Kafanske price

[zmax]

Još jedan događaj sa mora...
Uđosmo u mali simpatičan restorančić,priđe gazda da nas pita šta ćemo za piće,između ostalog pita nas čovek odakle smo,rekosmo: "iz Vojvodine",kaže,"tamo se mezi šunka,slanina,kobasica,a kod nas usoljena riba" i donese čovek usoljenu ribu prelivenu vinskim sirćetom.
Zahvalismo se ljubaznom domaćinu i kada nas ostavi same,moje dve prijateljice počeše da mi vade mast kako neću pojesti ribu...ja naravno večita picajzla po pitanju mesa,pogotovo sa saznanjem da je stajalo samo u slanoj vodi,nit' pečeno,nit' kuvano,a tek ono sirće koje asocira na krv...
Elem,vadiše mi one tako mast jedno po' sata i ja im rekoh : "ajd' se opkladimo da ću pojesti ribu u dve flaše Šardonea",na šta one pristadoše i ako su znale da u blizini nema prodavnice sa tim vinom.
Pojedoh ja ribu sa knedlom u grlu i preživeh ,a njih dve ranom zorom na bus u potragu za vinom...

[memento]

Imao sam jednog dobrog drugara s kojim sam išao i isti razred osnovne škole, a znali smo se još iz zabavišta pa i ranije, pošto su nam majke radile zajedno.

Iako je bio u suštini seronja (jedinac, razmažen pa još i sebičan) i vrlo prosečnih mentalnih i intelektualnih kapaciteta (da ne kažem priglup) meni je bio neobično drag i simpatičan. Te svoje hendikepe nadomeštavao je nekim svojim pomalo udvoričkim šarmom i neposrednošću. Koliko god je bio proečno pametan, toliko, pa i više, je bio lepuškast (negde bog uzme, ali negde obično i da) pa ga jedna od ciljnih grupa devojaka i žena koristila kao jeftino muško meso možda i više nego što je to i zaslužio (ili iz mene izbija obična zavist?). Bilo kako bilo, s njim nikada nije bilo dosadno...

Posle završenih gimnazija (on je promenio tri, kako bi našao dovoljno korumpiranu), pošli smo na fakultete. Ja sam studirao u Beogradu, on u Novom Sadu. Pošto smo bili u vezi on me pozvao kod sebe u goste i ja sam ga jednom posetio.

Mislim da je imao stan u Ledincima. Kada smo se smestili, krenemo u provod. Bila je već jesen, neka kišica, prohladno. Ribe za koje je on garantovao da će doći su nas ispalile i mi završimo u jednoj lokalnoj kafani. Unutra toplo, prijatna atmosfera i mi krenemo po špriceru. Kao što sam to već negde napisao, špriceri su išli ko đaci u školu i posle nekog vremena počeli smo se da izlazimo do dvorišnog WC-a, zbog radi sebe. U jednom trenutku on je krenuo napolje, pri tom rekavši da naručim još po jednu turu, što sam ja i učinio. Došla je tura, ja čekam li čekam. Popio sam em svoj, em njegov špricer, a njega ni od korova. Počnem ja da se okrećem oko sebe, pogledujem na vrata, a njega nema pa nema...

Onako zabrunut izašao sam u dvorište, pogledao u WC, a njega nema. - Pička mu materina - pomislio sam - da ga nije neko umlatio, ili je otišao kući, što mu ne bi bilo prvi put da to uradi i ostavi me na cedilu. Međutim, ništa od toga. Tek tada sam primetio da je do, da kažem, naše kafane bila još jedna kafana. Krenem prema njenim vratima iz tog dvorišta (verovatno za isti poljski WC) i kroz zamagljena stakla vidim svog kompanjona kako sam sedi za jednim stolom i sve gleda oko sebe. Ušao sam u prostoriju i krenuo prema njemu. Kada me je ugledao sav se ushućeno i sa olakšanjem osmehnuo:
- Gde si bre čoveče - kaže on meni - već sam se usro od brige šta je sa tobom.
- Ma idi ti u kurac, budalo. Pogrešio si kafanu.
- Ko? Ja? Ma nemoj da sereš.
- Naravno. Jesi li sam rekao da je konobarca dobra riba? Pokaži mi gde je.
I moj kolega je počeo da shvaća:
- Pazi stvarno! Ovde je konobar! Ej, nemoj nikom da pričaš da me ne zajebavaju!

Naravno da sam svima ispričao. I još to obradio. Umirali smo mu od smeha...

[memento]

Večeras sam bio u kafani sa jednim starim prijateljem. Dugo se nismo videli, pa smo popili bocu vranca prokordea (prethodno sam uzeo ranisan). U jednoj opuštenoj atmosferi punoj šali, dosetki i smeha njegova najnovija pratilja je ispričala jedan stari novi vic (ili anegdotu) kojoj smo se svi slatko nasmejali.
Posebnu draž je davao vanredan dar za pričanje viceva koji je pokazala devojka moga prijatelja, inače okorelog neženje.

Elem, pobegne jedno veče u nekom šumadijskom selu devojka za momka, iznenada, kako je to već običaj, i srećni maldoženjeni roditelji na brzinu naprave slavlje za najbliže rođake, prijatelje i ponekog komšiju. Bilo je lepo veselo i burno. Kada su se gosti razišli, buduća svekrva primeti da izabranica njenog sina sedi sama za stolom, na kojem su se nalazili tragovi večere i slavlja, i učini joj se da je ona nešto jako zabrinuta pa pomisli da joj treba uliti malo ohrabrenja. Prišla je devojci i kroz šapat joj se zaštitnički obratila:
- Ćeri, nemoj da se sekiraš. Nije to tako strašno, mislim to prvi put. Znaš moj sin je odgovoran i biće pažljiv prema tebi...
- Aaa, to! - prekide je buduća snajka - Ma ne brine mene to. Jebem se ja ko zmaj, nego gledam bre kako ću ove sudove da operem!