Duša iza rešetaka,u tamnici

[kohili]

Kao što je većina od vas verovatno primetila,tak sam i ja da je biti slobodan najteže.Međutim,nisam to primetila razmišljajući o nečem ''velikom'',nisam to primetila razmišljajući o neslobodi ljudi po zatvorima,zlostavljanim i sl.Do tog zaključka sam došla analizirajući sopstveno ponašanje,sitnice koje možda ne ''upadaju'' u oči,ali koje su mi zaista dale povoda da pomislim kako se upravo u njima krije ključ moje,lične ''neslobode''.
Postoje sitnice koje sebi ne želimo da priznamo,od kojih bežimo.Te sitnice su,prema meni,zatvor naše,ljudske duše.
Kada sam dobro raščlanila sve sitnice,ipak sam se danas,otarasila jedne od njih.Ipak sam danas uspela da ''presečem'' jednu od ''rešetaka'' kojima sam okružila sopstvenu dušu.
Postoje stvari koje ne priznajemo ni sebi,a kamoli drugima-ponekad je čak reč o tek nekim sitnicama-i one nam vremenom okuju dušu.
Iza koliko rešetaka je vaša duša?Čime ste je utamničili?

[bellissima]

Koh tema za razmisljanje...:)
Koliko god se trudila da sama prema sebi budem,
iskrena ima tih sitnica...
Na koje zatvorim oci,
sakrijem ih u najdalju tamnicu sopstvenih misli...
Bezim od njih,ali me one kao zarobljenik,
u tamnici dozivaju.
I ne mogu pobeci,ne mogu se sakriti od same sebe,
ma koliko zelela ma koliko hrlila ka tome.
Ponekad pomislim da je sakrivena najdubljim tamnicama,
a put do nje je lavirint prepun zelja...
I tesko ga je savladati...
Meni samoj,drugima sam vec odavno zabranila pristup.
Da li sam je sakrila od drugih pogleda?
Ili jednostavno nemogu da je pustim van iz straha ili radi sumnje?

Ponekad uspevam preseci po neku resetku,
pustiti joj malo sunca i boje,
ali samo ponekad...

[lado]

ja nemam resetke....imam zidic koji ne moze svako da preskoci....:huh:

[kohili]

Da,kao što je Lado primetila,postoje i dobrovljne izolovanosti.Njih nikada ne treba podcenjivati jer su izraz najiskrenije žudnje da se pronađe jednostavna sreća,ali istovremeno osećanje beskrajnog nepoverenja prema okruženju.Kada žudimo(a žudimo svi,barem ponekad)na ovakav način,onda se izabira najsvirepiji način da se obezbedi sigurnost-samoizolacija.Dobrovljno izgnanstvo.
Nije to kukavičluk.Misli da to ne bismo trebali brkati sa takvim ponašanjem.Sopstvene rešetke su jedan od mogućih izlaza.Vremenom mogu postati i standard za prihvatanje pojedinaca u sopstveno ''dvorište'' iza te svojevrsne ogradice..Tu nailazimo na čitav sistem prihvatanja,ili odbijanja da budemo sa nekim.
Lado je na dobrom putu da me stavi u položaj da o samo nekoliko njenih redova,razmišljam dosta dugo..

[ZOE]

Postoje sitnice koje sebi ne želimo da priznamo,od kojih bežimo.Te sitnice su,prema meni,zatvor naše,ljudske duše.


Sitnice su deo mog zivota, ali sitnice nisu deo moje "duse", ili bolje receno nisu deo mojeg JA. Imam svojih slabosti, svojih mana i svojih vrlina. Ono o cemui ti govoris su neke nase zelje, namere ili odluke, kojima tezimo, ali nemamo hrabrosti da ih sprovedemo, realizujemo, ostvarimo, ili makar zapocnemo... to su te resetke iza kojih stojimo kao "gubitnici". Moj karakter je moj karakter, kakav god bio i nemam sta sebi da priznajem ili ne priznajem. Ja od toga ne mogu pobeci, a ne mogu ga ni promeniti.
Ako za neke korake u zivotu nemam muda, necu ih nikada ni imati, ali i dalje ne mislim da zbog toga zivim iza resetaka.

[diktatorka]

Plasimo se da verujemo svojim krilima.Ne usudjujemo se da im poverimo svoju tezinu.Precesto se drzimo gnezda.

Carls B.Njukomb

[valter]

Sam si sebi najveci neprijatelj Radovane....
III

[duga12]

Kao što je većina od vas verovatno primetila,tak sam i ja da je biti slobodan najteže.

;) Pa sad zavisi od mnogo čega..meni je najlepše biti slobodan,misilti svojom glavom,kakvi god da su trendovi,okolnosti..može i biti teško za nekoga,al ja sebe ne vidim u toj priči..

Postoje sitnice koje sebi ne želimo da priznamo,od kojih bežimo.Te sitnice su,prema meni,zatvor naše,ljudske duše.

Ok,sitnice..ali..možda nismo u stanju da shvatimo te "sitnice"..svi...dal želimo ili ne,to je po meni sve relativno,a mnogo čega nismo ni svesni,vezano za sitnice..većina ih ne primećuje..a i valjda je u ljudskoj prirodi,da uvek prvo vidi "tuđe greške"...:cesces:,tako da o svojima i ne razmišlja...

Kada sam dobro raščlanila sve sitnice,ipak sam se danas,otarasila jedne od njih.

:) Jesi?Javiću ti kako kod mene ide to sa raščlanjivanjem...ako krene uopšte..

Malo mi to surovo zvuči Duša iza rešetaka,u tamnici...ne bi ja to baš tako...ma slobodan si onoliko koliko to želiš,i to je to..:) a i sve da sam u tamnici..ako je to,to..plivam ja tu za sada dobro...

[lado]

Da,kao što je Lado primetila,postoje i dobrovljne izolovanosti.Njih nikada ne treba podcenjivati jer su izraz najiskrenije žudnje da se pronađe jednostavna sreća,ali istovremeno osećanje beskrajnog nepoverenja prema okruženju.Kada žudimo(a žudimo svi,barem ponekad)na ovakav način,onda se izabira najsvirepiji način da se obezbedi sigurnost-samoizolacija.Dobrovljno izgnanstvo.
Nije to kukavičluk.Misli da to ne bismo trebali brkati sa takvim ponašanjem.Sopstvene rešetke su jedan od mogućih izlaza.Vremenom mogu postati i standard za prihvatanje pojedinaca u sopstveno ''dvorište'' iza te svojevrsne ogradice..Tu nailazimo na čitav sistem prihvatanja,ili odbijanja da budemo sa nekim.
Lado je na dobrom putu da me stavi u položaj da o samo nekoliko njenih redova,razmišljam dosta dugo..

bravo:too: drago mi je da si me razumela:ok:

[memento]

Ja imam potpuni osećaj slobode svoje duše, bar u onom smislu kako tumačim kohiline teme. Zaista nemam problema sa bondažom i okavinjam kako mi tela tako i duha, ponovnim rađanjima i povremenim umiranjima, katarzama, timačenjem Dostojevskog i sabiranjem koliko je 2+2 i ostalim nedefinisam, tajnovitim i kvaziznakovitim filinzima u kojima se isprepliću u bitno narušenoj ravnoteži nečiji ego, super ego i id. Toliko se osećam presrećno što nisam takav, da pomislim ponekad da sam možda i vanzemaljac, ili toliki miljenik sreće da to ni izbliza ne mogu pojmiti...

[izabelitta]

Mislim da se unutrašnja sloboda i nesloboda vagaju, mere i izračunavaju u odnosu na nekoliko osnovnih rešetaka i slobodnog prostora izmedju njih. Rešetke su "moram", "pristajem", "ne mogu", "ne smem", a slobodni prostori su "biram", "ne pristajem", "mogu" i "smem".
Najveći problem je naći pravi promer između "moram da..." i "biram da...", a osnovni ključ je "želim".
Problem sa tim ključem je najčešće u tome što ne dozvoljavamo svojim mislima da uzlete punom snagom, pa da to "želim" bude osvešteno do kraja, u vezi sa svim manjim ili većim stvarima, naročito ako to od nas iziskuje velika pomeranja, rizične bitke, osećaj nesigurnosti u vezi sa ishodom.
Mnogo se mi mirimo u životu, sa svim i svačim, naročito se mirimo sa samim sobom, i uljuljkavamo se u plišanom kutku neke svoje imaginativne sigurnosti, čak retko se i osvrćući na prozor sa pomenutim rešetkama.
Ali ne mislim da je to veliki problem, ako je zaista u pitanju duševni spokoj, jer on jeste stalan izvor tihe sreće, udobne egzistencije u kojoj lenjo razbaškareni uživamo. Problem je kad je u pitanju trpljenje na koje se pristaje, a nema se hrabrosti za borbu.
I brak je nekad dobrovoljni zatvor, pa se ljudi međusobno okuju, pa se dve individualnosti zapletu u gomile bespotrebnih rešetaka zato što se to "podrazumeva". Gomile "moram" prete da zaklone svako "želim", jer "moram" se prenosi i na decu, i na roditelje, i na posao, i na sve drugo što se za taj mehanizam kači. Prosto je nepristojno želeti pri tom nešto samo za sebe, zar ne? Pa su tu mali odušci u vidu... Ovo može pobrojati svako za sebe..
Kako je samo važno da dok smo mladi shvatimo punu slobodu izbora koju nam život nudi. Lako se uleti u opšti životni ritam i protokol, bez obzira kakvi snovi nam proleću kroz glavu. Svaki ugušen san je jedna vrsta mentalnog abortusa, no slabo se priča o tome... Kasnije je sve teže razmicati rešetke, ključevi za "želim" često leže negde neupotrebljeni jer smo ih stavili na "sigurno mesto", a zaboravili smo i gde je to... Izveštimo se u štrikanju opravdanja, a život sam od sebe klizi ili štrucka, i mi sa njim...