečenosti

Od svih prenesenih značenja
Prenesi jedino moj pozdrav svima
Koji te traže tamo gde te jedino ima
Izmetaforisanog, izaugmentativisanog

Doživljavajuće Ja predstavlja celinu, sveukupnost bića u doživljaju, dok se o Reflektujućem Ja može govoriti posle rascepljenja Doživljavajućeg Ja na Ja-koje-priča, iliti Reflektujuće Ja, i na Ja-u-priči-životu u kome se ogledali Celovito Ja u spokoju sagledanja. Umetnički čin jedino je moguć ako se između njih zapodene gatanje.
Ja-koje-je-u-priči - Oživljavajuće Ja + Ja-koje-posmatra - Reflektujuće Ja = Doživljavajuće Ja.
Osnove samosvesti
*
Mora

Satima hodam a da nikoga ne srećem. Samo opustela ognjišta. Domovi lišeni ljudskog saučešća. Promaših manastir te izbih na Stragare.
Ophrvava me seta
Uz opusteli
odmaram se dom
*
Sedim u manastirskom dvorištu. Sam. Ovde ću zanoćiti. Boli me palac na desnoj nozi. Hladno mi je. Ježim se na svaki dodir mokre košulje. Dolaze mi pred oči opusteli, sebi prepušteni, nekad topli ljudski domovi. Ucveljene zidine.
Oslonjen na zid
crkve sedim,

Lastari olistali
ruke
šake ogrozdale
na peščar stopala mirišu

koža pod suncem zakorila
usni li
iz srca vino poteče

ko se njime napoji
zaglagolja jezikom drevnim
iz doba kad se duša

iza očiju još nije skrila
kako korakne
tako se ukoreni

Zemlju povija
da pesnici sada
svagda i u vekove vekova
ne budu žedni

iz zbirke "Žrtvovanje"

If this song doesn't stop writing itself down
I'm gonna have to stop this illusion
by accepting all of the confusion
strapped beneath my thorn-made crown.

The very conception of unity lies
beneath the scars and other reminders of past trials
that have produced us into pitiful liars,
the great composer gives us the chance
to choose the color of our own demise.

When the dust from your eyes settles down,
the irony

Ima trenutaka kad se okolo za dugo stani praznina i čoveku preostaje da se povuče i odvoji od spoljašnjeg sveta. Duša ćuti jasno samo sopstvenu živu tišinu. Sve drugo postane daleko i tuđe i podseća na jutarnji utisak o zaboravljenom snu.
Ali, dešava se često, kad kakvo duševno ili telesno naprezanje iščaše iz svakodnevlja, da se u bogohulnom samozaboravu osetim blaženo lakim, poput opalog lista koji je od nečeg bliskog otrgnut i drugom, nepreglednijem privinut neobavezno,

Uvijek sam bila samoj sebi najvažnija. Moja guza da se prva namiri a onda sve ostale. Takvo stajalište sam imala i što se slastica tiče. Jaoj.. Koji sam ja sladokusac, to je neviđeno! Sjećam se kako sam znala minutama stajati ispred polica u trgovini razmišljajući koju samo čokoladu da uzmem. Ja sam jednostavno imala potrebu za slatkim i ona me potjerala u trgovinu, a to što nisam znala što bih točno to mi je bilo najmanje važno. Nekako si mislim da me je i sam pogled na slastice hranio