Kafanske price

[memento]

U subotu sam bio u Novom Sadu da bih prisustvovao jednoj svadbi. Pre odlaska na svadbu, napravio sam sa svojim prijateljem (inače ocem od mladženje) jedan mali uvod pa smo skoknuli do Barutane na par viskića, a onda do Venca na trežnjenje (kafa bez šećera i kisela voda). U Vencu sam posle dužeg vremena video Slobodana Kačara. Na oko sjajno je izgledao, što mi je bilo posebno drago...

Ali, da se vratimo svadbi. Svadba se odigrala u objektu kafane Rubin u Temerinu. Da ne bi bilo zabune, Rubin je odmah pored kafane Stari Rubin i njegova je kućna numera 77. Svadba je bila sjajna, a ja sam bio u neku ruku umetnički fotograf (profesionalci su me s mržnjom gledali dok nisam objasnio da ja to radim iz gušta i da ne naplaćujem usluge). Moram da istaknem da su služili i belu čorbu i domaćću supu. U dilemi šta je bolje, prvo sam probao čorbu, pa zatim supu i tako dva puta. To, ipak, nije pomoglo. Ne znam šta je bilo bolje...
Društvo sa suprotne strane stola je bilo više nego zabavno pa sam tako, između ostalog, opet čuo davnu (istinitu) anegdotu o onom policajci iz Grocke koji je posle jedne intervencije napisao sledeći izveštaj:

"Išao sam trasom i smatrao. U visina džbuna začuo sam vanbračno seksualno šuškanje. Prišao sam i naredio: 'Obustavi!' Gornji subjekt mi je rekao: 'Polju bi me u dupe!' Dok sam ga privodio u stanicu, celo vreme me je vređao rečima: 'Ne tuci me, druže!'".

Ah ti policajci...

[memento]

Danas prepodne sam posetio lokalni motel sa zadatkom da sa svojim prijateljem zvanim Pištolj Pit i još dve naše školske drugarice (iz osnovne škole) rezervišemo jednu od sala lokalnog motela i dogovarimo meni i plaćanje, jer nas je zapala ta čast (gde baš mene nađoše!!!) da organizujemo godišnjicu male mature. Po uspešno obavljenom poslu (dogovoreno 1000,00 din po osobi), u predivnoj bašti motela u okruženju prirode prepune vegetacije uz par pića malo smo se opustili...
Taj Pištolj Pit je inače bio jako talentovan za umetnost pa je tako slikao, pisao, glumio, bavio se dizajnom... Primereno svom senzibilitetu negovao je i svoj izgled. Moderna i ležerna garderoba, duga kosa vezana u rep (na pitanje zašto kao mator nosi toliku kosu uvek spremno odgovara da to čini kako bi nervirao nas ćelave (sic!)). U jednom trenutku je ustao i vrlo ubedljivo glumeći sve likove u predstavi izveo Iznenadnu i preranu smrt pukovnika K.K.

To je išlo ovako:

- Izvolite gospodine pukovniče!
- Dovedi mi majora!
- Da, gospodine pukovniče!
......

- Zvali ste me gospodine pukovniče?
- Slušaj sad. Sutra u 9 sati nastupit će pomračenje sunca, tj. jedna pojava koja se ne događa svaki dan. Naredit' ćeš da se vojnici postroje u krugu kasarne, odjeća svakodnevna. Prilikom opažanja te zanimljive prirodne pojave, objašnjenja ću davati ja osobno. U slučaju loše vidljivosti ili kiše, vojsku smjestiti u gimnastičku dvoranu. Jasno?
......

- Pozovi mi kapetana!
- Da, gospodine majore!
......
- Izvolite, gospodine majore!
- Po naređenju gospodina pukovnika sutra u 9 sati održat' će se pomračenje sunca. U slučaju kiše pretpostavlja se slaba vidljivost. Tada će se iščezavanje sunca održati u gimnastičkoj dvorani. Da li će padati kiša ili neće, o tome će odlučiti gospodin pukovnik. Ovako nešto ne događa se svaki dan! Jasno?
- Jasno!
......

- Kad sutra u gimnastičkoj dvorani počne padati kiša, a tako nešto ne događa se svaki dan, naš pukovnik će iščeznuti u 9 sati, u svakodnevnoj odjeći. Jasno?
- Jasno!
......

- Vojsko! Sutra će iščeznuti naš pukovnik!
....
- Slava mu!

Ovaj izuzetno duhoviti odlomak iz knjige A što biste vi učinili? - psihologija protiv zdravog razuma, koju su napisale Dubravka Miljković i Majda Rijavec inspirisane humoreskom iz magazina "Liternaturnaja gazeta" je u tom trenutku posebno dobio na ’težini’pošto je pokojni otac Pištolja Pita bio zaista pukovnik...
Ne nam da li je potrebno da naglasim da je Miloš Radović 1987. g. snimio po ovome poznati kratki film Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K. koji je dobio više nagrada... Uostalom pogledajte i Vi:

YouTube - Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K....

[Captain Jack]

Volim ja kafanu.Svaku drugu samo ne ovu moju.Ja je od miloste zovem rudnikom.A lepa je,nije da nije,jedna od najlepsih u kojoj sam bio.A bio sam u mnogo njih,stari je odradio dobar posao,navuko me,sad se gore samo smeska i kladim se da mu je krivo sto ne moze da svrati na jednu na brzaka.To je kod njega obicno zavrsavalo od osam do deset sati kvalitetnog blejanja za kafanskim stolom.
-Stari,pa svratili smo samo na jednu?
-Evo sine sad krecemo!
Posle dva sata...
-Stari,ajde da brisemo,pada mrak!
-Aha...
Vise i ne gledam na sat...
-Cale...dramska pauza...
-Mali ako ti se ide,ti idi,sacekaj da se malo ispricamo!
I sad kad me se prijatelji sete i nazovu,obavezno me zovu iz kafane.Samo pogledam identifikaciju na telefonu i sve mi je jasno.I ne moram da odgovorim,zamirisu cevapi,seces onaj duvanski dim nozem,pici neki narodnjak bog da te sacuva,razgovori ko da se igramo gluvih telefona.I za trenutak mi postane mrsko,a vec sledeceg pozelim da sam tamo.Daljina je jako relativna kategorija,lako se premosti necim sto volis...

[memento]

Upravo sam se vratio iz kafane. Njen prozaicna naziv je zaista groteskan. Naime, zove se Kruna, a u stvari to je prostor natrpan raznoraznim kicem i glupostim kojo, izgleda, vlasniku kafane deluju krajnje otmeno...
Ali, to nije ni vazno. Sreo sam se sa svojim starim prijateljem sa kojim sam godinama sedeo u istoj klupi. Dosao je iz Beograda, gde sada zivi, u posetu rodbini, ali i da prisustvuje godisnjici mature koju sam vec pominjao. Pice za picem, sala za salom i tako dodjosmo i do Branislava Nusica. I ja mu ispricam dobro poznatu anegdotu o njemu:

Elem, Nušić je, priča tako otprilike ide, često, gotovo svakodnevno sretao na ulici nekog starijeg gospodina koji mu se usrdno javljao. Naravno, i Nušić se njemu odjavljivao. Sve bi bilo u redu, e da se ovaj Nušiću nije svakodnevno obraćao sa: "Dobar dan, gos'n Đoko". Pošto je to potrajalo, komediograf ne izdrža no ga jednog dana zadrža, te mu reče: "Izvinite gospodine, ali vi mene držite za Đoku, a ja sam Brana."

Smejali smo se zajedno posto se i on zove Djordje, a skoro svi ga i dalje drze za Djoku!

[Captain Jack]

Sg cu vi ispricam jedan odlomak iz zivota mladje garde leskovackih boema u narodu znanih ko Daca zvani Spijun i Mazni Cipelar.Naime,doticna gospoda je i opisana u moje malopredjasnje balezgarije na ovuj temu tako da ako se nekad prepoznaju ovde da gi nije krivo sto sam gi opankaja na ovi talasi.Nece gi bude prvi put.Mazni mi je ovo pricaja preko telefon tako da ako zajebem u detalji da se zna da nisam bija degustator u tija dogadjaji.
Jedno jutro ustaja Daca i spremija se da bega na Vlasinu,inace omiljeno izletiste na paprikari u letnji period.Mazni je vec bija gore sas zenu koja je bila u sesti mesec sa njegovu stariju cerku,lepo dete,fala bogu da je povuklo na majku.Da je povukla na tatka bila bi poznati burekdzija u Leskovac jer onaj mamlaz ima paljku ko dva Toma Zdravkovica.Sg Daca ga okrenuja preko mobilni da mu kaze da dolazi,a Mrzni,ovoj mu je zimsko ime,se napravio budala i poveruvaja mu da se vrca s njega dom.Ne znam odakle mu taj pamet,najverovatnije izvetrela na onaj cisti planinski vazduh.Mrznijev tatko je bija gore da gi pokupi al se vrnuo sam doma posto je Daca obezbedio prevoz.I njega je prosviraja vlasinski vazduh il je popija malo,bog ce ga znaje.Sad u ovu pricu sledi zaplet,Hickok ga ne bi izreziraja ali posto je Daca prejebao i Hickoka i Kusturicu zajedno,Maznija je pocepao ko svinja mrsan dzak.
Daca je na Vlasinu krenuja sa dijance,to su vi ona pederska francuska kola sto imav pokretan krov samo sto kod Dacu taj krov je nepokretan,stoji u lezeci polozaj u gepek.Taj dan su oni sto pogadjav vreme na televiziju najavili sunce pa se zato Spijun i odlucija za takav korak da isproba dijance na lepo vreme.Verujem da ni on nije tolka budala da je znaja da ce vrne taj dan.Nasli se oni gore i kude ce nego u kafanu.Malo cugnuli,poceli da se zatamnjujev oblaci ali kad ovi udjev u kafanu ne moz gi izbacis ni sa gomnjivu motku.Konacno,resili oni da krenev da pokupiv Mrznijevu zenu,ona gi se najebala majke sto su zakasali u kafanu i odlucili oni da krenev kuci.Daca i Mrzni napred,a Ance posadili pozadi medju kuferi.Klackali se oni niz Vlasinu kad grune kisa i ovde dolazi do izrazaja zaplet na ovu pricu.Krov se ne zatvara,poceli da kisnev,a Daca gi govorija da se ic ne sekirav jer ima on lek i za toj.Vika na Maznija,izvuci kisobrani,ispod tvoje su sediste.Mrzni vec poceja da pizdi,vaca se ispod sediste i izvlaci kisobrani,otvara gi i svata da moz grom da gi utepa.Nije mu za njega,za pobratima ga zabole,posto su oni u pobratimski odnosi,al mu za zenu i dete.Vika mi,kad ga tad nisam utepaja,nikad necu.Vika,siba kisa,ja ga kunem,a on se lezi ko pacov i vika mi, ti be pobratime uopste neumes da uzivas u prirodu.Dva sata smo se klackali kroz vukojebinu,kisa ne utepa,a ja si mislim samo na jednu stvar,Cirimidziju.Toj vi je prva kafana kad se krene sa Vlasinu za Leskovac,imav ribu za medalju,a i rostilj gi nije los.Vika,nije mi do jedenje,samo da se sklonimo od kisu,sve ne utepa.Kad dodjosmo kod Cirimidziju,sve utepani,kad udjomo u kafanu pa kad pocev da se seckav mirisi od skaru sve me prodje,vikam na pobratima,jesi budala,al te volim sto si budala.

[memento]

Svojevremeno sam dosta često navraćao u jednu vršačku kafanu, u kolokvijalnom govoru poznatu kao „Kod Dragila“. Mislim da i dan danas radi i nalazi se u Sterijinoj ulici. To je bila dosta neugledna kafana, ali je zato imala zaista nešto jako vredno. Imala je dušu.

Humani inventar (čitaj gosti) bili su prisutni gotovo svakodnevno u istoj postavi, sa ponekim periodičnim gostom. Zahvaljujući sada već pokojnom Dragilu (pravilno je Dragiju, ali Vrščani vole da kažu onako kao što sam prvo napisao) i njegovoj porodici posetioci ove kafane se osećali kao kod rođene kuće. Skoro sva „kratka pića“ su imala istu cenu, a moglo se i „na crtu“ i kako god hoćete.

Kod Dragila su dolazila „mokra braća“ razne fele pa i ribolovci. Pošto sam se nedavno vratio sa godišnjeg odmora na kojem sam dobar deo vremena proveo pecajući, setio sam se jedne epizode, odnosno dijaloga dvojice „ribića“ koji sam čuo za susednim stolom, jednom prilikom baš u Kod Dragila.
Naime, razgovarali su o svemu i svačemu, ali su gde god su mogli „gurali“ pecaroške izraze. Tako je za jednog supruga bila Deverika, a za drugog tašta Bucov. Decu su zvali „kederi“ i sve u tom stilu. U jednom trenutku su počeli da planiraju kao u subotu da idu na pecanje i priča je bila već odmakla kada se zet od Bucova setio da u subotu treba da vozi negde kod rodbine upravo svoju taštu. Onako pijan je odmahnuo rukom i rekao:
- Ma, ko je šiša. Neka je vozi drugi zet, ionako njega više vole nego mene.
- Ma nemaš ti „mleč“ da odbiješ svoju taštu. – Čikao ga je drugi.
- Ko? Ja? – Hrabrio se „zet“. - Ma može da mi izede mamac!

[zmax]

Ne znam koliko će se ova priča uklopiti ovde,ali vezana je za kafanu…
Bilo je to jedne godine na moru...dve prijateljice i ja napokon doživesmo dugo očekivani godišnji odmor...izašli jedno veče u obližnju kafanu u kojoj je bilo žive muzike,ajde malo da se opustimo i proveselimo...pored dosta pića,pesme i smeha napustili smo lokal u ranim jutarnjim časovima...
To popodne krećemo na plažu,kada smo kao došle k’ sebi,srećemo jednog gospodina srednjih godina,koji je zaginuo do ujutro kao i mi,a on će ti nama „zdra’o momci”,nas tri se pogledasmo onako između sebe ...mislim...ako nas dve nemamo tako zanosne ...ova treća ima i za nas dve...na to „momci” vrisnusmo u smeh.
Uveče ista priča,mi u kafanu kada dolazi pomenuti gospodin i prilazi našem stolu sa rečima „dobro veče devojke...e...jebi ga”,mi opet u vrisak...
Uvek kada se setim toga mi krenu suze od smeha.

[memento]

Pre nekih mesec dana, u rano popodne, dok sam čekao skelu da pređem na bačku stranu, kako bih pohodio Begečku jamu, rešio sam da prekratim vreme u društvu hladnoga lav piva. Mementica se odlučila da ostane napolju i uživa u Dunavu i prekrasnom plavom nebu.

Čim sam ušao u čardu, koja je u neposrednoj blizini pristaništa i koja se po gazdi zvala „Jole“, spazio sam tamburaški orkestar,ojačan harmonikom i violinom, kako se priprema za nastup (bila je nedelja). Seo sam, naručio pivo, a uto je počela i svirka orkestra. Bili su tihi taman kolko treba i mada su delovali pomalo neuvežbano, shvatio sam da su to sjajni pojedinci i da će vrlo brzo rešiti početne probleme. Tako je i bilo. Vešto su se kao vokali izmenjivali harmonikaš i violinista, a ritam je bio izuzetno dobar. Obratio sam pažnju na basistu i shvatio da sam to markantno lice već negde davno, davno gledao u nekoj kafani u istoj pozi. Prolazile su mi kroz glavu čarde i kafane i suzio sam izbor na hotel Fruška Gora u Ležimiru i čardu Koruška, mada nisam bio baš, siguran.
Naglo sam ustao i prišao im.
- Da li mogu da vas snimim kao izvodite neku od vaših pesama? – upitao sam ih.
Svi su pogledali u basistu i bilo je jasno da je on šef.
- Naravno. – Odgovorio je mirnim glasom. Pogledao me je u oči, pa me upitao – A da li se mi od nekud znamo?
Nasmejao sam se i uzvratio – I Vi ste meni nekako poznati. Možda iz ležimirskog hotela, ili Koruške.
- Moguće – opet me je odmerio pogledom i uz osmeh nastavio – Samo mora da je bilo baš davno.
Ja sam se takođe nasmejao i izvadio kameru. Ne znam zašto, ali mi je došlo da kažem:
- Laza. Da nisi bre ti Laza basista?
Svi muzikanti su se nasmejali, pa i basista.
- Da ja sam Laza, basista iz Erdevika.
Kamera je bila spremna. – Da niste sa neke televizije? – Interesovao se lepuškasti harmonikaš.
- Koju ćemo pesmu? – Upitao je Laza.
- Kada padne prvi sneg. – Odgovorio sam i počeo da snimam.
Uživao sam slušajući jednu od svojih omiljenih pesama i nastojao da ih što bolje snimim. Violinista je sjajno pevao. Pesma se završavala. I dok sam stavljao kameru u futrolu, začuo sam par muških uzvika kako se smenjuju:
- Matori! Matori! Matori...
Okrenuo sam glavu i spazio jednog gosta, otprilike mojih godina, kako mi se smeši i pokazuje rukom na vrata čarde.
-Matori bre, žena te zove. Kada je viknula „matori“ svi smo se prestrašili, jer je svako od nas pomislio da je baš njegova žena došla...

Požurio sam napolje. Narod je već ulazio na skelu. Mementica je odahnula, a priča o Lazi, basisti iz Erdevika, možda neće nikada ni biti do kraja ispričana...