Kafanske price

[memento]

Sigurno vam se bar nekada u nekoj od kafana dogodilo nesto znacajno, interesantno, nesto lepo ili manje lepo, nesto sto bi ste rado podelili sa drugima...
Deo svog zivota sam proveo po kafanama. Kako bi rekao Gustav Krklec:
- Svoje najlepse dane proveo sam nocu, u Skadrliji...
U kafani kao instituciji sam doziveo svasta, u glavnom prijatno. Upoznao sam niz zanimljivih osoba, naslusao se predivnih muzika, stekao brojne prijatelje....

Imao sam retku srecu da kao gimnazijalac kod Sest topola slusam Lepog Jovicu kako sa svojm orkestrom izvodi poznatu pesmu O, mladosti. Zaista, sjajano izvodjenje jedne izuzetne pesme. Posebnu draz tome je, osim utreniranog i viseglasnog aranzmana za tambure, dala i interpretcija sa simpaticnim ehom budimpestanskog naglaska....

Pre nekoliko meseci s nekim prijateljima sam bio u ekskluzivnom motelu u Vrscu, zaista prelepom gradu na jugu Banata. Kada smo usli, na moje iznenadjenje, u sali sam ugledao kompletan tamburaski orkestar kako svira nekom drustvu. Nakon nekog vremena, bas kada sam bio u dilemi izmedju `kasne berbe` i `sardonea`, sa moje obe strane su se pojavili tamburasi lagano i ovlas svirajuci `Izadji iz moje case`, pravilno procenjujuci moj senzibilitet. Posto nisam imao kud ja sam im rekao da cemo uzeti muziku ali da prvo odsviraju i otpevaju `O, mladosti`, nadajuci se da o tome nemaju pojma. Medjutim, greska. Nakratko su se pogledali i na moje veliko iznenadjenje zacuo sam trazenu pesmu, gotovo u istom fazonu kao nekada davno kada sam slusao, vec odavo pokojnog, Lepog Jovicu....

Kasnije zajedno u drustvu sa orkestrom, kada sam im ispricao svoju pricu o toj pesmi, sef orketra mi je rekao da je i on tada, kao mladic, svirao kod Set topola sa svojim velikim sefom i uciteljom, Lepim Jovicom.....

Kako li su nam se samo putevi ukrstili...

[memento]

Jedan period života proveo sam ukrcan na trgovačkom brodu, vlasništvu neke grčke kompanije, popularnom `strancu`. Razlog za moj odlazak na more bio je, rekao bih, rigidnost tadašnjih organa gonjenja. Pošto se nisam osećao krivim, a znajući kako to ide kod nas (setite se onog vica kada su štrojili bikove u Bosni), preko svojih prijatelja Dalmatinaca sa kojima sam služio ratnu mornaricu, otisnuo sam se u višegodisnju avanturu konzumiranja pomorskog kruha sa 7 kora, a mozda i kojom više...

Bilo je kraj proleća. Uplovili smo u Rijeku (opasnost od pominjanih organa je već bila proslošt) i uveče, posle slaloma po riječkom kafanama, završili smo u Keptains klabu, sjajnog hotela Bonavia. To je bilo vreme kada se `kilo` drniškog pršuta i `kilo` paškog sira naručivalo kao danas flaša kisele vode. Posle par boca Johnnie Walker King George V (obavezno ga probajte, ako niste) i mezea, obično bi se prelazilo na čuveno korčulansko belo vino Pošip (uspeva oko Čare i Smokvice), i to iz 1977. godine , kada je bila, kažu, jako dobra berba...

U neko doba pored nas se našao violinista, koji je do tada svirao pored svog kolege pijaniste, na maloj bini. U pauzi, pozvali smo ga da sedne pored nas. Čim je progovorio shvatio sam da je iz Vojvodine, najverovatnije Lala.
- Vi mora da ste mi zemljak, rekao sam mu.
- Ne, nisam ja iz ovih krajeva. Ja sam vam iz Banata, iz Bela Crkve. Ovde samo sviram.
- A, da li jos radi `Rapsodija` u Beloj Crkvi? Da li u `Jezeru` jos zna da izbije tuča, a `Šangaj` da i ne pominjem...
Violinisti se razvukao osmeh preko usana kada je čuo moje poznavanje belockrvanske kafanske krvne slike...

Tog prolećnog jutra Rijekom se čulo `Već odavno spremam svog mrkova` u sjajnom izvođenju violiniste iz Bele Crkve, kojem sam, na žalost, zaboravio ime. Zato se sećam suza u svojim očima i neobične tuge za meni dragom ravnicom...

[memento]

У Краљевици сам провео, када се саберу сви моји боравци у њој, можда и годину дана живота. За њу ме везују лепи догађаји, од којих би издвојио два, којих се и дан данас радо сећам.

Једном приликом смо били са бродом на доковању (ремонт брода који спада у редовно одржавање) и обично смо (посада) слободно време проводили у кафаници близу `Титовог бродоградилишта`, фамозној `Углици` (налазила се на ћошку). Тамо је скоро увек била гужва јер су се бројни радници `шквера` (локални израз за бродоградилиште) у њој осећали као код куће (могло је и на вересију, а и цене су заиста биле минималне). Једном док сам седео посматрао сам једног од радника (звао се Ђуро и радио је као портир), како свако мало наручује пиће:
- Једно црно пиво за барба Ђуру!
И заиста, љубазна газдарица је одмах доносила криглу црног пива...

Прошло је неколико дана и ја сам свратио до Углице и најљубазније затражио криглу црнога пива. На моје изненађење, газдарица ме је погледала зачуђено и одговорила:
- Жао ми је господине, али ми то не држимо.
- Како, па неки дан сам лично видео да сте доносили једном госту точено црно пиво.- Одговорио сам пребирајући по сећању шта сам и да ли сам видео баш то што сам рекао.
Она се за тренутак замислила па се насмејала:
- Ма, да ви не мислите на Ђуру портира и његово црно пиво?
- Да, управо на, како он за себе каже, Барба Ђуру!
- Ама, Ђуро вам је прави враг. Он пије пелкинковац помијешан са пивом и када наручи `црно пиво` ми знамо већ што нам је радити....

У Краљевици тада није било црног точеног пива. Зато га је било у Ријеци, на обали, у пивници карловачке пивоваре. И дан данас када у ретким приликама попијем чашу црнога пива, сетим се Барба Ђуре, Углице и Краљевице....

[memento]

Било је лето. Брод ми се налазио у ремонту у Краљевици, тако да је нас неколико момака из посаде остало, као да пазимо на радове на броду, док су старији и ожењени отишли својим кућама. Боравећи у Краљевици, обишли смо све могуће хотеле, кафане и кафиће у околини, па и шире. Тако смо и чули да у залеђу Цриквенице постоји кафана идиличног имена „Мирна колиба“ и да осим прворазредне јагњетине нуди, викендом, и праву правцату кафанску музику са `певаљком`.

У петак, са падом мрака, нас петорица је кренуло моћним ровером 2000 пут Цриквенице. После више покушаја пронашли смо и пут до тражене кафане. И, заиста. Чим смо, после паркирања, отворили врата од аутомобила, до нас су допрли познати народњачки звуци, по мојој процени, доста доброг хармоникаша. Ушли смо у релативно слабо попуњену и лепо уређену кафану, док је оркестар свирао. Овлаш сам погледао музичаре и кренуо да седнем. Негде на пола пута до стола, музика је стала, и ненадано се зачуо бећарац:

„... Ај отворте се на кафани врата,
Ево стиже лала из Баната...“

Иако ми је то било мало необично, јер сам добар део детињства и младости провео у Банату, нисам ни сањао да бећарац има везе управо са мном. Када сам сео и упутио поглед према музици, схватио сам да ми се хармоникаш смеје и показује главом својим члановима оркестра на наш сто. Тада сам се коначно и ја сетио. Пар година раније навраћао сам у једно место код Вршца, где сам тада имао девојку. Увече би обично одлазили у локалну кафану где је свирао исти хармоникаш који ми се сад смешио...

Касније ми је у разговору признао да ме је запамтио само због тога што је сматрао моју ондашњу девојку најлепшом у целом месту и да су се сви питали шта је то таква лепотица нашла у тако неугледном момку као што сам био ја. Ја му, наравно, нисам признао да сам и ја тада себи често постављао потпуно исто питање. То вече се у брдима око Цриквенице чуо безброј пута бећарац. Верујте да ми је после тога рејтинг у очима осталих чланова посаде, који су то вече били са мном, а касније и код осталих, скочио до неслућених висина...

[memento]

Код Точкоње

Почетком августа прошле године сам после тридесетак година био, у мени необично драгом, Шапцу. Сава је била опала, толико да су се видели многобројни спрудови, Масарикова улица у новом руху, у Господар Јевремовој се нешто радило и додатно улепшавало, Епархија уређена и јако лепа, као и увек...

Прво што сам питао једног случајног пролазника је било то да ли још ради чувени Точкоња. Човек, нешто старији од мене, пошто ме је осмотрио од главе до пете, помало сетно и готово сигурно да ћемо се одмах схватити, ми је одговорио како Точкоња никада није био лепши, али да је потпуно уверен да се то мени неће допасти.

Пожирио сам кроз топло јутро ка врху Масарикове улице где се она сече са Тргом 23. октобра и, гле чуда. Точкоња се није видео од бројних туја у саксијама, које су Точкоњину лепо уређену башту чиниле дискретном. Затим, екстеријер је био модеран, уредан, конобари млади, чисти и услужни момци, готово професионалци. Обишао сам целу кафану и сео у угао баште процењујући малобројне госте. Наравно, Шапчани су увек пуни духа, било то у модерној, било то у старој кафани, али старог Точкоње из доба моје младости, нажалост више није било. Није било ни те буке, нити тог смеха, као ни гужве, ни живе музике. Заувек је прошло време када је Шабац био српски Нешвил и када су у Точкоњиној башти, чини ми се четвртком, одржаване аудиције оркестара за разне и бројне газде кафана из целе Мачве, па и шире, које су долазиле на ово место у жељи да ангажују музике за своје локале. Та својеврсна пијаца оркестара је заувек нестала и преселила се у наша сећања. А и тај део баште више и не постоји. На њему је, колико сам схватио, сада јавни тоалет. Ни Трг 23. октобра није више то, већ је то сада Трг ђачког батаљона, ако сам добро запамтио. То, уосталом, више није ни важно, јер у тој улици већ одавно не станује једна Јасмина, чијих прелепих зелених очију се и дан - данас радо и са сетом сећам...

[simke]

Nekada su skitnje bile opuštenije, kada se ogladni trknulo bi se do Pokola u Malom Iđošu, gde bi se uz dobru muziku i vrhunski spremljenu hranu moglo carski uživati ... malo kasnije bi se nekom htelo da sluša šum vetra na Dunavu sa neke od mnogobrojnih čardi koje smo voleli. Uz dobro vino i tamburaše zora je prebrzo stizala ... bilo je raznih skitnji, bilo je raznih trenutaka ...

Mnoge tamburaške i razne druge orkestre sam slušao ali uvek se rado setim jedne scene.

Kafana ''Beograd'' u Srbobranu. Pevao je jedan gospodin srednjih godina, možda malo stariji, visok, elegantan, sa predivnim i moćnim glasom. Pratila su ga dva muzičara a pomagala mu je i njegova punačka gospođa u nekim delovima večeri.
Na žalost ne mogu trenutno da se setim njegovog imena ali lika i naročito glasa se uvek vrlo lako i rado sećam. Jedne večeri ispunjene skitnjom i posetama nekim lokacijama od Bačke Palanke, preko Novog Sada stigao sam sa društvom u Srbobran. Nije mi se mnogo dopadalo ono što je pevano u tom trenutku pa sam napisao pet/šest pesama na papir i poslao ih po konobaru muzici. Posle otpevanog bloka pesama pevač je prišao, izvinio se što će otpevati još par pesama koje su mu već naručene i obećao da će pevati ono što je bilo napisano na ceduljici. Naravno da je tako i učinio, zahvalio se gostima na pažnji koju su mu ukazivali i rekao da će od toga momenta pa nadalje pevati samo za nas i za svoju dušu. Tako je i bilo, pevao je stvarno najiskrenije, osećalo se da je sav od pesme i emocija ... teško je uopšte opisati rečima. Bio je to doživljaj za sve prisutne, kafana je bila krcata i niko nije ni pomišljao da ode bilo gde. Nismo se do tada poznavali, kasnije je sedeo sa nama i razgovarali smo ... toga dana je bio rođendan njegovoj malenoj ćerki a on je rutinski ali kvalitetno odrađivao svoj posao pevajući i zabavljajući goste kafane ''Beograd'' sve do momenta dok ga nisu pronašle one prelepe vojvođanske pesme koje sam ga zamolio da otpeva ... tada je odlučio da je dosta radio i želeo je da uživa a uživali smo i svi mi zajedno sa njim. Kasnije smo se sretali više puta, najčešće u pominjanoj kafani kao i u čuvenom ''Žaba Baru'' takođe u Srbobranu. Pošto nikada nismo bili rani gosti, vrlo brzo bi znao da se prešalta sa porudžbina na naše pesme i fešta bi počinjala. Moram napomenuti da nikada nije želeo da naplati pesme, jednostavno nije dozvoljavao da mu se da novac za to parče duše koje nam je poklanjao.

Nešto kasnije je otišao u penziju i nadam se da je i danas uživa u dobrom zdravlju i veselju sa svojim najmilijima.