deranova curica

Jesen zimi zatvorila vrata.

Sunce greje lišće uvenulo.

Pokušavam s mukom da se setim

dal' je nekad vreme takvo bilo.




I setim se one zime naše

kad po snegu škripaše koraci.

Dok glas tvoj mi dušu grejaše

poljupci mi pahulja prijaše.




K'o da si ih slala Ti sa neba

da me ljube u večeri hladne.

Tvoje usne i rumenog obraza

moje usne ostaše sad gladne.




Hej Jeseni! Otvor' Zimi vrata.

Možda mi se Ona tada vrati.

Kad poljubac po mrazu oseti

da je volim njena duša shvati.

Vladimir Đorđević

Zima sad vlada
i ponoć je snežna,
a meni hvale,
u beloj noći,
šaputanja njena,
bezobrazno nežna.


Ali nje nema,
a ponoć će proći,
sve manje verujem
da ikad će doći.


I pogled skrenuh
ka uličnoj lampi,
gde pahulje
gustu zavesu pletu.


Dok lice mi kvase
kroz šapat se pitam,
postoji li Ona
na ovome Svetu?

Vladimir Đorđević

Danima sam tražio načine
od sebe da udaljim tebe.
Mesecima biro sam začine
da nam ljubav oboma presedne.


Namera je bila vrlo prosta -
da ne trpim tvoje reči bedne.
Meni si servirala psovke
a drugima neke reči čedne.


Sada vidim - nekoga si našla.
Vidim da je na tvojoj razini.
Samo ti sa takvima šetaj
i o mojem životu ne brini.


Da sam barem imo ovu pamet
kad verovah u nevinost tvoju
ne bih dane gubio na tebe
išo bi mi život ko po loju.




Vladimir Đorđević

Tolike zime prošle su.

Snegovi mnogi padali su.

Vetrovi hladni i oštri duvali,

kroz život mi snovi prohujali.




Ja sve to pamtim i pamtiću.

Svoj život kroz stih svima daću.

Al' samo za tebe zadržaću

onu rečenicu slatku, najkraću.




Što dve reči ima i sedam slova.

Što nekad je teška - ko' od olova.

Al' tebi je govorim sa puno sreće,

ni jedna druga čuti je neće.





Vladimir Đorđević