Kafanske price

[memento]

Prošlog proleća (nekako u ovo vreme, samo što je april bio dosta topliji), u jednoj čardi na sremskoj strani, gde sam prekraćivao vreme čekajući skelu da pređem preko u Bačku, gde me je na suprotnoj strani, u još poznatijoj čardi, čekalo društvo sa ubitačnim menijem, domaćim vinom (sremačkim) i sve to uz pratnju tamburaša koji su majstorski izvodili birani repertoar politički neangažovanih pesama...

Elem, pijuckajući špricer, hladnoće ekvivalenta taštine duše, nehotice sam čuo dijalog dvojice Sremaca, koji je tekao otprilike ovako:
- Blago tebi, izvukao si se.
- Misliš?
- Naravno, žena ti je poverovala da ti se auto pokvario...
- Da, ali ubi me zato savest..
- Idi begaj, ’beš savest.
- Ma, lako je tebi. Ja, kada bi kontrolisao samog sebe, odma’ bi se uhapsio!...

Obožavam Srem i Sremce. Toliko hrabrosti i iskrenosti, a opet i strasti i ljubavi prema životu...

[simke]

Ispričaću vam par kratkih, recimo, detalja vezanih za različite periode ...

• Poznato je kako su pesnici, slikari i uopšteno umetnici i ljudi koji su sa njima u uskoj vezi izuzetni poznavaoci i ljubitelji dobre kapljice. Jednom prilikom su dva velika prijatelja od kojih je jedan bio direktor Doma kulture u jednom brdskoplaninskom vojvođanskom mestu a drugi njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj, zaglavila do sitnih sati u kafani uz dobro i veselo društvo, uz vino i uz muziku ... poznato je bilo kako je jedan od njih izuzetno slabo video a drugi je bio hrom na jednu nogu te su krećući kući pomagali jedan drugome, već umorni od burne noći ali ne bez duha i veselja u sebi teturajući usput nestašnom ranojutarnjom vojvođanskom ulicom smislili su stihove koje citiram u slobodnom prevodu:

''Ja hrom a on slep,
al' je ovaj život lep.
Ja ćorav a on hrom,
ne možemo naći dom.''

Jedan od njih bi trebalo da hodi po Cetinju a drugi nekim nebeskim putevima.
Ono što su oni ostavili svojim radom i danas postoji kao Festival poezije mladih, potom kao jedan Folklorni ansambl koji je proputovao skoro ceo beli svet te još mnogo toga ... neka su im puti mirni i laki.

• Pošto spomenuh Festival poezije mladih, prepričaću scenu koja me je zabavila i slatko nasmejala ...

U baru jednog hotela priređena je počasna večer za sve učesnike festivala, te za goste među kojima su često bili pesnici poput Mike Antića, Duška Trifunovića, Pere Zupca itd. manje je bitno ko je sve tu noć gostovao i učestvovao u opuštenoj pesničkoj večeri, zanimljivo je to da je bio najavljen Petar Božović što je uslovilo da su se pojavili svi viđeniji Crnogorci iz grada i okoline. U sali je bilo dupke puno i kada se Petar Božović pridigao i krenuo da zbori stihove Matije Bećkovića iz knjige ''Lele i Kuku'' zavladala je mrtva tišina. Da je ko zucnuo ubili bi ga iz pištolja. Muk. Nije se disalo. Božović je govorio i sve je odzvanjalo ... a u jednoj njegovoj dramskoj pauzi začuo se jak glas odmah do mene a iz pravca šanka:

''Što bi' ja volio da sam Crnogorac!''

Preko dvesta pedeset glava se okrenulo prema njemu a on je mrtav hladan pijuckao piće i sačekao da se svi ponovo okrenu ka Božoviću da bi još glasnije rekao:

''Što bi' ja volio da sam Crnogorac!
Vidi im samo ove uzvišene poglede.''

Naravno da se ništa nije desilo jer su skoro svi prepoznali poznatog Podgoričkog pesnika koji se odlično zabavljao.

• U kafanama nastaju razne priče, pesme, događaji, ljubavi i mržnje ... svašta se dešava i dešavalo. Jedan od stihova pamtim još iz detinjstva i sećam se kako su se stariji zezali govoreći ga ... Na žalost ne znam celu pesmicu, pojelo je vreme ali znam da je nastala kada se jedan poznati vlasnik kultne kafane, inače poznati švaler pretstavio na jednoj dami u odsutnom momentu i dao Bogu dušu, poginuvši bez zrna baruta hrabro i junački se boreći ...
tada je nastala pesmica čiji je bitan deo išao ovako:

''do pola ga ne zavuče,
junačko mu srce puče''



• E, da ne bi sve bilo iz moga kraja napisaću i jednu nestašnu pesmicu koja se pripisuje Đuri Jakšiću, koji je navodno zaradio nešto u nekoj tamo kafani pa se posle patio ...

''Sedi Đuro pokraj Drine,
ladnom vodom *uda ladi.
Crni Đuro šta uradi.
Bolje da si *ebo strinu
ili neku drugu pi*du materinu
nego onu staru kurvetinu.''

[memento]

Dok sam ziveo u Beogradu imao sam obicaj da ponekad, nedeljom pre podne, odem u kafanu hotela Moskva. Prethodno bih kupio Politiku pa bih je citao u Moskvi pijuckajuci prvu jutarnju kafu. Jednom prilokom za susednim stolom sedeo je nas (jos aktivni) poznati pisac, humorista, satiricar, pesnik itd, zaista vrlo impresivan intelektualac, mada se bas ne slazem sa nekim njegovim politickim stavovima. On je (inace za upucene poznat pod nadimkom Bip) sedeo sa dvojicom meni nepoznatih prijatelja i zivo su diskutovali. Ja sam se pravio da citam, ali sam u stvari vrlo pomno prisluskivao njihov razgovor.

Tako sam saznao sledecu, navodno istinutu, anegdotu o Tinu Ujevicu i Raki Draincu. Naime, bas u toj istoj kafani, svojevremeno su sedeli Raka i Tin bez prebijene pare u dzepu. Dosao je konobar i obratio im se:
- Izvolite, sta ce gospoda da popiju?
- Ja necu nista.- Odgovorio je Tin Ujevic.
- Meni to isto, samo bez sode. - Dodao je smrknuti Drainac.

[memento]

Vec sam napomenuo da sam svoje najlepse dane, kao sto je rekao Tin Ujevic, proveo nocu, u Skadarliji. U Skadarliji sam cuo i sledecu anegdotu o nasem cuvenom slikaru i Pesniku, Djuri Jaksicu...

Kao sto je poznato, Djura je jedno vreme i stanovao u Skadarskoj ulici, cini mi se, u kuci pod brojem 7. Dvoriste do susednog placa, na kojem je bila kuca u kojoj je stanovao neki Perica zandar, nije bilo ogradjeno, a na medji je postojao zajednicki bunar...
Jedno jutro, kada je Perica posao da se umije, spazio je kako na zemlji pored bunara lezi pijan pesnik i spava. Posto je bio dobrocudan covek, koji je jako postovao svog komsiju, sazalio se na njega i podigao ga onako pijanog i prebacio ga preko ramena kako bi ga odneo kuci i smestio u krevet. Dok ga je nosio promrljao je sebi u bradu:
- E moj Djuro, dokle si dogur`o...
- Do bunara Perice dzandara! - Kao iz topa je sa ramena odgovorio cuveni pesnik.

[memento]

U mojoj varoši je svojevremeno postojalo neformalno Kujino društvo. Članovi ove družine su bili sve sami alkoholičari, inače uglavnom bistri i duhoviti ljudi, koji svoj porok nisu ni krili. Jedan od najvažnijih uslova da se postane član društva je bio i taj, osim što je kandidat trebao biti alkoholičar, da prilikom prijema ispriča originalnu i što uverljiviju laž. Predsednik društva, čika Đorđe, je insistirao na ovom uslovu i brojne su i vrlo zanimljive anegdote o tome. Možda i najinteresantnija je ona kada je test laganja, u njihovoj omiljenoj kafani Kosmaj, pred celim društvom polagao poznati lokalni pijanac zvani Mujo (pravo ime mu je retko ko i znao). Elem, Mujo je ispričao sledeću priču (laž):

- Moj deda je dobio od jednog Švabe na poklon prase, krmačicu. Pošto je bio siromašan i radio je brojne poslove kako bi prehranio porodicu, nije imao vremena da se toliko bavi prasetom, a te godine su neverovatno rodile bundeve, a posebno jedna kod njega u bašti, koja je bila toliko porasla da su svi iz komšiluka pa i šire dolazili da je vide neverujući svojim očima, deda je odlučio da prase stavi u nju. Računao je da je bundeva ogromna, hranljiva i sočna, tako da će prase imati sve što mu treba, a i ne može da pobegne. Doneo je merdevine, naslonio ih na bundevu, uzeo krmačicu pod pazuh i popeo se lotrama na bundevu. Na gornjoj strani je napravio otvor i spustio prase unutra....
Prolazili su tako dani, nedelje, a bogami i meseci. Deda je skoro i zaboravio na jadno prase i nekako pred zimu se nakane da vidi da li je uopšte živo. Otišao je u baštu i sekirom razbio bundevu, kad ono – imao je šta i da vidi. Pred njim se ukazala zdrava i velika krmača od preko 200 kila....

[memento]

Juce je uz brojno prisustvo rodbine, prijatelja i poznanika (citaj - ljubitelja alkohola) na mesnom groblju sahranjen cika Djordje, osnivac i spirutus muvment legendarnog "Kujinog drustva". Sa lokalne kafanske scene otisao je pravo u legendu i anegdote lik koji je svojim salama i nevidjenom duhovitoscu decenijama uveseljavao nase mesto. Kao uspomenu na cika Djordja ispricacu vam jednu od brojnih istinitih anegdota ciji je on bio idejni tvorac i impresario...

Kujino drustvo je svojevremeno, a u cilju povecavanja budzeta potrebnog za tretiranje `tekuce problematike`, kolektivno pocelo da igra sportsku prognozu. Svi clanovi su davali svoj novcani deo kod uplate brojnih listica popunjenih raznoraznim skracenim sistemima koji su garantovali nesto, ako se pogodi nekoliko reziltata... I vec posle par kola, dobitak. Dobijeni novci su se vecinski potrosili za organizovanje banketa za clanove. Na uredno poslanim pozivnicima clanstvu izmedju ostalog je pisalo - PRISUSTVO NIJE OBAVEZNO! Jasno je zbog cega....

Neobicna radost pijane bratije zbog dobitka na prognozi potakla je cika Djordja da u saradnji sa ekipom namagarce, vec pominjanog u prethodnom postu, Muju, poznatog kao malo tezeg na parama. Zato su lazno predstavili da su opet dobili na prognozi, podgrevajuci prici da izgleda da ima samo jedan dobitnik i zamolili Muju da, kao, nazove broj lutrije u Novom Sadu i proveri glasine. Naravno, dali su mu broj svog vec prethodno pripremljenog prijatelja. Muji je receno da je sigurno da ima samo jedan dobitnik, a da se visina premije jos sa sigurnoscu ne zna, ali je izvesno da ce biti ogromna!
Mujo je odmah sav srecan otisao i kupio kompletan namestaj za dnevnu sobu, nov televizor, i ko zna sta jos, svima pricajuci da su opet dobili na `sportskoj`. U to je poverovao i njegov rodjeni brat, koji je zbog novcanih problema dosao kod Muje da trazi zajam. Muja ga je glat odbio pominjucu neku davnasnju nepravdu svoga brata i zavrsio recima:
- Znaci, dosla maca na vratanca!....

Naravno, to stanje nije moglo dugo trajati. Jedva su Muju ubedili da je sve to bila zajebancija, a namestaj, televizor i ostalo je vraceno. Varos se smejala i danima prepriracavala dogadjaj, samo se Mujin Brat nije dugo odljutio....

[memento]

U nedelju 11. maja, po saznavanju izborbih rezultata, sa svojim prijateljima sam se obreo u jednoj od lokalnih kafana, kako bi proslavili neocekivano visoku pobedu nase opcije na lokalnim izborima. U tom metezu se neko setio da bi bilo dobro kada bi pronasli i nekog muzicara. Na to je jedan nas prijatelj i saradnik spremno rekao da pozovemo njegovog brata Nikolu, koji je vazio (sto stvarno i jeste) za najboljeg muzicara u kraju. Medjutim, Nikola je sve vreme kampanje podrzavao nase politicke protivnike i ja sam prokomentarisao da to ne bi bilo lose da se angazuje, ali i da sumnjam da ce Nidzo pristati jer je u protivnickom taboru.
- Ma kakvi - uzvratio je brat - ne znas ti njega, samo okrene kapu kontra i nema problema!

Naravno da je Nikola `okrenuo kapu naopako`, kao sto to cine i brojni drugi na ovim prostorima, i svojom svirkom i pevanjem ulepsao nasu proslavu...

[memento]

Једном приликом, наравно, у кафани `Три шешира`, онако уз шприцер, чуо сам и следећу анегдоту о већ помињаном нашем великану, Ђури Јакшићу...

Наводно је једно лето наш познати песник и сликар проводио у Дубровнику, где је у исто време боравила и Зита Хабсбургшка. Образована и еманципована племикиња је изразила жељу да упозна српског песника и Ђура је позван код ње. Наравно, он се одазвао и у току разговора Зита га је, ласкајући му на његовом књижевном умећу, замолила да јој посвети бар један стих. Дал` због тога што је био припит, дал` због познатог ината, или ко зна због чега, прича се да је Ђура тада написао следеће стихове:

Ој Зитата, Зита
У детета кита
У великог кура,
Твој чика Ђура!