Zlonamjernog prijatelja treba se bojati više nego divlje zvijeri; zvijer će vam možda raniti tijelo, ali zao prijatelj će vam raniti duh.

Budda

O SREĆI I NESREĆI

Andrić
• Što ne boli –to nije život,što ne prolazi –to nije sreća.
Andrić
• Nesreća je stooka i svevideća,a ipak slepa na najgori i najstrašniji način,jer vidi i ono čega nema.
Andrić
• Mi bismo bili potpuno srećni,ili bar blizu sreće,kada bismo zaista imali sve ono što zavidljivici koji nas okružuju misle da imamo,i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda.
Alfons Kar
• Sreća se sastoji od izbegnutih nesreća.
Azis Nensi
• Sreća u dvoje traje dok ne izbrojite do tri.
Černiševski
• Lična sreća je nemoguća bez sreće drugih.
D.Maksimović
• Sreća je lepa samo dok se čeka,dok od sebe nagoveštaj da.
Dučić
• Nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane.
Dučić
• Slava,to je jedina čovekova sreća koja nije spokojna,i koja je najskuplje plaćena.
Gete
• Najveća sreća za misaonog čoveka jeste da je ispitao ono što se može ispitati,a da se mirno pokloni pred onim što se ne može ispitati.
Golsvorti
• Niko nije zadovoljan svojom srećom,ni nezadovoljan svojim razumom.
Gorki
• Nesreća je najčvršći cement za spajanje naravi koje su inače direktno suprotne.
Kišon
• Ima dve vrste nesreća:nesreće koje se događaju nama i sreće koje snalaze druge.
Kung Fu Ce
• Sreća dolazi sama,a nesreća u društvu.
Lav Tolstoj
• Sve srećne porodice liče jedna na drugu,svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.
Monteskje
• Srećni li su narodi koji imaju dosadnu istoriju.
Mopasan
• Ko ne ceni sebe taj je nesrećan,a ko se precenjuje taj je glup.
Seneka
• Postoji još jedan razlog da budeš srećan:došlo je proleće.
Andrić
• Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.

O ŽENI

A.Gardner
• Teši me to što sam žena,jer znam da se u protivnom ne bih ni sa jednom oženila.
Ana Mofo
• Kad žena pocrveni ona odaje da je razumela ono,što ni za kakvu cenu nije smela da razume.
Antononi
• Žene su kao naše senke.Kada bežimo od njih trče za nama,kada mi trčimo za njima,beže od nas.
Balzak
• Ništa nije tako u stanju da ražalosti ženu kao povređena sujeta;nikad još nisam video loše loše obučenu ženu da je ljubazna i raspoložena.
Buhvald
• Žene troše novac tako brzo kao da on izlazio iz mode.
Buš
• Uvek je isto;najpre se žena ima u srcu,zatim u ruci,pa na kolenima i najzad na -vratu.
Doroti Parker
• Žene nisu stvorene da bi bile shvaćene,već da bi bile voljene.
Goldoni
• Žene se ne udešavaju toliko za muškarce,koliko protiv žena.
Kazanova
• Od neiskusne žene muškarac najviše nauči.
Kišon
• Idealna žena treba da liči na televizor;možeš da se veseliš slici,ali možeš i da isključiš ton.
Molijer
• Žena je jedini stvor koji koji ume i da plače i da se smeje zbog istog razloga.
Niče
• Žena je zagonetka čije se rešenje zove materinstvo.
Pitigrili
• Ako neka žena ima uzbuđujući dekolte,valja je gledati u oči.
Saks
• Bilo da vas odbije ili prihvati,žena je uvek srećna što je želite.
Sej
• Jedina tajna koju je u stanju da svaka žena sakrije –jesu njene godine.
Šalom
• Žena je tvrđava koja se brani belom zastavom.
Andrić
• U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem,a ako se žena otme i jednom i drugom,onda treba ubiti ženu .

O MUŠKARCU

Aleksandar Makedonski
• Kad prestanem da budem muškarac,prestaću i da živim.
Ašar
• Muškarci su ljubomorni na svoje prethodnike,žene na svoje naslednice.
Bergman
• Čovek ima onoliko godina kako se oseća,a žena kako izgleda.
De Sika
• Muškarac se oženi jednom ženom da bi pobegao od mnogih drugih,a onda juri druge da bi zaboravio da se oženio jednom.
Fonda
• Džentlmen je muškarac koji štiti ženu –sve dok sa njom ne ostane nasamo.
Mikeš
• Muškarac koji je uspeo da do starosti ostane stvarno zaljubljen u svoju ženu, mora da je često bio na službenom putu.
Niče
• Pravi muškarac želi dvoje:opasnost i igru.Zato želi ženu kao najopasniju igračku.
Pirandelo
• Za muškarca je otvorenost i iskrenost veština da ženi priznaju samo ono što ona već ionako zna.
Romi Šnajder
• Mnogi muškarci su kao neutroni,Gola masa bez naboja.

O BRAKU

Alberto Sordi
• Brak je pravedno uređen:žena mora svakog dana da kuva,a muž to mora da jede.
Balzak
• Brak sjedinjuje za čitav život dva bića koja se uopšte ne poznaju.
Dučić
• Brak se najčešće sastoji od jednog lažova i jednog nasilnika.
Dučić
• Postoje dva moguća braka;jedan za mlade i mladost,i drugi za stare i starost.Prvi da se podeli sreća i obest,a drugi da se podeli nesreća i bolest.
Helge Krog
• Brak bez dece isto je tako besmislen,kao i ograda i pustinji.
Nušić
• Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava potčinjenom.
Julijan Tuvin
• Nesuglasice u braku najčešće počinju kad žena previše govori,a muž premalo sluša.
Džon Grej
• Njoj je potrebna briga,a njemu poverenje.
Njoj je potrebno razumevanje,a njemu je potrebno prihvatanje.
Njoj je potrebno uvažavanje,a njemu je potrebno poštovanje.
Njoj je potrebna odanost,njemu je potrebno divljenje.
Njoj je potrebno potvrđivanje ,a njemu je potrebno odobravanje.
Njoj je potrebno uveravanje,a njemu je potrebno ohrabrivanje.

LATINSKE POSLOVICE

• Ako se rukovodiš duhom kralj si,ako li telom,rob si.
• Budale se boje sudbine,a mudri je podnose.
• Čist račun,duga ljubav.
• Čovek je čoveku vuk.
• Čovek je merilo stvari.
• Čuj i drugu stranu.
• Dobar čovek je uvek početnik.
• Dobrima škodi svaki ko rđavima oprašta.
• Dođeh,videh,pobedih.
• Dok budeš bio srećan,mnoge ćeš prijatelje imati.
• Drži sev starih puteva i starih prijatelja.
• Grešiti je ljudski.
• I neprijatelju treba obećanje ispuniti.
• I posle rđave žetve treba sejati.
• Iskustvo čini čoveka obazrivim.
• Iskustvo je najbolji učitelj.
• Jači je onaj ko sebe pobedi,nego onaj ko bedeme savlada.
• Kad se otkloni uzrok,nestaje posledica.
• Klin se klinom isteruje.
• Ko je započeo,nalazi se na pola posla.
• Kocka je bačena.
• Lisica dlaku menja,ali ćud ne.
• Ništa pod suncem nije savršeno.
• Nužda zakon menja.
• Od prvog udarca dub ne pada.
• Orao ne hvata muve.
• Ponavljanje je mati naukama.
• Poroci se uče i bez učitelja.
• Prijatelj je polovina duše.
• Ruka ruku mije.
• Rep lisicu odaje.
• Seti se da si kratka veka.
• Sklapaj prijateljstva sa sebi ravnima.
• Svaki početak je težak.
• Svako je najbolji tumač svojih reči.
• Svi pitamo je li bogat,a niko je li dobar.
• Svako najmanje sebe poznaje.
• Teško je krivicu ne odati licem.
• Učeći druge,sami se učimo.
• Zdrav duh u zdravom telu.
• Zdravlje je najveće bogastvo.
• Zlatna sredina.
• Znanje je moć.

Onaj koji ne veruje u vecnu ljubav, neće nikada ljubav ni upoznati...
Ako si daleko ništa ne smeta, vecna ljubav ostaje i da si nakraj sveta.

Da li ti se dlanovi znoje, srce ubrzano kuca, a glas ti zastaje u grlu?
- To nije Ljubav, to je Dopadanje.

Ne možeš skinuti pogled, ili ruke sa nje?
- To nije Ljubav, to je Pozuda.

Ponosan si na nju, i želiš svima da je predstavis?
- To nije Ljubav, to je Sreća.

Želiš je, jer znaš da je ona tamo?
- To nije Ljubav, to je Usamljenost.

Sa njom si, jer tako svi drugi hoće?
- To nije Ljubav, to je Lojalnost.

Ostajes sa njom, jer znaš da te voli, i ne želiš da je povredis?
- To nije Ljubav, to je Sazaljenje.

Sa njom si, jer te ljubi, i drzi te za ruku?
- To nije Ljubav, to je Nesigurnost.

Da li si sa njom, jer jedan pogled na nju, i srce tvoje preskace?
- To nije Ljubav, to je Strast.

Da li joj oprastas greške, jer se brines za nju?
- To nije Ljubav, to je Prijateljstvo.

Da li joj govoris svakog dana da je jedina na koju mislis?
- To nije Ljubav, to je Laz.

Da li bi se odrekao svojih najdrazih stvari samo za nju?
- To nije Ljubav, to je Velikodusnost.

========================================

Da li te srce boli, i sve se u tebi lomi, kad je ona tuzan?
- Da, to je Ljubav.

Da li te privlace drugi, ali ipak ostajes sa njom, bez trunke pokajanja?
- Da, to je Ljubav.

Da li prihvatas njene greške samo zato jer su one deo nje?
- Da, to je Ljubav.

Da li zaplaces zbog njenog bola, mada ga ona dobro podnosi, jer je jaka?
- Da, to je Ljubav.

Da li ona oseca tvoje srce, i dira te duboko u dusu, tako da te boli jako?
- Da, to je Ljubav.

Da li si sa njom zbog te slepe, neshvatljive mesavine bola, sreće i uzivanja, koja te privlaci ka njoj, i cvrsto te drzi?
- Da, to je Ljubav.

Da li bi joj dao svoje srce, svoj zivot, svoju smrt?
- Da, to je Ljubav.

TO JE VECNA LJUBAV!

" Mudrost dolazi od Istine, Istina iz Stvarnosti "
definicija Filozofije

Po ovoj definiciji 90% gore navedenih recenica su Laz.

Evo malo Istine :

Proslost je emocija, Sadasnjost je Istina, Buducnost je Iluzija.
Prostor i gravitacija ne postoje van materije.
Nemozes dokazati da nesto ne postoji, ne gubi vreme razmisljajuci o Djavolu.
Samo sin Boziji je znao ko mu je Otac, samo Bog zna ciji je Sin.
Bog je covek, cija je svaka rec Istina, svaki kontakt sa okolinom Ljubav.

YuPiter, iz DzuPiter

Ne volis da budes na smetnji, ne volis da te ko krivo pogleda, ne volis da ti iko ruznu rijec kaze. Kako onda mislis da zivis?

Dusa moze cesto da odrzi tijelo, ali tijelo dusu nikad; ona posrce i gubi se sama.

Ako bismo otpatili svaciju nesrecu, sta bi bilo od nas?

Najmanja je mogucnost da pogrijesim ako budem cutao.

Sta bi ti savjetovao covjeku kome zelis dobro?
Da se svojim misljenjem ne izdvaja medju ljudima s kojima zivi. Zato sto ce se onemoguciti prije nego sto ista ucini. Drugi moj savjet covjeku kome zelim dobro bio bi: ne govori uvijek ono sto mislis.

... sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije predati. Tesko jedok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teskoce nesavladive. Ali kad se otkines od sebe neodlucnog, kad pobijedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen ni pun prijetnji.

Sve cemer, sirotinja, glad, nesrece... A zasto je tako? Ne znam. Mozda zato sto smo po prirodi zli, sto nas je bog obiljezio. Ili sto nas nesrece neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je ondacudo sto se uvijamo, krijemo, lazemo, mislimo samo na danasnji dan i samo na sebe, svoju srecu vidimo u tudjoj nesreci. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.

Cetrdeset mi je godina, ruzno doba: covjek je jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih ostvaruje. Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno.

Smijesno je mozda , bio sam covjek s onim od juce, i hocu da budem covjek s ovim od danas, drukcijim, mozda i suprotnim, ali me to ne buni, jer covjek je promjena, a zlo je ako ne poslusamo savjest kad se javi.

Niko nikome ne moze natovariti toliko muke na vrat koliko moze covjek sam sebi.

Nikad covjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo sto je proslo.

Nije vazno sto ne cinimo dobro, vazno je da ne cinimo zlo.

Ko oprosti, on je najveci.

Lijepo je osecanje ponosa, brani nas od kajanja.

Nekad i sad to su dva covjeka.

Ali ponekad, ne tako cesto, kad mi se zgadi laz, onda govorim istinu. Crno je, u teskom vremenu zivimo, a zivimo jadno i sramotno. Utjeha je samo sto ce oni koji budu poslije nas zivjeli, preturiti preko glave jos teza vremena, i pominjati nase dane kao srecne.

Lako ce se sporazumjeti dva covjeka koji misle.

Kud vojska prodje, trava ne nice, ali nicu djeca.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objasnjavati ni traziti joj razlog.

Od pamtivijeka sinovi su nerazumniji od oceva, i razuma bi tako sasvim nestalo, ali srecom, sinovi postanu razumni cim postanu ocevi.

Nemojte nikad reci da ste sreli najglupljeg covjeka; uvjek se moze desiti da ga neko pretekne!

Sve ce proci. Ali, kakva je to utjeha? Proci ce i radost, proci ce i ljubav, proci ce i zivot. Zar je nada u tome da sve prodje?

Pretvorio sam se u covjeka koji moli, a to je posljednje bice na zemlji. Ispod toga nema nista.

Zaustavice te na svakom koraku, ogadice ti svaki pokusaj, ponuditi bezbroj dokaza da je najbolje cutati, mirovati, gledati iz prikrajka.

Ono sto nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

... nije tesko kad biju, tesko je kad cekas. Gledas i cekac, pa boli unaprijed.
Boli i posle, ali je to lakse.

Covjek je nepopravljiv, i najcesce laze sam sebi.

Muz koji zeli sebi dobro, poslusace ono sto mu zena kaze.

Svakome cu priznati pravo da me prevari, osim prijatelju.

Neprijateljstvo obavezuje kao i prijateljstvo.

M. Selimović

''DERVIS I SMRT"

... Pocinjem ovu svoju pricu, nizasto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, sa dalekom nadom da ce se naci neko rjesenje kad bude racun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov. Ne znam sta ce biti zabiljezeno, ali ce u kukama slova ostati nesto od onoga sto je bivalo u meni pa se vise nece gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam sta je bilo. Tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo koje ne poznajem, a cini mi se daje cudo sto uvijek nisam bio ono sto sam sad,...

Gresne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju?

Nikad covjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono sto je proslo... ali zasto se javlja kad mi je najmanje potrebno?

Covjek najcesce govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih rijeci.

Nikad ne znamo sta izazivamo u drugom covjeku rijecju koja za nas ima sasvim odredjeno znacenje i zadovoljava samo nasu potrebu.

DO KRAJA ZIVOTA UPOZNAVACU LJUDE, A NIKAD IH UPOZNATI NECU. UVIJEK CE ME ZBUNJIVATI NEOBJASNJIVOSCU POSTUPKA.

Zivot je siri od svakog propisa. Moral je zamisao, a zivot je ono sto biva. Vise je stete naneseno zivotu zbog sprecavanja grijeha, nego zbog grijeha...

Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemocna kad se rodi, strasna kad ojaca.

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.

... Primi, Boze, molitvu moje nemoci, oduzmi mi snagu i zelju da izadjem iz ove tisine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nesto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvecerjima, i suncev odsjaj na njenim sirinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava, i sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivsim postojanjem, podsjecajuci nas i ranjavajuci. I sveteci se zbog izdaje. Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehei podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje...

Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. A znam, zaboraviti ne mogu.

Covjek je proklet i zali za svim putevima kojima nije prosao.

Ako hoces da uvrijedis, to je lako. Treba samo biti bezobziran.

Svaka nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. A ako mu se cini, onda i jeste tako, jer ne moze se misliti tudjom glavom.

Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sta znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, zvi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema, za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek je blize, nikad dalje.
Pa, ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo dan ili cas.
Zemaljski je zivot varljiv, vjecnost je bolja.


Zena je uvijek zanimljiva kad je zaljubljena;
tada je pametnija, odlucnija, ljupkija nego ikad.
Muskarac je ili rastresen, ili grub, ili nerazmisljen, ili placljivo njezan.
Prijateljstvo se ne bira, ono biva, ko zna zbog cega, kao ljubav
Nema prijateljstva medju ljudima koji drukcije misle.

Govorio sam, tješeći:

Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za što znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek joj bliže, nikad dalje. Pa ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe. Ako je ovaj život kratak prolazak što traje samo čas, ili dan, zašto se borimo da ga produžimo još dan ili čas. Zemaljski život je varljiv, vječnost je bolja.

Govorio sam:

Zašto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuće u kuću. To nije nestanak već drugo rođenje. Kao što prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dođe vrijeme da se rastave duša i tijelo. Smrt je nužnost u neizbježnosti prelaska u drugi svijet, u kome čovjek dostiže svoj puni uspon.

Govorio sam:

Smrt je propadanje tvari a ne duše.

Govorio sam:

Smrt je promjena stanja. Duša počinje da živi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slušala uhom, ali je suštinu stvari znala sama sobom.

Govorio sam:



Na dan moje smrti, kad bude nošen moj tabut,

ne misli da ću osjećati bol za ovim svijetom.



Ne plači i ne govori: šteta, šteta.

Kada se mlijeko pokvari, veća je šteta.



Kad vidiš da me polože u grob, ja neću nestati.

Zar mjesec i sunce nestanu kad zađu?



Tebi se čini smrt, a to je rađanje.

Grob ti se čini tamnica, a duša je slobodna postala.



Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju?

Pa zašto da sumnjaš u zrno čovjekovo?



Govorio sam:

Budi zahvalan, dome Davudov. I reci: došla je istina. Došao je čas. Jer svako kruži svojom putanjom do određenog roka. Stvara vas Bog u utrobama majki vaših, pa vas iz jednog oblika u drugi pretvara, u tami trostruko neprozirnoj. Ne tugujte, radujte se raju koji vam je obećan. O robovi moji, nema za vas straha danas, i nećete biti žalosni. O smirena dušo, vrati se gospodaru svome zadovoljna, jer je on tobom zadovoljan. Uđi među robove moje, uđi u moj dženet.

Govorio sam tako, bezbroj puta.

A sad nisam siguran da to treba da kažem starcu što me čeka. Ne zbog njega, već zbog sebe. Prvi put ? koliko ću puta ovih dana reći: prvi put? ? smrt mi nije izgledala tako jednostavna kako sam vjerovao i uvjeravao druge. Desilo mi se da sam sanjao strašan san. Stajao sam na praznom prostoru, iznad mrtvog brata, tabut pokriven modrom čohom izdužio se pred mojim nogama, oko mene ljudi u krugu, daleko. Nikog ne vidim, nikog ne poznajem, znam samo da su zatvor ili krug oko nas i ostavili me samog, u mučnoj tišini nad mrtvacem. Nad mrtvacem, kome ne mogu da kažem: zašto drhti srce tvoje? Jer i moje srce drhti, plaši me gluhi muk. Boli me tajna kojoj ne vidim smisla. Ima smisla, govorio sam, braneći se od užasa, ali ga nikako nisam pronalazio. Ustani, govorio sam, ustani. A on je sakriven mrakom, u magli nestajanja, u zelenkastoj tami, kao pod vodom, utopljenik nepoznatih prostranstava.

Kako sad da kažem samrtniku: Hodi poslušno putevima gospoda tvoga. Kad me jeza obuzima od tih skrivenih puteva, o kojima moje sićušno znanje ni slutnje nema.

Vjerujem u sudnji dan i u vječni život, ali sam počeo da vjerujem i u strahotu umiranja, u strah pred tom neprozirnom crninom.

Ništa nisam riješio, kad su me uveli u jednu od soba, mlada djevojka me vodila, išao sam spuštenilh očiju, da joj ne vidim lice, da smislim ma šta. Lagaću ti, starče, Bog će oprostiti jer ću govoriti ono što očekuješ a ne ono što zbunjeno mislim.

Ovdje ga nije bilo. I ne podigavši pogled, osjetio sam da u sobi nema teškog bolesničkog mirisa, koji se, nakon dugog ležanja, ne može ničim istjerati, ni čišćenjem, ni vjetrenjem, ni kađenjem.

Kad sam pogledao, potraživši dugotrajnog bolesnika što ne miriše na smrt, ugledao sam na sećiji lijepu ženu, što je podsjećala na život više nego što može biti dobro.

Čudno je možda što to kažem, ali je zaista tako: osjetio sam se nelagodno. Razloga je moglo biti dosta. Spremao sam se za viđenje sa starcem, samrtnikom, pritisnut i sam mračnim mislima, a našao se pred njegovom kćerkom (nikad je nisam vidio a znao sam da je ona!). Nevješt sam razgovoru sa ženama, pogotovu sa ženama njene ljepote i njenih godina. Oko trideset, čini mi se. Mlade djevojke zamišljaju život i vjeruju riječima. Starice se boje smrti i s uzdahom slušaju o raju. Ovakve znaju vrijednost svega što gube i dobijaju, i uvijek imaju svoje razloge, koji mogu biti čudni, ali su rijetko naivni. Njihove zrele oči su slobodne i kad se obaraju, neugodno otvorene i kad se skrivaju trepavicama. Najneugodnije je što znamo da one znaju više nego što pokazuju, i da nas mjere svojim neobičnim mjerilima, koja teško saznajemo. Njihova neobmanuta radoznalost, što zrači i kad se skriva, zaštićena je njihovom neprikosnovenošću, ako to samo hoće. A mi pred njima nismo zaštićeni ničim. Uvjerene u svoju snagu, koju ne koriste, držeći je kao sablju u koricama ali im je ruka uvijek na balčaku, gledaju u nama mogućeg roba, ili prezreno stvorenje bez razloga ponosno na svoju nekorisnu snagu. Ta luda samouvjerenost toliko je ubjedljiva, da djeluje i kad je preziremo. Ostaje strah u čovjeku, i pored pouzdanja, u neku nepoznatu mogućnost u neku vradžbinu, u neku tajnu silu iblisovu.

Ova žena imala je i neku posebnu snagu koja nije njena već soja kome je pripadala. Njen stav i njeni pokreti, sigurni, zapovjednički (tako mi je pokazala da sjednem), izgledali su ublaženi, umekšani nečim što nisam znao da odredim, dugom navikom, mekanim sjajem surmom osjenčenih očiju u prorezu jašmaka, rukom što je savijena kao labudov vrat držala jedan kraj tanke tkanine, čudnom draži što izbija iz nje kao čarolija.

Iblisova kći, mislio je u meni seljak, proklinjao derviš, začuđeni obojica.

Mrak se uvlačio u sobu, bijelio se samo njen veo i njena ruka. Sjedili smo gotovo na dva kraja sobe, između nas je nedovoljna razdaljina sobe i mučno očekivanje.

Pozvala sam hafiz-Muhameda ? rekla je, zaštićena polutamom.

Bila je nezadovoljna. Ili se meni tako učinilo.

Molio me da dođem mjesto njega. Bolestan je.

Svejedno. I ti si prijatelj naše kuće.

Jesam.

Htio sam da kažem više, svečanije: ne bih zaslužio lijepu ljudsku riječ ako ne bih bio, nedostojan pažnje našeg dobrotvora, u našim srcima ova kuća je zapisana i tako dalje, nešto kao u pjesmi, ali je ispalo sakato.

Djevojke su ušle sa svijećama i posluženjem.

Čekao sam.

Svijeće su gorjele između nas, na peškunu, sa strane. Izgledala je bliža, i opasnija. Nisam znao šta sprema.

Mislio sam da su me pozvali zbog njenog oca, došao bih i da se nisam nadao čudu, nekoj skrivenoj mogućnosti, nekom srećnom slučaju, da pokušam spasti brata. Između razgovora o smrti i raju, smjestio bih negdje riječ kojom bih tražio milost za njega, možda bi pomoglo, možda bi učinio sevap, pred veliki put o kome ništa ne znamo, možda bi podigao sebi zadužbinu. Možda. Jer pred smrt se sjećamo da nam dva anđela sjede na ramenima i zapisuju naša zla i dobra djela, i stalo nam je da popravimo svoj račun, a teško da se može korisnije umrijeti nego sa plemenitošću koja ostaje svježa i neukisla iza nas. A mogao bih. Ajni-efendiji je više stalo da se ne zamjeri bogatom tastu nego da zadrži u zatvoru nekog jadnika, ako bi Alijaga odlučio da mu njegovo jednostavno oslobođenje, bez žrtve i bez muke, bude stepenica na putu u raj. Nikad ništa lakše ne bi zaslužio i ne vjerujem da bi odbio.

A o njoj ništa nisam znao, ni o čemu bi mogla da govori sa mnom, ni za što bih mogao da joj poslužim. Nikakvu vezu između sebe i nje nisam uspio da sagledam.

Stajali smo jedno prema drugome kao dva ratnika sa skrivenim oružjem iza leđa, kao dva protivnika sa skrivenim namjerama u sebi, pokazaćemo se kad krenemo u napad, čekao sam da vidim šta hoče da zauzme, šta hoće da oduzme, nada je još živjela u meni ali nije bila čvrsta kao maloprije, ova žena je suviše mlada, i lijepa, da bi mislila na anđele što bilježe naša djela. Za nju je postojao samo ovaj svijet.

Nije dugo oklijevala, nije dugo tražila riječi, bila je zaista ratnik što polazi u bitku ne zadržavajući korak, ne osvrćući se. To je od njenog soja, ali i zbog mog. Preda mnom se ne ustručava, ako se ikad ustručava. U početku sam s pažnjom pratio njen namjerno tihi glas, boje zurne, i slušao govor što je ličio na vez, na nizanje bisera, riječima i sklopom sasvim drukčijim od čaršijskog, pomalo uveo ali kićen, s mirisom ovih starih odaja i dugog trajanja.

Nije mi lako da ovo kažem, i ne bih rekla svakome. Ali ti si derviš. Vidio si i čuo sigurno svašta, i pomagao ljudima koliko si mogao. I znaš da se u svakoj porodici dešavaju stvari koje nikome nisu drage. Ti poznaješ moga brata Hasana?

Poznajem.

O njemu bih htjela da govorim.

Rekla je tako, počinjući, sve što je trebalo: polaskala, pokazala povjerenje, pozvala se na moje zvanje, pripremila me na ono što će reći a što nije lijepo, uključivši u to sve porodice, da ne zaboravim da su ružne stvari svačije a ne samo njihove, pa iako je tako zlo veče, sramota je manja, jer je opšta, i može se o njoj bez zazora govoriti.

Iza tog nekorisno lijepog uvoda slijedila je prilično nam poznata žalba zbog šugave ovce u porodici, zbog velikih nada koje su sramotno iznevjerene. Toj porodičnoj zalutaloj ovci ne smeta njena šuga, a za njih je to tuga i nesreća, sramota pred svijetom i strah pred Bogom. Tu lijepu tužbalicu pjevaju pred nama ponekad iskreno, nadajući se pomoći, koju obećavamo ali rijetko ispunjavamo, a najčešće da budemo svjedoci pred ljudima kako su oni učinili sve što su mogli, čak su i božje ljude pokrenuli, i nije njihova krivica što je zlo neiskorjenjivo.

Napamet sam znao tu priču, odavno nam je već pričaju, i moje zanimanje je odmah splasnulo čim sam je čuo, i slušao sam je s lažnom pažnjom, prikrivajući to prividno budnim izrazom. Bez razloga sam očekivao nešto neobično, nešto nesvakidašnje što će me iznenaditi. Ništa me neće iznenaditi, ona će reći ono što je red da kaže, požaliće se na brata i zamoliće me da razgovaram s njim i da pokušam da ga urazumim. Ja ću sa saučešćem primiti to tobože tužno ispovijedanje, i obećaću da učinim sve što je u mojoj slaboj moći, uzdajući se u božiju pomoć. I sve će ostati na istome, ona će biti mirna jer je izvršila dužnost i znaće se za to, ja ću govoriti s Hasanom trudeći se da ne ispadnem smiješan. Hasan će nastaviti da živi kako mu se sviđa, srećan što njegova porodica zbog toga bjesni. I niko neće imati štete od svega. Ni koristi. A najmanje ja, i moj zatvoreni brat. Jer ona govori bez stvarne potrebe, bez izgleda na korist i uspjeh, sa mlakim osjećanjem društvene obaveze, namijenjenim za tuđe uši. Ja treba da ga obznanim. Ali to je samo lijepo ophođenje, stav koji odgovara ugledu porodice, opravdanje za neokužene, ograđivanje od krivca, njegovo isključivanje. Ona dobija malo, ni izdaleka toliko da bih za uzvrat mogao tražiti milost za svoga brata. Ovakvih odmetnika od porodlce, kao što je Hasan, bivalo je sve više, izgledalo je da im je dosadio red i ugled očeva, i Hasan je samo jedan od mnogih, pa to i nije bila neka naročita sramota, već pojava kao i mnoge druge kojima je ljudska volja teško mogla da upravlja.

Neudubljen, neuvučen u njenu priču, kojoj sam znao kraj čim sam čuo početak, nimalo ganut njenim žaljenjem jer je neiskreno, a i ona je znala da održi mjeru, ne želeći da pretjera. Dovoljno je da kaže. Bilo je neke prihvatljive bezobzirnosti u tom vršenju dužnosti koju srce nije tražilo.

Kad već nisam imao razloga ni mogućnosti da je slušam s pažnjom, počeo sam s pažnjom da je posmatram. To sam činio sa zanimanjem, mogla je misliti da je to zbog njenih riječi, i tako smo izgledali pristojni oboje.

Gledao sam je doduše od samog susreta, iznenadila me ljepotom glatkog lica što se prosijavalo kroz tanku tkaninu, i stišavanom svjetlošću velikih očiju što su otkrivale vrelu naglost i teške sjenke u njoj. Ali to je bio letimičan pogled, uznemiren, nesiguran, u očekivanju onog što će ona reći, i više je govorio o meni nego o njoj. A kad je skinula sa sebe opčinjenost, kad sam se ušančio u sigurnost tobožnjeg slušanja, povukla me da je vidim očima a ne strepnjom.

Nije to bila obična radoznalost, da bolje sagledamo ova neobična stvorenja, toliko izvan našeg svijeta, a koju rijetko zadovoljavamo, ili je čak i ne osjećamo u susretima, iz razumljivih obzira. Iznenada sam se našao u položaju da je posmatram skriven, ne remeteći ništa u odnosu, ostajući pred njom derviš koji uvažava njenu volju i njeno gospodstvo. Malo nadmoćan u sebi zato što znam šta misli, i što je slobodno gledam, a ona mene ne vidi. Ne vidi, i ništa ne zna o meni. To je prednost koju bi čovjek uvijek mogao da želi, a rijetko je ostvaruje. To je ona stara njegova želja da bude nevidljiv. A ne činim ništa ružno, gledam mirno i sabrano, i znam da se u meni neće pokrenuti nijedna misao koje bih se sjećao sa stidom.

Prvo sam zapazio njene ruke. Dok je pridržavala jašmak, prisilnom kretnjom, koja je određena, bez mnogo mogućnosti, bile su razdvojene i neizrazite, jedva su se primjećivale. Ali kad je pustila tkaninu i sastavila ruke, one su odjednom oživjele, postavši cjelina. Nisu u pohod polazile naglo niti su se kretale živo, ali je u njihovom stišanom mirovanju, ili laganom lutanju, bilo toliko snage i nekog neobičnog smisla, da su neprestano prikivale moju pažnju. Izgledalo je da će svakog časa učiniti nešto važno, nešto presudno, stvarajući tako napetost očekivanja, stalnu i uzbudljivu. Mirovale su u krilu, sastavljene, obgrljene, kao da se dave u tihoj čežnji, ili čuvaju jedna drugu da ne odlutaju, da ne učine štogod nerazumno, nepomične u neprestanom talasanju što se jedva vidjelo, slično nemirnom drhatu, lakom grču od preobilja snage. Onda su se bez žurbe razdvajale, kao da su se dogovorile, i samo trenutak lebdjele, tražeći se, pa nježno padale, poput zaljubljenih ptica, na atlasno koljeno, opet zagrljene, nerazdvojne, srećne u svom sastavljenom ćutanju. Dugo je tako trajalo, i jedna se pomaknula, prstima što su se sporo i strasno grčili počinjala da gladi atlas ispod sebe, i kožu ispod atlasa, a druga je ležala na njoj, priljubljena, utišana, osluškujući nečujno pucketanje glatkog kumaša nad okruglim mermernim koljenom. Samo ponekad bi se otkinule i jedna bi pošla u samostalan pohod, da ovlaš dodirne minđušu na kraju uha stidljivo skrivenog ispod crne kose crvenkasta odsjaja, ili bi se zaustavila u vazduhu, da čuje neku riječ, pa bi se povlačila, bez mnogo zanimanja za razgovor, idući u susret onoj drugoj što je ćutala, uvrijeđena tom malom nepažnjom.

Pratio sam ih, iznenađen izrazitošću njihova osamostaljenog života, kao dva mala stvora što imaju svoju vlastitu životnu putanju, svoje prohtjeve i svoju ljubav, svoju ljubomoru, čežnju, blud, u jednom trenutku oduševljen, u drugom uplašen, zbog lude misli o zatvorenosti i besmislenosti tog sitnog života, sličnog svakom, ali je to bila brza i bezopasna misao, trenutni otkucaj drukčijeg života u meni, koji nisam želio da budim.

Gledao sam ih i zbog ljepote. Počinjale su od zglavaka, oivičene halhalama i vezenim rubom svilene košulje, nježno oblih i nepojmljivo tankih zglobova, prozračnih članaka. Najljepši su bili prsti, dugi, gibljivi, svijetle kože salivene u pravilne čunjeve sa sjenkama pregiba, začudno živi kad su se polako širili ili skupljali u prozirnu čašku, kao latice.

Ali ako sam prvo obratio pažnju na ta dva mala stvora, dvije životinjice, dvije sipe, dva cvijeta, nisam ih primjećivao same, ni u početku dok sam najviše u njih gledao, ni poslije kad sam je otkrivao kao nepoznatu zemlju. Sve je na njoj bilo skladno i nerazdvojivo: pogled očiju lako oivičen crnom bojom, što se spajao s pokretom ruke jedva skrivene providnom tkaninom košulje; meki nagib glave; kad bi zatreptao zlatom obuhvaćeni smaragd na čelu, i nesvjestan trzaj noge u srebrnoj papuči; lice bez neravnina, po kome se razlivala blaga svjetlost nekud iznutra, iz krvi što se preobraćala u tople odsjaje; vlažan bljesak zuba iza prividno lijenih, punih usana.

Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji.

A onda mi je došlo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se više osjećao nadmoćan, ni skriven, oživjelo je nešto neželjeno u meni. Nije to bila strast, već možda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu ženu u mome životu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slična, zašto je jedna dozvala drugu, više me se tiče ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjećanje kad neću i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove žene s licem iz griješnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega što se desilo, da se prekorim? Da se prekorim što sam ispustio sve mogućnosti, i više ne mogu da ih vratim.

Oborio sam pogled, nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije pa da bude bolje u ljudskom životu.

Ova što me pokrenula, vratila me sebi.

Slušaš li?

Slušam.

Je li primijetila da sam se izgubio?

Slušam, nastavi.

Slušao sam zaista, to je sigurnije. Slušao i čuo, iznenađen što ona ne priča sasvim običnu priču, nije doduše ni neobična ali nije dosadna, i vrijedilo je slušati, vrijedilo više nego gledati. Moja nada je odjednom digla glavu.

Ispričala je, a to sam znao, čudnu sudbinu svoga brata, što je svršio škole u Carigradu i dospio do položaja koji je odgovarao i njegovu znanju i ugledu porodice (jedno je možda precijenila, drugo potcijenila, jer položaj mu nije bio visok, ali je tako izravnala dobitak i gubitak). Bili su ponosni na njega svi njegovi, pogotovu otac. A onda se desilo nešto nenadano, niko to ne umije da objasni, niko ne zna da kaže pravi razlog, čak ni Hasan: izmijenio se, sasvim. Kao da nikad nije ni sreo u životu onog divnog mladića, rekla je. I svi se zaprepašteno pitaju, kud je otišlo njegovo znanje o kome su i muderisi govorili s priznanjem, kako su se bez traga izgubile tolike godine, gdje se to pripremalo zlo. Ostavio je službu, ne upitavši nikoga, došao ovamo, oženio se kako mu ne odgovara, počeo da se druži s prostim ljudima, okrenuo da pije i da razbacuje imetak, čuda pravi po kasabi sa svojim društvom, kod čengija (glas joj se utišao, ali nije klonuo) i na drugim mjestima koje nije lijepo ni pomenuti. A onda je postao kiridžija (u glasu joj gađenje, gotovo užas), dogoni stoku iz Vlaške, iz Srbije, i odgoni u Dalmaciju i Austriju, za druge trgovce, kao pretrga, tuđi sluga. Ištetio se, upropastio, imanja nestaje, pola je prodao što je od majke ostalo, otac se izbezumio, zbog Hasana je i u postelju pao, uzalud je molio, uzalud prijetio, niko ga s tog puta ne može odvratiti. I otac više neće da zna za njega, ne dopušta ni ime da mu se pomene pred njim, kao da ga nema, kao da je umro. Ona je oči isplakala pred ocem, ali ništa nije pomoglo. Tada je rekla ono što je probudilo moju pažnju: zurna je zasvirala zanimljivu pjesmu. Otac je odlučio da ga isključi iz nasljedstva, da sastavi testament pred uglednim ljudima i da ga se javno odrekne. I eto, da se to ne bi desilo, da ne biva grđe nego što jest, moli me da govorimo s Hasanonm da se on sam, dobrovoljno odrekne nasljedstva, da ne padne očeva kletva na njega, i da bude manja sramota za porodicu. O tome, dodala je, njen Ajni-efendija ništa ne zna, neće da se miješa između oca i sina, i ona čini sve na svoju ruku, da umanji nesreću, a mi joj možemo mnogo pomoći, ja i hafiz Muhamed jer, čula je, Hasan dolazi u našu tekiju, i to joj je drago da makar ponekad porazgovara s pametnim i dobrim ljudima.

Bio sam joj zahvalan što se tako razgolitila preda mnom. Pokazala je doduše da me ne cijeni mnogo, jer se ne ustručava, ali svejedno, važnije su stvari bile u pitanju.

Neka je blagoslovena hafiz-Muhamedova sumnjiva bolest, stvorila mi je priliku o kakvoj nisam mogao ni misliti. Ni njen otac, pred smrt, ne bi imao više razloga da mi pomogne. Bilo mi je jasno da Ajni-efendija zna za sve ovo, da je možda i smislio riječi koje je njegova žena sa zadovoljstvom izgovorila. On je mogao znati da nije lako lišiti jedinca sina nasljedstva bez stvarnih razloga. A da je bio siguran, da su bili sigurni, ne bi se mnogo brinuli za ugled porodice, i ne bi nas zvali u pomoć. Pa dobro, mislio sam, gledajući je s pažnjom koju sam joj u početku ostao dužan, i nastojeći da mi izraz lica ne bude suviše veseo. U nevolji smo i ti i ja, zbog braće. Ti svoga hoćeš da upropastiš, ja svoga da spasem. Želimo to više od svega, oboje, samo što je moje pošteno, tvoje prljavo. Ali neka bude, ne tiče me se. Ništa ne znam o vama, a čini mi se da jasno vidim koliko možeš da budeš nadmoćna nad svojim beskrvnim kadijom, koji poštuje tvoju snagu i tvoje bogatstvo, jer nema ni jedno ni drugo. Jedna njegova stidna noć, i jedan tvoj odlučniji zahtjev mogli bi da izmijene sudbinu moga brata. Tako malo ulažemo, a toliko mnogo dobijamo.

Gotovo da sam joj otvoreno rekao: u redu, nemamo više razloga da se krijemo. Daću ti Hasana, daj mi moga brata. Tebi do tvog nije stalo, ja bih za svog učinio i mnogo više.

Nisam rekao, naravno. Uvrijedila bi se zbog moje otvorenosti, ne vole je kod drugih.

Rekao sam, pristajući na njenu molbu, da Hasan zaista dolazi u tekiju, da je prijatelj hafiz-Muhamedov (što je bila istina), i moj (što nije bila istina), i da ćemo s njim govoriti da učini što ona traži, jer sam dirnut njenom sestrinskom žalošću i njenom brigom za ugled porodice. Jer ako su oni oštećeni, svi smo oštećeni, i moramo pomoći da ne padne ljaga na ono što je među nama najbolje, da spriječimo zlurade podsmijehe kad se uglednima dešavaju nesreće. A obavezuje me i zahvalnost prema dobrotvoru tekije (pomenuo sam njenog oca namjerno, kad kći neće). I mislim da je dobra ne samo njena namjera već i zamisao, jer bi sve drugo bilo nesigurno. Teško je razbaštiniti prvog nasljednika bez krupnih razloga.

Krupni razlozi postoje.

Govorim o sudu. Hasan trguje stokom, to je istina, ali to nije nepošteno zanimanje. Troši, ali ono što zaradi. Pola imanja dao je svojoj bivšoj ženi, a nije prodao. Teško da ima ikakvih razloga, a ne krupnih.

Osjećao sam se siguran, sigurniji od nje, izmijenio sam odnos u samome sebi. Nismo ono što smo bili u početku, ona gospodska žena lijepih očiju, a ja skromni derviš, vječni seljak, već dvoje jednakih što govore o poslovima. Tu sam jači od nje. Ali dok sam se saglašavao s onim što je govorila, gledala me blagonaklono, bilo joj je to sasvim razumljivo, ali kad sam rekao ono što nije moglo da joj se dopadne, luk njenih obrva počeo je da se grči, pogled joj se zaoštrio. Moje suprotstavljanje joj je izgledalo glupo i inadžijsko.

Otac će ga razbaštiniti, sigurno ? rekla je prijeteći.

Nisam se mnogo brinuo da li će ga otac razbaštiniti ili neće. Niti me mnogo uznemirila svojom ljutnjom. Htio sam samo da joj razbijem sigurnost, da postignem ono do čega mi je stalo.

Može ga razbaštiniti ? rekao sam mirno. ? Ali otac je star i već dugo boluje. Hasan može podići tužbu za obaranje testamenta, i dokazivaće da je otac bio slab, nemoćan, da nije pri punoj svijesti donio odluku, ili da ga je neko nagovorio.

Ko bi mogao da ga nagovori?

Govorim o tužbi. Svejedno ko. Bojim se da bi presuda ispala u Hasanovu korist. Pogotovu što se ne bi sudilo ovdje, zbog Ajni-efendije. A ne smijemo zaboraviti da i Hasan ima veza.

Gledala me ćuteći. Skinula je jašmak davno, jos kad su svijeće donesene i kad je počela svoju ružnu priču. Na lijepom licu od mjesečine oči su sjale u uglovima žiškom odsjaja od plamena svijeća, drhtavo i nemirno. To nije njen drhtaj, ali ga primam kao njen. Malo sam zlurad. Znam da sam je uznemirio, nije vjerovala da ću njenoj zamisli natovariti na vrat ovolike teškoće, mada je sigurno znala za neke.

Posmatrala me netremice, kao da nastoji da vidi trag šale na mome licu, nesigurnost uvjerenja, moguću nedoumicu. Ali vidi samo sigurnost i žaljenje što je tako. Činilo mi se da njena ljutina raste, kao iz ponornog izvora, ješ teža što nije mogla da se suprotstavi dostojnim razlogom, i namjerno sačekavši da je preplavi, spriječio sam da izbije. Pristao sam na sve što je htjela, ali su opravdane zamjerke ostale:

Treba ga nagovoriti, da sve prođe bez tužbe.

Mislio sam da će ustrajati u svome prkosu, osporavaće mogućnost ma kakvog parničenja i mijenjanja očeve volje, a onda će otpočeti drugi razgovor, koji joj nudim.

Odustala je, međutim, od otpora odmah. Žurilo joj se.

Upitala je, otkrivajući svoju neuvjerenost: ? Da li će pristati?

Treba pronaći dobre i pametne razloge koji ga neće ni naljutiti ni uvrijediti. S njim je teško na prkos.

Nadam se da možete naći dobre i pametne razloge.

To je podsmijeh, ili nestrpljivost. Mislila je da će sve biti lakše.

I ja sam tako mislio.

Pokušaću ? rekao sam.

Ne znam da li je u mome glasu osjetila nesigurnost, kolebanje, sumnju. Ne znam. Ali moje oduševljenje je zaista klonulo.

Ne vjeruješ da će pristati?

Ne znam.

Da sam izdržao samo još trenutak, da je moja ljubav prema bratu bila malo jača od moralnih obzira u meni, sve bi se svršilo dobro. Ili bi bilo gore. Ali bih možda spasao brata.

Nisam lako odustao od svoje želje, kao što bi moglo izgledati. U jednom jedinom trenu našao sam bezbroj razloga i za jedno i za drugo, i da pristanem i da odbijem, i često je to bio isti razlog, i dok je ona čekala, u kratkom razmaku vremena, koliko da se odahne, bjesnila je u meni oluja. Odlučivao sam o svome i bratovljevom životu. Predaću joj njenog lakovjernog brata, nasješće na savjete prijatelja. Naplatiću za trud i izdaju, ne suviše veliku, jer bi i bez mene učinili što hoće, a ja bih mogao pomoći da sve ipak izgleda ljepše. Zašto da se stidim, zašto da predbacujem sebi? Brata spasavam!

Samo, trebalo je da vičem jače, i uvjerljivije, da nadvičem drugi glas koji me opominjao. Ne znam šta je brat učinio, ne znam koliko je kriv, ne vjerujem da je išta teško, suviše je pošten i mlad za veće zlo. Možda će ga i pustiti uskoro. Ali ako i neće, čak da sam i siguran da neće, mogu li pristati na ovu nepoštenu zavjeru protiv čovjeka koji mi nikad ni ružnu riječ nije rekao? Nije u pitanju imetak, nemam ga i ne poštujem ga mnogo ni kod drugih. U pitanju je nešto drugo, nepravda, prljav postupak, nepoštenje, nasilno oduzimanje prava. Ne cijenim mnogo njenog brata, površan je, lakomislen, čudan, ali i da je gori nego što jest, kako ću se opravdati pred sobom ako ovoj bezobzirnoj ženi pomognem u ovoj hajdučkoj pljački?

Šta sam onda govorio drugima tolike godine? Šta ću reči sebi poslije svega? Živ brat će me neprestano podsjećati na moj ružni čin, koji više neću moći popraviti. Ništa nemam osim uvjerenja da sam častan, ako i to izgubim, biću ruševina.

Tako sam mislio, zaista. Možda će nekome izgledati čudno kako sam mogao da se kolebam između te dvije nejednake stvari, da učinim sitnu izdaju da bih oslobodio brata. Ali kad je čovjek naučio da mjeri svoje postupke strogim mjerilima savjesti, bojeći se grijeha možda i više nego smrti, onda to i nije tako čudno.

Osim toga, znao sam, potpuno sam bio siguran, treba samo da odem Hasanu i da mu kažem: odreci se, zbog moga brata, odrekao bi se, odmah.

Ali nisam mogao, nisam htio ništa da joj kažem dok s njim ne razgovaram.

Požurivala me, razbijajući moje kolebanje:

Ne bih zaboravila učinjenu uslugu. Stalo mi je da se ne diže buka oko naše porodice.

Čime bi vratila uslugu, veliki Bože!

Ustani, Ahmede Nurudine, ustani i izađi.

Javiću ti ? rekao sam, utirući put za ponovno videnje.

Kada?
Čim Hasan dođe.

Vraća se za dan, dva.

Onda za dan, dva.

Ustali smo u istom času.

Njena lijepa ruka nije se podigla da sakrije lice. Bili smo u zavjeri.

Nešto se ružno desilo među nama, i nisam bio siguran da sam ostao potpuno čist.

Nadji vremena (drevne jevrejske mudrosti)


Imaj vremena za rad
- to je cena uspeha.
Imaj vremna za razmišljanje
- to je izvor moći.
Imaj vremena za igru
- to je tajna mladosti
Imaj vremena za čitanje
- to je osnova mudrosti
Imaj vremena za prijateljstvo
- to je put do sreće
Imaj vremena za sanjarenje
- to je put ka zvezdama
Imaj vremena da gledaš oko sebe
- suviše je kratak dan za sebičnost
Imaj vremena za smeh
- to je muzika duše
Imaj vremena da voliš i da budeš voljen
- to je privilegija Bogova.:)

... ''oprosti Skromnosti, ali ja sam ...
... ja već godinama znam ko sam ...''

Čudo u Olovu - Ivo Andrić
Sve sto se radjalo i zivelo u Bademlica kuci bilo je veselo, lakomisleno i nasmijano. Samo Kata Bademlicka, zena najstarijeg od brace Bademlica, bila je izuzetak. Bila ja visoka, koscata, plava, modrih ociju prodirna i hladna pogleda. Dovedena prije dvadeset i sest godina u tu bogatu i prostranu kucu, ona je iz godine u godinu bivala sve mracnija, teza i cutljivija. Nije bila srecna sa covjekom, a nije joj se dalo u djeci.

Njen covjek, Petar Bademlic, najstariji brat u toj bogatoj porodici, ozenio se vrlo kasno. O njegovoj mladosti svasta se pricalo. Pa i kad je Katu doveo, iako vec izmozden i uveo, imao je u rijeci, pokretu i narocito u osmijehu jos uvijek nesto od onog svog bijesa i nevaljalstva. To je bio jedan razliven, tup i culan osmijeh, koji se na crnomanjastim licima Bademlica javljao kao pecat koji se ne da sakriti. U njemu je bilo nesto sto je nju, koja je dolazila iz zdrave i svjeze livanjske porodice, kroz sve ove godine, i do dana danasnjeg, ispunjavalo strahom i gadjenjem.

S djecom je bilo jos gore. U prvih dvanaest godina izrodila je devetoro djece, gotovo sve muske, i sva su joj redom umirala kad bi dosla u najljepse godine. Poslije desetog djeteta jedva ostade ziva. Otada prestade i da radja. To je posljednje dijete bilo je zensko, i ono ostade zivo. Sve do seste godine djevojcica je rasla; bila je sitna, ali plava i tako mila da se svijet u crkvi za njoj okretao. Licila je u svemu na majku i njenu zdravu livanjsku rodbinu. ALi kad joj bi oko sest godina, poce da opada i ruznja. Odjednom se zgrci u koljenima i povi u pasu, ogrubi joj lice i natekose ocni kapci. Tako, zgrcena, uvijek poluotvorenih usta, puzala je c jednog minderluka na drugi i lezala godinama u mracnim i studenim sobama Bademlica kao kucna nesreca i bozje pokaranje. Sad joj je bila petnaesta godina. Ali se slabo razvijala tjelesto, a jos slabije dusevno. Nije mogla da se ispravi ni da hoda dok je ko ne pridrzava. Govorila je malo, samo najobicnije stvari, i muklo i nejasno. S majkom se najbolje razumjevala. A stara Bademlicka je lebdila nad tim djetetom; nije pustala nijedne sluskinje oko nje, nego ju je sama prenosila, hranila, mila i presvlacila.

Cinila je sve sto je mogla da je izlijeci. Posto je obisla sve ljekare i vracare, i probala sve lijekove i sve sto joj je ko kazivao, i uzalud placala mice i molitve, ona se jednog jutra pred Bogorodicinim oltarom zavjetova da ce o Maloj Gospojini bosa otici u Olovo i odvesti bolesnu kcer Gospinom vrelu kod manastira.

Kao svi ljudi koji su mnogo zla podnijeli i mnoga umiranja vidili oko sebe, i koji zive odvojeno i samo u sebi, ona je u svemu vise vodila racuna o silama onog svijeta koji se ne vidi, i bila im prisnija i bliza. Kad je ucinila zavjet, dugo se jos molila, i kad se digla, ponovila je svoju molitvu i svoj zahtjev Bogorodici.

-- Ja vise ne mogu. Nego, daj od dva derama jedan: ili mi je ozdravi, ili je uzmi sebi, u raj, kao i ono devetoro.

Nekoliko dana poslije toga zavjeta, krenuli su putnici, prije svitanja, iz Bademlica kuce. Stara je povela sa sobom zaovu, boginjavu staru djevojku. S njima su isla i dva momka da djevojcicu nose, jer se nije mogla drzati na konju.

Vodili su dva konja u povodu, za povratak. Svitalo je kad su izisli na prve visove iznad Sarajeba. Djevojcica, koja se dotle mnogo zalila, neckala i plakala, sad je pocivala u jednom narocito udesenom plitkom sepetu, koji su nosili momci na dvije sohe provucene sa strane. Zamorena i opijena svjezinom, spavala je, sa glavnom na desnom ramenu. Pokatkad bi, kod potresa, otvarala oci, ali videci nad sobom zeleno granje, nebo i rumen sjaj, ponovo bi ih zatvarala i, misleci da sanja, smijesila se finim smijeskom bolesna djeteta koje se oporavlja.

U neko doba prestade uspon. Prolazili su gustim sumama, a put je bio siri i blazi. Tu vec pocese da susrecu, u skupovima, svijet iz ostalih mjesta. Bilo ih je tesko bolesnih, koji su, natovareni kao vrece na konje, muklo jecali i kolutali ocima. BIlo je ludih i bjesomucnih, koje su rodjaci pridrzavali i smirivali.

Stara Bademlicka je isla ispred svojih, probijala se izmedju svijeta i, ne gledajuci ni u koga, molila sapatom krunicu. Nosaci su jedva stiazli. Dvaput su se odmarali u bukovoj sumi pored puta. Za vrijeme rucka prostrijese po travi zagasit iram i na njega polozise bolesnicu. Ona je protezala utrnule noge i zgrcen stas, koliko je mogla. Prepade se kad pored sebe vidje majcine noge, bose, pomodrile i sve krvave od nenavikla puta. Ali stara uvuce brzo noge pod dimije, a djevojcica, padosno zbunjena tolikim novim stvarima oko sebe, zaboravi odmah na to. Sve je bilo novo, neobicno i radosno: gusta i tamna sumska trava, teske bukve, sa pecurkama kao policama na srebrnastoj kori, price koje su padale konjima na zobnice, i sirok vidik sa svijetlim nebom i duguljastim oblacima koji sporo brode. I kad bi konj odmahnuo glavom i ptice poletile ustrasene oko njega, djevojcica je, iako umorna i sanjiva, morala da se smije, dugo i tiho. Gledala je kako momci jedu sporo i ozbiljno, i u tom je takodje bilo nesto smijesno i veselo. I sama je slatko jela. Pruzala se na svom cilimu koliko je vise mogla. Razgrnuvsi rukom hladnu travu, ugleda cvijet, zvan babino uho, sitan i jarko crven, pri crnoj zemlji, kao izgubljen. Viknu lako od uzbudnjenja. Stara, koja je bila od umora zadrijemala, prenu se i ubra joj ga. Mala ga je dugo gledala i mirisala, drzeci ga na dlanu, a onda ga je pritisnula na obraz, i kad osjeti kako je kadifast i hladan, zaklopi oci od slasti.

Pred vece stigose u Olovo. Oko manastirskih rusevina i presvodjenog basena, iz kojeg se muklo culo kako pada topla voda Gospina vrela, bio je jedan vasar svijeta. Gorile su vatre, peklo se, kuvalo i jelo. Vecina je spavala na ravni. U jednoj dascari je bilo mjesto za imucnije i bolje. Tu se smjestise Bademlicevi. Obje zene su ubrzo crvsto zaspale. A djevojcica je cijelu noc provela kao u nekom polusnu, gledala kroz prozor zvijezde nad crnom sumom: toliko zvijezda koliko ih nikad nije vidjela. Osluskivala je glasove koji svu noc nisu prestajali da zamore oko vatara, i tako se zanosila u san; pa bi je onda konjsko rzanje ili nocna svjezina budili; slusajuci ponovo zagor i glasove, nije mogla nikako da razabere i da sazna: kada sana a kad je budna.

Sutra u rano jutro odose vrelu.
Prvo se ulazilo u jednu nisku i polumracnu sobu, u kojoj se svlacilo. Podnice su bile mokre i natrule. Pored zidova su stajale drvene klupe na kojima su ostavljane haljine. Otale se niz tri drvena basamaka silazilo u vecu i malo svijetliju prostoriju u kojoj je bio basen. Sve je bilo od kamena. Kroz je bio kamenit, sveden, a visoko pri vrhu bili su mali okrugli otvori, kroz koje je padala cudna svjetlost u mlazevima.

. Koraci su odjekivali i kameni svod je uvecavao i vracao svaki i najmanji zvuk. Sum vode odbijao se od svodova i umnogostrucen i uvecan ispunjavao cio prostor, tako da se moralo vikati pri govoru. A ta vika se opet lomila i udvajala pod svodovima. Isparavanje je otezavalo dah. Sa zidova i svodova se cedila voda, ispod koje se hvatala zelena siga, kao u pecinama.

Voda je padala u debelom mlazu iz jednog kamenog oluka. Bila je topla, bistra, puna srebrnastih mjehurica; razlivala se po kamenom basenu, i tu je od sivih ploca dobivala zelenkastu boju.

Naizmjence su se kupali, muskarci pa zene. Kad je dosao red na zene, nastade guranje, prepirka i dozivanje. Jedne su odjevene, samo se izule i gaze vodu koja im je do koljena, druge se skinule sve do kosulje. Nerotkinje cuce do vrata u vodi i sklopljenih ociju sapucu molitve. Neke hvataju vodu s mlaza u dlanove i ispiraju grlo, usi i nozdrve. I svaka je toliko zauzeta molitvom i mislju o ozdravljenju da niko ni od koga ne zazire, kao da jedna drugu i ne vide. Mlo se poguraju i porjeckaju radi mjesta, pa odmah opet zaborave i svoju prepirku i jedna drugu.

Stara Bademlicka i zaova joj uvode djevojku u vodu. Iako su svi zaneseni i zabavljeni svak o sebi, opet njima svi prave mjesta, jer bogat i otmen svijet ne gubi nikad i nigdje svoje prvenstvo.

Onako zgrcena, djevojka drhti i boji se vode i svijeta. Ali se pomalo sve dublje spusta u vodu, kao da zeli da se sakrije. I da je ne pridrzavaju izpod pazduha, ona bi sjela na dno. I ovako joj je voda dolazila do podbratka. Nikada u zivotu nije vidjela toliko vode ni cula toliko glasova i cudne jeke. Samo pokatkad, kad bi usnila da je zdrava, da moze da hoda i trci, sanjala je da se sa ostalom djecom kupa u nekoj vodi, i da joj po tijelu poigravaju, ovako kao sada, bezbrojni svijetli i sitni mjehurici. Zanosila se. Kao iz sve vece daljine cula je glasove zena oko sebe. Osjeti kako je nesto golica po ocima. Steze cvrsce vjedje, ali golicanje ne prestade. Konacno s mukom otvori oci. Kroz jednu od onih okruglih rupa na svodu prodirao je mlaz sunca i padao joj na lice. U svijetlu je titrala i dizala se vodena para, kao sitna prasina, zelena, modra i zlatna. Bolesnica je isla pogledom za njom. Odjednom zadrhta i trznu se nekoliko puta, pa poce s naporom da se dize iz vode. Iznenadjene, majka i tetka joj pocese da je pustaju, pridrzavaju je sve slabije. A zgrcena i uzeta djevojcica odjedno mse ispravi, kao nikad dotle, pusti ruke koje su je podrzavale sa strane i, jos uvijek malko pognuta, podje polgano i nesigurno kao malo dijete. Rasiri ruke. Na tankoj i mokroj kosulji ukazase se malene dojke tamnorumenih vrhova. Izmedju teskih trepavica bljesnu vlazan sjaj. Pune usne se razvukose u neocekivan, tup i culan osmijeh. Podize glavu i, zagledana gore, visoko , u onaj mlaz svjetla, viknu odjednom nekim neocekivano jasnim i prodirnim glasom:

-- Eno ga, silazi na oblacima! Isuse! Isuse! Aaah . . .!

Nesto stravicno i svecano bilo je u tom glasu. Sve se zene povise pod njim. Niko se nije usudjivao da podigne glavu i pogleda bolesnicu ili njeno prividjenje, ali sve su ga osjecale nad sobom. Neke pocese na sav glas da se mole, neke su se zagrcavale i molitva im se pretvarala u plac i glasno jecanje.

Culo se kako se biju rukama u mokre grudi. I svi su ti glasovi bili neobicni i cudni, kakve ljudi daju od sebe samo onda kad su u zanosu od bola ili radosti, i kad zaborave ljudski obzir i stid. A zvonka jeka je te glasove uvecavala i otezala, i sve se to mijesalo sa hukom vode koja je jednolicno i sumno padala sa visine.

Jedina koja nije prignula glavu bila je stara Bademlicka. Ona se popela na drugi basamak, tako da je samo do clanaka jos bila u vodi, i otale napregnuto i strogo posmatrala kcer, i njene pokrete kao u snu, i nov smijesak na njenom licu. I onda odjednom, odgurnusi zaovu, pridje djevojci, obujmi je oko pasa, poduhvati drugom rukom ispod koljenja, i gnjevnim, krupnim koracima, kao da skriva neku sramotu, iznese je u sobu gdje su bile haljine.

Tu je bilo polumracno i tiho. Spusti dijete. Ogleda se. Nema nikog. Mala je od nagle promjene drhtala i, ponovo zgrcena, lezala na goloj zemlji; ali joj je na licu jednako ostao onaj razliven i nezdrav osmijeh culnog blazenstva.

Iz banje su dopirali glasovi molitve i povici o cudu i ozdravljenju. A stara je stajala nepomicna, porazena, jos stroza i teza nego obicno. Jer, jedino ona je znala da je to Bademlica smijesak, i da tu nema zdravlja i da je sve bilo uzalud. I kao da je jedva cekala da pobjegne od svijeta i da ostane nasamo sa Bogorodicom, s kojom ima jos nerijesen zavjet, ona se okrenu prema mracnom kutu i prosapta priguseno i ostro:

-- Uzmi je sebi! Uzmi je sebi!

Ponovila je nekoliko puta te rijeci, i nije se ni osvrtala na djevojcicu koja je drhtala pored njenih nogu.

Un sot trouve toujurs un plus sot que l'admire.
Nicolas Boileau

Si Dieu n'existait pas, il faudrait l'inventer.
Voltaire

Niko nije slucjno dobar,
vrlinama se covek mora
nauciti!

Seneka

Mostovi


Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.
Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.
Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.
I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.
Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.
Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.
Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.
Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Ivo Andrić

Nostalgija za sadašnošću




Tačno, u tom trenutku čovek pomisli:
''Šta ne bih dao za sreću
Da budem pored tebe na Islandu
U velikom nepomičnom danu
I da delim sadašnjost
Kao što se deli muzika
Ili ukus ploda.''
Tačno u tom trenutku
Čovek je bio s' njom na Islandu...

"Ako si strpljiv u jednom momentu ljutnje, izbeći ćeš sto dana tuge."


Kineska poslovica

"Hanibal je ispred vrata."

"Quintili Vare, legiones redde!" (Vare, Vare, vrati mi moje legije...) - Augustus Gaius Caesar Oktavius (Avgust Gaj Cezar Oktavije)

"Nadjoh Rim, drzavu gradjenu od cigala, a ostavljam Rim, drzavu sagradjenu od mermera..." - Augustus Gaius Caesar Oktavius (Avgust Gaj Cezar Oktavije) na samrti

"Pirova pobeda." - pobeda uz ogromne gubitke

Covek se pozna u tri slucaja: u jelu, u bogatstvu i u pijanstvu.
Bolje je s mudrim plakati, nego sa budalom pevati.
Ko laze za tebe, lagace i protiv tebe.
Ko zeli da peva, uvek ce naci pesmu.
Ko lopovu gleda kroz prste i sam je lopov.
Onome, ko ume da ceka, vremenom sve dolazi.
Reci su kao pcele, one su istovremeno i med i zaoka.
Ko zavisi od drugog, treba i njegovom psu da se umiljava.
Ucenje je svetlost.
Ljudi se najvise muce zbog hleba i ljubavi.
Mnogi ljudi su kao satovi: pokazuju jedno vreme, a otkucavaju drugo.
Izreke su ukras govora.
Ako odgajas muza, odgajas samo njega, ako odgajas zenu, odgajas citavu porodicu.
Mnogo znati, znaci pre vremena ostariti.
Bivsi prijatelj je gori nego neprijatelj.
Pametni ljudi uce se na tudjim greskama, budale na vlastitim.
Ko se pred jednim klanja, pokazuje drugom ledja.
Ako dugo zive skupa, zivotinje se zavole, a ljudi se zamrze.
Strpljenja! Vremenom od trave postaje mleko.
U vinu je istina.
Brak bez dece je dan bez sunca.
Ljubav ne traje dugo ako uklonis svadje.
Lakse je skuvati zelezo nego savladati zeninu tvrdoglavost.
Nema nista nesnosnije od bogate zene.
Prijatelj je najbolja imovina u zivotu.
Srecan je onaj koji sedi u svojoj kuci.
Prva je vrlina biti bez mane.
Celo, oci i pogled vrlo cesto lazu, a govor najcesce.
O neprijatelju ne govori zlo, nego misli.
Zena koja donese miraz vlada muzem.
Ili ne pokusavaj, ili dovrsi.
Ozbiljno odgodimo za sutra. Za brige je tesko cuvati lepe devojke.
Svojstvo je ludosti tudje mane videti, a svoje zaboraviti.
Nije dopusteno sve znati.
Vremenu se valja pokoravati.
Takav je covek, samo onima najvise zavidi kojima najvise duguje.
Oboje je zlo: i svima verovati, i nikome.
Slogom rastu male stvari, neslogom se i najvece raspadaju.
Svako ima prava koliko ima moci.

Bogatstvo menja cud, retko nabolje.

Veliku srecu prati zavist.

Dobar covek uvek ostaje pocetnik.

Ravnodusnost je najbolji nacin u brigama.

Zelis li znati koja su tri najveca zla za coveka?
Evo ukratko: zena, pozar, poplava!
Svaka knjiga ima svoju sudbinu.
Sto ljudi imaju vise, to vise zele.

Prijatelju i neprijatelju daj uvek dobar savet, jer prijatelj ga prihvata,
a neprijatelj otklanja.

Pocni! Zapoceto je pola dela.
Bol se svlada strpljivoscu.
Cisti racuni - dobri prijatelji.
Cuvaj se mnogih ako se ne bojis pojedinaca.
Cuvaj se tihe vode i psa koji cuti.
Dragom cesto oprastaj, sebi nikad.
Podnosi, a ne tuzi na ono cemu se ne moze izbeci.
Dok zivis, dolikuje ti da se nadas.
Ako nemas lekara, neka ti lekar bude ovo troje: vedra dusa, odmor i umeren nacin zivota.

Opali zheni svaki dan po jedan shamar. Ako ti ne znas zashto si je oshamario znache ona :toljaga:
Arapska poslovica (parafraziram, ne sjecham se bash tachno)

"Ko leže sa psima budi se sa buvama."


"Pre nego što oceniš neku osobu, moraš tri meseca hodati u njenim mokasinama."


Indijanske poslovice

'Budi dobar prema svemu što živi.' - poslovica Omaha


'Sve biljke su naša braća i sestre. One pričaju s nama, i ako pažljivo slušamo možemo ih čuti.' - verovanje Arapaha


'Kad pokazujemo poštovanje prema drugim živim bićima, ona nam odgovaraju istim poštovanjem.' - poslovica Arapaha

Neke stvari se ne mogu kupiti novcem, za sve ostalo tu je mastercard.:smeh:

Zlato proveravamo vatrom,
zenu zlatom, a muskarca zenom.

'Šta je život? To je bljesak kresnice u noći.
To je dah bizona zimi.
To je mala senka koja trči kroz travu i gubi se u zalasku sunca.'

Crowfoot, Crna Noga

'Moramo biti poput vode; ona je niža od svega, a jača je i od stena.'


poslovica Oglala Siouxa

"Dve stvari čovek mora imati da bi uspeo u životu. Prvo je sreća: to je ono kad se čoveku pruži povoljna prilika. Drugo je pamet: ona čoveku omogućuje da iskoristi povoljnu priliku."


"Kratak je put do blagostanja, samo previše opasan."


Avganistanske poslovice

"Iznad svega je ništa, od čega je sve postalo."

"Kada ti je teško, plači, ali neka tvoje suze ne teku po zemlji, mogle bi je uprljati."

Alzirske poslovice

"Ako ti dugujem sto dolara - to je moj problem, ali ako ti dugujem hiljadu dolara to je tvoj problem."


USA

'Ponašajte se dobro prema Zemlji, ona vam nije data od vaših roditelja, nego je posuđena od vaše dece.
Ne nasljeđujemo Zemlju od naših predaka, posuđujemo je od naše dece.'

stara Indijanska poslovica

"Ako odgajaš muža, odgajaš samo njega. Ako odgajaš ženu, odgajaš čitavu porodicu."

"Bolje je trgovati slamom, pa zaraditi, nego trgovati zlatom, pa izgubiti."


"Četiri se stvari ne mogu vratiti: izgovorena riječ, izbačena strijela, protekli život i propuštena prilika."

"Čovjek je gospodar riječi koje nije izgovorio, ali je rob onih riječi koje su mu izmakle."

"Čovjek može podnijeti i najteže bolove, ali vrhunac njegove tragike skriven je u času, kad gubi masku, a ne može da je zamijeni drugom, i prisiljen je da živi go."

"Čuvaj se žurbe, jer ona uvijek dovodi do kajanja: onaj koji žuri govori prije nego što sazna, odgovara prije negoli nešto shvati, odluči prije negoli provjeri, kudi prije nego što se u nešto uvjeri."


Arapske poslovice

Dete treba više tvoju prisutnost, nego tvoje darove. :baby: :srce:

#Kukavica ne ume da voli. To umeju samo hrabri. -- Mahatma Gandi

#Sve ono loše u nama potiče od straha, a sve dobro od ljubavi. -- Elenor Fardžen

#Sve, baš sve što shvatam, shavatam samo zato što volim. -- Lav Tolstoj

#Ljubav je sve što vam treba. -- Džon Lenon

#I nemoj misliti da možeš upravljati ljubavlju, jer zapravo ona, ako si je dostojan, upravlja tobom . -- Halil Džibran

#Dirnut ljubavlju, svako postaje pesnik. -- Platon

***"Na kraju, nisu važne godine u vašem životu, nego život u vašim godinama." -- Abraham Linkoln***

#Prijatelj je neko ko je uz vas i kada bi želeo da bude negde drugde. -- Len Vajn

#Prijateljstvo nije velika stvar, nego milion malih stvari.

#Prijatelji su ljudi koji vas pitaju kako ste i sačekaju odgovor.

#Prijatelj je osoba koja zna sve o vama, a i dalje vas voli. -- Elbert Habert

#Zagrljaj vredi bezbroj reči. Prijatelj vredi više.

#Zar ne uništavam svoje neprijatelje kada od njih napravim prijatelje? -- Abraham Linkoln

"Nije mudar onaj ko mnogo zna, već onaj koji zna ono šta mu je potrebno."

Poljska izreka

"Ko ima malo novca govori: Što da radim s njim, a onaj koji ima mnogo govori: Gospode, daj još."

"Ljepota lica nalazi se u ljepoti karaktera."
"Ljubav je slastica kojoj je sok sladak a tijesto gorko."
"Ljubomora lakomislene žene pokazuje se u brakolomstvu, a ljubomora kreposne žene u suzama."

Arapske poslovice

Mir dolazi kroz razumevanje a ne kroz sporazume.

"Nemoj se srditi što ružin grm nosi trnje, nego se raduj što trnov grm nosi ruže."
"Nikada se zaljubljeno srce ne može najesti radosti odmora, dokle god ga ljubav drži u svojim šakama."

"Priroda kiše je uvijek ista, pa ipak od nje raste trnje u pustinji i cvijeće u bašti."
"Prouči ono što se govori, a ne onoga ko govori."

"Rijetka posjeta uvećava prijateljstvo."

Arapske poslovice

Dobićeš najbolje od drugih kada daš najbolje od sebe...

Kad vam se svet uzdrma, sklonite se na čvrstu stijenu...

'Zemlja je ovdje zbog nas, i mi je smatramo našom Majkom. Koliko novca bi ti tražio da je tvoja majka ozlijeđena? Nikakav novac ti to ne može nadoknaditi. Novac ne može nikoga roditi'

Asa Bazhonoodah, Navajo

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.
Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Pravda i krivda

U jednog kralja bila dva sina; jedan bjese lukav i nepravedan,
a drugi dobar i pravedan. Posto im otac umre, rece nepravedni
pravednome:
- Hajde od mene, necemo vise zajedno zivljeti, i evo ti trista
cekina i jedan konj, to ti je dio od svega sto nam je od oca
ostalo, vise ti nema nista.
On uzme trista cekina i konja, pa podje govoreci:
- Hvala Bogu, koliko me dopade od cijela kraljevstva!
Poslije nekoliko vremena sretose se ova dva brata u putu
jasuci oba na konjima. Pravedni nazva nepravednome:
- Pomozi ti Bog, brate!
A onaj mu odgovori:
- Jaoh ti Bog dao! Sta vazda Boga spominjes? Sad je bolja
krivda negoli pravda.
- Hajde da se okladimo da nije bolja krivda nego pravda.
I tako se okladise u stotinu zlatnijeh cekina, i rekose koga
najpre sretu da im o tome sudi. Iduci malo naprijed, sretose na
konju djavola, koji se bjese pretvorio u kaludjera, pa ga
zapitase da im kaze ali je bolja pravda ali krivda. Djavo rece:
- Krivda!
I tako dobri izgubi stotinu cekina. Ali se opet oklade u
drugu stotinu, pak i u trecu, i po osudi djavola koji se razlicno
pretvarao i pred njih izlazio, izgubi dobri sve tri stotine
cekina, pak potom i konja. Onda rece:
- Hvala Bogu, vec nemam cekina, ali imam svoje oci, okladicu
se jos jednom u njih.
Tako se okladi i u svoje oci da je bolja pravda negoli krivda.
Tada njegov brat, i ne trazeci drugoga suda, izvadi noz pa mu
izvadi oba oka i rece mu:
- Sad neka ti pomaze pravda kad si bez oci.
On zalostan zahvali Boga i recde:
- Ja nemam oci za pravdu Boga, nego te molim, brate moj, da mi
dades vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me
izvedes i ostavis pod jelom vise izvora.
Brat ga poslusa i dade mu u sudu vode, i izvede ga i ostavi
pod jelom vise vrela.
Ondje on jadan stojeci cu u neko doba noci dje dodjose vile
na izvor, i kupajuci se poce jedna drugima govoriti:
- Znate li, druge, da se ogubala u kralja djevojka? Kralj je
sazvao sve ljekare, ali je niko ne moze izlijeciti. Ali da zna
pak da sad uzme vode iza nas i da se njome okuplje, u dan i noc
ostala bi zdrava, i tako i da je ko gluh, slijep, hrom, iscijelo
bi se od ove vode.
Utom zapjevase kokoti, i vile podjose. Onda nevoljnik ispod
jele dobate na nogama i rukama do vode, pak najprije umije oci
i odmah progleda; potom zahvati u sud vode i podje hitro u onoga
kralja sto mu bjese scer gubava, pak rece:
- Dosao sam da izlijecim kraljevu scer, ako me pusti, u dan
i noc bice zdrava.
Kad kralj razumije, pusti ga u kamaru ka djevoci, a on naredi
te je okuplju onom vodom. Kad prodje dan i noc, djevojka ostade
cista i zdrava od gube. Kralj se veoma obraduje, i dade mu pola
kraljevstva i scer za zenu, i tako on postane kraljev zet i prvi
do kralja. To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te
dodje u usi i bratu njegovu, koji govorase da je bolja krivda
nego pravda. On pomisli da je onaj nasao pod jelom srecu, pa
podje i sam da je trazi: najpre uze u sud vode, otide pod jelu,
pak izvadi svoje oci. Kad bi u neko doba noci, dodjose vile da
se kuplju, i stadose govoriti kako se izlijecila kraljeva sci.
- Valjda nas je - rekose - neko slusao kad smo govorile da
bi se ovom vodom iza nas izlijecila. Moze biti da nas i sad ko
slusa, podjimo vidjeti.
Kad one podjose i pod jelu dodjose, nadjose onoga koji bjese
dosao traziti srecu i govorase da je bolja krivda od pravde, te
ga scepase za cetvrti pa ga rastrgose. I tako mu, prokletiku,
pomoze krivda!

Tamni vilajet

Pripovjeda se kako je nekakav car, dosavsi s vojskom na kraj
svijeta, posao u tamni vilajet, gdje se nikad nista ne vidi. Ne
znajuci kako ce se natrag vratiti, ostave ondje zdrebad od kobila
da bi ih kobile iz one pomrcine izvele. Kad su usli u tamni
vilajet i isli po njemu, sve su po nogama osjecali nekako
ositno kamenje, i iz mraka nesto povice:
- Ko ovog kamenja ponese- kajace se, a ko ne ponese- kajace se|
Gdjekoji pomisli:
- Kad cu se kajati, zasto da ga nosim?
A gdjekoji:
- Daj barem jedan da ponesem.
Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje.
Onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati sto nijesu, a oni
sto su ponijeli sto nijesu vise.

"Srce koje voli ne gleda na lepotu."

"Sve što se desi jednom, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put."

"Uzdah lepe djevojke čuje se dalje nego rika lavova."


Arapske_poslovice

France, Anatol - francuski književnik (1844-1924)
Šetajući Luksemburškim parkom u Parizu, jedan prijatelj reče slavnom piscu:
- Ovde će vam posle vaše smrti podići spomenik.
- Da, zaista - odgovori France. - Ko zna koliko će to stajati. Zašto mi ne daju sada taj novac? Eto, u životu je, na žalost, tako: trnje dobijaju živi, a ruže mrtvi.

*
Pred Anatolom Franceom povedoše razgovor o piscima čije knjige ništa ne vrede, iako su oni postali popularni.
- U redu, - primeti majstor - mislite li da je potrebno malo umeće da bi se prodale bezvedne knjige? Genijalnost je njihova velika - za trgovinu!

Furetiere, Antoine - francuski književnik (1619-1688)
Izmedu Isaaca Benseradea, francuskog pesnika i njegovog kolege Furetierea vladali su vrlo zategnuti odnosi. Jednom u Akademiji Benserade zauze mesto svog kolege i reče da svi čuju:
- Ko zna koliko ću s ovog mesta gluposti reći!
- Hrabro! - odgovori Furetiere. - Prvu ste već izgovorili.

Fox, Karlo - engleski govornik (1748-1806)
Neko upita cuvenog engleskog govornika i državnika Karla Foxa, koji je bio i strastveni kockar, šta najviše voli. On odgovori:
- Dobijati u igri.
- A nakon toga?
- Gubiti u igri - zaključi Fox.

Fontanelle, Bernard - francuski književnik i filozof (1657-1757)
Jedne večeri, u prisustvu filozofa Fontanellea pričalo se o poznatim istinama, kao i onima koje još treba otkriti.
- Dakle, kad bih ja imao sve istine u svojoj ruci - reče filozof - oklevao bih da ih pokažem ljudima, jer istina donosi nesreću. Setimo se Galileia!

*
Neki bogataš je razgovarao s Fontanelleom o bogatstvu.
- Potrebna je velika duševna snaga da bi se preziralo bogatstvo.
- Oh, ne - odgovori pisac - dovoljno je setiti se u čijim se sve rukama ono nalazi.

Filipović, Rasim - bosanskohercegovacki književnik
Književnik i dramski pisac Rasim Fillipović, vršio je posle rata dvadeset godina jednu od funkcija u značajnoj republickoj ustanovi za kulturu. U ono doba njegove su drame bile zaista izvođene s izuzetkom u riječkom Narodnom kazalištu gde je intendant bio književnik Marko Božic.
Jednog dana Filipović nazove telefonski riječko kazalište i službenim glasom zapita:
- Zbog čega vi tamo ne izvodite dobre drame Rasima Filipovića?
Kako se na telefonski poziv odazvao sam Božić, odmah je prepoznao Filipovićev glas, pa ga je u povišenom tonu zapitao:
- Jesi li to ti, Rasime, boga ti tvoga... - Filipović je, naravno, istog trenutka prekinuo razgovor.

Feydeau, Georges - francuski književnik (1862-1921)
Jedan od najduovitijih pisaca vodvilja G. Feydeau ušao je u knjižaru u nameri da kupi knjigu. Najednom ugleda svog prijatelja kako kupuje neku knjigu. Pisca je zanimalo koju je knjigu kupio njegov prijatelj, te pogleda naslov, koji je glasio "Kako postati bogat".
- Savetujem ti - reče Feydeau prijatelju - da odmah kupiš "Krivični zakonik". Ja još nisam čuo da se neko na pošten način obogatio.

*
U salonu nekog pariskog dobrotvora govorilo se o dobročinstvima. Među gostima se nalazio i G. Feydeau. Neki čuveni škrtac počeo je govoriti, hvaleći se.
- Čim me neki siromah zamoli za milostinju, ja odmah stavim ruku u džep...
- Zlo je u tome - prekine ga komediograf - što tu svoju ruku ne izvlačite dok je još siromah pokraj vas.

'Uzmi samo ono što trebaš, i ostavi zemlju kakvu si je i našao.'

poslovica Arapaha

'Ako razgovaraš sa životinjama, i one će razgovarati s tobom, i poznavat ćete jedni druge. Ako ne razgovaraš s njima, nećeš ih poznavati. Ono što ne poznaješ, to te plaši. Kad se netko boji, on uništava.'

poglavica Dan George

Ako smo pali padu smo bili skloni
(Branko Miljković)

Izdržati, to je temelj vrline.
(Balzak)

Nema ničeg veličanstvenog u vezi sa tim.
Sve što treba da se uradi je da se pritiskaju odgovarajuće dirke
u odgovarajućem trenutku - i instrument će svirati sam od sebe!
(J. S. Bach)

Mnoštvo ne čini društvo
(Bekon)

Ako se Isus bude ponovo pojavljivao, pojaviće se preko Interneta
(Rambo Amadeus)

Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tuđe istine.
U prvom slucaju ti si čovek, a u drugom samo papagaj...
(Dostojevski)

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
(Ivo Andrić)

Svaki čovek ubija ono što voli.
(Oskar Vajld)

Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.
(Ivo Andrić)

Iza svakog idiota obično stoji velika žena
(Džon Lenon)

Nikada nije ni bilo kao što je bilo
(Cezar)

Lakše je naučiti matematiku nego raditi bez nje
(Buse)

Nije dovoljno sticati znanje, već ga treba i upotrebljavati
(Ciceron)

Ko svoju požudu zna da zadovolji, pametan je
Ko zna da je obuzda, mudar je.
(Kant)

- drvo se na drvo oslanja, a covek na coveka

- postuj, ako hoces da si postovan

- sto je svacije, to je nicije

- dobro mi je i boljem se nadam; u cemu hodam u tome i spavam

- koji zdravo dize nos, taj ce skoro ici bos

Ako ne znaš kuda ideš, svaki te put vodi do - nigde ! (Henry Kissinger)

Mudar čovek čuje jednu reč a razume dve.
(Jevrejska poslovica)

Pre nego što otvorite usta, uključite mozak.
(Patrick Ellis)

Brbljivci su najdiskretniji ljudi. Koliko god da govore, nikad ništa ne kažu.
(Cesar d Houdetot)

Da se reči kupuju, manje bi se govorile.
(Narodna)

Zamislite koja bi tišina nastala kada bi ljudi govorili samo o onome što znaju.
(Karel Čapek)

Ma kako dobro čovek govorio, kada previše govori, uvek na kraju kaže neku glupost.
(Dumas)

Ima ljudi koji govore, govore, govore - sve dok napokon ne uspeju nešto i da kažu.
(Sasha Guitry)

Lako je govoriti kada se ima šta reći, ali je teško imati šta reći kada treba govoriti.
(Tadeusz Kotarbinski)

Prava je muka kada čovek nema dovoljno duha da bi govorio, a ni dovoljno pameti da bi ćutao.
(La Bruyere)

Svako ko govori nešto i prećuti. Često je to ono najbolje.
(Emil Ludwig)

Ko mnogo govori - ili mnogo zna ili mnogo laže.
(Rumunska)

Trebalo bi da postoji zakon koji dosadne govornike obavezuje da svoja predavanja drže stojeći na jednoj nozi.
(Gerhard Branstner)

Za govornicom se često menjaju govornici, no kunem se glavom - ništa se drugo ne menja, osim možda, čaša s vodom.
(Halim Jagdzioglu)

Karakteristika dobrog govornika je da prestane sa govorom kada bi smo ga najradije slušali.
(Luther)


Sve se može raditi jezikom. Čak i ćutati.
(Herbert Heckmann)

Za dijalog je potrebno dvoje. Onaj koji govori i onaj koji sluša.
(Milan Cvetković)

Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
(Vladika Nikolaj Velimirović)

Kada muškarac ustane da govori, ljudi ga obično prvo slušaju pa tek onda gledaju. Kod žena je drugačije. Njih prvo ljudi pogledaju, pa ako im se svidi to što vide, tek onda slušaju.
(Pauline Frederick)

Kada ti se žena obraca uvek slušaj šta ti govori očima.
(Victor Hugo)

Kada vaši rezultati govore sami za sebe nemojte ih prekidati.
(Henry J. Kaiser)

Kada bih se ponovo rodila, pričala bih mnogo manje a slušala mnogo više.
(Erma Bombeck)

Ako vam treba puno reči da kažete što mislite - bolje ostanite pri mislima.
(Dennis Roch)

Ne slažem se sa onim što kažeš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da o tome govoriš.
(Voltaire)

8) mape čitaj a seljake pitaj... Živojin Mišić... :uredu:

8) Jesus Saves... ili Save As... :fijuk: programerska... :smeh:

ČAST MI JE BITI VAM PRIJATELJ

Dragi moji drugari !
Naučio sam...
Najbolji školski čas je sedeti na podu ispred nogu starije osobe.
Naučio sam...
Kada si zaljubljen, to se vidi.
Naučio sam...
Kada mi samo jedna osoba kaže "ulepšao si mi dan... ", onda je moj dan sasvim drugačiji.
Naučio sam...
Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju.
Naučio sam...
Da je važnije biti ljubazan nego biti u pravu.
Naučio sam...
Da nikada od deteta ne smeš odbiti poklon.
Naučio sam...
Da uvek možeš za nekoga moliti, ukoliko sam nema snage da može sebi pomoći na drugi način.
Naučio sam...
Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život od tebe zahteva, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
Naučio sam...
Da je ponekad sve što je nekome potrebno, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje.
Naučio sam...
Da je život kao rolna toaletnog papira. Što je bliže kraju brže ide.
Naučio sam...
Da trebamo da budemo zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Da se novcem ne mogu kupiti čast i stalež.
Naučio sam...
Da mali svakodnevni dogadjaji čine zivot spektakularnim.
Naučio sam...
Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi da je cenjen i voljen.
Naučio sam...
Da Bog nije sve učinio u jednom danu. Zašto ja mislim da mogu?
Naučio sam...
Da činjenice, ako ih ignorišem ili izbegavam, ne menjam.
Naučio sam...
Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vredjati.
Naučio sam...
Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane.
Naučio sam...
Najlakši način da kao ličnost rastem, da se okružim ljudima koji su pametniji od mene.
Naučio sam...
Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom.
Naučio sam...
Da niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega.
Naučio sam...
Da je život tvrd i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji.
Naučio sam...
Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko će se uvek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam...
Kada naučis da živiš u luci gorčine, sreća će se uvek sidriti negde drugde.
Naučio sam...
Da bih voleo da sam svom dedi, pre nego što je umro, još jednom rekao da ga volim.
Naučio sam...
Da treba podeliti reči koje su nežne i mekane, jer ćeš ih sutra možda morati pojesti.
Naučio sam...
Da je osmeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
Naučio sam...
Da ne mogu da biram kako ću da se osećam, ali da mogu odlučim šta ću da uradim sa tim.
Naučio sam...
Da, kad ti jednom novorodjeno unuče uhvati mali prst svojom šačicom, ti si zarobljen doživotno.
Naučio sam...
Da svi žele da žive na planini, ali da se sva sreća i rast dogadjaju dok se penješ.
Naučio sam...
Da je dobro davati savet samo u dva slučaja: kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti.
Naučio sam...
Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti.
Naučio sam...
Ujed psa neće proći ako psa ubiješ.

Vi ste moji prijatelji, čast mi je!

Autor: Andy Rooney

Budući da ne možemo promeniti stvarnost, promenimo oči kojima je gledamo.

Nikos Kazantzakis

Ako dugo zive skupa, zivotinje se zavole, a ljudi zamrze. :roll:

Covek se pozna u tri slucaja: u jelu, u bogatstvu i u pijanstvu.

глуп ко ноћ (каже наш народ)
ја бих додао да се не слажем са нашим народом-ноћ и није баш тако глупа као што изгледа...

Baci dobro niz vodu, voda će opet tebi da donese.

Gde velika zvona zvone tu se mala ne čuju.

Koju vodu moraš piti, nemoj je mutiti.

I drugi će se otvoriti tebi ako se ti njima otvoriš, i drugi će se zatvoriti pred tobom ako se ti zatvoriš pred njima.
Mušarif-ed-Din Saadi, persijski pesnik i pripovedač umro 1291 god.

Ako dugo zive zajedno, zivotinje se zavole, a ljudi zamrze

Jezik kosti nema, ali kosti lomi

Kom opanci tom i đžeri!
Ko piša uz vetar biće mokar, ako to isto radi niz vetar, slaba mu prostata!
Blago onom ko rano poludi ceo život prođe mu u veselju!
Budale se srećne rađaju i srećne umiru, jer nikad ne saznaju da su budale!

Samo da ne saznam?!

Zivi kako mozes, kad ne mozes, kako hoces.
Latinska izreka


Nezahvalni smo mozda zato, jer nismo u mogucnosti da se oduzimo
Balzac



Ucini sve da se upoznas, a nista da te upoznaju drugi
Forel

Nušić

Kad imas srce ne mozes da imas gace.

Prva ljubav je opasna samo kad je ujedno i poslednja.

Znanje ima granice, dok neznanje ih nema.

Brak je knjiga koja se rado cita u prvom izdanju, redje u drugom, kad zastari postane klasicna, onda gubi svaku vrednost.

Brak je preporuceno pismo , obicno pogresno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Istina je cesto puta nepostojanija od zablude.

Sreca je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne.

Opet je nocas u komsiluku neko svirao... Kao najtuzniji jecaj, zvuk je proparao tisinu i naterao me da ustanem, sednem uz prozor i zapalim cigaretu. I bas tada, u tom trenutku, setila sam se nekih starih istina, koje sam zaboravila.. Ne mozes prici onom ko to ne zeli.
Mozes udarati glavom u zid i smisljati opravdanja za zatvorena vrata, ali to ne menja tvoju ulogu.
Vrata ostaju zatvorena...

;)

Ruka koja daje uvek je iznad one koja prima.

(Didro )

Nikada nije ni bilo kao što je bilo
( Cezar )


Lakše je naučiti matematiku nego raditi bez nje
( Buse )

Nije dovoljno sticati znanje, već ga treba i upotrebljavati (Ciceron)


Za većinu ljudi život je ružno vreme:
- stanu i čekaju da prođe
(Jack London)


Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti
(Niče)

Volim te jer si mi dala ljubav, volim ljubav, jer si mi je ti dala
(Bodler)

Ko misli da je srećan on je zaista srećan
( Jovan Dučić )


Čovek nikada nije tako nesrećan kao što misli,
ni tako srećan kao što se nadao da će biti
( La Rošfuko )



Sreća se sastoji od izbegnutih nesreća
( Alfons Kap )


Promašio sam svoj poziv i to mi je život učinilo srećnim
( Nikola Pašić )



Nikad se ne može reći toliko mudrosti koliko se može prećutati gluposti.
( Kung Fu Ce )


Onaj koji ograničava svoje želje uvek je veoma bogat.
( Volter )


Poslednji hrišćanin je umro na krstu
( Niče )

Pametan čovek primećuje sve. Glupi ima za sve poneku zamerku
( Hajne )

- Veruješ li u život posle rođenja?
- Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja.
- To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
- Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći da hodamo i jedemo svojim ustima...
- To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati i jesti svojim ustima, za to imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti, posle rođenja nema života.
- Pupčana vrpca je prekratka. Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto sasvim drugačije od ovoga što živimo sada.
- Ali niko se nije vratio odatle. Život se posle rođenja završava. Osim toga život nije ništa drugo do postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
- Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
- Mama?! Ti veruješ u mamu? Pa gde bi, po tvome, ta mama bila?
- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bi uopšte postojali.
- Ne verujem. Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
- Da moguće, ali ponekad, kad smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje...

Svaka muka za vremena, a sramota zavijeka

Zlato se u vatri probira, čovek u nevolji.


Nema zime dok ne padne inje, ni proleća dok sunce ne sine, ni radosti dok ne deliš s kime.

Veži konja gde gazda kaže, pa marak crk'o i konj i gazda!

Pre nego sto se odlucis da se pakiras u neciji zivot moras svoj da izbacis iz brzine:uredu:

Reci su kao pčele, one su istovremeno i med i žaoka.

Zlato je čisto i u prljavoj kesi.

'' ... Čovjek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo, smireni, utješljivo prevareni.
«Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?»
Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš... ''



Meša Selimović

Derviš i Smrt

100 arapskih poslovica


1. Bolje ti je užditi jednu malu svijeću nego li da čitavog životaproklinješ mrak.
2. Sve dok staješ na svoje noge nemoj se žalostiti ako posrćeš.
3. „Moguće" upita „Nemoguće": Gdje živiš? Reče: U snovima nesposobnih.
4. Kuća bez knjige je kuća bez duše.
5. Nije jak onaj koji stalno dobija ratove već je slab onaj koji stalno gubimir.
6. Ako hoćeš da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
7. Nadimci (elkab), su obilježja glupih!Velikim ljudima ne treba ništa više od svoga imena!
8. Ko voli neko drvo –voli i njene grane.
9. Ne dolazi se ratom do mira već sporazumom.
10. Kada pravda nestane sa lica zemlje – čovjek postaje bezvrijedan.
11. Nije sreća u tome da stalno radiš ono što želiš već je sreća u tome daželiš ono što radiš.
12. Najgore što može strefiti nekog čovjeka jeste da je besposlen i da ne voli nikoga!
13. Stid je ljepota kod žene a vrijednost kod čovjeka.
14. Ako komšijska kuća gori, pazi na svoju.
15. Prijatelj ti je onaj ko te upozorava na grešku, a ne onaj koji ti grešku uljepšava kako bi stekao tvoje zadovoljstvo.
16. Prijateljstvo je bunar– što više iz njega zahvataš on sve dublji.
17. Osmijeh je lijepa riječ bez slova.
18. Nemoj mnogo razmišljati o onome što si izgubio kako ne bi izgubio onošto imaš.
19. Ko bude zadovoljan s malim dijelom dunjaluka – sve poteškoće će mu biti lahke.
20. Lijepa riječ je pasoš kojim se stiže do svakog srca.
21. Što je obmana veća – to je manja sreća.
22. Ako neće zlo od tebe, bjež' ti od zla.
23. Mirna duša je najbolja ležajka za odmor.
24. Ko posije dobro požnjeće hvalu.
25. I u lijepoj bašči se zna naći po neka zmija.
26. Život je jedina stvar koja što više raste više opada.
27. Srca su prostorije, a usta brave; jezici su ključevi– stoga neka svaki čovjek čuva ključ svoje tajne.
28. Iskustvo je češalj kojeg ti podari život onda kada ti opadne kosa.
29. Novac je dobar kao sluga, al' je loš kao gospodar.
30. Veličina tvog uma rađa zavidnike, dok veličina tvog srca rađaprijatelje.
31. Ako slijepac slijepca vodi, obadva će u jamu pasti.
32. Trenutak boli traje jedan sat, dok sat uživanja traje jedan trenutak.
33. Nema potrebe plašiti se od pucnjave, jer metak koji će te ubiti – nećeš ga čuti.
34. Jadnik; privuče ga njena duga kosa, a ne vidje da joj je jezik duži!
35. Ako hoćeš da spoznaš žensku suštinu – gledaj u ženu zatvorenih očiju.
36. Ko pogriješi– to je čovjek, a ko na grešci istrajava – to je šejtan.
37. Snaga lanca se mjeri slabošću njegovih halki.
38. Ako smo braća nisu nam kese sestre.
39. Ljudi mogu živjeti bez vazduha nekoliko minuta, bez vode dvije nedjelje, bez hrane i dva mjeseca – a bez ideja nebrojene godine!
40. Prva polovica života nam prođe u traženju imetka, uspjeha i čuvenosti, dok nam druga polovina života prođe u potrazi za doktorima.
41. Ko kupuje ono što mu ne treba–prodaje ono što mu treba.
42. Kada neko hvali nekoga – mali broj ljudi u to vjeruje, a kada neko kudinekoga – svi u to povjeruju!?
43. Lijepo spava onaj koji ne posjeduje ono za šta strepi da će ga izgubiti.
44. Brak dolazi nenadno isto kao kada se čovjek nakapa mastilom po odjeći.
45. Ako ti mogu kupiti kapu, pamet ne mogu.
46. Većinom se pare gube tragajući za parama.
47. Kada bi se ljudi ustegli od lijepog govora o sebi, i lošeg govora odrugima – većina čovječanstva bi postala nijema!
48. Dijete se igra sa životom dok je malo, a poslije se život igra sa njime kada poraste!
49. Odaberi riječi prije nego li prozboriš, i daj odabiru dovoljno vremena jer zbor mora da zrene zbog toga što su riječi poput voća, treba im malo vremena da bi zrenule!
50. Čuvaj se plemenitog kada ga potcijeniš, i loše osobe kada je ugostiš, ipametna čovjeka kada ga u nezgodnu situaciju dovedeš i ahmaka ako budeš milostiv prema njemu.
51. Beg ja, beg ti– ko će vodu nositi?
52. Lahko je da te ljudi cijene, al' je najteže da ti sam sebe cijeniš!
53. Srećan je onaj ko lice svoje opere od briga, glavu od zauzetosti i tijelo svoje od boli.
54. Kada dođeš do vrha osvrni se malo otpozadi sebe kako bi vidio ko te je pomogao u tvom pentranju, i osvrni se malo k' nebu kako bi te Allah na tomvrhu učvrstio!
55. Ko je živio s dva lica umro je bezličan.
56. Ako neprijatelj od tebe zatraži savjet – daj mu ga, jer ti na taj načinmože postati prijateljem.
57. Bježi kud ti je volja, od sebe ne uteče.
58. Ako si bogat – ješćeš kad hoćeš, a ako si siromah– ješćeš kad možeš.
59. Kada ti neko kaže da te voli kao brata–prisjeti se priče o Kabilu i Habilu.
60. Zboriš u srdžbi– izustićeš nešto zbog čega ćeš se kajati cijela života.
61. Nemoj se raspravljati niti sa rječitim, niti sa glupim; rječiti će tenadvladatiu priči, dok će te glupi vrijeđati!
62. Lijepo vladanje prekriva mnoge negativnosti, isto kao što ružnoponašanje prekriva mnoge pozitivnosti!
63. Bogat je ko nije dužan, a mlad ko je zdrav.
64. Malo znanja uz rad po njemu je bolje od puno znanja uz mali rad po tomznanju.
65. Neke žene misle da je brak prava prilika da se osvete nekom čovjeku!?
66. Kada se dvoje paščadi pokolju oko plijena – vuk čuje njihovo režanje iodmah dođe da im problem riješi.
67. Zdravlje je to koje učini da misliš da je dan u kojem si trenutno najbolji u godini!
68. Telefonski račun je najbolji dokaz tome da je bolje ćutat nego pričat!
69. Bogata je teško darovati, sita gosta jos teže častiti.
70. Nije siromah onaj koji ima malo već onaj koji traži puno.
71. Preče je da patiš zbogistine nego li da uživaš zbog laži.
72. Nije darežljivost u tome da mi daješ ono za čim sam u većoj potrebi od tebe, već je darežljivost u tome da mi daš ono za čim si u većoj potrebi od mene!
73. Kada siromahu daš ribu– nahranio si ga za taj dan, a ako siromaha naučiš kako da peca– nahranio si ga za čitav život!
74. Pašče maše repom, a licemjer jezikom.
75. Bolja je i najgora majka, nego najbolja maćeha.
76. Kada čovjek donese odluku da se ženi to je zadnja odluka koju je doniou svom životu!
77. Uspješan čovjek je onaj koji začepi svoja usta prije nego li ostali svijet začepi svoje uši od njega, kao i onaj koji otvori svoje uši prije nego li ljudi otvore svoje usta!
78. Nemoj da ti jezik učestvuje sa očima u skeniranju mahana ljudi, i ne zaboravi da i ostali ljudi imaju i oči i jezik poput tebe.
79. Ako mi ne možeš pomoći, nemoj mi odmoći!
80. Bolje je pokliznuti nogom nego jezikom.
81. Ko istinu uzjaše savladao je stvorenja.
82. Neprodaju se neugotovljena drva, a niti riba u vodi.
83. Kada se „lijenost"zaputi ulicom, odmah mu se pridruži „siromaštvo".
84. Da umr