Noćobdije,ili kako pobediti ponor

[kohili]

Postoji jedna slika.Naziv joj je ''Nightwalks''-Noćobdije.Na njoj je prikazana kafeterija a u njoj jedan par.Jedan šanker i još jedan gost.Niko ne govori.Noć je.Čak ni par više nema šta da kaže.Žena i muškarac su u prividnom zajedništvu.
Ispred sva četiri lika je ponor.Ponor taman koliko i noć koja okružuje kafeteriju u kojoj su.Više nema poverenja ne samo između ljudi koji se ne poznaju,ali ni izmešu dva bića koja bi po prirodi svojih odnosa trebalo da budu bliska.
Slika prikazuje granice ponora.Emocionalnog.U jednoj osvetljenoj kafeteriji je četvoro ljudi koji nemaju ničega zajedničkog,čak se više ni ne pretvaraju kako su povezani ljudskošću.Kada izađu iz kafeterije,ući će u noć.Konačnu.Sveobuhvatnu.Dok su u kafeteriji sasvim je jasno kako je pitanje koje ih obuzima isto:kako pobediti ponor?To je im je ujedno i jedina zajednička crta,jedina veza.Ali,ovo četvoro ljudi je ne koriste ni za šta,osim da se sve više i više udaljuju jedan od drugog.
Dakle, kako se boriti protiv ličnog ponora?

[kohili]

Još uvek pokušavam a se obračunam sa ličnim ponorom.Otkrila sam kako je jedna od najznačajnijih prepreka u savlađivanju jeze ličnog ponora,osećaj suvišnosti.nešto od one ''suvišnosti'' koju je osećao Oblomov.Daleko od toga kako sam ''obavijena'' ''Oblomovšitnom'',ali jasno mi je kako je ''suvišnost'' onaj motiv koji se na jeziv način iznova ponavlja.Zato sam i odabrala ovu Hoperovu sliku ispod uvodnog posta.Odsutnost i suvišnost su dve reči koje je najbolje opisuju i na najbolji način povezuju njene ''aktere''.

[CHichaGlisha]

;) Zamisli ... čudo jedno koliko me je ta kafeterija sa slike potsetila na nas. Ovde.
Svi smo tu, prividno zajedno - a u suštini niko s' nikim ... ja ovde , ti tu ... neko treći - negde tamo ...
Svako "sam" ...
... svako Svet za sebe ...

:roll:



Mene recimo ta slika ne "plaši".
Ja nemam ponor .

Al' zato imam Demona. Svog ličnog.
Zaduženog samo za mene.
Sa njim se ja celi život ganjam ... i nadmudrujem.
Zbog njega sam ... "uvek budna".
Naročito kad spavam.

Mogla bi' o tome satima da pišem - da nisam sve to već sto puta sažvakala, rekla ... i napisala.
Bojim se :neznam: neću uspeti da kažem sve .
Što je meni ... i što bi možda još nekom "u kafeteriji" ... bilo i još uvek jeste od "koristi" !? ;)

:cesces:Nismo valjda toliko "gloopi" kao to četvoro na slici, pa da ne (is)koristimo tu zajedničku crtu - kao vezu ...
kad je već imamo ... :roll:

što bi se još više udaljavali ... kad smo ionako već udaljeni k'o zvezde ... :fijuk:


:kiss2:

[izabelitta]

Ja bih taj jaz, tu neopipljivu, ali jasnu granicu između pojedinačnih osoba, jednostavno nazvala distancom.
Imam je. Koristim je. Upravljam njome kako mi volja ili kako osetim da treba, a ponekad i kako moram.
Nekad mi je tuđa distanca nametnuta, pa gledam koliko mi je uopšte važna da bih je isprovocirala ili možda prihvatila, ako me ta osoba ne zanima.
Distance su dobre ako su posmatračke, ako su kreativno ispunjene zanimanjem koje tek treba da izađe na videlo i bude konkretizovano u nekom odnosu.
Ona tamna strana distanciranja su naši strahovi, nesigurnost, nedostatak hrabrosti da "probijamo led".
Nisam neki ledolomac, ali nisam ni barkica ukotvljena u luci u koju niko ne zalazi.
CHichaGlisha je imala dobru metaforu u odnosu na zvezde. Ja bih nas nazvala mornarima koji plove u zasebnim lađama po istom moru. Da li ćemo poželeti da sa nekim pristanemo na nekoj obali, drmnemo rum i kresnemo nešto, da li ćemo sa nekim poželeti da plovimo zauvek, da li ćemo nekom samo srdačno mahnuti s palube i nastaviti dalje, da li ćemo imati posla s piratima ili lažljivim, ali beskrajno zanimljivim moreplovcima i slušati njihove priče... Izbora je na pretek... Ali ne sporim da je nekad izuzetna sreća biti sam, plutati lagano po pučini, ležati na palubi, i u svojoj sopstvenoj tišini, posmatrati zvezde...

"Ja ću negde gledat' u daljinu
i pogledom tražiti tišinu..."

[tutifruti]

Obicno je pred nama ponor kad smo sami. Zato ne treba biti zatvoren, asocijalan, nepristupacan. Treba se opustiti i prepustiti, okolina to oseca i uvek se nadju srodne duse. Sve dok smo "obavijeni crnim velom" osecamo tezinu noci i samoce, vidimo ponor ispred sebe, jer tako sami podsvesno zelimo.

[Aiko]

iz mog ugla gledano, postoje ljudi koji ne mogu da žive bez društva i jedino se tako osećaju sigurnim, postoje oni koji vole društvo, a vole i da budu sami, a bome postoje i oni pravi samotnjaci koji su sami sebi dovoljni i uopšte im ta samoća ne predstavlja problem..

čoveku je najteže ustvari kad ostane sam sa sobom i sam pred sobom, bez maske i nameštenog osmeha..i ako tu ne postoji nikakav problem i ako čovek zaista može da prihvati sebe, onakvog kakav je i sebi prizna sve do gole istine, onda ne može upasti u ponor, pa bilo kojoj grupi ljudi da pripada od one tri gore nabrojane..

u protivnom, može biti okružen gomilom ljudi, ljudi koji ga vole i žele da mu pomognu, ali ako on ne voli sebe, ponor će biti sve dublji i dublji i jednog dana će ga samo preklopiti..najčešće zauvek..


dakle, po mom skromnom mišljenju, čovek upada u ponor kad se otudji i pobegne od samog sebe, sa tim drugi ljudi nemaju nikakve veze..

[diktatorka]

U mojoj glavi cuce mali crvici koji povremeno skakucu
ali nocu ne,noc je moje vreme za sve.Volim tu tisinu,
taj mir i spokoj i te neverovatne nocne sene.Do ivice
takozvanog ponora mogu doci samo ujutru.Mrzim taj
period,kad se noc utapa u jutro i kad se sve aveti
jasno,bas ogoljeno vide.