Puna verzija : Ognjen Lakićević
Ognjen Lakićević je rođen 1937. godine u Trpezama kod Kuršumlije. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je u prvoj generaciji dramaturga u klasi prof. Josipa Kulundžića. Objavio je više pesničkih zbirki, knjigu pozorišnih kritika "Mera za meru" (1975) i Antologiju savremene jugoslovenske drame (1984) u dva toma. Poeziju je objavljivao u časopisima i listovima od 1956. godine. Bavio se pozorišnom kritikom i esejistikom. Radio je i kao zamenik direktora Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu i bio dugogodišnji direktor Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije i Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Dobitnik je više uglednih priznanja, između ostalih i Vukove nagrade.
Preminuo je 2005. godine u Beogradu gde je i sahranjen.
U sobi sa nečijim mačkama
Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
Pomislim da su kosti mojih nogu,
jer mi umemo da izgubimo noge u ratu,
u vodi,
u snegu,
u blatu.
mi znamo da izgubimo svoje noge,
nekad jednu, nekad obe. Nekad svaku!
Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
Pomislim da su kosti mojih ruku
koje umem da izgubim u voljenju,
u prostoru,
u čekanju,
u traženju.
Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
onda presvisnem za svoje ruke
koje znaju da poistovete svačije kosti
sa mesom.
Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
Beline senki kradom me gledaju
i pomažu mi da se još više plašim
dok mačke u svome mlinu ruke mi,
noge mi svu noć melju.
Kako me hvata jeza
kad mačke glođu kosti ispod kreveta.
To njeno telo
To njeno telo je najsvetliji mrak
koje me obasjava nespokojstvom
To njeno telo je neprohodna šuma
koja me uvek vraća na početak
To njeno telo je najlepši dan
koji mi ne da da zaboravim muziku
To njeno telo je deo najlepše pustinje
u kojoj se gubim zauvek i ponovo
To njeno telo razum bi kamenu oduzelo
sva ogledala su u nju zaljubljena
povorka košuta za njom u jezero odlazi
kad se kupa voda miriše na lepotu
kad se u postelju baca noć se ustalasa
To njeno telo liči na vodopad
na najlepše zore kad vetar ljubi
kopitu divljoj košuti
Ako mislite na nju bez razuma ćete ostati
ne mislite na cvet koji je ukrašava
pamćenje će bilje napustiti
To njeno telo pustinju vraća
na početak pesme
Pustite je neka ogledala izaziva
i neka se dive njenom savršenstvu.
Reč
Nož u mozgu, u srcu reč
pa boli.
Izgovorimo to teško slovo
i kamen se pomeri pa teče
vreme.
Iz groba reč, u grlu
grob.
Svuda na svetu tako je:
gde stanem grob je i reč
gde mir potražim nemir
reči me progoni.
Pred smrt biramo reči
za ljubav ih nikada
nemamo.
Zagrizem reč kao plod
pa gorka je.
Iza groba reč, u grlu
grob:
Pojmi li ko šta reč
nam uzima?
Pojmi li ko šta ona
nam da?
U srcu kamen zbog
reči
U grobu muklo bez njih.
U mozgu nož
grob je u grlu.
(Gde to grob nije?)
http://inlinethumb10.webshots.com/42825/2504406430102609833S200x200Q85.jpg (http://good-times.webshots.com/photo/2504406430102609833eQcUYn)
Gospodin Lakićević je na beogradskim, međunarodnim sajmovima knjiga bio od-do. Nije delovalo da je samo zato što je bio direktor svih izdavačkih kuća/ asocijacije izdavača koja je davno osnovana još u Ženevi :jok:.
"Istorija srpske kulture" je delo Pavla Ivića, Srećka Jovanovića i Lakićevića.
Ima je po knjižarama :uredu:.
Evo jedne Ognjenove izjave u oktobru mesecu 1999. godine
"U tuđega tatka pogolema patka."
OGNJEN LAKIĆEVIĆ, predsednik zajednice izdavača i knjižara Jugoslavije, povodom novinarskih primedbi na ovogodišnji sajam knjiga
Antigona
Da si imala sedam brata ti bi ipak
njega sahranila. Da si imala sedam
brata ti bi ga otela pticama i psima.
Kad noć dođe na kraju grada čuje se jedan
brod: nije li to glas tvoje zvezde?
Da si imala sedam brata ti bi ipak
otišla sama u grob da pišeš istoriju.
Danas me peva moja pesma i tebe pitam
koliki je bol za bratom. Ja nikada nisam
umeo da pevam moju tugu kao moja misao
što peva o vatri i o sestri. Ja nikada
nisam umeo da volim kao što je mene
pesma volela. Pevajte o male prolaznosti:
ja ovde ćutim i čekam da se jedna zvezda
pomeri na sever. Zvezda jedna seli se iz
moga podneblja - te ptice selice odoše!
Sad znam: nije zvezda zvezda ako sija
kada mora. Nije more more ako se penje
samo kada vetar nadođe. Drvo nije drvo
ako lista samo kada proleće proleti.
Nije sestra ona koja brata voli
samo kad joj poklone donosi. Nije vetar vetar
ako nema smisla bura koju izaziva.
Neka planina sačuva svoje mrtve.
Neka reka pomeri obale da ova pesma
prođe. Ja imam jednu obalu u ruci
drugu sasvim u snu. Jedno malo ostrvo
u sećanju a u oku arhipelag naseljen
pticama, cvetovima i zvezdama koje mirišu.
Danas pevam pesmu sutra će ona mene.
Danas volim ljiljane a sutra će zvona
za njima odjekivati. Budućnost pripada zvonima.
Ona imaju uvek poslednju reč:
Zvona zvone ljiljani cvetaju
noć masline stida oslobađa
noć i jagnje u zverku pretvori.
Noć mi smrt priprema ja je danom
poričem. Ja poričem svoju smrt u ime
svoje pesme. Mene noć osporava ja nju
danom uništavam. Ja je danom ismejavam!
Kletva
Ako me prevariš lasto
svaki let neka ti je prevara
Kao zvuk kao vrisak
Video sam je kako diše, kao da vreme sažima
kao da sastavlja beskrajne pustoši
kao da nevreme od neke divne rane vida
video sam je kako smišlja zaborav bez stida.
Video sam je kako nepogode sakuplja
kao leptire, kao divlje hrizanteme
kako sev munje na đerdan niže
video sam je kako zaustavlja vode samilosti
kada su pošle naniže, o milosti!
Video sam je nestvarniju od zvuka
kao vrisak čednu, lepšu od poplave
video sam je samo jednom u snu
samo jednom na javi u prolazu:
lepu kao zvuk kada se kosti lome
kao vrisak kada se poljubac stvara.
Dan
Do podne kopam grob
da dan sahranim.
Od podne do noći gradim
spomenik danu da bude
večan.
Do podne iskopam raku
sebi do ramena i nikad
veću da ceo dan stane.
Noć sažmem u jednu tačku
i bude plava kao jedno
dobro znano oko...
Kad kažem noć:
sve zvezde mi kroz glavu
prolete.
Do podne kopam grob
da dan sahranim.
Od podne do noći gradim
spomenik jednom danu
da bude večan.
Zađevice sna
Ona meni noć ja njoj noć
i kišu
Ona meni badem i cvet ja njoj
more i kanale
Ona meni krvotok i bilje
ja njoj svoj dan bez poroka
Ona meni pticu u vazduhu
ja njoj dete u naručje
Ona meni zoru i prostranstva
ja njoj tame i poplave
Ona meni najlepše metafore
i dodaje sunce dodaje po neki cvet
ja njoj sve što može da stane
u ružnu reč
Ona meni svoje telo i zaborav
ja njoj sve svoje zaborave
Ona meni so i hleb
ja njoj sedam dana u nedelji
Ona meni ja njoj
ja njoj ona meni
Ja kažem: volim te kao dubina ponore
kao što vazduh voli prostore
Ona mene zađevicama sna zamara
Ona meni dan
ja njoj sedam dana u nedelji
Ona meni put do njene puti
ja njoj put do besputi
Ona meni reč
ja njoj reč i rečenicu
Ona meni tame ja njoj poplave
a dete naše raste li raste.
Freska
Ko te prikova za večnost mila posestrimo
Drugarice moja bolu najvičnija
Visina te izda nizina te ne prima
O kako u tvom telu peva provalija
Besmrtnice draga raskošna od suza
Kome si verovala kad te na zid stavi
Zar te strah ne hvata ljubavi nestvarna
Da se tvoje dete ne strmoglavi
U ponor večnosti kao što ti jesi
Lepojko i sliko potavnjela čela
Svi tvoji poroci nek su moji gresi
Ljubimice moja budi mi vesela
O što volim zore kad imaju lice
Kao što su freske - moje miljenice
O što volim kada volim da obolim
I kad glavom plaćam pesmu - život goli
O što volim kad anđeli sa zidova gledaju me
A međ njima neutešna miljenica
Traži prošlost što ne ume
Da joj vrati mladost lica.
Pejsaž
Jedna pesma naslikana
u vazduhu.
Jedna ptica iz detinjstva.
Dva mrava sasvim mala
idu prema suncu.
Jedan uveo list masline pada
prema mome srcu.
More koje očekuje buru.
Vetar koji jedna ptica zavitlava
i dva suncokreta oko kojih se
sunce okreće.
Jedno drvo koje očekuje plod
i buba-mara na jednom belom dlanu.
To je sve što je tog trenutka
stalo u moje oko
To je sve što će ostati
u mom snu.
Dodatak pejsažu
Jedan glas koji je hteo da kaže
Namastir Nemaština Nemoj!
Jedna pesma koja je htela da kaže
Dete Dečani Dan Dinastija Dosta!
Jedan cvet koji raste u
Trpezama Trnu Trnovu Troji.
Jedna litica sa koje se pada u
Pustoš Ponor Pomoravlje.
Jedan jauk jedan strašan jauk:
O nemojte me otimati iz ovog pejsaža
zverima naseljenim kao cvećem!
Neoprezna pesma
Ništa me više ne može spasti
Kako me oteti od vatre od ove šume
Ptica se visinom ponosi a može pasti
Grob me stalno vreba a smrt ne ume
Ništa me više ne može spasti
Može mi i ružna reč napamet pasti
Može me od zločina odvratiti ta ista
Kako zaustaviti šumu i njene strasti
Kada su zveri uvek iste i nož zablista
Može mi ružna reč napamet pasti
Srce uzalud kuca ako prazno bije
Prazna mi duša uvek porazom puna
U praznini svakoj opasnost se krije
Kad zveri sanjam opseda me šuma
Kad zveri sanjam opseda me šuma
Poraz me uznosi ko visina pticu
Glava moja luta pa poraze traži
Za život imam ružnu krilaticu
Slabiji od smrti uvek su mi draži
Za život imam ružnu krilaticu.
vBulletin® v3.6.8, Copyright ©2000-2008, Jelsoft Enterprises Ltd.