Kafanske price

[memento]

U Splitu sam cesto znao da posetim kafe restoran kojeg su kolokvijalno zvali `Studentski`. Zaboravio sam mu pravo ime, a glavni razlog zbog kojeg sam znao da odem do ove kafane je taj sto je, kako se to danas kaze, oficijalno pivo u njoj bilo, tada izuzetno kvalitetno, Karlovacko pivo.

Jedne prijatne veceri sam sedeo potpuno sam uz hladnu `biru` i razmisljao, kada me je prenulo pitanje:
- Sjor, da li biste bili ljubazni da mi platite jedno pivo?
Podigao sam glavu i spazio jednu gospodju, vitku i negovanu u jednostavnoj, ali urednoj garderobi. Imala je dugu crnu kosu, uredno ocesljanu i skupljenu u konjski rep. Delovala je vrlo sofisticirano i bilo je ocigledno da je ne tako davno bila prava lepotica.
Klimnuo sam joj glavom i pogledom potrazio konobara. Narucio sam joj pivo, a ona je sela za jedan sto i polako ispila svoje pice. Ja sam narucio sebi jos jedno, pa jos jedno i vec sam i zaboravio pomenutu gospodju. U jednom trenutko, ona se opet nasla pored mene, ovaj put da mi se zahvali.
- Sjor, fala vam lipa i do vidjenja - rekl je tiho i necujno se udaljila.
Proslo je neko vreme i ja sam opet dosao u Split i poceo navracati u Studentski. Kad, jedno vece pojavila se opet ista gospodja. Uredna, vitka, produhovljenog izgleda i na neki svoj nacin lepa. Bio sam je vec i zaboravio. Ritual je bio isti, samo sto sam ja sada bio potpuno siguran da je ona bolesna i da je alkoholicarka. Kasnije mi je to konobar i potvrdio. Ona je bila jedini slucaj alkoholicara kojeg su pustali da udje u kafanu i pokusa da pronadje `zrtvu` za svoje pivo. Govorilo se da je bila po obrazovanju profesorica (radila je navodno svojevremeno na splitskom sveucilistu) i da ju ju je muz, takodje profesor, davno napustio sa nekom studentkinjom. Deca su je kasnije, takodje napustila i ona je ostala sama. Konobar mi je jos rekao da je nije nikada nije video potpuno pijanu i da je bila krajnje kulturna i uvek puna neke tuge. Zato su je i pustali u svoj restoran...

[simke]

Podsetio si me na jednu davnu zgodu vezanu za jednog banjalučkog novinara, koji je preko zagrebačkog sveučilišta nekako stigao do jednog vojvođanskog gorštačkog mesta. Gorštačkog jer je preovladavao i najpre upadao u oči neki takav mentalitet i modus ponašanja.

Novinar je bio jedan od onih pravih, dok su još postojali pravi novinari, pomalo ili pomalo više boem koji je uvek spreman za druženje i piće ... da li spominjati kreativnost i novinarsko umijeće, kada se to tada podrazumevalo po obavezno, napomenuo bih samo da je znao uzeti književne nagrade za priče i slična dela.

E, pa jednom prilikom sam ga zatekao u praznoj gradskoj kafani kako lagano ispija svoje piće već poprilično pod dejstvom alkohola ali ništa manje zanimljivog i raspoloženog za druženje. Posle nekog vremena, tokom razgovora sam shvatio zašto ne menja kafanu ... jednostavno, bio je bez novca a njegovo objašnjenje je bilo kako to nije nikakav problem jer će zasigurno već neko naići pa će se to rešiti.
On nije bio lik koji se grebe za piće, niti je bio škrt po prirodi, češće su se od njega grebali za njegov rad, talenat pa i piće, tako da je on sasvim zdravorazumski rezonovao kako ima dovoljno kredita da pije bez obzira što nema novaca.

Na žalost već odavno plovi nekim nebeskim prostranstvima u društvu Petra Kočića, Zuha Džumhura i nekih drugih njemu dragih likova.




Kad već pomenuh Zuka Džumhura moram ispričati jednu anegdotu ...

Davno, prilikom snimanja festivala Mimoza u Herceg Novom reporter državne televizije mu priđe pitajući ga nešto da bi ga kao uglednu ličnost intervjuisao. Prenos ide uživo za teritoriju SFRJ a Zuho, pripit i opušten zagrli reportera i kaže mu nešto u fazonu: ''Burazeru, pusti to, ajde da se zajebavamo ...''

Verujem da mlađi ne mogu ni zamisliti kakav skandal je to tada izazvalo, tada kada se nije psovalo na TV-u, kada su kriterijumi bili mnogo, mnogo strožiji.
Danas kada na nekim televizijama vlada uličarski žargon ta izjava zvuči prilično bezvezno, bezopasno i naivno ali u to doba se mogla ladno zaraditi bajbokana.

[memento]

Kao gimnazijalac sam cesto odlazio u Skadarliju. Medjutim, tema ovoga posta nije poznata beoemska cetvrt, vec kafana (ovo je preslaba rec) Sansa na Tasmajdanu. Naime, kafane u Skadarliji su radile, cini mi se, do 4 sata ujutru, sto je mom drustvu bilo nekako malo i kratko, pa smo se selili u Sansu koja je, sto je opste poznato, radila od 0 do 24 sata. Vec i sam dolazak do kultne kafane je bio svojevrsan izazov. Pored pijanaca, koji su privuceni magnetizmom mogucnosti dodatnog konzumiranja alkohola, na putu do nje je u parku bio svojevrsan stajg prijateljica noci, ocajnih zena sa samog drustvenog dna, koje su se u nadi da ce naici neka pogodna (citaj bilo kakva) musterija, cak i samoreklamirale, pa i otvoreno nudile svoje usluge....

Jedne majske noci, odnosno vec jutra, bas u tom parku prisla mi je jedna od njih, dobacujuci svojim `koleginicama`:
- Vidi sta nam je roda donela!
Ja sam se zbunio i pokusao da je zaobidjem, nevesto izigravajuci iskusnog i hladnokrvnog `frajera`.
- Ajde, ajde. Nemoj da se bojis. Ona stvar nema zube. - Nastavljala je ona, dok ju je pratio iz tame kikot, njenih vec pomenutih prijateljica. - Plati jedno pice i ucinicu ti mladost lepsom. - Nastavljala je ona.
- Dobro. Idemo na pice. - Reagovao sam ja, zeleci da sto pre pobegnem od auditorijuma iz bekgraunda koji mi se smejao.

Popili smo vise pica. Konobari su se smejuljili, i namigivila jedni drugima, jer je bilo ocigledno da je moja pratilja bila opste poznata u kraju. Ona se dodatno nalila alkoholom i ja sam je napustio dok su ispred nje bila jos 2-3 nepopijena pica (konjak)...

Majska zora je obecavala lep dan. Ispred jedne samoposluge `maznuo` sam dva jogurta i dok sam pesacio prema stanu, pokusavao sam da njima sperem iz grla ukus alkohola i gorcine....

[simke]

Kada već pišeš o Damama sumnjivog morala, kako ih narod ponekad naziva ili pak prijateljicama noći kako se još uobičava da se nazivaju, pa potom spominješ pijance i likove iz polumraka, tame i predgrađa (recimo) života spomenuo bih knjigu pesama na koju me podsetila tvoja poruka a radi se o knjizi:
''Elegije iz predgrađa'' Krstivoja Ilića

On u posveti na početku knjige kaže:

''Mojim divnim drugarima iz predgrađa, sinovima nesreće; a naročito onima što su već sišli u predele drugog sveta; i Leli sa odanošću.''

Knjiga je objavljena u izdanju Gradine još 1982. godine i nastala je iz Kafanskih druženja i priča ... ali evo kako to pesnik objašnjava na samom početku knjige u Prologu:

''Elegije iz predgrađa nastale su tokom poslednjih nekoliko godina kao plod najdivnijeg druženja što ga sudbina može podariti jednom pesniku. Pisane su jednostavno i prisno, kao što su jednostavne i prisne duše ljudi kojima su posvećene. Njih je, u stvari, ispisao sam život, i tu je udeo pesnika sasvim neznatan: da sve te radosti i bolove primi u sluh, i ostane im privržen. A to mu nije bilo nimalo teško, jer je i sam proživeo sličnu sudbinu.''

Poruku sam započeo sa namerom da ovde prenesem pesmu o Leli pa sam onda premišljao da to odložim za neku kasniju poruku a da unesem Kafansku elegiju ... na kraju sam odlučio da unesem obe, jer mi je žao da izostavim bilo koju.

LJUBAVNA ELEGIJA

Kelnerici Leli, polutanki

Jao, Lela, prokleta dragano svih naših sanja,
istina, ni mi više nismo junaci, al ni ti nisi Janja.
Nemoj nas tako prezrivo gledati, i sa visina,
teško je živeti bez tvoje ljubavi, bez tvoga vina.
U ovom našem podrumu, u ovom našem predgrađu,
od tebe nismo videli ni lepšu, ni mlađu.
Nije važno što si šarene krvi, što si polutanka,
ti si za nas boginja, čim staneš iza šanka.
Znamo mi da lažu i Mile, i Bimba, i Ljuba,
kako si imala više muževa nego zuba!
Uostalom i da je tako ne bi nam teško palo,
jer je u tvojim ustima zaista rođenih zuba malo!
A oni su obični idioti, i puni ljubomore,
hteli bi da i pred njima podigneš suknju gore!
O, kad bi mogla nekako, da podigneš i grudi,
pa da celo predgrađe za jedno veče poludi!
Ali, tu je kraj mojem i najsmelijem nadanju,
jer je na tebi sve veoma sklono padanju.
Ah, sve što je u životu našim srcima vladalo,
uvek je, na kraju, u neki ponor padalo!
Zato se nemoj odupirati ni sudbini, ni nama,
budi još malo naš idol, naša jedina dama.
Makar to trajalo samo tren, makar sekundu jednu,
dok nas tvoj pijani Gavra ne izbaci u noć lednu!


KAFANSKA ELEGIJA

Penzionisanom pijancu Avramu

Sad tvoja duša leži sama ispod kafanskog stola,
otkako te lekari odvojiše od dima i alkohola.
Zar tebe, Avrame, bekrijskog šampiona i asa,
da hrane tabletama na svakih pola časa!
Saznali smo kako se protiviš svakoj našoj poseti,
da tvoju nesreću niko od prijatelja ne oseti.
U redu, neka ti bude, povuci se u svoju muku,
a mi smo tu, ako zatreba, da ti pružimo ruku.
I u njoj bocu pića, i neku kutiju drave,
pa, il neka te izleče, il nek ti dođu glave!
Da znamo: da si mrtav, i da te nema više,
da je sve tvoje prošlo, kao snegovi i kiše.
Ovako, tu si: imate na svakom spisku, i broju,
samo, pripadaš nekoj drugoj rasi, drugom soju.
Shvati, ne smeta nama taj drugi soj, i ta rasa,
tebi iovako, ni tamo, ni ovde, nema spasa!
Smeta nam što se na kraju inatiš sa životom,
kad znaš: ko počinje za šankom, završava za plotom.
O, divni snovi predgrađa, iza kapija i plotova,
ko vas ne oseti dušom, taj ne zna čari otrova!
Tužni smo, Avrame, pred tvojom čašom praznom,
nismo zaslužili da nas kažnjavaš takvom kaznom.

[simke]

U Bačkoj, naročito u Vrbasu je odavno poznato umetničko stvaralaštvo porodice Pehan, naročito je bio poznat Jožef Pehan koga su poštovali i priznavali i van naših granica. Ništa manje dobar slikar a nadasve pravi umetnik i gospodin je bio i njegov sin Bela, minhenski đak koji se vratio i ostao da živi i stvara u našoj zemlji sve do svoje smrti. Kasnije su mnogi poznati umetnici i likovni kritičari često imali običaj da spomenu kako se njihovo stvaralaštvo, na žalost, nije procenjivalo na pravi način iako su bili poštovani i voljeni u sredini u kojoj su stvarali.

Evo jedini rad koji sam uspeo da nađen na netu, mislim da ga je radio Jožef Pehan iako baš nisam siguran.



Zašto pišem o njima?
Pa, zato što sam čika Belu poznavao od najranijeg detinjstva a kasnije imao čast da sa njim izlažem u par navrata i ponekad popijem kaficu koju mi je on kuvao od posebnih odabranih sorti kafe koje je dobijao godinama od istog prodavca iz Nemačke.

Ponekad bi prošetali, razgovarali i na kraju seli i popili jedno/dva pića, u čuvenom Ribljem restoranu u Vrbasu. Tada mi je jednom prilikom pokazao blok sa portretima ljudi koji su prodefilovali kroz taj isti restoran, interesantno mi je bilo da posmatram taj šareniš likova naročito što su se tu sudarali predratni, ratni i posleratni period, govorim o drugom svetskom ratu.
Ali glavni razlog zašto sam počeo da pišem je Mementovo spominjanje Dama sumnjivog morala, pa ću vam preneti zgodu koju mi je davno preminuli slikar ispričao.

• Pošto je na akademiji morao da radi ženske aktove slikar se postarao da pronađe odgovarajući model na nekoj minhenskoj aveniji, model - tj. jednu od uličnih dama, koju je poveo u atelje i rekao joj da se skine iza paravana pa da dođe. Za to vreme on je počeo da priprema boje, cedeći ih na paletu i u jednom trenutku je osetio njene ruke koje se obavijaju oko njega i počinju da mu otkopčavaju šlic. Reagovao je posle prvog šoka i rekao ''modelu'' da legne na ležaj gde ju je namestio u pozu koju je želeo. Dama je svo vreme ćutala i čekala strpljivo, najverovatnije ni ne shvatajući u prvom monemtu šta slikar želi a ni on joj nije puno objašnjavao osim što je tražio da se ne pomera.
posle završene slikarske seanse pristojno ju je nagradio i pitao da li je to dovoljno, na šta je ona skoro prezrivo pogledala i rekla nešto u fazonu: ''S' obzirom da je samo za ovo, više je nego dovoljno.''



PS.
Sećam se i kako mi je pominjao u tim svojim pričicama iz prošlosti i kako se u vozovima koji su stizali u Jugoslaviju iz inostranstva moglo naći sve što je potrebno za ličnu higijenu, kako je bar u vozu radio i kako je bio izuzetno opremljen ... ovo je pričao o periodu pre drugog svetskog rata. Osoblje voza bi pred stizanje na naše granice posakrivalo i pozaključavalo sve peškire, sapune i ostale luksuzne stvarčice za to doba a čini mi se da ni bar dalje nije radio.

Ne bih želeo da budem grozan ali nisam siguran ni koliko smo sada sedamdesetak godina kasnije bolji nego što su bili naši preci i njihovi savremenici ... ne vozim se često vozovima pa nisam preterano upućen, voleo bih da grešim.

[Mish]

Tri pripita mladića, koji su bili s tri devojke, pretukla su u noći između četvrtka i petka tamburaše u kafani "Ciganske noći" u Novom Sadu, ispričao je za Gl vlasnik Lajoš Nikolić a potvrdila policija. Prema rečima portparola novosadske policije Stevana Krstića, muzičare su tukli zasad nepoznati gosti, a razlog su pesme koje su tražili a nisu im odsvirane. Bilans tuče jesu lake telesne povrede četvorice tamburaša, razbijen inventar kafane i polomljeni instrumenti.
– Kada su ti nasilnici došli u kafanu, već je bilo gostiju. Tamburaši su svirali gospodinu za stolom u ćošku, a on im je za tu noć ostavio 30.000 dinara. Problem je nastao kada je jedan od te trojice, koji je već jednom pravio probleme u kafani, zahtevao da muzika dođe za njegov sto. Vređao je i psovao sve Cigane, a pošto muzičari nisu došli da sviraju njegovom društvu, nasrnuo je na njih zajedno s drugovima. Dok su ih tukli, muzičari su bežali. Dvojici tamburaša slomili su nos, jednom je razbijena arkada, a istučen je i muzičar koji ima rak pluća. Ima dosta krvi u delu kafane gde je izbila tuča. Slomili su violinu i tamburu, polomili stolice, pa pobegli – ispričao je Nikolić.
(pruzeto sa net-a)
Naiđoh na ovu vest na netu. Rastužila me je. I razbesnela.
Mojoj osnovnoj školi su gravitirale uličice u kojima je bilo Roma. Tako su moji školski drugari bili i Romi. A u neka srećnija vremena, čini mi se, nismo se delili, pa su nam svi drugari bili drugari.
Zahvaljujući tome, u nekom starijem dobu sam u kafanama nailazila na moje školske. "Ciganske noći" su jedna od njih.
Skitalo se gradom. Negde oko ponoći mi kaže drug: E, sad ću da te vodim na jedno mesto za koje sigurno ne znaš. I ne, nisam znala za to mesto što je "ovnu predvodniku" bila mala pobeda nad mojom obaveštenošću.
Ulazimo u dvorište, mala drvena vrata na koja se kuca ne bi li ušao. I "ovan" kucne. Ulazimo u lokal koji je sve samo ne sređen. Ali i sve samo ne prazan. Najpre prepoznajem "zaposlene". Konobar (i gazda) je par generacija ispred mene, ali se znamo. Kad posluži goste (naravno, pevajući) hvata se kontre. Šanker je dve godine mlađi, znamo se jako dobro, takođe dok radi peva, ali se i on prihvatio violine i odsvirao "Ševu". Banda mi je već dobro poznata. Veseli su i znojavi, zaboravili su kad su napravili pauzu, ali i dalje imaju osmehe na licu (kao u Đoletovoj pesmi: Širok osmeh i zlatan zub). Zatim malo osmotrim goste. Ima ih poznatih. Neki su mi poznati tek iz viđenja, ali vidim i one koji baš nisu novosađani, koji su ovu kafanu pretpostavili nekim drugim kafanama na Skadarliji ili pozorišnim klubovima u prestonici.
Pa, bila sam tamo do nekih ranih jutarnjih sati (totalno sam kad su me naterali da krenemo, a kafana je i dalje puna). I nije bilo važno za kojim je stolom muzika. Nisu pravili pauze, a svi gosti su imali osećaj da sviraju baš za njih. Prosto, neki osećaj zajedništva poštovalaca tamburaša i kafana se nadvio nad prostorom. A samo je to i bitno: da nam je svima lepo.
Izlomiti muzičaru instrument je ostaviti ga bez hleba u rukama, a poštovaocima kafana i kafanskog života oduzeti uživanje.
Zločin

[memento]

Davno, davno, u bašti kafane Tri šešira u Skadarliji, sam čuo po prvi put poznati, rekao bih, monolog odnosno pričanu šaljivu verziju o prikazivanju prvog nemog filma u Leskovcu. Umro sam od smeha slušajući je. Kasnije, takođe po raznim kafanama, sam je slušao više puta i sve su bile, naravno, slične, ali ne i iste. Pamteći deliće svih tih brojnih verzija napravio sam jednu hibridnu, odnosno originalnu s smislu jedinstvenosti, varijantu ovog teksta i ako neko od forumaša poseduje izvorni tekst „Došea prv’ nem film v Leskovac“, voleo bih da ga iznese na ovom forumu. Takođe napominjem da je moje poznavanje leskovačkog narečja oskudno i da sigurno u tekstu ima proizvoljnih i neadekvatnih reči, odnosno izraza...

.... Došea prv nem film v Leskovac i kude će gu davav, dogovoruli se esnafi da gu davav v kafače „Slavuj“ (Jevropa). Gazda na tuju kafanu je gazda Dupko, a prevodilac će da bidne kelner Trajče, od milošte vikan Trokur.
Na zid go okačiše jedan čaršaf flekav od špriceri beli, tanko, debeli, sarme, podvarci, đuveci, mućkalice i ostalo, a na zid ispisaše:

Zabranjeno:
Semenki grickanje
Na pod pljuvanje
Na majku pcovanje
U t’mninu nađuvanje, da ne kažemo jebanje

Uprava s poštuvanje

Spustiše fironge, zagasiše lepetrike, opustiše go onaj rejektor i vika Trajče: ,,U ovaj film sto je došja iz Kolivud i što se vika Zameo gi vetar će igraju Simon Sifon, Flaster Kurton, Greta Gabor, Gari Koplerajče i ostali mlogobrojni,....
Ovaj golem čo’ek toj gu je muž na onuj malečku žensku, a onaj, malečak toj gu je švaler,... eeeeeeee, posle ce ga svi mavav , sam',... on ce gi na svih da jebe majku v treći čin...
Na toj ce neko iz publiku da rekne: Gazda na ovu kafanu, gazda Dupko neka izede jedno gomno!
A gazda Dupko će oma: „ A be Mitke, iako je t’mnina po glas te poznaja, a utra kad svane majku sam ti jebaja, a ženu ce ti jebem obaška zatoj što me ogovaraš po šaršiju!!!“
Na toj nasta takva uka i halabuka, cimanje i tepanje,.... lele, lele,... zajebalo veka,... i takoj je prošea prv nem film sto se prikazuvaja u sred Leskovac, u kafanu „Slavuj“ kod kafedziju Dupka,.... ako l'zem, lovačku sreću da nemam!!!!

[Captain Jack]

memento kaže: Davno, davno, u bašti kafane Tri šešira u Skadarliji, sam čuo po prvi put poznati, rekao bih, monolog odnosno pričanu šaljivu verziju o prikazivanju prvog nemog filma u Leskovcu. Umro sam od smeha slušajući je. Kasnije, takođe po raznim kafanama, sam je slušao više puta i sve su bile, naravno, slične, ali ne i iste. Pamteći deliće svih tih brojnih verzija napravio sam jednu hibridnu, odnosno originalnu s smislu jedinstvenosti, varijantu ovog teksta i ako neko od forumaša poseduje izvorni tekst „Došea prv’ nem film v Leskovac“, voleo bih da ga iznese na ovom forumu. Takođe napominjem da je moje poznavanje leskovačkog narečja oskudno i da sigurno u tekstu ima proizvoljnih i neadekvatnih reči, odnosno izraza... .... Došea prv nem film v Leskovac i kude će gu davav, dogovoruli se esnafi da gu davav v kafače „Slavuj“ (Jevropa). Gazda na tuju kafanu je gazda Dupko, a prevodilac će da bidne kelner Trajče, od milošte vikan Trokur. Na zid go okačiše jedan čaršaf flekav od špriceri beli, tanko, debeli, sarme, podvarci, đuveci, mućkalice i ostalo, a na zid ispisaše: Zabranjeno: Semenki grickanje Na pod pljuvanje Na majku pcovanje U t’mninu nađuvanje, da ne kažemo jebanje Uprava s poštuvanje Spustiše fironge, zagasiše lepetrike, opustiše go onaj rejektor i vika Trajče: ,,U ovaj film sto je došja iz Kolivud i što se vika Zameo gi vetar će igraju Simon Sifon, Flaster Kurton, Greta Gabor, Gari Koplerajče i ostali mlogobrojni,.... Ovaj golem čo’ek toj gu je muž na onuj malečku žensku, a onaj, malečak toj gu je švaler,... eeeeeeee, posle ce ga svi mavav , sam',... on ce gi na svih da jebe majku v treći čin... Na toj ce neko iz publiku da rekne: Gazda na ovu kafanu, gazda Dupko neka izede jedno gomno! A gazda Dupko će oma: „ A be Mitke, iako je t’mnina po glas te poznaja, a utra kad svane majku sam ti jebaja, a ženu ce ti jebem obaška zatoj što me ogovaraš po šaršiju!!!“ Na toj nasta takva uka i halabuka, cimanje i tepanje,.... lele, lele,... zajebalo veka,... i takoj je prošea prv nem film sto se prikazuvaja u sred Leskovac, u kafanu „Slavuj“ kod kafedziju Dupka,.... ako l'zem, lovačku sreću da nemam!!!!

Sm da se nadovezem na interpretaciju od kolegu,ovo sto je ispricaja,sve je istina,ich nema laganje,otoc sam gu i ja cuja u Hotel Dubocicu gde sam s tatka i komsija Micu zvanog Istina provodija svoje nezaboravno detinjstvo