Uhapšen Radovan Karadžić

[yossarian]

swba kaže: A druga strana oce cist "obraz", neda junaka i pacenika da mu sude zlikovci. A medju njima zabrinuti brat Luka koji izgleda vise juri novinare za jos jedan intervju nego brinuci se za zatvorenog brata. Radikali po obicaju perjanice protesta, vrle junacine i posteni ljudi nema sta. Vec prvog dana, mozda onim istim kosovskim patikama, pogazise ni krive ni duzne umjetnosti u gradu. No avaj sjetise se patika i kako je sve zabiljezeno budnim okom kamere pa udri po novinarskoj ekipi. Ipak oni imaju najvece kamere i najbolje mogu da snime. Dobro im zapretise da im ne prilaze min 300m, fina distanca za jos jednu operaciju patike. Pateticno da ne moze biti gore.

Сматрам те интелигентном особом, превише интелигентном да наседнеш на ту глупаву причу о патикама. Пола милиона људи мирно протествује, а Б92 прича само о патикама и шачици хулигана...
А објашњење мотива за напад на новинаре ти је баш онакво какво би се свидело овима са б92... није битно шта б92 ради годинама... то су они због патика...

[exploited]

Gogi kaže: Драги мој цвећарски антиквитету Јеремијо, рећи ћу ти оно што ти Његова Висост Број 1 стално понавља, најпаметнији си када спаваш.

samo da te priupitam da nisi ti mozda njegova visost br 1????

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=685348

Pad Radovana Karadžića

Lonac ide na vodu dok se ne razbije, a ratni zločinci se skrivaju dok ne padnu. Pad Radovana Karadžića još je jedan znak da je haška priča za Srbiju pred krajem, tj. "okončanjem", kako to naši političari zovu. Neka se pripreme Ratko Mladić i Goran Hadžić, jer je đavo odneo šalu: gotovo je, nema više
piše: Miloš Vasić
Antrfile: Momir Turudić
Image

Do kasne večeri u ponedeljak 21. jula 2008. teško da bi bilo ko u Srbiji i bio pomislio na Radovana Karadžića. Jednostavno, što reče naš bivši premijer Koštunica, svi su se već bili pomirili sa pomišlju da su Radovan i Ratko pojmovi sada već sasvim apstraktni, ljudi koji će se skrivati doveka, a – uostalom – i kome je još do njih stalo. To je neizbežna posledica pukog protoka vremena: javno mnjenje pamti samo nove vesti; stare vesti odlaze na dno strane i na kraj emisije.

Nekome je, kako vidimo, ipak bilo stalo. U ponedeljak uveče ekipa odabranih radnika iz obaveštajno-bezbednosne zajednice, posebne jedinice koja odgovara jedino vrhu države i svom koordinatoru Vladimiru Vukčeviću, predala je istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu lice za koje je bila sigurna da je Radovan Karadžić, mada se lice predstavljalo kao "Dragan David Dabić" sa prebivalištem na Novom Beogradu, po zanimanju "duhovni istraživač" – ukratko "beli mag". Kada i kako je lice bilo lišeno slobode ovoga trenutka još nije izvesno: gg. Vukčević i Ljajić kazali su na konferenciji za novinare, u utorak 22. jula, da je to bilo "u večernjim časovima 21. jula, u okolini Beograda"; advokat Svetozar Vujačić, koji priznaje da je Karadžić njegov klijent, tvrdi da je Radovan uhapšen još "u petak, 18. jula, u autobusu br. 83" (omiljeno prevozno sredstvo Teofila Pančića). S obzirom na iskazanu brigu gg. Vukčevića i Ljajića da operacija bude najbezbednija moguća po aktere i uhapšeno lice, autobus je krajnje zanimljiva lokacija. Oni kažu da se čekao trenutak "prebacivanja lica sa jedne lokacije na drugu"; autobus se tu javlja kao normalno mesto – kad je čovek već tako krenuo. U autobusu nema mesta za neko obezbeđenje, ali ima nenaoružanih civila. Osim toga, takve operacije obavljaju se nekako radije bez svedoka, a autobus 83 zna da bude pun. Međutim, kako "Vreme" saznaje, niti jedan vozač GSP-a nije prijavio hapšenje tog dana, niti kasnije. Bilo kako bilo, kasniji redosled događaja ilustrativan je.

Prva vest pojavila se oko 23.20 u ponedeljak uveče i raširila se odmah. Nije bilo dilema i rezervi, jer je vest odmah bila poduprta zvaničnim saopštenjem Saveta za nacionalnu bezbednost (kroz Kabinet predsednika republike). U tom trenutku dve stvari su već bile sređene: Radovan je već bio u Ustaničkoj 29, kod istražnog sudije Milana Dilparića, a prethodno, tog jutra gđa Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Narodne skupštine, odložila je za dve nedelje nastavak sednice parlamenta zbog uporne opstrukcije radikalske i ostale opozicije. Nije da to ima neke veze, kako se priča po gradu: teško da su nadležni javili predsednici Narodne skupštine šta se sprema za to veče. Nisu javili ni mnogo nadležnijim instancama. Takve stvari najbolje se rade brzo i tiho; što brže i tiše – to bolje. Ironijom sudbine, radikali su se zaleteli u opstrukciju rada parlamenta bez svake mere i obzira i tako su izgubili sjajnu priliku da nas sve nedeljama u direktnom TV prenosu gnjave sa "jezivom vešću" (Aleksandar Vučić) o Karadžićevom hapšenju. Dok se oni domognu skupštinske govornice, Radovan će se već u Sheveningenu sprijateljiti sa starosedeocima i sresti stare prijatelje iz Bosne, Hrvatske i Srbije. To bi bila još jedna potvrda stare mudrosti da je umerenost vrlina. Zamislite da je "jeziva vest" snašla radikale u utorak ujutro, na sednici Narodne skupštine; ovako su sami krivi što nije, pa nisu mogli da izvode cirkuse koje su izvodili oko Šljivančanina, Tolimira itd.

Noć između ponedeljka i utorka bila je mnogo manje napeta i zanimljiva nego što bi se očekivalo. Slušajući ekstremno desnu šovinističku propagandu neko bi rekao da će hapšenje Radovana, Ratka i Gorana (onog Hadžića) srušiti nebo na Srbiju i izazvati masovne nerede, pad vlade i opštu kataklizmu; to su mislili čak i neki nepodnošljivo dosadni i neobavešteni dežurni urednici velikih belosvetskih TV mreža te noći. Štogod Kosta Čavoški mislio o tome, reakcija Karadžićevih simpatizera bila je neočekivano slabašna: na Trgu Republike i pred Ustaničkom 29 pojavilo se oko četiri puta manje demonstranata nego što je bilo prisutnih policajaca; onda je pala kiša i policiji je dosadilo, pa ih je rasterala za tren oka, svih stotinak, bez primene sredstava prinude. Na Trgu Republike dva-tri dizelaša spremljena su u maricu, a jedan nije uspeo da bude uhapšen iako se jako trudio. Naime, policajci su ga pročitali i veoma spretno su ga odbijali od sebe dok nije izgubio strpljenje i otišao kući. To je bio najdramatičniji događaj te noći i najlepši za gledanje.
Image

Policija je za svaki slučaj sačuvala povišeni stepen pripravnosti i u utorak, kada se za 17 časova očekivao nekakav protestni skup na Trgu Republike. Valjda zbog kiše (kažu policajci) – ili zbog nečeg drugog – od toga nije bilo ništa. U političkom smislu reči, dakle, Radovan Karadžić više nije tema – osim Kosti Čavoškom i istima takvima kao i on. DSS – užasnut i skamenjen, kako se i očekivalo – javio se tek u utorak po podne, što se tumači šokom koji je Rade Bulatović mogao da ublaži na vreme, ali nije. Ili možda jeste, ali ga nisu slušali. Naime, nikako nije moguće da je novo rukovodstvo BIA za cigla dva-tri dana pronašlo i uhapsilo Radovana Karadžića, eto tako, iz puke pameti. Ovakve akcije spremaju se mesecima; teško da BIA nije mesecima imala barem indicije i tragove o tome gde se Karadžić kreće i šta radi; slično je bilo i sa Župljaninom, a biće i sa Mladićem i Hadžićem – samo čekajte. Pitanje je: da li su operativci o tome obavestili Direktora; da li je Direktor o tome obavestio Premijera? O tome se još ništa ne zna, ali će se saznati – bez brige.

Mogući i verovatni scenario oslanja se na banalne motive: operativci – koji nisu glupi ljudi, naprotiv – čekali su da dođe novo načelstvo (što je bilo sasvim predvidivo), pa su mu prezentirali ono što su znali u tom trenutku (dovoljno), a što su uskratili prethodnom načelstvu, znajući ga. Tu treba imati u vidu i činjenicu da je – poučeno prethodnim iskustvom – koordinaciono telo Vlade Vukčevića svoje poslove držalo u najvećoj tajnosti i da je sasvim moguće da se izvan okvira posebne kombinovane jedinice ništa nije ni znalo. I to ćemo, uostalom, doznati kad dođe vreme. Bilo kako bilo, iznenađenje je bilo potpuno, što ukazuje na nepropusnu operativnu bezbednost. Nije se ponovio krvavi cirkus sa hapšenjem Šljivančanina, niti skandal sa Tolimirom. Oba skandala bila su posledica namernih poteza i propusta vladajućih garnitura: MUP Dušana Mihajlovića namerno je žrtvovao policajce i vozila u slučaju Šljivančanina, ne bi li Hagu dokazao kako mu je to teško; hapšenje Tolimira bilo je tumačeno jeftinim lažima (da je Tolimir, kao, uhapšen van Srbije), samo da Koštuničina vlada ne ispadne odgovorna. Da je Karadžić bio hapšen kao Šljivančanin, imali bismo mnogo više nasilnih demonstranata nego u ponedeljak i utorak; ovo što smo videli pokazuje da nije bilo unapred organizovanog protesta, jer bi se inače fudbalska navijačka plemena mobilnom telefonijom organizovala na vreme, kao u slučaju Šljivančanina.

E, sad: kako je Karadžić otkriven? Tu ima mesta raznim nagađanjima. Po svemu sudeći, infrastruktura za logističku, obaveštajnu i finansijsku podršku Župljaninu, Karadžiću i Mladiću manje-više je bila ista i skoro je sasvim izvesno da se po toj liniji i došlo do Župljanina i Karadžića, a moglo bi se doći i do Mladića – ako ne izvuče pouku (Goran Hadžić je drugačiji slučaj). Godinama se čuju uporne priče o tome kako je opstanak tih haških begunaca bio i ostao finansiran iz heroinskih profita raznih regionalnih mafija (pre svega novosadsko-bačke sa ogrankom ka Republici Srpskoj). Koliko para je ova, uopšteno i okvirno nazvana, ali veoma stvarna ekipa "Antihaškog bratstva", stekla tokom naših ratova i koliko je uložila u taj isti heroin – moglo bi se doznati, samo da ima ko bi. U svakom slučaju, para je bilo; do "Sablje" svakako. Posle toga stvari se usložnjavaju. Padaju umetnici, jedan za drugim, život postaje skup i rizičan.

Sve to, naravno, ima svoj uticaj na taktiku preživljavanja lika kakav je Radovan Karadžić (ali i ostali). Najpametniji pristup je onaj koji je opisao Goran Petrović, bivši načelnik Državne bezbednosti, citirajući Edgara Alana Poa: drvo se skriva u šumi, kamen na žalu, knjiga u biblioteci, a čovek u velikom gradu. Ukratko: ako čovek ima uverljive lažne papire; ako izmeni lični opis; ako vodi računa da se ne koristi telefonom (bilo kakvim) i da se ne viđa sa sumnjivim licima – neće upasti u oči nikome. Dovoljno je da mu jednom mesečno poverljivo lice ubaci u poštanski sandučić kovertu sa oko hiljadu evra i ništa više; tako može da živi bezbedno do kraja života, kažu stručni ljudi iz obaveštajno-bezbednosne zajednice. U takvom slučaju, jedini trag je onaj ko ubacuje koverat u poštansko sanduče, pa ga vi nađite.

Te priče o sakrivanju po šumama i gorama, hajdučkim pećinama, manastirima i ostalo, obična su propaganda njihove medijske podrške. Samo se budala vucara po planinama i to ne traje dugo: mnogo se vide i on i njegova neophodna oružana pratnja; o telekomunikacijama i da ne govorimo.

Sasvim je zamislivo da Ratko Mladić živi na Novom Beogradu, glumeći zastavnika prve klase u penziji: smršao je, "na pola se napravio", što kažu seljaci (a i valjalo bi mu zbog zdravlja), pustio brkove, stavio naočare i ošišao se na kratko; igra šah sa penzionerima i priča im kako je bio intendantski podoficir; ajde ga nađite. Nećete ga naći – sve dok se ne uhvati za telefon.

Radovan Karadžić, međutim, gradio je sebi drugačiji imidž. Svako sebi pravi "legendu" (u obaveštajnom žargonu: fiktivni identitet) u skladu sa nekim svojim unutrašnjim sklonostima: ako bi Mladić bio idealno sličan intendantskom zastavniku prve klase, Karadžić je idealno sličan "belom magu", "alternativnom duhovniku" i uopšte šarlatanu nadrilekarske struke, kockaru, hohštapleru i varalici opšte prakse, kakav je bio celog života. Setimo se samo Radovanovih detonacija, onih najstrašnijih: te evo stižu Kozaci na konjima da nam pomognu; te samo što nismo uzeli Sarajevo; te evo sledi treći svetski rat ako ja ne budem zadovoljan; te nestaće Muslimana ako se mi naljutimo; te bombardovaću Beč i Firencu i ostale beskonačno drske i bezočne gadosti.

Ima li bolje i ubedljivije maske za Radovana Karadžića nego da pusti belu kosu i bradu, obuče se u crno i počne da izigrava "belog maga"? Da je u taj inače lukrativni biznis ušao odmah 1991, danas bi bio bogat i miran čovek, nikakav Haški tribunal ne bi ga jurio, držao bi predavanja o "duhovnom zdravlju, tihovanju i meditaciji", objavljivao pretenciozne članke u odgovarajućim časopisima i uopšte živeo kao gospodin. Prerušavanje je bilo fascinantno: na nedavnom snimku TV Kikinda on sedi sa dugim brkovima i bradom, udidio se i smireno gleda; ko bi rekao? Njemu slični nadrilekari već su napravili ogromne pare, a prave ih i dalje. Ali, eto, sudbina razne ljude nosi u raznim pravcima.

Kako sada stvari stoje, Radovan Karadžić prispeće u Sheveningen za nedelju dana najkasnije. Ostaje nekoliko pitanja: pre svega, ko mu je pomagao i kakvim parama; ko mu je nabavio lažne papire; ko ga je finansirao pre, a ko posle dolaska u Beograd? On nije mogao tek tako da se predstavlja kao lekar, pa makar i "alternativni"; nekakvu diplomu trebalo je da pokaže, jer ovde policija nekako ne voli nadrilekare. Lažna lična karta ima svoju biografiju: serijski i registarski broj. Telefon ima memoriju i ispis poziva. Hoće li se neko i time pozabaviti kao što se niko nije pozabavio istim pitanjima u slučaju Stojana Župljanina?

Teško da će se time pozabaviti MUP Republike Srbije, jer se ministar Ivica Dačić od toga na vreme ogradio. U svom prvom značajnijem intervjuu u svojstvu ministra, g. Dačić je u emisiji "Utisak nedelje" izjavio da ne odobrava hapšenje haških optuženika, a da podržava "dobrovoljnu predaju". G. Dačić se našao u neizbežno krajnje neprijatnoj situaciji u ponedeljak uveče: svi su pogledali u njega kao da on ima nešto sa hapšenjem Radovana Karadžića. Nije imao; nisu ni neki drugi, ali objasnite to sada bivšim koalicionim partnerima Ivice Dačića, koje ćemo tek slušati narednih dana kako ga nazivaju svim mogućim imenima, čemu su vični... Nimalo mu nije pomoglo to nesrećno i nepotrebno saopštenje u noći između ponedeljka i utorka, da – kao – MUP Srbije, čiji je on ministar, nije imalo ništa sa hapšenjem Radovana Karadžića. Sve i da nije – a i nije, po svemu sudeći – ko će mu to poverovati? Ivica Dačić tek treba da nauči elementarnu istinu: da se ne može biti malo u drugom stanju; ili si trudan, ili nisi, Možda je on to nekada i znao, ali ga je u međuvremenu ponelo. Ponelo je i Radovana, ako je to neka uteha.

[itebejac]

Ima nade za gospodina Radovana Karadžića:
Preosvešteni Episkop Amfilohije ga je posetio. Verovatno da ga preobrati nazad u pravoslavlje..
Iskreno se nadam da je uspeo.

Preuzeto iz Blica - www.blic.co.yu
Amfilohije pričestio Karadžića i rekao da zrači optimizmom
Autor: Tanjug | 26.07.2008 - 13:24


Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije posetio je i pričestio Radovana Karadžića u Specijalnom sudu u Beogradu, navela je danas Srpska pravoslavna crkva na svom sajtu.

Po želji Karadžića, mitropolit ga je posetio juče, na praznik Bogorodice Trojeručice, zajedno sa đakonom Stevanom Rapajićem.
Tom prilikom, posle osmodnevnog posta samo na vodi, koji je držao od dana hapšenja, Karadžić se ispovedio i primio Svetu Tajnu Pričešća, navedeno je u tekstu objavljenom na sajtu SPC, uz ocenu da Karadžić zrači optimizmom i nepokolebljivom verom u Božiju i ljudsku pravdu.

Još nešto iz Blic-a:
Karadžić ukrao milione maraka
Autor: E. B. | Foto: Fonet-Epa | 26.07.2008 - 06:00

Radovan Karadžić nije prvi put u zatvorskoj ćeliji. Osim ratnih zločina koje mu na dušu stavlja međunarodna zajednica, bivši lider bosanskih Srba prethodnih decenija već je boravio po zatvorima i zbog malverzacija, prevara, a pripisivan mu je i nestanak miliona tadašnjih nemačkih maraka.
Tako je godine 1984, osam godina pre rata u Bosni, optužen je da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra je priveden u sarajevski istražni zatvor i pušten je posle jedanaest meseci. Naredne godine, 26. septembra, osuđen je na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
Posle rata u Bosni i izricanja haške optužnice, a na početku svog dvanaestogodišnjeg skrivanja u proleće 1997. godine pripisivano mu je da je u torbi, iz trezora Narodne banke Republike Srpske, odneo je 36 miliona maraka.
„Postoje dokumenti da je Karadžić odneo 36 miliona maraka. Prvo je iz trezora odneo apoene u vrednosti od 28 miliona maraka, a drugom prilikom još osam. Tada je već bio smenjen i krio se od ruke međunarodne pravde“, izjavio je premijer Republike Srpske Milorad Dodik 2005. godine, u jeku potrage za jednim od najtraženijih haških begunaca. Izjavu premijera Dodika mogao je da čuje i sam Karadžić jer je tada već živeo ugodnim životom u Beogradu pod imenom Dragan Dabić i počinjao sa učenjem bioenergije u školi Mine Minića.

[biterlemon]

OPTUŽNICA

[memento]

PRESS

KOMENTAR DANA - VLADA ARSIĆ
NEZAHVALNA ISTORIJA

Da li se iko više seća Nikole Novakovića, srpskog delije s početka 19. veka? Malo ko, zar ne? A upravo je taj dični junak razrešio sve probleme domaćih vlastodržaca i stranih nalogodavaca, ubivši na spavanju vožda Karađorđa. Došao je glave ratnom zločincu, čoveku koji se drznuo da poremeti važeći svetski poredak i da bude trn u oku celoj Evropi. Turci su ga godinama vijali, nagrade za glavu raspisivali, al' ko će Srbinu doakati. Sem, naravno, drugog Srbina! Nažalost, našem deliji se danas ni ime ne zna

Seća li se ko i Slobodana Penezića Krcuna, pukovnika UDBE, Srbina koji navata odbeglog generala, takođe Srbina, Dragoslava Dražu Mihailovića? I taj se dobrano zameri tadašnjem poretku, Nemci su i za njega nagradu nudili, ali se niko ne dokopa omraženog Čiče. Do opet samih Srba! Nažalost, teško da će i Krcuna istorija zapamtiti. Nema ga u lektiri, nema ga više ni u nazivima ulica, a i sećanja savremenika uveliko blede.

Šta se to dešava sa srpskom istorijom? Kako to da se imena problematičnih begunaca i ratnih zločinaca u Srbiji i danas pominju, počesto i slave, a imena časnih građana tako brzo zaboravljaju. Hmm... Čudna je ta istorija. Čudna i poučna.

I to je, valjda, razlog što se i o najnovijim herojima, onima što se dokopaše veselog Radovana, verovatno neće saznati ništa. Jednostavno, ljudi neće da se džabe eksponiraju i kasnije nerviraju. A i zašto bi kada nam je istorija, jadna ne bila, tako nezahvalna. Nećemo, dakle, saznati imena nalogodavaca, izvršilaca, čak ni mesto ovog slavnog čina. Važno je, ipak, da znamo da su to učinili Srbi, isti oni koji brinu o prosperitetu države i dobrobiti svih nas. Da ne beše njih, džaba Americi i nagrada i ucena. Ovaj posao, očigledno, samo mi možemo obaviti. I zato neka im je i tako bezimenima večna slava i hvala.

Šta reći posle svega? Jeste da se među nama često nađe neko ko će silu zadevati, ali je važno da se znamo tome i suprotstaviti. Mudrost je to i odvažnost. I zato nam Srbija i cveta. I tek će procvetati. Baš kao i zadnjica novajlije u muškom zatvoru. Važno je samo da se dobro namestimo.

[Bazarov]

Gogi kaže: Треба заиста бити крајње наиван па веровати да ће он имати фер суђење, или овде намерно зајебавати Србе са овим причама о фер суђењу и ослобађању ако није крив...

Naravno da ovo hapšenje, i uopšte pitanje Haga, nemaju veze sa fer suđenjem i zadovoljavanjem pravde. Zar zaista neko iskreno veruje da je ovo pravda? Ovo je samo saginjanje pred pretnjama onih kojima ne možemo da se suprotstavimo. Imaš mogućnost ili da teraš po svom i da te opet poklope sankcijama i bombarduju, ili da ćutke ispunjavaš ono što narede, da ideš linijom manjeg otpora. Ja sam, naravno, za ovo drugo više, jer više nisam sposoban da izdržim i preživim ovo prvo, ali nikako ne mogu pevati što sam primoran na to, ne mogu se diviti toj sili koja me je tako osramotila i ujarmila, ne mogu nazivati pravdom slanje svojih sunarodnika u doživotni pritvor i pred pristrasan sud.
I demonstracija treba da bude, jer ako smo se natrtili, onda neka bar stenjemo i plačemo. Da ne ispadne da uživamo što nas ka**ju. Krivo mi je jedino što su to sve organizovale budale i što među tim ljudima nema skoro nijednog istinskog pravdoljupca, što su to sve ostrašćeni plitkoumnici koji samo pogoršavaju stvar.

[lav71]

...a kad je uhapšen...

[Neron]

- Kad su znali ko sam, nisu znali gde sam. Kad su znali gde sam, nisu znali ko sam...

PRESSONLINE