Balalajka za jednu rusku glavu

[kohili]

U ovoj temi ću se osvrnuti na granice ljudske patnje.Postoji mnogo priča o toj nevidljivoj granici ljudske izdržljivosti.Ja sam ''naletela'' na jednu takvu priču i ''strpala '' je u svoju knjigu.Ovde će mi, u sažetom obliku,pomoći da postavim pitanje:koliko toga čovek zaista može podneti?

U mom susedstvu,u ulici Vetrenjača živela je sredovečna Ruskinja.Bedno obučena,uvek ćutljiva.Radila je kao sluškinja bračnom paru advokata:po ceo dan je ribala mermerne podove,vukla namirnice sa pijace i čuvala njihovo dete.Od ranog jutra,pa sve do kasne večeri trčkarala bi noseći metlu,perući sudje,presvlačeći dete,donoseći cigarete gazdi sa kioska...[od 24 sata koliko ih ima dan Ruskinji je pripadalo samo nekoliko sati spavanja i pola sata na prozoru sobe u kojoj je spavala.U tih pola sata bi pevala svirajući malu balalajku koju su ljudi samo u filmovima videli...za kim je mogla pevati tako tužno jedna neuredna,napola divlja žena? Ona je imala svoje razloge tako vešto sakrivene u beloj,iskrzanoj koverti u koju je svakog meseca ostavljala zaradu.Trudila se da ne troši novac.Nije nikada čak ni telefonirala u Rusiju jer muž joj je večito bio pijan i valjao se po ulici,a sin nije bio u Rusiji.Bio je zarobljenik u Čečeniji i ona je sakupljala novac kako bi ga otkupila.Tačnije,ne njega.Ne njega čitavog.Samo njegovu glavu.Dolara po dolar,svakog meseca,stavljala je u tu kovertu kako bi mogla da otkupi sinovljevu glavu.Kada je pevala na prozoru,pevala je toj glavi.To je održavalo-jedna glava,napola trula,u nekoj od vlažnih tamnica gde je njen sin pogubljen.Jedna balalajka tužnih nota za jednu rusku glavu.Sve je izdržala,osim povratka-po povratku muž joj je oteo sav novac i pobegao.Naravno,propio ga je.To nije izdržala.Danas je ''sumasedšaja Šura''.

Zaista,koliko toga čovek može podneti?Kada dostiže ''tačku slamanja''?Kada zaista može poludeti od bola?Šta je to što ga ''štiti'',a onda odjednom ''poklekne'' i ''preda oružje'' prepuštajući čovečiju dušu najcrnjem ambisu?Koliko kapi patnje je potrebno da bi se prelila naša,već ionako prepuna čaša?

[Vamp73]

Ljudski um je cudo. Kad covek nesto naumi da napravi, kad ima neki ogroman cilj u zivotu ... nista ga ne moze zaustaviti. Ne oseca bol, patnju, tezinu ... a opet oseca.

Jednom kad shvati da nije uspeo, kad shvati da je bespomocan i preda se ... sav taj bol, patnja koju nije osecao pre, vrati se u obliku velikog cudovista koga nisi pre video. Ko moze to da prezivi ... prezivet ce sve u zivotu.

[duga12]

@kohili ...sinoć sam čitala tvoj post...pred san...

Neko reče,da to što čovek može da istrpi,ne može ni jedna životinja...malo mi je grubo poređenje,ali mislim da je tako.Granice ljudske patnje ne postoje,samo je različit stepen trpljenja svakoga od nas.

Nismo ni svesni šta sve možemo da istrpimo,dok ne doživimo bol,patnju...

[kohili]

Ono što je naročito zanimljivo ,kada govorim o o granicama ljudske izdržljivosti,jeste upravo taj ''momenat pucanja''.Najčešće je prouzrokovan patnjom manje jačine,patnjom koja se po svom intenzitetu ne može ni porediti sa svim onim nevoljama kroz koje smo do tada prošli.Ali,samo taj ''mali udarac'' dovoljan je da izgubimo ravnotežu,da se zanesemo i padnemo.Osećamo kako je sve uzalud.Taj poslednji udarac je upravo zbog toga koban jer nam naveštava koliko je sav naš dotadšnji otpor uzaludan,kako smo uzalud trpeli.
Naravno,postoje i ljudi koji uspeju da se ''održe na nogama''.To su ljudi-stene.Pitam se koliko su morali puta da dožive spoznaju o tome kako je svaki njihov otpor patnji uzaludan,a ipak ostajući verni svojoj rešenosti da sve istrpe?

[duga12]

Ono što je meni zanimljivo tiče se ljudi koji su se ''održali na nogama''.
Vera ih je održala,zato što su verni toj spoznaji,rešenosti da istrpe...mada ostaju posledice,u njihovom umu i srcu.I ta spoznaja ih prati ceo život,mire se sa tim,mire se sa sobom.Kako?Veoma teško,jedna od najtežih borbi.

...a oni koji dožive momenat pucanja,dobijaju novo ime-ludi...ja ih ne smatram ludima,u njihovom svetu,jednostavno nema mesta,za ostale..ne-lude,i obrnuto nažalost.

[Kalina]

Ono što je naročito zanimljivo ,kada govorim o o granicama ljudske izdržljivosti,jeste upravo taj ''momenat pucanja''.Najčešće je prouzrokovan patnjom manje jačine,patnjom koja se po svom intenzitetu ne može ni porediti sa svim onim nevoljama kroz koje smo do tada prošli.


Zivot se sastoji od malih stvari, kao sto je vec nebrojeno puta receno....i mislim da se upravo zbog toga najcesce ta pucanja desavaju kada nas sustigne neka manja bol, da je tako nazovem....Velike stvari se taloze li taloze u nama, i trpimo li trpimo...ali kada i sitnice pocnu da nam nanose boli onda pucamo....sa tim i svim onim talogom jednostavno nismo vise u stanju da se izborimo....Mislim da to tako nekako funkcionise...



Naravno,postoje i ljudi koji uspeju da se ''održe na nogama''.To su ljudi-stene.Pitam se koliko su morali puta da dožive spoznaju o tome kako je svaki njihov otpor patnji uzaludan,a ipak ostajući verni svojoj rešenosti da sve istrpe?

Da bi se ostalo na nogama treba velika doza tvrdoglavosti i istrajnosti...i kljucna je ta resenost da se istraje...Svi mi to nosimo u sebi, to je nagon za prezivljavanje.....koji ponekad zanemarujemo kao i ostale nagone i impulse koji stizu iz nasih dubina...treba im se prepustiti i jos ih pojacati....
Koliko puta treba da su osujeceni? Pa onoliko koliko je potrebno da se ubije svaka nada u sutra....a to je vec od coveka do coveka....kod nekih je nadu nemoguce ubiti...

[memento]

Prag izdržljivosti ljudske boli, kao i ukupne granice čovekovih mogućnosti su različiti od čoveka do čoveka. Njih određuje više faktora. Pre svega naše psihofizičke predodređenosti, svakog ponaosob, ali i stepena naših želja i motivacije izražene kroz jedno od kardinalnih osećanja kao što su mržnja ili ljubav.

Znači, snaga motiva udružena sa našim predispozicijama ja ta konkretizacija odredišta odnosno tačke izdržljivosti svega, pa i bola kojeg maksimalno možemo izdržati. Naravno da ta tačka zavisi i od naše životne dobi, ukupnog našeg zdravlja, kao i od, da kažem, stepena naše istrošenosti, ili možda zasićenosti bolom u dosadašnjim životima...

Granice do kojih čovek može izdržati bol mogu zaista biti začuđujuće. Želeo bih da kažem da ljudi ne posustaju samo zbog plemenite roditeljske ljubavi prema svojoj nastradaloj deci, kao što je to slučaj sa bakom koja je tako tužno svirala balalajku, skoro toliko tužno kao što je bila i njena konačna sudbina, već i da ljude bole na samo plemenita osećanja, već na žalost i ambicija, strast, srdžba, mržnja ...

Stari Grci su ga umeli sjajno opisati u svojim tragedijama, gde su, čini mi se, upravo naslućivali taj momenat, kolokvijalno da kažem, čovekovog pucanja. On se može manje više prepoznati u svakoj od njih. To je ta kulminacija dela i taj trenutak u čijoj je funkciji sve ono što se i opisuje. Setimo se Medeje, ili Antigone. Mit o Edipu i danas na neki način živi, a baka sa balaljkom, odnosno majka vojnika kome su Čečeni odrubili glavu, na žalost nije jedina koja nije mogla sahraniti nekoga svoga bliskog, a siguran sam ni poslednja koju je bol smrvila...

I još nešto, pročitao sam negde da je u tim trenucima kraha jasno da je sav otpor bio uzaludan. Kako se uzme. Ja mislim da uvek treba pružati otpor svemu onom što nas ugrožava, svemu što nas tlači, pa i bolu. Ako nas i slomi, bar taj sekund pre nego što i nestanemo znaćemo da smo se trudili i borili. A to nije malo...

[biterlemon]

Nas um neprestalno procenjuje sta vredi i sta ne vredi.
Na osnovu toga donosimo odluke.
Slomiti se mozemo u trenutku kada gubitak postane toliko veliki da gubimo veru u saniranje istog. Kada nam vise ni ljudski zivotni vek nije dovoljno da postignemo cilj, sve postane irealan, besmislen. Sa ciljevima i nas zivot postaje ironicna tragikomedija na pozornici zivota.

Tada je covek nepredvidiv. Moze tiho da se slomi, da se urusi u sebe ali moze i burno reagovati, ugrozavajuci zivote drugih.

[Goga]

Često sam posmatrala svog oca pitajući se odakle mu toliko snage?
Odakle mu toliko energije?
Odakle mu na licu smirenost, posle svega što je preživeo?

:)

Rad.. Fizički rad. Kako god to zvučalo.
Kada je gubio, radio je, kao i kada je dobijao.
To je njegov način, koji sam usvojila sa punim pravom.

Gde su granice?

Kao i sve, u našim glavama. (kakve god one bile)
Nekada je možda dovoljan jedan neuzvraćen osmeh,
ili neuzvraćeno ''dobar dan'',
kao dokazi da su ljudi prestali da budu ljudi - u pravom smislu te reči.
Pretvaranje čoveka u biće koje gazeći sve,
pre svega svoju reč, porodicu, dolazeći na taj način do cilja.
Takvih primera je mnogo.
Kao i onih drugih, koji na pad, otresu kolena, nasmeše se,
i krenu dalje - napred. (nazad nema)

Nisamo ni svesni koliko možemo da izdržimo, dok nas upravo, iza ugla
ne strefi neka nevolja. Manja ili veća.
Što je opet relativno. Stepen tolerancije bola je različit.

[CHichaGlisha]

Chitajuci ovo setih se jednog poodavno odgledanog filma.
Malo mjuzikla/dobrog/ malo bozice/osrednje/
ali potka
teshka
kao crna zemlja.
Kao olovo.

Ko vec nije a ima dobru zalihu zzivaca, neka odgleda Dancer In The Dark .

Ova zzena je (kao i ta ruskinja, kao i masa drugih zzena kada su im u pitanju prvenstveno deca ) imala nelimitiran prag trpljenja.
I mushke snage i hrabrosti i zzenstvenosti i ponosa i brizznosti i poshtenja i dobrote i plemenitosti i chednosti i shta sve ne .
Sve ono shto choveka chovekom chini.
I gle chuda
bash kao takva kroz zzivot je proshla, kao bos po trnju.

Ako mogu taj film i prichu sa ichim da poredim /a da ne preteram/, onda bi pandan mogao biti samo film i pricha Stradanje Isusovo.
Neka i to zzensko trpljenje zabelezzi neka "Hristina".