Konstantin XI Paleolog Dragaš
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ikona Konstantina Dragaša
rođen: 8. februar 1405.
Carigrad (Vizantijsko carstvo)
preminuo: 29. maj 1453.
Carigrad (Vizantijsko carstvo)
Konstantin XI Paleolog (ponekad označen i kao Konstantin XII ili Konstantin XIII), poznat kao Konstantin Dragaš (grč. Κωνσταντίνος ΧΙ Δραγάσης Παλαιολόγος), (8. februar 1405 - 29. maj 1453) bio je morejski despot(savladar 1428-1437, 1443-1449), carski regent u Carigradu (1423—1424 i 1437—1440) i poslednji vizantijski car od 06.01.1449. godine do svoje smrti 29.05.1453. godine. Pripadao je dinastiji Paleologa, a bio je sin Manojla II (1391-1425) i srpske princeze Jelene Dragaš, čije je prezime Dragaš usvojio.Kao morejski despot je skršio Atinsko vojvodstvo, pomogao bratu Tomi da slomi Ahajsku kneževinu i podigao veliki bedem na Korintu tzv. Heksamileon (Šest milja, koliko je bio dugačak), ali je pred naletom Otomanske imperije morao da se povuče sa poseda van Peloponeza. Kao poslednji vizantijski car pokušao je da dobije pomoć Zapadne Evrope za odbranu Carigrada, ali mu to nije pošlo za rukom, tako da se sa nešto malo dobrovoljaca sa Zapada i svojim ljudima suprodstavio Mehmedu II(1451-1481). Tokom skoro dva meseca opsade, uspevao je da spreči Osmanlije da prodru u Carigrad, ali je u rano jutro 29.05. odbrana probijena, a on sam je poginuo u pokušaju da zaustavi prodor Osmanlija u Carigrad. Ne zna se tačno gde je i kako poginuo, niti gde je sahranjen, zbog čega je za njega vezan veći broj legendi i predskazanja, a zbog svog junačkog držanja tokom opsade Carigrada,pravoslavna crkva ga je kanonizovala. Tokom svog života i vladavine usko je sarađivao sa svojim prijateljem i saradnikom Georgijem Sfrancesom, kome je bio kum na venčanju.
Poreklo i porodica
Rođen je u Carigradu, kao četvrti sin od osmorice sinova (od desetoro dece), Manojla II i Jelene Dragaš (ćerke Konstantina Dragaša (Dejanovića)), oblasnog gospodara koji je vladao istočnom Makedonijom. Po majčinoj liniji Konstantin je, kao i njegov brat Jovan VIII(1425-144
, je bio čukununuk kralja Srbije Stefana Dečanskog (1322-1331) čija se ćerka udala za sevastokratora Dejana(rodonačelnika Dejanovića i oca Konstantina Dejanovića Dragaša) i po toj osnovi potomak Nemanjića. Konstantin je odrastao u Carigradu i po svemu je bio pravi Vizantinac, ali je svom imenu dodao i majčino prezime Dragaš. Pored Konstantina, Manojlo i Jelena imali su još nekoliko dece.
Sam Konstantin se ženio se dva puta:
Prvi put 01. jula, 1428. Madlenom Toko, nećakom italijanskog vladara Epira, koja umire novembra naredne godine.
Drugi put u avgustu 1441. godine Katarinom Gatiluzio, ćerkom đenovljanskog gospodara Lezbosa koja umire 1442.
Kada je 1449. godine postao car, bilo je pokušaja da se oženi i po treći put sa princezama iz Gruzije,Jermenije i Srbije(Mara Branković), ali su svi ti pokušaji pali u vodu. On najverovatnije nije imao dece jer, iako neki izvori navode da je imao ćerku Magdalenu, većina se slaže da nije ostavio potomstvo.
Konstantinov život
Rane godine, prvo regenstvo i posedi (1405—1437)
Konstantin je rođen 08.02.1405. godine u purpurnoj(porfirnoj) dvorani carskog dvorca u Carigradu zbog čega je uz svoje ime nosio i pridev Porfirogenit. Jedan od njegovih saradnika je zabeležio da je bio spretan u lovu,jahanju i borbi, ali i da je imao pustolovni duh, veliku životnu snagu i hrabrost. Već kao sedamnaestogodišnjak se 1422. godine našao u opsađenom Carigradu koji su opsele Osmanlije pod Muratom II(1421—1451) i čijom je odbranom rukovodio njegov stariji brat Jovan VIII u ime ostarelog Manojla II. Već u novembru naredne godine Konstantin se javlja sa titulom despota i preuzima kao carski regent vlast u Carigradu, za vreme putovanja njegovog starijeg brata Jovana do Venecije i kraljevine Mađarske.
Tokom jednogodišnjeg Jovanovog odsustva Konstantin je vladao gradom i najbližom okolinom i vršio dužnost vizantijskog cara, pošto je zvanični car Manojlo od septembra 1422. godine, kada je doživeo jak moždani udar, bio teško paralizovan i samim tim praktično nesposoban da vrši vlast, a njegov savladar i naslednik Jovan nije bio u zemlji. Interesantno je da je Konstantin proglašen za regenta, iako su njegova starija braća despoti Andronik(Solun) i Teodor(Moreja) bila de jure ispred njega u naslednom nizu.Kao de facto vizantijski car on je 22.02.1424. godine zaključio mirovni ugovor sa Muratom II i Otomanskom imperijom.
Jovan se vraća u novembru 1424. godine i posle smrti Manojla II 21.07.1425. godine i zvanično preuzima vlast. U to vreme Konstantinu biva dodeljena na upravu Selimvrija na obali Mramornog mora i posedi oko Mesembrije na obali Crnog mora. Prodor Osmanlija na Peloponez 1423. godine i napadi Karla Toka u Moreji, pokrenule su Jovana VIII 1427. godine u Mistru, a uz njega je krenuo i Konstantin sa svojim savetnikom Sfrancesom, koji je od tog doba i zvanično u njegovoj ličnoj službi. Oni su 26.12. stigli u Mistru i bez zadržavanja su produžili ka Klarenci na severozapadu poluostrva koju su opseli. Vizantinci su uspeli tokom borbi da savladaju Toka, koji je pristao na zaključenje mira. Odredbe mirovnog ugovora vraćale su Vizantiji teritorije koje je nedavno zauzeo Toko, među kojima je bila Klarenca koja je 01.05. ponovo postala vizantijska. Poslednja odredba je predviđala brak između Tokove bratanice Madlene sa jedne i Konstantina sa druge strane, čime je vraćanje teritorija zaodenuto u neku vrstu miraza, pošto su ti posedi zvanično pripali Konstantinu, a sama svadba je obavljena 01.07., u blizini Patrasa.
Poslednja faza združenih Jovanovih i Konstantinovih akcija na jugu današnje Grčke bio je združeni napad na Patras u julu 1428. godine. Sam grad se nalazio uz Konstantinove nove posede i koji je u to doba bio neka vrsta samostalnog grada kojim je upravljao katolički nadbiskup. U napadu je učestvovao i njihov najmanji brat Toma, koji se od tog doba takođe javlja kao jedan od despota na Peloponezu. Međutim i pored toga grad nije zauzet, najviše zbog toga što braća nisu raspolagala dovoljnim snagam, jer im morejski despot i brat Teodor II nije pomogao svojim trupama. Iako grad nisu zauzeli,Paleolozi su uspeli da ga nateraju na plaćanje godišnjeg danka Konstantinu u iznosu od 500 zlatnika.
Jovan se posle toga vratio u Carigrad, ali Konstantin nije odustao od osvajanja Patrasa. On i Sfrances su razradili novi plan za napad, uzdajući se u to da će lokalno grčko stanovništvo u gradu podržati njihov napad i otvoriti kapije.Kontakt sa njima je uspostavljen i postignut je dogovor, tako da su Konstantin i njegove trupe 01.03.1429. godine krenuli ka Patrasu i 20.03. su otpočeli napad. Međutim do otvorene predaje nije došlo, tako da je otpočela opsada. Tokom jednog napada konj pod Konstantinom je bio smrtno ranjen i tom prilikom ga je Sfrances spasao sigurnog zarobljavanja, ali je on bio zarobljen i oslobođen je tek 23.04. Početkom maja otpočeli su pregovori i napravljen je dogovor, da će se grad predati, ako se u roku od mesec dana nadbiskup Malatesta ne vrati u grad, koji je napustio da bi doveo pomoć.Konstantin se posle toga povukao, da bi se 01.06. pojavio pod gradom zahtevajući predaju. Posle četiri dana grad je otvorio kapije, ali je u citadeli ostala nadbiskupova posada koja se predala tek godinu dana kasnije.
Promena uprave u Patrasu uznemirila je Osmanlije i Mlečane, ali je Konstantin preko Sfrancesa uspeo da diplomatskim putem otkloni opasnost po svoje posede. Nadbiskup Malatesta se u međuvremenu vratio u region sa katalonskim najamnicima, ali je Konstantin od njih za 6.000 zlatnika otkupio grad, otklonivši i tu opasnost po svoje posede. Tokom novembra 1429. godine njegova prva supruga Madlena odnosno Teodora(kako je bilo njeno pravoslavno ime) Toko umire i on postaje udovac. Posle preuzimanja potpune kontrole nad Patrasom u julu 1430. godine, kada se predala i posada iz citadele, naredio je da se poruši utvrđenje u Klarenci da ga ne bi zauzeli gusari, pošto nije imao dovoljno snaga da drži i to utvrđenje. Uspesi vizantijskih despota na Peloponezu pokrenuli su Osmanlije koje se u proleće 1431. godine spuštaju na jug i razaraju bedem na korintskom zemljouzu tzv. Heksamileon, da bi obezbedili lakši prolaz na Peloponez.
Toma i Konstantin su 1432. godine zamenili svoje posede u sklopu Morejske despotovine sa čime su skložili i car Jovan i vrhovni despot Teodor II. Međutim uskoro je došlo do porasta netrpeljivosti između Konstantina i Teodora, zbog čega je Jovan u avgustu 1435. godine pozvao Konstantina u Carigrad, a u martu naredne godine im se pridružio i Teodor. Tokom ovog perioda Jovan nije uspeo da razreši njihove nesuglasice i oni su se vratili na Peloponez, a sve je delovalo kao da njihove razmirice samo rat može da razreši. Car je posle toga probao da preko svojih poslanika spreči sukob i to mu je pošlo za rukom tek sa trećom misijom koju je predvodio Grigorije Mamas(1443—1450), budući vaseljenski patrijarh(Grigorije III). Situacija je razrešena time što se Konstantin vratio u Carigrad, dok su Teodor i Toma ostali despoti na Peloponezu. Ne zna se sa sigurnošću koji su bili tačni razlozi njihovih sukoba, ali je izvesno da je u pitanju bila kako prevlast na samom Peloponezu, tako i pitanje ko će biti novi vizantijski car, pošto Jovan VIII iz svoja tri braka nije imao potomaka. Iako je po pravu Teodor bio ispred Konstantina, sticao se utisak da je mlađi brat ipak bliži prestolu, jer je imao veće Jovanovo poverenje.
Konstantin je stigao u Carigrad 24.09.1437. godine, čime je otklonjena opasnost od eventualnog bratoubilačkog rata na Peloponezu. Na ovaj način je Teodor ostao suvereni vladar Moreje, ali je Konstantin praktično promovisan u Jovanovog naslednika, pošto je već u novembru Jovan, u pratnji mlađeg brata Dimitrija, krenuo na zapad, dok je Konstantin po drugi put u životu postao carski regent i de facto bio vizantijski car.
Drugo regenstvo i uprava (1437—1443)
Posle Jovanovog odlaska Konstantin upravlja zemljom uz podršku i pomoć kako carice majke Jelene, tako i njegovih najbližih saradnika Sfrancesa,Notarasa(kasnijeg velikog duksa) i Dimitrija Paleologa Kantakuzina. Sfrances se 1438. godine oženio, a Konstantin se na tom venčanju pojavio u ulozi kuma, što dovoljno svedoči o prijateljstvu dvojice ljudi. Međutim Jovanovo odsustvo se odužilo, a izveštaji su jasno ukazivali da se Osmanlije spremaju za ratni pohod. Zbog toga je Konstantin Jovanu poslao pismo ukazujući mu na to i na papino obećanje da će poslati dva broda sa trupama u pomoć Carigradu, nadajući se da će ta pomoć stići pre očekivanog osmanlijskog napada. Međutim brodovi nisu stigli, kao i bilo kakav odgovor na njegov zahtev, ali je osmanlijska opasnost u tom trenu nestala pošto se otomanska vojska nije uputila na Carigrad, već na despotovinu Srbiju i njenu utvrđenu prestonicu Smederevo, koje se posle tromesečne opsade predalo zbog gladi čime je uništena srspka despotovina, iako je despot Đurađ (1427—1456) prebegao u kraljevinu Mađarsku, a Novo Brdo i dlje pružalo junački otpor.
Za to vreme se u Ferari vodio sabor koji se okončao u junu 1439. godine u Firenci sklapanjem tzv. firentinske unije između katoličke i pravoslavne crkve koju su potpisali svi predstavnici Jovanove delegacije, osim Marka Evgenika, koji je bio mitropolit u Efesu. Jovan se u februaru 1440. godine vratio u Carigrad, ali nije naišao na topao doček svojih podanika koji su smatrali da je sklapanjem unije izdano pravoslavlje zarad materijalne koristi u obliku zapadnih krstaša koji su trebali da dođu u Vizantiju i spasu je od Osmanlija. Teško je oceniti kakav je bio Konstantinov lični stav po pitanju unije sa katoličkom crkvom, ali je najverovatnije on, kao i njegov brat bio spreman da napravi takav ustupak, ukoliko će on spasiti Grad i Carstvo od Osmanlija, ali je isto tako i bio dovoljno trezven da sagleda, kako raspoloženje u samoj državi, tako i stanje na zapadu i izvesnost dolaska obećanih trupa, koje na kraju nikada nisu stigle. Međutim i pored toga on je pružio otvorenu podršku svom bratu i uniji, o čemu svedoči i pismo pape Evgenija IV(1431—1447) iz aprila 1441. godine u kome on podseća na to da se obavezao, kao i car Jovan, da uniju sprovede u delo.
Konstantin se nije odmah po Jovanovom povratku vratio na svoje posede u Moreji, već je do kraja godine ostao u Carigradu tražeći sebi novu suprugu. Njegov izbor pao je na Katarinu Gatiluzio, ćerkom đenovljanskog gospodara Lezbosa. Sfrances je u decembru 1440. godine otputovao na ostrvo da dogovori detalje, a svadba je obavljena u avgustu naredne godine u prisustvu mnogih zvanica, među kojima se nalazio i Notaras, bez obzira na svoj poznati antiunionistički stav. Posle okončanja ceremonija i pratećih dešavanja, Konstantin je u septembru krenuo ka Moreji, dok je Katarina ostala na Lezbosu.
Stanje u Moreji se normalizovalo, ali je izvesno da je netrpeljivost između Teodora i Konstantina i dalje postojala, tako da je vrlo brzo po dolasku na Peloponez poslao Sfrancesa svom mlađem bratu Dimitriju, koji je upravljao njegovim nekadašnjim posedima Mesembrijom na Crnom i Selimvrijom na Mramornom moru, sa predlogom da zamene posede. Međutim kada je Sfrances stigao do Dimitrija ovaj je već sklopio dogovor sa Muratom II, koji mu je dao trupe i spremao se da pod izgovorom rušenja Firentinske unije preuzme vlast u Vizantiji. Zbog svega toga je Jovan pozvao Konstantina da mu pruži pomoć u odbrani grada.
Ratna desjtva su otpočela u aprilu 1442. godine, a Konstantin je u julu iste godine krenuo ka Lezbosu, pokupio svoju suprugu Katarinu i produžio ka Carigradu, ali ih je na Lemnosu blokirala osmanlijska flota. Tokom višemesečnog, praktično, zatočeništva na Lemnosu, Katarina se razbolela i u avgustu je umrla. Mlečani su poslali u pomoć 8 svojih brodova da razbiju blokadu i pomognu Konstantinu u borbi, ali nisu uspeli da je probiju, tako da je Konstantin nastavio put tek kada su se Osmanlije povukle.
Konstantin je stigao u Carigrad tek u novembru, nakon što je Dimitrijeva opsada odavno propala. On preuzima kontrolu nad svojim nekadašnjim posedima, a Sfrances u martu 1443. godine postaje njegov upravnik Selimvrije. Međutim već u junu iste godine u Carigrad stiže Teodorov glasnik koji iznosi novi predlog svojoj braći. On je ponudio da zameni svoje posede na Peloponezu i položaj de jure glavnog morejskog despota za Konstantinove posede na Crnom i Mramornom moru. Dogovor među braćom je postignut i u oktobru iste godine Konstantin preuzima Mistru i vlast nad Morejom, a Teodor prelazi u Selimvriju.
Despotovanje Morejom (1443—1449)
Osnova nekadašnje kule Heksamileona
Po preuzimanju vlasti u Moreji, Konstantinova prva briga bila je zaštita vizantijskih poseda odnosno celokupnog poluostrva. Sa tim ciljem je on već početkom februara otpočeo sa obnovom Heksamileona, bedema koji je štitio kopneni prolaz na Peloponez, koji su Osmanlije porušile u proleće 1431. godine. Posle četrdesetak dana rada, obnova bedema ojačanog sa 153 kule je okončana u martu i on je u dužini od 7.028m odnosno 7.760m pregrađivao korintski zemljouz od Saronskog do Korintskog zaliva.
Paralelno sa gradnjom bedema, Konstantin je pratio i razvoj situacije na Balkanskom poluostrvu odnosno pokret krstaša predvođenih Janošom Hunjadijem iz kraljevine Mađarske ka Otomanskoj imperiji. Računajući na sultanovu zauzetost, on je po okončanju radova na Heksamileonu prešao zemljouz sa svojim trupama i otpočeo napad na preostale latinske države na Atici, Atinsko i tebansko vojvodstvo. Bez većih poteškoća, on je vojvodu Neria II Ačaulija primorao da mu preda Atinu i Tebu i obaveže se na vazalne odnose prema njemu, umesto dotadašnjih prema sultanu. On se tu nije zaustavio i nastavio je sa svojim snagama prodor Beotiju, Fokidu i Tesaliju do Pinda, da bi potom umarširao u mletačku Vitrinicu. Istovremeno je po njegovom nalogu Konstantin Kantakuzin, koji je upravljao Vosticom, prešao Korintski zaliv i proterao Osmanlije za zapadnih delova Fokide.
Međutim njegova osvajanja su izazvala energične proteste Mlečana koji su zahtevali da im se vrate posedi, ali i Alfonsa V(1415—145
, koji vladao Aragonom i Napuljem, koji je po nekom naslednom pravu tražio da mu se preda atinsko vojvodstvo i sa tim ciljem je morejskom despotu poslao svog čoveka da preuzme te posede. Međutim, presudan faktor na Balkanu u tom trenutku, ipak je bio Murat II koji je bio potisnut 1443. godine i morao da zaključi Segedinski mir, ali je već 1444. godine u bici kod Varne uništio zapadne krstaše i u potpunosti otklonio opasnost po svoju državu. Nezadovoljan Konstantinovim delovanjem, koji je de jure bio sultnov vazal, on je u zimu 1446. godine pokrenuo vojsku koja je brojala između 50 i 60.000 ljudi na Morejsku despotovinu i njene novoosvojene posede.
Pred nadolazećim Osmanlijama, Vizantinci su se povukli i utvrdili na Heksamileonu, tako da su Muratove trupe bez problema povratile kontrolu nad nedavno osvojenim posedima van Peloponeza i 27.11. su stigle do bedema na zemljouzu, otpočevši napad. Nakon početnih borbi, Konstantin je poslao Georgija Halkondila(otac poznatog istoričara Laonika) Muratu sa predlogom mirovnog ugovora, ali ga je sultan utamničio bez pregovora, a Konstantinu i Tomi je poručio da se povuku i bez odlaganja poruše bedem, ostavivši im nekoliko dana da razmisle.
Pošto su braća odbila da se predaju, sultan je otpočeo napad, potpomognut topovima i opsadnim spravama i posle pet dana borbi je otpočeo završni juriš u kome su Osmanlije ovladale već zarušenim bedemom i prodrle na poluostrvo. Ogromna većina branilaca je pobijena ili zarobljena, a sami despoti su se jedva spasili. Već 10.12. ceo bedem je praktično sravnjen sa zemljom i više neće biti obnavljan.Kasniji izvori su za propast odbrane Heksamileona krivili Albance, koji su početkom XV veka naseljeni na Peloponez ili lokalno stanovništvo, ali je najverovatnije jedini razlog pada bedema bila Osmanlijska brojčana nadmoć i tehnička superiornost koja se ogledala u posedovanju vatrenog oružja velike vatrene moći.
Murat je posle toga podelio vojsku na dva dela:
deo je krenuo pravo na Mistru, pod vođstvom Turahan bega
deo je krenuo duž severne obale poluostrva, pod sultanovom komandom
Turahanove snage zbog zime nisu bile u stanju da preko planinskih prevoja stignu do Mistre, tako da su se u Klarenci spojile ponovo sa Muratovim koje su prošle severnom obalom spaljujući, pljačkajući i robeći celu oblast, osim Patrasa koji nisu uspele da osvoje na juriš. Posle toga su se Osmanlije povukle sa poluostrva odvodeći sa sobom oko 60.000 zarobljenika koji će biti prodani kao robovi.
Konstantin i Toma su posle toga morali da obnove vazalne obaveze prema sultanu, da se obavežu na plaćanje godišnjeg danka i na to više neće obnavljati Heksamileon. Tokom ovog perioda, ponovo se pojavila priča o potrebi da se Konstantin oženi po treći put, jer od šestorice sinova Manojla II, samo je Toma imao muških potomaka(Manojla i Andriju). Postoje indicije da je bilo pokušaja da se on oženi nekom zapadnom princezom, ali je izvesno da je on u avgustu 1447. godine poslao Georgija Sfrancesa na istok da mu potraži suprugu među princezama Trapezuntskog carstva i kraljevine Gruzije.
Njegov stariji brat i nekadašnji morejski despot Teodor (II), umire u junu 1448. godine u Selimvriji, a već 31.10. iste godine umire i vizantijski car Jovan VIII. Vesto o carevoj smrti, otvorila je i pitanje njegovog naslednika, iako je on jasno odredio Konstantina za to mesto, postojala je mogućnost da vlast pripadne nekom od njegove mlađe braće Dimitriju ili Tomi. Već 13.11. je u Carigrad stigao Toma, a malo posle njega i Dimitrije je stigao iz Selimvrije. Toma kao pretendent nije bio velika opasnost po Konstantina, ali je zato Dimitrije, koji je zbog odbacivanja Firentinske unije imao kako podršku dela naroda, tako i, što je možda u takvom sklopu stvari,otomanskog sultana koji mu je već ranije davao trupe da pokuša da preuzme vlast. Muratova računica je u ovakvoj situaciji bila vrlo jasna, između pružanja podrške Dimitriju koji bi Vizantiju udaljio od Zapada, a samim tim i svake vojne pomoći, čime bi ona bila osuđena na odbranu isključivo svojim, tada već skoro nikakvim resursima, sa jedne i pružanja podrške Konstantinu, koji je zbog podrške uniji cenjen na Zapadu, zbog čega je već dobio malu vojnu pomoć i koji je, čim se sultan okrenuo na drugu stranu napao na de jure sultanove posede, sa druge strane, nije bilo teško.
Međutim, ključnu ulogu u prenosu vlasti odigrala je carica majka Jelena, koja je posle Jovanove smrti preuzela ulogu carskog regenta do dolaska u prestonicu zakonskog cara Konstantina. Suočen sa takvom situacijom, Dimitrije je morao da prihvati prenos vlasti sa Jovana na Konstantina i krajem godine su carica majka i njena dva najmlađa sina Toma i Dimitrije poslali u Mistru glasnike(Aleksije Filantropin Laskaris i Manojlo Paleolog Jagros) čija je uloga bila da Konstantina proglase za cara i dovedu u prestonicu da preuzme vlast. Sa njima se u Moreju vratio i Toma i oni su 06.01.1449. godine u Mistri(ili u despotskom dvoru ili u crkvi Božanske Mudrosti) proglasili Konstantina za vizantijskog cara, posle čega je on krenuo u Carigrad i 12.03. je preuzeo vlast iz ruku svoje majke.
Prilike u Moreji tokom njegove vladavine
Tokom Konstantinove vladavine u Moreji je delovalo nekoliko ljudi koji su spadali u najveće mislioce tog doba koji su otvoreno sarađivali i savetovali morejskog despota. To su bili:
Georgije Gemist Pliton, vizantijski mislilac
Visarion iz Trapezunta, Plitonov učenik, nikejski mitropolit i čuveni orator sa Firentiskog sabora
Ćirijako iz Ankone, italijanski humanista i putopisac koji je obilazi ostatke Antičke Sparte ispod Mistre
Sam Konstanin je upravljanje delovima svog poseda dodelio svojim najboljim saradnicima:
Georgije Sfrances je upravljao Mistrom i okolinom
Aleksije Laskaris je upravljao Patrasom
Jovan Kantakuzin je upravljao Korintom
Jovan Paleolog je upravljao Vitilonom
Pored toga, on je lokalnoj vlasteli potvrđivao i dodeljivao posede čime je zadobijao njihovu podršku, a ostalo je zabeleženo i da je organizovao atletska takmičenja za mladiće iz vlastelinskih porodica.
Carevanje Vizantijom (1449—1453)
Posle dolaska u Carigrad, prvi potez novog cara bio je da potvrdi mir sa Osmanlijama i već posle dve nedelje je njegov izaslanik Andronik Jagaris potvrdio sa sultanom mir koji se odnosio i na morejske despote Tomu i Dimitrija. Međutim najveći problem u tom trenutku nisu bile Osmanlije, već unutrašnje prilike u zemlji koja je i dalje bila podeljena između onih koji prihvataju i onih koji odbijaju Firentinsku uniju. Upravo zbog te podele i potrebe da održi kakvu takvu ravnotežu između te dve struje, Konstantin nikada nije organizovao svoje zvanično ovenčavanje za cara u crkvi Božanske Mudrosti koje je mogao da obavi samo vaseljenski patrijarh. Problem je ležao u tome što zvaničnog patrijarha Grigorija III zbog prihvatanja Firentinske unije nisu priznavali njeni protivnici, pa bi njegovo izvođenje takvog čina moglo da podstakne njegove protivnike na pobunu i dovođenje Dimitrija na vlast, dok bi u slučaju da postvi novog patrijarha iz redova antiunionista i njegovo izvođenje takvog čina zauvek zatvorilo vrata eventualne vojne pomoći sa Zapada. Zbog takve situacije on nikada nije formalno postao car, pošto je samo proglašen, a nikada zvanično ovenčan, iako se on potpisivao kao:
„Konstantin Paleolog u Hristu verni car i autokrator Romeja.“
Sledeća briga novog cara bio je njegov treći brak i obezbeđivanje direktnog naslednika Carstvu. Pored Sfrancesa koji u oktobru 1449. godine ponovo krenuo na istok, on je još u februaru iste godine iz Mistre poslao Manojla Disipata Alfonsu V u pokušaju da se oženi ćerkom portugalskog kralja koji je bio Alfonsov nećak. Posle smrti Murata II 1451. godine Sfrances je probao da za Konstantina isprosi njegovu bivšu sultaniju Maru Branković koja je imala veliki uticaj na svog posinka i novog sultana Mehmeta II(1451—1481), ali su ti planovi pali u vodu, pošto se ona obavezala da će, ako se ikada oslobodi nevernika, posvetiti svoj život Bogu i neće se ponovo udavati. Pošto je taj pokušaj pao u vodu, kao i pregovori sa Alfonsom V, Sfrances se 15.09.1451. godine vratio u Carigrad sa izaslanikom gruzijskog kralja sa kojime je postignut dogovor o sklapanju braka između Konstantina i gruzijske princeze.
Paralelno sa pokušajima da se oženi po treći put, Konstantin je nastavio sa svojom politikom između istoka i zapada, održavajući što je moguće bolje odnose i sa jednima i drugima, nadajući se da će na taj način izvući najbolje za Carstvo. Godinu dana nakon njegovog dolaska u prestonicu 23.03.1450. godine umire njegova majka Jelena, koja iako je više od jedne decenije bila monahinja Ipomonija, aktivno učestvovala u vlasti. Prazna carska blagajna ga je primorala da raspiše nove namete ne bi li došao do sredstava za regrutovanje vojske i kakvu takvu obnovu Carigradskih bedema. Zbog toga mu je u avgustu 1450. godine stigla mletačka delegacija iz Venecije, koja je protestovala zbog toga i pretila da će njeni trgovci napustiti grad i naseliti se u naseljima koja su kontrolisale Osmanlije. Opasnost od ovakvog čina se povećala posle smrti Murata II i dolaska Mehmeta II na vlast, sa kojim su Mlečani odmah sklopili ugovor.Konstantin je nakon toga pokušao da uznemiri Mlečane pregovorima sa Dubrovačkom republikom, nudeći joj deo grada za njene trgovce sa poreskim olakšicama, što je potvrdio u junu iste godine. On je još kao despot u Moreji pokušao da na ovaj način dobije neke ustupke od Mlečana, ali ostaje tajna da li je postigao neki značajniji uspeh.
Mehmetove kretnje i Sfrancesova procena da bi prvi cilj novog sultana mogao biti Carigrad, iako se on zakleo Alahom,Prorokom,Kuranom,Anđelima i Arhanđelima da će živeti u miru sa Konstantinom i njegovom državom, pokrenuli su obnovu diplomatske misije po Zapadu. Sa tim ciljem on početkom aprila 1451. godine šalje Andronika Vrijenija Leondarisa na Apeninsko poluostrvo. On je prvo na mletačkom Kritu regrutovao strelce, potom se uputio u Feraru,Vatikan i na kraju u Napulj. Vratio se u Carigrad krajem iste godine, ali bez ikakvog uspeha. Njegova poseta papi Nikoli V(1447—1455) i Konstantinovo pismo o problemima sa kojima se suočava, samo su izazvali papu koji je poslao jasan ultimatum caru da unija mora da se sprovede, da njeni protivnici moraju da se suzbiju, da patrijarh Grigorije III mora da bude priznat od svih i da se papino ime mora pominjati u molitvama. Situaciju je dodatno komplikovala činjenica da je sam patrijarh Grigorije u to vreme već napustio Carigrad i krenuo ka Vatikanu izmoren besciljnom borbom sa protivnicima unije. Pored toga papa se spremao da u Carigrad pošalje svog izaslanika koji bi proglasio uniju, što je Konstantinu potvrdio pismom Visarion, ukazujući mu da će papin izaslanik, ukoliko mu ne bude dozvoljeno da uniju proglasi u crkvi Božanske Mudrosti, iz đenovljanske Galate baciti anatemu i ekskomunicirati sve protivnike unije što bi uništilo i teorijsku mogućnost da ikakva pomoć pristigne sa zapada.
Sredinom te godine Konstantin je poslao poslanstvo Mehmetu II, koji je u to doba gušio pobune po Maloj Aziji, preko koga je tražio da mu se udvostruči godišnja renta koju je dobijao za čuvanje otomanskog princa i Sulejmanovog unuka Orhana, koji je uz Mehmeta jedini imao osnova da polaže pravo na presto, u Carigradu. Njegov cilj nije bio toliko materijalna korist, koliko to da ukaže novom sultanu da postoji još neko ko bi mogao da bude sultan i da bi Konstantin, ukoliko se za to ukaže potreba, mogao da dozvoli Orhanu da napusti grad i eventualno pokuša da svrgne Mehmeta. Njegovo poslanstvo u Brusi je primio jedan Mehmetov vezir koga je njegov zahtev u potpunosti iznervirao i koji se, prema istorijskim izvorima, izdrao na poslanike preteći da će im to biti kraj, jer Mehmet nije bio blage prirode kao njegov otac. Sam Mehmet je poručio da će porazmisliti o zahtevima kada se vrati u svoju prestonicu Hadrijanopolj, ali je vrlo brzo okončao sukobe u Maloj Aziji i povukao se ka prestonici izdavši naredbu da se otpočne sa blokadom i opsadom Carigrada, a sa tim ciljem je otpočeo sa prikupljanjem materijala i radnika za podizanje nove tvrđave na Bosforu.Konstantin je krajem godine poslao poslanstvo u Veneciju, tražeći brzu reakciju Zapada, ukazujući na sultanove pripreme i namere, ali je u februaru 1452. godine stigao odgovor u kome su Mlečani odgovorili da su zauzeti sukobima u Lombardiji, tako da nisu u stanju da mu pruže vojnu pomoć, ali su ispoštovali njegov zahtev i poslali mu tovar baruta i oklopa.
Linearni prikaz
