Logika,ili menjanje mišljenja

[kohili]

Od prošle nedelje,redovno prisustvujem fudbalskim treninzima.Sedim na tribinama i posmatram igrače.Moram da priznam kako nikada nisam posebno cenila fudbal:smatrala sam ga dosadnim,grubim i iznad svega besciljnim sportom,misleći pri tom kako ne može da doprinese duhovnom razvoju jedne osobe.Nisam tako razmišljala zbog svog pola-boks je još okrutniji,pa sam ga posmatrala,džudo je još grublji,pa pogledam borbe.
Sedeći na tribinama,posmatrala sam trenera i igrače:imali su svoj,fudbalski žargon,a zatim i svoj ''drugarski'' žargon.Postojale su vežbe koje su morali da odrade kako bi što uspešnije došli do svog cilja.i te vežbe su imale svoje nazive.
U fudbalu postoji taktika.Postoji planiranje igre,znači tu postoji jedna sasvim izvesna logika,poimanje igre kao nečega što,preuzeto iz života kao jedan njegov komad,može postati jedan sasvim novi stub nečijem postojanju,može biti cilj.A ja sam tolike godine ''brisala'' ovu sportsku disciplinu iz ''postojanja''.
Ima tek nekoliko dana da sam promenila mišljenje.
Koliko stvari osudimo na ''nepostojanje'' jer se nikada u iste nismo udubili?Koliko često menjamo mišljenje o stvarima koje za nas do nekog trenutka ''nisu postojale''?
Koliko čovek koji sebe naziva razumnim,''vlasnikom'' logike,razuma često uopšte i ne pokušava da koristi razum?

[izabelitta]

Mogla bih možda i ja prisustvovati nekom treningu, jer mi je fudbal definitivno najdosadniji od svih sportova, pa bar da se zabavim tom logikom dok oni pretrčavaju na jednu stranu terena, pa promašuju onoliki gol, pa opet pretrčavaju, pa promašuju...:wacko: Imam utisak da postignut gol u fudbalu u stvari predstavlja oduševljenje što se najzad nešto deslilo...:hahaha: Kriva sam, priznajem, ali ću možda nekad i ja da doživim prosvetljenje...:)
Imala sam sličan utisak o šahu. Doduše, to je kao neka (nazovi) trauma iz detinjstva, jer su moj tata i stric umeli da sede satima nad šahovskom tablom ne progovarajući ni reč. Na mene nisu obraćali pažnju, čak su me vrlo jasno ignorisali, pa i ućutkivali, slali po nešto, samo da ih ostavim na miru. To je uticalo na moj sujetićak :nadrndanko:, pa sam tako ostala hladna prema šahu, i zauzvrat ignorisala sve šahiste u svojoj okolini. Čak ni sjajan film "Lovac na potezu", nije mogao da me približi toj igri. I tako je bilo sve dok moj sin nije pokazao interesovanje. Slušajući savete i uputstva koje je on dobijao od tate, shvatila sam da sam da sam mnogo propustila, da je u pitanju fenomenalna igra mentalnog sučeljavanja, strategije, logičkih pretpostavki, rizika, koncentracije... Tako da se odnedavno i sama okušavam, a "šahovsku ćutnju" izuzetno poštujem...:uredu:

[Vamp73]

Uvek pokusavam da imam ne definisano misljenje o stvarima, ljudima, dogadjajima, obicajima, bilo cemu onog sto ne znam.

Desili mi se vise puta da sretnem neku novu osobu i kad krene da prica o ... svom poslu, putovanjima, zivout generalno, nekim svojim interesovanjima, gde ja stvarno ne znam nista ili nisam jednostavno bio u kontaktu sa tako necim, moze da pobudi veliko interesovanje u meni. Posebno kad mi osoba to sve prica sa nekim velikim odusljevljenjem, obdarenoscu, interesovanjem.

Veoma sam radoznao i volim sve cujem, volim da slusam druge kad pricaju. Mislim da mi se do sad nikad nije desilo da me neko udavio od dosade.