'Ćutanje rečito izražava očaj..'.Pobunjeni čovek.A.Kami.

[kohili]

Čoveku je potrebno da se poistoveti sa nečim,pa makar i privremeno.Taj osećaj ima veliku važnost jer nas povezuje sa svim ostalim ljudima,jer nam svedoči o tome kako u sebi nosimo nešto što je blisko i dobro poznato svima.Bez tog osećaja čovek je tek ljuštura.Čovek je rob bez snage da se suprotstavi zlu,nepravdi.
Utonuo u svoju ćutnju,čovek-rob izgleda kao da nema mišljenja ni o čemu,kao da ništa i ne želi,zaista on vrlo često i ne želi ništa.
Koliko puta ste utonuli u ćutnju?Koliko puta ste se zatim ''prepoznali'' u nečem sveljudskom,pa makar samo privremeno,što vam je dalo snage da se oduprete zlu,nepravdi,svakom izvoru nesreće,ili da odbranite nekog drugog od svega onog što ste sami ''gutali''?
Koliko smo spremni da se pobunimo protiv postojećeg stanja?Koliko je svako od nas ''pobunjeni čovek''?

[DBlica]

Evo, na primer, u odredjenom smislu vrlo sam se prepoznao u stihovima Ramba Amadeusa, kada sam skoro preslusao njegov poslednji album.

U pesmi "Budala", Pušić kaže:

"Budala stalno o nečemu misli
o tom bi neumorno s drugima zborio,
direktan prenos umne proizvodnje
lunarno vozilo, dvotarifno brojilo

Budala stalno misli, a radije bi da ne misli,
nego da jede, pije, vodi ljubav ili se smije.
Budala se uvijek prvi smije
i često biva da se jedini smije.
Ko umije njemu dvije

Budala duboko u sebi misli da je genije,
zato je vječno mlad,
pa stalno počinje od nule
optimizam, entuzijazam
dosta su mu dupe i sise za orgazam.

Provjerava svoje mišljenje kod neprijatelja
uzdajući se u njihovu čast.
Budala se čudi kako su gluplji bogatiji od njega,
a u isto vrijeme je i željan i sit svega."