Evo, pošto skoro i da nema aktivnosti na forumu književnosti, odlučio sam da postavim ovde prvo poglavlje mog prvog, i zasad nezavršenog romana(98 strana A4 formata u Word-u 2007 dosad) na razmatranje društvu sa vojvodina cafea. Ovo prvo poglavlje mog romana "Anđeo" je ujedno i najkraće(drugo poglavlje ima 29, a treće 38 strana.) i ustvari je neki uvod u celu priču. Pa, da ne razglabam više, evo ga:


I


Metatron stajaše na litici pored mora i gledaše u krvavo crveni zalazak sunca.I mislio je kako izgleda mu to kao da sunce u vodi se rastapa. Duga njegova kosa zlatna na slanom morskom vetru viorila se kao i odora njegova snežnobela. Stajao tu je, od jutra ranog i izlaska sunca koji on gledao je isto ovako pomno, kao i sada što spuštanje njegovo pod horizont posmatra. Voleo je on, da dolazi ovde ,i sunčevo putovanje preko neba plavoga posmatra, al ne znaše zašto. Bilo je svetova sa sa lepšim suncima, i njihovim izlascima I zalascima, al on ipak najviše voleše da ih ovde gleda. I oduvek, baš na mesto ovo, na svetu ovom, on dolazio je. I otkad svestan je sebe samoga kao Metatrona, on ovo mesto, i ovaj sunca zalazak voleo je. I dok po ko zna koji put, on pitaše se zašto, vetar morski prestade da duva. A on, trenutka istog znaše zašto. ‘‘Pozdrav tebi ,Metatrone zlatokosi, zlatooki, od angela svih najmoćniji, glasniče božji, među stvorenjima njegovim.’’ reče glas duboki i mračni, iza leđa njegovih. ‘‘Pozdrav tebi Azraele, pomoćniče boga, drugi arhangele smrti, zadnji od arhangela sedam, sa četiri lica i četiri hiljade krila,ti čije telo od onoliko očiju i jezika sastavljeno je, koliko smrtih bića u univerzumu ima, koji na četvrtom nebu obitavaš, koji u knjigu svoju imena svih koji rode se upisuješ, i brišeš ih kad nazad u zemlju od koje stvoreni su odu, koji svakom biću božijem na kraju presudiš, i koji zadnji na kraju umrećeš.’’ odgovori mu u dahu jednom Metatron, glasom zvonkim i čistim koji lepši je od bilo kojeg ljudskog. A takvi su glasovi angela svih, a njegov od svih najlepši, nadmašen samo glasovima šestokrilih serufima šest, koji stoje pored trona boga svemoćnog, večno pevajući mu u slavu njegovu.

וןרטטמ

Osvrnu se Metatron i pogleda Azraela koji izgledaše kao čovek običan. Čemerna kosa padala mu je do struka, a beše visok, i gledaše u Metatrona očima crnjim od noći. A ako neko zagledao bi se u njih, beskrajni ambis mračni, i prazninu u njima video bi. ‘‘Opet, Metatrone, nalazim te ovde, kao što i mnogo puta dosad nalazio sam te.’’ Reče arhangel smrti glasom koji zvučao je kao vapaj hiljada duša prokletih, što oglašavaju se iz rupe paklene. Jedini među svim angelima koji imao je glas od kojeg bi smrtnici svi poželeli da nikada više ne čuju ništa, osim tišine večne, bio je on.

וןרטטמ

Metatron pogleda u lice smrti očima svojim, boje ćilibara, pa reče mu ’’A što tebe briga je za to što dolazim ovde ja?’’ a Azrael nasmeja mu se kraičkom usana svojih boje krvi i odgovori mu ’’Znaš i sam, da angeli iz raja ne mogu u svet silaziti bez dozvole boga svemoćnog. A ti nikad ga ne pitaš, već siđeš sam ovde iako znaš da ne smeš. A ja uvek poslat sam da vratim te, angele svojeglavi.’’ ’’Znam Azrele mračni ja to. Ali ja boga ne bojim se, kao ostali angeli. Jer znadeš i ti da ja usred raja sedeo sam, iako zabranjeno je to, i da zbog prekršaja tog šezdeset udaraca plamenim štapom dobio sam, a nijednom jauknuo nisam, iako bolelo je kao da meso od kože i kostiju odvajaju mi. A i dalje njega ne bojim se,kao ti što ga se bojiš, iako si ti sama smrt.’’ ’’Od svih angela Metatrone, ti najveći bogohulnik si, i stalno to dokazuješ, a ipak stvoritelj naš, sa neba nije te bacio. Zašto tebi on povlađuje, kao nijednom stvorenju svojem, nikad mi jasno neće biti.’’ Osmehnu se Metatron, dok iza njega, zadnji zraci sunca nestajali su ispod horizonta.

וןרטטמ

‘‘Ja jedini od angela svih jednom davno čovek sam bio. A kada ljudsko moje telo u zemlju iz koje nastalo je vratilo se, bog svemoćni u angela svojeg pretvorio me je. Šta to u životu mom uradio sam, da zaslužim takvu čast, ne znam, jer sećanje moje izbrisano je, ali verovatno zbog toga bog povlađuje mi više, nego bilo kojem angelu svom.’’ Reče Metatron arhangelu smrti koji već znaše sve to, jer on zna sudbine svih bića smrtnih. A od njega samo bog zna više. ‘‘To verovatno istina je angele vatrena pogleda, I voleo bih da mogu ti reći zašto, jer sve o životu tvojem znam, ali nije mi dato ni dozvoljeno da uradim to.’’ Azrael mu reče, sa setom u glasu ‘‘Besmrtni Arhangel smrti božjeg gneva se boji, a smrtnici puki ne plaše ga se, I rade kako im je volja.’’ ‘‘Al oni nikad nisu boga videli, i moć njegovu osetili kao ja što sam!’’ ‘‘Zar nisu? A šta sa prvo dvoje ljudi? Na svakom od devet hiljada svetova na kojima sada ljudi žive, bog prvo stvori dvoje – muškarca od zemlje I ženu od rebra muškarčevog. I zabrani im da jedu voće jedne vrste, a hiljadu drugih dade im da jedu. A oni na svakom svetu oglušiše se na zapovest tu, iako znali su koliki će biti gnev božji. Te nemađeš prava ti da govoriš tako, kako malopre govorio si.’’ A Azrael na reč ovu utihnu. A kad ponovo progovori, već noć je bila počela, i sunce mesec je na nebu zamenio, a njegove reči bejahu ‘‘Priznajem grešku moju Metatrone, najlepši angele božji. Smrtnici obični više hrabrosti od mene imaju. Al šta tu mogu ja kad stvorio me je moj gospodar da budem pokoran njemu. Ti jednom smrtnik bio si, pa i dalje tu samovolju kao oni imaš. Al pođi samnom sada, jer pozvao te je on k’ sebi, i zato ja došao sam po tebe. Video si sunca zalazak koji tolko voliš, pa valjda možeš sad da se vratiš samnom na peto nebo, a onda da sam odeš do sedmog gde obitava gospodar naš, jer ja dalje od petog nesmem.’’ Metatron pogleda u nebo zvezdano svojim očima plamtećim misleći šta da Azraelu rekne, a kad odluči reče ’’Poći ću s’ tobom Azraele nazad na nebo sad,al ako obmanuo si me, sledeći put neću pasti na isti trik.’’ ’’Nije obmana Metatrone, stvarno te je gospod bog naš zvao, jel hoće nešto važno da ti rekne. No, i sam ćeš se uverit u to kad dođeš pred tron njegov.’’ ’’Ta krenimo onda.’’ reče mu Metatron pa obojica nestadoše – Metatron u bljesku svetla sunčevog, a arhangel smrti rasprši se u crnome dimu, crnjem od same noći.



Ajde, prospite kritike, i dobre i loše. Samo da budu konstruktivne. Ako mislite da je loše, kažite i zašto. Isto važi i za obrnuto - ako vam se sviđa, recite zašto. Pa....nemam više šta da kažem....krenite s komentarima...(samo nemojte da budete mnogo grubi.....da me ne rasplačete....:()

PS: וןרטטמ je Metatron na hebrejskom.

PSS: Ako neko ne zna, Hebrejski je jezik kojim je pisan stari zavet, i tora, i to je maternji jezik jevreja.

Ako zanemarimo pravopisne greške ;) prvi utisak o ovom poglavlju je da puno toga ne štima :beyond: po mom mišljenju,no nemoj da te to obeshrabri :uredu: .Prvo,moraš dobro proučiti činjenice i zapise koji postoje o Metatronu i Azraelu pa onda krenuti da pišeš o njima a da to ne bude puko prepisivanje.Drugo,ukoliko želiš da ih promeniš, gledaj da za to postoji dobar osnov u smislu da iz nekih mitova,legendi ili sl. pokušaš da ih prikažeš iz nekog drugog ugla.Treće,obojica se pojavljuju u judaizmu ali isto tako i u hrišćanstvu i u islamu,nemoj to da prenebregneš.Četvrto,poslednjih godina,naročito na zapadu je napisano mnogo knjiga slične tematike tako da bi bilo loše da tvoj roman bude samo još jedna u nizu varijacija na datu temu.Peto,tvoj stil pisanja i izražavanja je u nekim delovima u totalnom neskladu,poradi na tome,gledaj da i kad je recimo, jedna rečenica u prošlom a sledeća u budućem vremenu, imaju smisla,da to bude čitljivo široj populaciji.Šesto,isuviše opširni pojedini delovi a nema potrebe za tim,bolje da neke opise sažmeš u par rečenica jer će biti efektnije od opisivanja u beskraj.I to je otprilike to,od mene.Nisam isuviše kompetentna ali isto tako nisam ni laik i stoga želim da ove predloge ili zamerke shvatiš kao konstruktivne.U svakom slučaju radi i dalje na romanu,nadam se da će ugledati svetlost dana za koju godinu :)

Kao prvo, hvala na komentaru. I jedan komentar mi puno znači. Hvala još jednom.

E, sad, da počenem

Znam ja dosta o oba anđela, ali sam odlučio da neke stvari promenim, ili izmenim, da ne bi bilo samo puko prepisivanje, kao što kažeš. Mnoge anđele iz hrišćanske i judejske mitologija, kao i boga, i pale angele, ja poprilično predstavljam kao ličnosti, sa sopstvenim problemima, sumljama i strahovima. Takođe, ne predstavljam boga kao potpuno dobrog, niti predstavljam pale anđele kao potpuno zle. Ali to se vidi u kasnijim poglavljima. Ovo poglavlje je samo neka vrsta uvoda, kao što sam već rekao.

Moje pisanje jeste malo loše, a i mešam vremena, ali arhaični oblik pisanja se posle drugog poglavlja retko pojavljuje, i prelazim na tradicionalniji način pisanja, tako da se to malo ispravlja.

Nisam preterano upoznat sa gomilom romana koji izlaze na zapadu, ali verovaću ti na reč, jer je veoma moguće da ima sličnih romana. Naravno, nastavak mog romana je poprilično....drugačiji. U mnogim aspektima. Kasnije ću postaviti ostatak romana, deo po deo.

Takođe da kažem da i ovo preterano dugačko opisivanje, koristim samo u prvom, i delu drugog poglavlja. Kasnije se više koncentrišem na događaje, što će se videti kad postavim ostatak romana.

A, da, umalo da zaboravim. U pravu si u vezi toga da je način na koji pišem zbunjujuć, jer će kasnije, postati još više zbunjujuć, nekim osobama, s obzirom da krajem drugog poglavlja, a i kasnije, počinjem da uvodim mnogo novih likova, a ipriča se više ne fokusira oko Metatrona, već skače s lika na lik, pa će biti malo teško čitaocima da se snađu, ali možda i neće. Meni nije teško da se snađem. http://www.vojvodinacafe.com/forum/images/smilies/beyond.gif



Sutra, ili prekosutra ću postaviti drugo poglavlje. Dotle, sve vas lepo molim(sa šlagom) da pročitate, i komentarišete prvo poglavlje, jer mi treba mišljanje šire javnosti u vezi mog romana, da bi odlučio šta dalje da radim s njim. Zahvaljujem na svim komentarima unapred.

S obzirom da nema više komentara na prvo poglavlje :dry: postaviću drugo poglavlje. Nekih 17 strana u Word-u otprilike. Malo duže od prvog, pa sam ga podelio u dva posta, jer prelazi maksimum :smeh: ....evo ga.....kritike su poželjne.....



II

Na sedmome nebu seđaše bog gospod za tronom svojim.A oko njega stajaše šest serufima šestokrilih koji pevaše mu u slavu. Sa dva svoja krila oni pokrivahu lica svoja, sa dva noge svoje, a sa dva leteše. I sjajni su ko sunca, i kad bi koji smrtnik pogledao u njih oči bi mu od svetlosti njihove bile spržene. I pevaju oni uvek ’’Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama, puna je sva zemlja slave njegove!’’ pored trona božijeg, u njegovoj palati, na sedmome nebu. A sada, ide prema toj palati Metatron, najlepši od svih angela, u svome punome sjaju. Krila zlatna na njegovim leđima sijaju, njegove zenice su mala sunca, njegove trepavice bičevi od plamena, njegova kosa sunčevi zraci, njegova koža sjajnija od zlata, njegova odora prekrivač od plamena sunčevih, a za pojasom mač njegov plameni beo je od toplote, al ne peče njega nimalo, i gde njegove stope zgaze ostaje otisak od vatre toliko vrele, da more od nje bi proključalo, a planine se istopile. I dok približavaše se palati božjoj, mišljaše on ovako: ’’Zašto zove me sad k’ sebi kad većma dugo nije me zvao? Čudno mi je to. A reče mi Azrael da moram i mač svoj plameni poneti sa sobom, i poneo sam ga ko što rekao mi je. Da li želi gospod naš da pošalje me kao glasnika uništenja, na neki od svetovs njegovih? Azrael ne mogaše da mi odgovori, jer ne zna on o ovome ništa. A meni sumljivo je to. Znam da ne bi trebalo da sumljam ja u gospoda boga, stvoritelja mog,al u prirodi mojoj je da sumljam jer sam bio čovek, pre no što postah anđeo, i duša moja još uvek ljudska je. I zato ako želi on da ja donosim smrt, propast i uništenje smrtnicima, odbiću ga, pa nek me i izbaci iz raja, briga me nije. Jer on najveći licemer od svih je. Kaže da ljude voli od svega drugog više, a donosi im samo patnju. Potope, požare, kuge, ratove, glad i smrt on im donosi. I večni život posle smrti obećava im ako odreknu se svih uživanja u životu pre smrti, a pakao i večne muke ako prepuste se istim. A šta im raj donosi? Ništa. Nikakva uživanja, nikakve osećaje. Ništa. I to je ,kao, nagrada, za lojalnost njemu? Gore je to i od pakla, jer u paklu makar bol osećaš, a u raju čak ni to.’’ I dok ovako razmišlao je, stiže on do kapija palate božje koje čerubima sedam čuvaše.

וןרטטמ

Svaki od njih imaše četiri lica – ljudsko, orlovsko, lavlje i volovsko, i dvanaest krila koja sva očima prekrivena behu. I reče mu jedan od njih glasom gromoglasnim četvorostrukim, i ljudskim i životinjskim : ’’Ko si ti, i zašto u božju palatu dolaziš?’’ a odgovori mu onda Metatron ’’Ja Metatron sam, angel božji, najlepši među angelima, glasnik božji među ljudima koji i sam jednom bejaše čovek. Dolazim u palatu gospoda našeg, jer pozvao me je k’ sebi, o čemu me obavesti Azrael, arhangel smrti, pomćnik božji.’’ Na pomen imena Azraelovog uplašiše se čerubimi, jer svi anđeli, i oni pali, i oni koji u raju obitavaju moraju jednom umreti iako besmrtni su. A po sve njih na kraju Azrael dolazi. Plaše se oni i ime njegovo da izgovore, u bojazni da prizvaće smrt na sebe. Jedini koji od Azraela ne zazire Metatron je, jer on već jednom umro je, i smrti ne boji se. ’’Prođi Metatrone, kroz kapiju, u palatu božju.’’ reče mu čerubim, a u glasu mu se oseti tračak straha koji ostao je tu zbog pomena Azraelovoga imena. Čerubim koji izašao je pred njega i razgovarao s njim skloni se udesno, a šest čerubima što stajaše na vratim dvokrilnim, od suvoga zlata, višljim od planina najviših skloniše se, tri levo, tri desno, a dveri se otvoriše prema unutra, prema dvorani ogromnoj, iz koje svetlo sjajnije od bilo kog sunca sijalo je. Metatron pogleda u otvorene dveri, očima od plamenova sunčevih i sporim korakom krenu prema dvorani, iz koje čuo se hor serufima.

וןרטטמ

Metatron stajaše ispred trona božjeg i gledaše u boga gospoda, koji beše svetlost zlatna, i prema kojoj svetlost serufima šest bleda je. Metatron pogleda u boga i pokuša da kaže nešto, ali neču sam sebe od zapevavanja hora serufima. A onda gospod bog reče : TIŠE PEVAJTE SERUFIMI MOJI, DA ,MOGAO BIH ČUTI SLUGU MOGA METATRONA KOJEG PRIZVAO SAM K’ SEBI DA S’ NJIME RAZGOVARAM.’’ I zazvuča njegov glas kao hiljadu gromova i nadglasa pesmu serufima, koja utiša se kad on prestade govoriti. A onda obratiše se on Metatronu koji stajaše ispred trona njegovoga i reče mu : ’’SLUGO MOJ METATRONE, NAJLEPŠI OD SVIH ANGELA MOJIH, GLASNIČE MOJ MEĐU LJUDIMA, KOJI SI I SAM JEDNOM ČOVEK BIO, DA LI ZNAŠ ZAŠTO POZVAO SAM TE JA?’’ ’’Ne’’ odgovori mu Metatron, a glas mu sopstven zazvuča prazno i slabo, u odnosu na glas božji. ’’A ZNAŠ ZAŠTO NAREDIO SAM DA MAČ SVOJ PLAMENI SA SOBOM PONESEŠ?’’ zagrme kroz dvoranu zlatnu pitanje Metatronu upućeno, a njegov odgovor beše isti kao i na pređašnje. A onda Metatron postavi pitanje stvoritelju svom, što odvajkada zabranjeno bilo je. ’’A da li skoro reći ćeš mi zašto pozvao si me?’’ za trenutak bi tišina potpuna, jer i serufimi prestadoše pevat, iznenađeni drskošću ovom. A onda glas božji zagrme ko rušenje stotinu planina : ’’TI USUĐUJEŠ SE NEŠTO MENE PITATI!? MENE TVOG BOGA GOSPODA SVEMOĆNOG KOJI TI JE ŽIVOT PODARIO I ISTO TAKO MOŽE TI GA ODUZETI!?’’ a kad utihnu glas božji, nasta ponovo tišina savršena koju Metatron prekide jednom rečju svojom : ’’Da.’’ Jer on uplašen nije od božjega gneva, čak i u trenutku kada pred njim stoji, i kada ga može stvoritelj njegov uništiti jednom misli svojom. Bog onda preuze obličje drugo, i više ne beše svetlost zaslepljujuća, već izgledaše sad on kao čovek običan snežnobele kose koja padaše mu do stopala, al’ ne dodirivaše pod, i nebesko plavih očiju, u kojima bi se izgubiti mogao. Osmehnu se on pa progovori, al’ ovaj put njegov glas više ne beše tutnjava strašna, već umilna zvonjava : ’’Metatrone, Metatrone... Opet protiviš mi se ti. Sreće imaš što najomiljeniji si mi Angel, pa neću kazniti te zbog prekršaja ovog. Al’ pazi. Neću večno trpeti ispade tvoje.’’ Stade on tu na tren, pa nastavi ’’A sada da kažem ti zašto pozvao sam te.’’ I u desnoj ruci njegovoj, nasta plave svetlosti bljesak. A kad nestade, u šaci držaše on,koplje. Pet lakata dugačko beše, a od toga vrh ubodni, što sijaše plavo, jedan lakat dugačak beše. A drška od nekog drveta nepoznatog, i belog beše, četiri lakta dugačka. I pruži onda on koplje, i reknuše Metatronu ’’Uzmi.’’ a Metatron posluša ga, i uze koplje. A onda reče mu bog ’’Ovo koplje, što dadoh ti ga ja, Askalon zove se. S njime sveti Đorđe, zmaja užasnoga, što kugu ja donosio, i decu proždirao, kod grada Aškelona ubio je. I koplje to onda lično iskovah ja, i dadoh ga Đorđu, da proburazi njime aždahu strašnu, i otera je sa sveta ovog, a on to i učini. A sada, to zlo što u zmaju oličeno je bilo, i što ja jednom pobedio sam, al ne i ubio, pa poslao Đorđa da dovrši, al ni on ga ne uništi, vratilo se. A sada zato dajem tebi koplje ovo da ubiješ ga ti, jednom i za svagda!’’ Metatron samo stajaše i ćutaše, i misliše šta sad da odgovori. A posle dest otkucaja srca, reče on ’’A kako ću sam pobediti to zlo, kad svemoćni bog nemogaše?’’ a samo što pitanje svoje završio je odgovor mu stiže ’’Nećeš biti sam. Azrael pored tebe boriće se. Jer vi dva moja najmoćnija ratnika ste – najmoćniji angel, i arhangel zadnji.’’ ’’’A serufim svaki, od nas dvojice zajedno, stostruko jači je. Zašto jednoga od njih ne pošalješ? Ili možda jednoga od čerubima što kapiju dvorane ove čuvaju, il’ orfanima jednoga, il’ nekoga od tronova, vrlina, dominiona, il’ moći? Oni svi od Azraela i mene moćniji su.’’ Onaj što devet hiljada imena ima, pogleda Metatrona u oči i nasmeši se blago ’’Azrael moćniji od svih njih je, a i ti nisi sila zanemarljiva. A takođe zabranjeno je svim redovima koji od arhangela viši su da u među ljude silaze, već ostati večno na nebu moraju, dok ja ih ne proteram, a samo oni do hora trećeg, u ljudske poslove smeju se mešati, a i to samo sa dozvolom mojom. A sad idi i ne pitaj me ništa više. Azrael ispred čeka te, i očekujem da odmah krenete. Svet na koji idete Milasurej zove se, a to na jeziku ljudi sveta tog, božja tvorevina znači. Da krenete smesta, očekujem od vas ja.’’ Metatron klimnu glavom i, unazad koračajući, pošto bogu leđa se okretati ne smeju, izađe iz palate. Gospod se nasmeši ivicom usana, i postade ponovo, svetlost blještava, a serufimi počeše ponovo pevati iz sveg glasa, staru pesmu svoju.

וןרטטמ

Isred palate božje stajaše Azrael, arhangel smrti. Celo telo njegovo, crnim ogrtačem je prekriveno, a ispod oklop svoj, od obsidiana* crnoga, nosiše on. I dva mača plamena za pojas od kože jelenske, zapasana mu bejahu. I treće oružje nosiše on na leđima svojim, ispod ogrtača od noći – mač čija oštrica od obsidijana, toliko oštra beše da dlaku bi mogao preseći nadvoje, da mogao bi granit s njom izmrviti, a i dalje podjednako oštra ostati. A drška i balčak od crnoga gvozdenog drveta bejahu, čvršćeg od čelika. Taj mač, sam Uriel, predhodnik Azraelov, na mestu ahrangela smrti, napravio je rukama sopstvenim. U ruci jednoj, držaše Azrael knjigu, veliku, crnih korica, u drugoj crno pero, kojim zapisivaše u knjigu, a u trećoj ruci mu ne beše ništa, al njome on brisao je imena iz knjige. Četvrtu ruku, na obsidianskom maču držao je, spreman da izvuče ga. Petom rukom gladio je kosu svoju dugačku, čemernu koja mu se slivala niz telo, gubeći se u crnome ogrtaču. U šestoj ruci držao je dršku i balčak mača, srebra, ali bez oštrice. To oružje drevno, kao Oštrica Zvezdanog Svetla poznato je, a zove se tako, jer oštrica od svetla zvezda sačinjena je, i na poziv vlasnika pojavljuje se i nestaje, za treptaj oka. A s njom, sve se preseći može, i neznano je, odakle potiče ona. Sedmom rukom Azrael držaše jabuku, crvenu k’o krv, i jedoše je polako dok stajaše tu. On začu onda korake. Diže on pogled svoj sa knjige i pogleda u kapiju palate božje. I vide on da čerubimi pomeraju se. A kad skloniše se, dveri džinovske otvoriše se polako, i hodajući unazad, izađe iz kuće božje Metatron. Azrael nastavi da piše i briše, ni ne gledajući u knjigu. On otvori šaku u kojoj mu jabuka beše, i jabuka nestade. Kapja zlatna zatvori se i Metatron okrete joj leđa, i Azraela ugleda. Arhangel smrti protrese svoja krila crna, raširi ih, pa skupi ponovo i reče Metatronu, koji približavao se ’’Pozdrav tebi Metatrone, angele od plamenova.Verujem da saznao si sve što trebalo je?’’ Metatron ne odgovori, već podiže koplje u desnoj ruci svojoj, na Azraela koji trže se. Al Metatron ne udari na njega već spust ruku, osmehnu se, i reče ’’Ti zaista mislio si da napao bih ja tebe, Azraele? Ponekad zaista iznenađuješ me ti.’’ ’’Opreznosti nikad dovoljno.’’ odgovori crni arhangel i otvori sve ruke svoje, i nestade i knjige i pera i Oštrice Zvezdanog Svetla iz ruku njegovih, i pruži on svih ruku sedam da sa Metatronom rukuje se. Metatron prebaci Askalon iz desne u levu ruku, al’ ne rukova se sa Azraelom. ’’Prestani da radiš to, ne sviđa mi se.’’ reče on a Azrael odgovori mu ’’Šta da prestanem Metatrone?’’ ’’Da radiš to s rukama. Nije mi prijatno da vidim nekoga sa ruku sedam.’’ ’’Dve mi dovoljne nisu, pa zato sedam sam koristio, al’ ako to smeta ti, na dve vratiću se.’’ S ovim rečenim povuče Azrael sve ruke ispod crnoga ogrtača svog od noći, a onda samo dve izvadi ’’Da li sad zadovoljan si?’’ upita on Metatrona ’’U redu je sad Azraele.’’ Odgovori Metatron i ispruži ruku desnicu i rukova se s Azraelom. ’’A sad da li krenuti možemo?’’ upita arhangel ’’Samo da obučem oklop svoj pa ići možemo.’’ I pucnu Metatron prstima triput, pa na njemu stvori se oklop od suhoga zlata, koje sasvim suprotno zlatu beše, tvrdo, a lagano. Na oklopu sunce beše izrezano. I na šlemu sa perjanicom velikom, boje vatre, koji pokrivaše celo lice Metatronovo, osim očiju njegovih plamenih, beše sunce, kao i na štitu koji u levoj ruci on nosio je. Uze onda on Askalon iz leve, u desnu ruku pa reče ’’A sad ići možemo.’’ I tren kasnije, nestadoše obojica.

וןרטטמ

Džafa je očajno gledao u ekran. Nije znao šta da radi. Njegove misli su bile potpuno zbrkane, a on je pokušavao da ih sredi, ali mu nije uspevalo. Sklonio je pogled sa ekrana i buljio u zid izvesno vreme. Misli su mu se ponovo, kol’ko-tol’ko sredile. Odlučio je da u svojoj glavi sumira današnje događaje. ’’Prvo se pojavio taj džinovski oblak. Dobro. Onda nam se učinilo čudno što se kreće u suprotnom pravcu od onog u kojem vetar duva pa smo odlučili da ga analiziramo. Dalekosežne analize uspomoć senzora iz baze su utvrdile da je to običan oblak po hemijskom sastavu, ali da se kreće protiv vetra, što smo ranije utvrdili, i da iz njega isijava neka vrsta energije koja dosad nije viđena. Dobro. Onda smo je uporedili sa svih 583 poznatih vrsta energije, i nije se poklapala ni sa jednom. Najbliža je bila radijaciji tipa 7, ali nije bila nijedna od 8 poznatih tipova radijacije, pa smo pretpostavili da je ovo novi tip radijacije, tip 9. Dobro. Onda smo poslali robotizovanu sondu da uđe u oblak i bliže ga ispita. Izgubili smo kontakt s njom onog trenutka, kad je dodirnula oblak. Zatim smo pokušali da kontaktiramo najbližu istraživačku bazu, koja je u gradu Klintar. Nijedna vrsta komunikacije, čak i primitivne kao telefon,i radio nisu radile. Onda su Kamar i Ultan odlučili da odu do grada teleporterom, koji takođe nije radio, pa su uzeli hoverkraft, i njime krenuli do grada. Izgubili su kontroli nad vozilom, i oblak ih je usisao. Izgubio sam svu komunikaciju s njima. Dobro.’’ Onda zastade, i ispravi samog sebe ’’Nije dobro.’’ Pa očajno pogleda u ekran koji prikazivao da oblak ide prema gradu. Nije znao da li je moguće da uništi ceo grad, ali nije hteo da rizikuje. Posle pedesetogodišnjeg rata, koji se tek pre pet godina završio, i u kome je populacija planete desetkovana, svaki život je bio dragocen. Podigao je svoje robotske ruke i nabrzinu pritisnuo desetak tastera na komandnoj tabli ispred njega, pokušavajući da ostvari kontakt sa gradom. Utvrdio je da komunikacije i dalje nisu radile što je povećalo njegov očaj. Nije znao šta da radi. Grad je bar desetak kilometara udaljen od istraživačke baze. Nije bilo više nijednog vozila. Imali su samo hoverkraft koji je oblak progutao zajedno sa njegova dva najbolja prijatelja. Sad mu ostaje samo jedno. Ustao je sa stolice, i stao na svoje dve mehaničke noge. I ruke i noge je izgubio u ratu. Zamenio ih je ovim prototipima mašinskih udova. Nikada ih nije forsirao, ali se oduvek pitao koliko brzo može da trči sa ovim nogama, i sada mu je bila prilika da to sazna. Oblak se kretao sporo, brzinom od deset kilometara na čas, i trenutno je bio udaljen od grada otprilike sedam kilometara. Biće tamo za manje od sata. Mora da stigne pre njega. Otšetao je do vrata i pritisnuo dugme na zidu pored njih. Vrata se otvoriše. Džafa izađe napolje na hladan vetar i potrča iz sve snage prema udaljenom gradu nad kojim se nadvijala senka džinovskog crnog oblaka. Dok je trčao neverovatnom brzinom on pomisli ’’Oseaćm se, kao bog.’’

וןרטטמ

Azrael stajaše usred grada. Pored njega beše Metatron. Obojica bejahu u jedan oblak veliki, crni zagledani. A oblak taj gradu približavao se. ’’To je to Metatrone.’’ Progovori Azrael ’’To je ono, što ubiti moramo.’’ Metatron Azraela pogleda, i reče mu zabrinuto ’’A kako ubićemo ga Azrele? Ta stvar nikakav oblik nema, već samo energija je. Sa našim moćima u svetu ovom ubiti ga ne možemo.’’ Arhangel smrti ga pogleda iznenađeno ’’On u ovom obliku dugo ostat ne može. On otelotvoriti se mora, jer znaš i sam, da čista energija, u svetu ljudskom, kad dovoljno jaka postane, više u tom obliku ostati ne može. Uskoro otelotvoriće se on, a onda ubijen, biti može.’’ S rečima ovim, skide on ogrtač svoj crni, i baci ga u vazduh, u kojem nestade. I raširi onda on krila svoja crna, i još dve ruke izrastoše mu iz ramena. I uze u ruke oružja svoja – mača dva plamena, Obsidianski Mač, i Oštricu Zvezdanog Svetla. I bljesnu onda oštrica od svetla zvezdanoga iz balčaka srebrnog. A Metatron izvadi svoj mač plameni, i raširi krila svoja zlatna, i podiže Askalon, spreman da neprijatelja s njim zgromi.

וןרטטמ

Džafa je trčao kao munja, i za deset minuta je bio u gradu, a što je najbolje stigao je tamo pre oblaka, i nije se osećao ni najmanje umorno. Blagosiljao je dan kad je dao da mu se instaliraju ove mehaničke ruke i noge. I dalje je trčao. Morao je da stigne do vojske. Sumljao je da oni mogu da učine nešto u vezi onog oblaka, ali bi barem mogli da oglase sirenu za uzbunu, da evakuišu civile. A kasarna je bila na drugom kraju grada. To je značilo još oko kilometar. Za to će mu trebati jedan minut. Razmišljao je šta da kaže kad je video dva čoveka koji stoje nasred puta. Začudio se zato što su u ovo vreme svi ljudi spavali, jer u ovo vreme samo jedno sunce sija, pa ima malo svetla. Ali nije ga samo to zapanjilo. Zapanjilo ga je i to što imaju krila. Jedan je imao potpuno crna ptičja krila, a drugi ista takva, samo zlatna. ’’Ovde se dešava nešto stvarno uvurnuto...’’ pomisli on. Nije ni znao koliko je upravu.

וןרטטמ

Azrael za tren spusti pogled svoj sa neba zamračenog i pogleda ispred sebe. I ugleda on čoveka koji približava mu se brzinom nadčovečnom. ’’Metatrone, pogledaj ispred sebe.’’ Reče on angelu koji stajao je desno od njega. I Metatron ga posluša. ’’Da li to čovek je?’’ upita on Azraela ’’Da, čovek je. Ako nešto osetiti mogu, to ljudska duša je.’’ ’’Upravu si Azraele. To jeste čovek dušom. To i ja znao sam. Ali da li čovek i telom je? Jer ne može ljudsko telo ovako kretati se.’’ Azrael zagleda se u daljinu pa reče ’’Ljudsko je, al ne potpuno. Ruke i noge od metala su mu.’’ ’’Zanimljivo.’’ Metatron se opusti i zauze normalan stav umesto borbenog, u kojem je do malopre stajao. Na licu videlo mu se da nešto zna, što do malopre znao nije. Uglom usana smešio se. ’’Azraele.’’ Reče on i krete da hoda prema čoveku koji još daleko bio je, ali približavao se ’’On čovek običan nije. On ima Dar.’’ Izraz lica Azraelovog izmeni se. Više nije smiren bio, već iznanađen. A arhangela smrti jako teško iznenaditi je. ’’Ti sa mnom šališ se Metatrone. Ti mora da šališ se.To ne može biti. Baš sad, u času ovom, da na nekoga sa Darom naiđemo? Mora da šališ se.’’ ’’Ne šalim se ja Azraele. Potpuno siguran sam u ono što osećam. On Dar poseduje.’’ ’’Nemoguće! Ti znaš i sam koliko redak Dar je. A sad ionako vremena da o tome brinemo nemamo. Ta zver svakog časa otelotvoriće se. Ostavi sad to.’’ ’’Ali možda može pomoći nam on!’’ ’’Ne zanosi se Metatrone! Kako misliš da može pomoći nam? Čak i da ima dar on zasigurno ne zna koristiti ga! Za borbu spremi se Metatrone, i zaboravi na čoveka tog!’’ razmisli Metatron šta bi uraditi trebalo, pa vrati se pored Azraela, i za borbu pripremi se. Samo tren kasnije čovek koji trčao je prema njima skoči u visokom luku, preskoči ih i dočeka se na noge iza njihovih leđa. ’’Šta ste vas dvojica? Odgovorite mi da vas ne bih ovog časa zgromio!’’ Nijedan od dva angela se ne okrete, niti odgovori. Azrael prasnu u smeh.

וןרטטמ

‘‘Ako nećete da odgovorite…’’ reče Džafa pretećim tonom i zamahnu desnom pesnicom u nameri da udari Azraela. Iako je imao nadljudsku brzinu i snagu arhangel smrti ga lako izblokira stvorivši petu ruku i uhvativši njegovu pesnicu. Nije se ni okrenuo. Džafa pokuša da ga udari levicom, ali bi ponovo osujećen od strane Azraela koji je zgrabi u čelični stisak svoje šeste ruke. Onda se okrete i udari ga otvorenim dlanom svoje sedme ruke u grudi. Džafa odlete u daljinu preko stotinu lakata i pade na tle, nastavivši da se kotrlja. Mogao se čuti zvuk njegovih metalnih udova koji su se sudarali sa betonom. ‘‘Više neće nas uznemiravati on.’’ Reče Azrael dok je gledao u nepomičnog čoveka koji je ležao na ulici, pa se okrete. ‘‘Nisi morao to tako grubo uraditi. Mogao si prosto reći mu da skloni se.’’ reče metatron mirno, iako je iznutra kuljao od besa ‘‘Ne bi poslušao me. A osim toga vremena za objašnjavanje nemamo. Uskoro borba počeće.’’ Gigantski oblak boje noćnog neba nadvijao se nad tihim gradom. Uskoro će zauzeti drugi oblik. Neki malo opipljiviji po mogućstvu..

וןרטטמ

Azrael i Metatron gledaše kako se veliki oblak smanjuje i zgušnjava nasred ulice, poprimajući neki drugi oblik koji još odrediti se nije mogao. Posle trenutaka nekoliko konačno razabrati se moglo da u zmaja pretvara se. Kada konačno otelotvorio se to beše zver ogromna. Tamno plavi zmaj, koji na četiri noge stajo je, krila džinovskih, koja kad raširi, dve građevine visoke sruši. Oči njegove crne su bile, a iz usta i nozdrva vatru boje iste kao krljušt njegova bljuvao je. Kandžama svoje noge beton orao je, sa lakoćom, kao da blato je. I skočiše onda na njega angela dva, u istome trenu. A on bljunu vatru da sprži ih, a oni zamahnuše krilima i izbegoše je. I slete Azraele na levo rame zveri i ubode ga u mesto isto sa sva svoje mača četri složno. I slete Metatron na desno rame zveri i ubode ga i mačem vatrenim i Askalonom u mesto isto, a svetlost bljesnu plava iz koplja svetog. I zavrišta zmaj mračni od bola, i zbaci angele sa sebe krilima svojim. ’’Azraele!’’ viknu Metatron ’’Askalon u zveri je ostao zabijen! Nateraj je da napada te da ja bih izvući ga mogao!’’ Azrel samo klimnu, pa polete prema zveri, koja krenu da ga zasipa plamenovima koje on je vešto izbegavao. Metatron nepravi veliki krug oko zmaja, pa kad mu je iza leđa bio, pojuri na njega. Zmaj nije primetio ga dok mu na rame sleteo nije, i pokušao Askalon da izvuče. Al’ nije bilo tako lako izvući ga, jer između dve kosti zaglavio se. Mučio se Metatron da iščupa ga dok zmaj krilom pokušavao je da udari ga. Azrael zavitla svoj mač plameni prema oku crnom, i za pedalj ga promaši. Zmaj na Metatrona zaboravi, i arhangela smrti napadao je samo. A Azrael napade ponovo, bacajući i drugi mač plameni, prema drugom oku, al’ opet promaši metu svoju.U trenutku tom odupro se metatron nogama i odskočio od zveri, konačni izvukavši Askalon. A onda okrete se zmaj, i bljunu vatru mračnu. I baci tad koplje Metatron, i skloni se sa puta plamenu, a Askalon prolete kroz njega i pogodi zver u nepca. I šiknu onda krv crna iz usta njegovih, a plava svetlost bljesnu. ’’Sada Azraele! Oslepi prokletu zver!’’ viknu iz sve snage Metraton, pokušavajući da zmajevu vrisku nadjača. Azrael ne pokaza ničime da čuo ga je, ali zamahnu on desnom rukom, i baci Oštricu Zvezdanog Svetla ka levom oku zverinjem. I ovaj put svoju metu pogodio je. Prođe oštrica kroz oko levo, i kroz glavu zveri, i na desno oko izađe. Vrisak se prolomi kroz grad, i sve staklene prozore polomi na kojima ljudi veličanstvenu bitku gledali su. Slepo biće mlataralo je svojim repom i krilima, kao ludo da je. Arhangel smrti prebaci Mač Obsidijanski iz levice u desnicu, samo dve ruke imao je sada. I polete on da pokupi Oštricu Zvezdanog Svetla. Al’ zver bezumno zamahnuvši repom svojim udari ga, i odbaci ga više od tri stotine lakata u daljinu, a Metatron jedva izbegnu zamah repa, i Azraela. ’’Prerano poradovali smo se. Zver možda slepa je, ali sad je samo opasnija, jer nepredvidiva je. Greška je bila da ovo uradimo. Ali kasno to shvatili smo. Sad sam moram boriti se. Azrael il’ mrtav il’ bez svesti je. Sam sebi prepušten sam. A ova bitka daleko od dobijene je.’’ U tom trenu shvatio je da je bez oružja. Mač plameni i Askalon u zver zabodeni su bili, kao i dva mača Azraelova. Nije mogao da rizikuje da ih iz glave zmaja vadi. Mač Obsidijanski i dalje kod Azraela je. Jedino mu je Oštrica Zvezdanog Svetla, koja pored nogu zveri ležala je, mogla od pomoći biti. Prikupi onda on svoju moć, i u plamenove sunčeve obuče se, pa polete da oštricu pokupi. Ugleda je on i slete pored nje. I tad noga zveri zgazila bi ga, dok uzimao je, al’ nije. Jer dve ruke od metala zadržaše je. Ugleda onda on polu čoveka, polu mašinu koji držao je zver za stopalo, sprečavajući je da ga zgazi. ’’Beži! Ja ću ga zadržati!’’ procedi čovek kroz zube, lica crvenog od napora. I Metatron odlete.

וןרטטמ

Džafa se osvestio. Neko vreme mu je pogled bio zamućen, a svi zvukovi prigušeni. Posle oko pola minuta ( koji su se njemu činili kao večnost) sve mu se konačno pročistilo i onda do njega dopreše zvuci bitke. Vatra koja gori. Povici. Zabadanje metala u meso. Ali uglavnom kričanje nekog stvorenja, koje kričalo je od besa, pomešanog s bolom. Onda otvori oči i ugleda bitku. Tu je bio neki zmaj kome je nešto, baš u trenutku kad je pogledao, uletelo u usta. To je rezultiralo velikom količinom jarko plave svetlosti, i crne krvi. A onda ugleda i jednog od one dvojice. Onog sa zlatim krilima. I čuo ga je kako viče ’’Sada Azraele! Oslepi zver!’’ i tada ugleda i onog drugog, onog koji ga je udario. Bacio je nešto što je svetlelo srebrnkasto prema zmaju. To je zmaju prošlo kroz glavu. Bukvalno. Tad se gradom razlegao krik od koga su svi prozori popucali. A onda je ovaj crni, koji se izgleda zvao Azrael, poleteo pokupi ono što je malopre bacio. I pre nego što ga je zmaj udario repom, i odbacio nekih sto do sto pedest metara u pravcu suprotnom od onoga na kojem je on bio, Džafa je znao da je taj potez bio greška. Ne pokušaj da se pokupi to čime je oslepeo zmaja, već to što je zmaja oslepeo. Ako je Džafa nešto naučio iz rata u kojem je protraćio devet godina svog života, i izgubio sve udove, to je da velike zveri treba ili ubiti u jednom udarcu, ili ostaviti na miru. Ranjena zver je opasnija od zdrave. To je važilo i za one metaforičke. Ali ova je bila prava. Džafa se podigao na noge. Odlučio je da im pomogne da ubiju tog zmaja, ili šta god da je. Možda su ga nokautirali, ali o tome će brinuti kasnije. Ako njih dvojica izgube, a već gube, i ovaj grad će najverovatnije biti uništen. Na tren se okrenuo i pogledao prema kasarni. Niko nije dolazio. Nemaju pojma. ’’Pa, dobro’’ pomisli on i potrča. Dok se približavao video je kako je onaj zlatni ceo buknuo u plamenove. I pomislio je da to mora da su sunčevi plamenovi. A onda je plameni načinio suštu grešku. Krenuo je da pokupi ono oružje kojim su oslepeli zmaja. Džafa je pojurio brže. Baš u trenutku kad je stopalo zmaja trebalo da poklopi plamenog, Džafa ga podupre sa obe ruke i zaustavi. Plameni pogleda u njega. ’’Beži! Ja ću ga zadržati!’’ jedva reče Džafa, napinjući se da spreči džinovsko stopalo da dodirne zemlju. I onda plameni odlete. ’’To je to budalo.’’ Pomisli on ogorčeno, svestan da, ako pusti stopalo, neće moći da pobegne, i da će biti zgažen ’’Potpisao si svoju smrtnu presudu, spasivši nekog ko te je upravo ostavio da umreš. Bravo.’’

וןרטטמ

Metatron odlete. Ali nije mogao tek tako ostaviti čoveka koji mu je spasio život, da umre. On napravi luk, skinu sa sebe plamenove, i ustremi se na čoveka-mašinu koji pokušavao je da ostane živ. Metatron ga uhvati oko struka, i odnese, a stopalo zveri se svom silinom spusti na tlo uz gromoglasan tresak. Kad se udaljio dovoljno od stvorenja koje je i dalje besnelo u slepome besu, on slete i spusti čoveka u jednu slepu ulicu. ’’Şpasao si me.’’ Reče on ’’I ti si spasao mene.’’ Odgovori mu Metatron ’’Sada ti ništa ne dugujem ja.’’ ’’A što tako pričaš?’’ ’’Kako? Zar ne razumeš me ti?’’ ’’Razumem te, ali pričaš tako..’’ on zastade pokušavajući da nađe odgovarjuću reč ’’starinski.’’ Konačno reče. ’’Možda. Al’ to nije bitno sad. Vi ljudi uvek nebitne teme u ovakvim trenutcima potežete, da bi na trenutne probleme zaboravili. Kako zoveš se čoveče?’’ ’’Džafa. A kako se ti zoveš... šta god da si?’’ ’’Moje ime je Metatron. I ja sam angel. Al’ hajde sad. Moramo tu zver ubiti, il’ će ceo grad ovaj, a možda i svet, iščeznuti.’’ ’’Ti to ozbiljno?’’ Metatron se okrete prema njemu i pogleda ga značajno, pa reče zagrobnim tonom ’’Da.’’ A onda raširi krila i vinu se u vazduh. ’’ Kreni!’’ viknu on Džafi i polete prema zveri. ’’Šta se mora nije teško.’’ Reče Džafa umirujući sebe pa potrča u pravcu u kojem je odleteo zlatnokrili Metatron. Mislili su skoro isto.Obojica su se nadali najboljem, ali su očekivali najgore.

וןרטטמ

Dok Metatatron i Džafa prema zveri užasnoj jurili su, njen bes utihnu, i ona se smiri. Skoro u trenutku istom stadoše čovek i angel koji nameravali su da ubiju je. ‘‘Šta zbiva se? Zašto stala je?’’ reče Metatron ‘‘Mene pitaš? Ja jesam pametan i obrazovan, ali mi se nekako čini da je ovo više tvoj fah.’’ Odvrati mu Džafa razdraženo. Metatron ga pogleda iznenađeno sa namerom da mu uzvrati, a onda shvativši da vremena za svađu nemaju odusta od zamisli te. Njegov pogled ponovo prema zveri bi uperen. A zver, slepa, osakaćena, samo je stajala mirno. Krv crna i dalje joj je iz usta i mesta gde oči bile su joj, liptala. Ali zver na bol nije se obazirala. Pokušavala je da skupi misli, da svest svoju ponovo sastavi, od razbijenih delova, koji kao složena slagalica bili su. I malo po malo, uspevala je u tome. I upravo sada se setila da ima i čulo mirisa. Zato je i besneti prestala. I sluha se setila, pa i osluškivala je. I čula je slabo disanje sa jedne strane. Kao i dva sa druge. Krenuće na onog što bez svesti je. Njega ubiće, pa onda za ostalu dvojicu pobrinuće se.


Nastavak u sledećem postu.....

...nastavak srugog poglavlja.....


וןרטטמ

’’Ide da Azraela ubije! A on nije svestan! Umreće!’’ reče Metatron u panici. A davno nije paniku osećao ’’Čekaj malo. Jer Azrael onaj sa buljukom ruku što me je onesvestio?’’ Džafa je i dalje bio besan ’’Da! Al’ to sad nije važno! Moramo ga spasiti!’’ ’’A što? Jer on mnogo važan?’’ ’’On je..’’ poče Metatron. Hteo je da kaže da mu je Azrael prijatelj, ali umesto toga reče ’’On je arhangel smrti. Naravno da je važan!’’ ’Džafa razmisli jedan tren o ovoj informaciji, pa odluči da ipak vredi Azraela spasavati ’’Pa hajmo onda!’’ reče i potrča. Metatron odmah pođe za njim, i usput se obuče u plamenove.

וןרטטמ

Azrael otvori oči. Sve ovo čudno bilo mu je. Znao je šta znači kad neko onesvesti se, ali nikad to iskusio nije. Nije nikad ni spavao. Nije imao potrebe. Sada je po pri put bez svesti bio, i kad probudio se, osećao se kao da celu noć je pio, pa se ujutro probudio. Mutan mu je bio vid, a glava bolela ga je. Pokuša on da se pridigne na noge, ali ne uspe. Čuo je teške korake koji mu se približavaju, nije pažnju obraćao na to. Nije obraćao pažnju na bilo šta, osim na sebe samog. Potražio je Mač Obsidijanski, i našao ga kako leži na zemlji. On ga uze, i uz pomoć njega na noge se pridignu. I dalje nije video dobro. On zatvori oči svoje i sačeka deset otkucaja srca pa ih otvori ponovo. Video je da mu se oslepljena zver približava. Polako ali sigurno. A Metatrona nema nigde. ’’Mora da mrtav je.’’ Pomisli on, a odmah zatim ’’Kao što ću i ja uskoro biti.’’ Azrael podiže mač i čvrsto na noge svoje stade. ’’Ali ne bez borbe. Pašću, ali do zadnjeg daha boriću se.’’ i spremi se on da napadne. Osećao je već zadah zveri, truli miris njene krvi, kao i senu koja mu se nadvijala preko ramena. Senu koja će postati arhangel smrti kad on umre. ’’Nestani prikazo! Neću umreti još. Moraćeš strpeti se još malo.’’ Reče on, pa mahnu rukom desnicom preko levog ramena svog. Prisustvo koje lebdelo je u vaduhu nestade. Ali zver ostade. I bila je tu. Ni dvadeset lakata daleko od njega. On uhvati Mač Obsidijanski s obe ruke, i pojuri u sigurnu smrt. Skoro sigurnu smrt.


וןרטטמ

Metatron ugleda Azraela na nogama, koji držaše Mač Obsidijanski. I vide ga kako juri prema zveri. I polete Metatron da spasi ga. ’’Taj udarac mu je pomutio pamet. Nema sam ni šanse najmanje.’’ Zver otvori usta. Azrael skoči. I zver bi ga proždrala da ga Metatron ne uhvai samo tren pre nego što to se desilo. Zver bljunu vatru tamnu, i oprlji samo desnu nogu Metatronovu. On posrnu na tren, pa ponovo uzleti, i sleti na vrh građevine jedne sa Azraelom, koji gledao ga je unezvereno. ’’Metatrone! Živ si!’’ ’’Naravno da živ sam! Al’ ti umalo ne poginu!’’ ’’Mislio sam da mrtav si. A ni ja nisam bio u stanju da preživim napad zveri, pa nisam hteo bez borbe da umrem.’’ Iznenada razgovor prekinuše, i obojica skočiše, a mlaz tamne vatre prolete tamo gde do malopre stajali su. ’’Jer neko oružje imaš?’’ Azrael priupita Metatrona dok leteli su oko zveri ’’ Imam. Pokupio sam Oštricu Zvezdanog Svetla što ispusti ti.’’ ’’I gde ti je sad?’’ ’’Videćeš za tren.’’ I zviznu Metatron prodorno. Sve ostalo odigralo se brzinom munje. Zver se okrete prema Metatronu. Džafa skoči s vrha zgrade na zver. Metatron polete prema zveri. Džafa viknu. Zver se okrenu prema njemu. On baci Oštricu Metaronu. Metatron uhvati, i prizva oštricu. Zver otvori usta da proguta Džafu. On prolete pored otvorenih čeljusti, napravivši fintu dok padao je. Metatron uhvati Oštricu s obe ruke. Zver previše kasno shvati nameru ove dvojice. Shvatila je onog trenutka kada Metatron Oštricom probi lobanju njenu. I spusti se on niz nju sekući joj glavu i otvarajući joj vrat postrance. Ona pokuša da zavrišti, ali ne uspe. Metatron spusti se na zemju. Glava zveri, i vrat postrance se otvoriše, i ona pade mrtva uz tresak gromoglasan, a beton popuca. Azrael gledaše iznenađeno kako lako ova dvojica ubiše zver. Možda je bila osakaćena, ali ipak nije zanemarljiva sila bila, a pade od jednoga udarca. A onda shvati ’’Ja i Metatron smo na snagu pokušali da pobedimo. A Metatron i ovaj čovek su to pokušali uspomoć pameti. I oni pobediše, a ja umalo umro nisam. Glup bio sam.’’ Krv crna i smrdljiva prolivala se po tlu a Metatron, čiji oklop bio je uprljan njome, skinu kacigu, baci je na zemlju, razvi kosu i nasmeja se zvonkim smehom angela. ’’Azraele!’’ viknu on ’’Ubismo je!’’ Azrael izvi ugao svojih usana, a to je nešto najbliže smehu što kod njega se moglo videti. ’’Nismo mi je pobedili Metatrone. Vas dvojica pobedili ste.’’ Slete on tad i odšeta do Džafe. ’’Izvini za to što sam te udario.’’ Džafa se nasmeši, i iz sve snage udari rukom desnicom Azraela u bradu. ’’Nema veze.’’ Reče on arhangelu smrti koji ležao je na zemlji ’’Sad smo jednaki.’’ I pruži on onda ruku, da pomogne mu da ustane., a Azrael je prihvati i ustade. ’’Hrabar si. Malo koji čovek sme smrti u lice pogledati, a još ređi su oni koji je i udariti smeju. Ustvari, ti jedini si.’’ Reče mu. Džafa nije baš verovao ovoj dvojici. Posebno Azraelu. Malo je više verovao Metatronu zbog plana koji je smislio. Bio je rizičan, što je pokazivalo da je hrabar, a bio je i pametan, jer nije lako takav plan, za tako kratko vreme smisliti. Ali i dalje mu nije baš mnogo verovao. ’’Da li ste vi stvarno anđeli?’’ Metatron se okrete, pa mu odgovori na pitanje ’’Jesmo. Zar već ti nisam to rekao? I kaže se angeli, a ne anđeli.’’ ’’Ja nisam angel već arhangel Metatrone.’’ Upade Azrael ’’Da. Znam da osetljiv si na titulu tvoju, ali zar to važno je sad?’’ ’’Nije.’’ Ovaj put je Džafa upao Metatronu u reč ’’A sad objasni mi sve ovo malo bolje, hoćeš li?’’ Metatron pogleda Azraela ’’Da kažem mu? Mislim da zaslužuje da zna. Bez njega zver ne bih ubio.’’ Azrael je oklevao na tren ’’Ne bi smeli......Al’reci mu. Zaista zaslužuje da zna.’’ I ispriča onda Metatron ko je on, i ko je Azrael, i šta je ova zver, i kako su oni ovde poslati da je ubiju. Kada Metatron završio je Džafa im i dalje ne verovaše. ’’Znači vi ste anđeli. I vas je ovde poslao bog? Ne verujem vam.’’ Metatron ustade, i odšeta do zveri. Iz usta joj izvuče Askalon. Vrati se do Azraela i Džafe, pa ga zabi u zemlju pred Džafine noge. Koplje na tren bljesnu nebesko plavo. ’’Ovo koplje je sam bog stvorio. Treba uspomoć njega da dokazujem njegovo postojanje?’’ ’’Pretiš li mi?’’ ’’Ne. Ni ja ne volim tog svemoćnika, ali činjenica je sušta da postoji.’’ ’’Na ovom svetu odavno nema vere. Ljudi nemaju vere ni u sebe, a kamoli u nekog boga kojeg nikada videli nisu. Evo, plaše se da izađu iz stanova. I vojska se plaši. A i ne krivim ih. Vojska možda ima oružje, ali su to sve mladići koji su skoro svu, ako ne i svu, porodicu izgubili u pedesetogodišnjem ratu. A ovi ljudi u zgradama, a i nema ih mnogo, ni to nemaju. Tek pre pet godina se završio taj rat, a većina ljudi je od rođenja znala samo za to. I kad je konačno prestao, desi se ovo. Naravno da će biti uplašeni. Uplašeni su i kad vide pušku u ruci koja nije njihova. Uplašeni su kad vide nekog stranca, nekog novog u gradu. Plaše se sopstvene senke, i osvrću se svake dve sekunde kad nisu u sigurnosti svojih domova. Plaše se da će ovaj mir prestati, i da će sve ponovo biti kao pre, ili još gore.’’ Džafa uzdahnu ’’Ova planeta nema više ni nade ni vere. I dugo toga neće biti. Čak i da vide samog boga svojim očima, oni ne bi imali vere.’’ ’Metatron je znao. Nekako je znao kako je to. Kako je to izgubiti sve. Nije znao kako je to znao, ali znao je. Nekad u svom ljudskom životu i on je taj bol osetio. A sad više nije znao zašto ga je osetio, i zašto i dalje oseća taj bol duše. Više nije bilo sećanja. Samo bol. Azrael je slušao Džafu, ali nije mu bilo jasno. On nije smatrao smrt tužnom, tragičnom, il obeshrabrujućum. Patetičnom, možda, ali ne tužnom. On je video toliko različitih smrti, toliko da su mu sve isto izgledale. Ali prevashodno on je tako mislio o smrti zato što nikad nikoga nije voleo. On je lišen svih osećanja bio, jer takav jedan arhangel smrti biti mora. ’’Nekad je bilo vere na ovome svetu.’’ Nastavi Džafa ’’Ali ta vera je nestala. Crkva koja je veru u tog boga vašeg propovedala je i započela rat koji je od ove, nekad lepe planete pune zelenila, plavog, čistog neba načinio ovo što je sad.’’ On pogleda u zamračeno nebo. Takvo je bilo stalno. Noću zvezde nisu bile vidljive, a danju, čak i kad su sva tri sunca sijala, jedva da je bilo svetla ’’Planetu suve zemlje, tamnoga neba, razrušenih gradova, beskrajnih polja grobova, i straha. Zato nemojte mi pričati ništa. Bog je napustio ovaj svet pre pedest godina. A možda i ranije, samo što je prošlo vremena dok se to nije počelo primećivati. A sad odlazite, šta god da ste, angeli ili demoni, briga me.’’ Džafa se okrenu da ode. ’’Ti se ne plašiš.’’ Reče Metatron, a Džafa se okrenu ’’Šta?’’ ’’Ti se ne plašiš.’’ Ponovi Metatron ’’Borio si se sa nama protiv ove zveri kad čuo si da će možda ceo svet ovaj uništen biti. Da se plašiš, pobegao bi. Da nemaš nade i vere za ovaj svet, odustao bi, i bilo bi te briga da li će uništen biti.Izgubio si sve, i osakaćen izašao iz tog rata, a ipak nisi izgubio nadu kao svi drugi.’’ ’’Nada umire poslednja. A moja je na izdisaju. Kao i ja.’’ ’’Al ipak je tu. I mogao bi da je na druge ljude preneseš. Mogao bi da vodiš narod sveta ovoga. Samo kad bi hteo mogao bi da učiniš da veruju u sutra. U bolje sutra. U lepše sutra.’’ Azrael samo sa strane gledaše, i slušaše ovaj razgovor. Nije mu bilo jasno zašto Metatron pokušavao je da učini nešto za ovaj svet, kad mu to neće doneti nikakvo dobro. A osim toga, ljudi ne mogu uraditi drugačije od onoga kako im je bog odredio. ’’A šta ti znaš o tome.’’ Reče Džafa ’’Ti nikad nisi osetio bol gubitka nekog voljenog. Ti nisi ljudsko biće, i ne možeš znati ništa o tome.’’ ’’Ali znam! Jer pre nego što postao sam ovo što sad sam, i ja čovek kao i ti bio sam! Sećanja mi je bog oduzeo kad u angela me je pretvorio, ali moja duša i dalje oseća taj bol. Bez obzira na to što više se moj razum ne seća zašto. Ali to prošlost je. I ne može se večno za mrtvima žaliti. Jer i ako si živ, mrtav si ako sa životom ne nastaviš. Ovi ljudi su takvi. A među njima ti si jedini koji nisi takav. Proživeo si sve što i oni, a opet nisi kao oni. Pomozi im da i oni dalje nastave. Ne da u prošlosti žive kao sad.’’ Džafa se okrete. ’’U pravu je.’’ Pomisli gledajući u tle ’’Ne može ovako večno ostati. Neko mora da promeni ovo. Možda to i nisam ja, ali nikad neć saznati ako ne pokušam.’’on podiže pogled ’’Istinu govoriš. Pokušaću nešto da promenim na ovom svetu. Čak iako ne uspem neću žaliti, jer ću znati da sam makar pokušao. Biće teško, ali to i nije bitno. Svaki početak je težak.’’ ’’ Drago mi je da to shvatio si Džafa. Srećno. Mi sad ići moramo. I predugo zadržali smo se ovde. Zbogom.’’ ’’Neka bude doviđenja. Možda se ponova sretnemo.’’ ’’Sa mnom ćeš se sigurno sresti, makar još jednom.’’ Reče Azrael ’’’Ali možda se ipak sretnemo i pre tvog sudnjeg časa. Čudni su putevi božji.’’ I nestadoše. Džafa je gledao u mesto gde su njih dvojca do malopre stajali, i u lešinu, pitajući se da li je sve ovo san. ’’Nije važno da li je ovo san, ili java.’’ Pomisli ’’Bilo šta da je, otvorilo mi je oči. Posle dugog bauljanja po mraku izašao sam na svetlost.’’ Nije znao odakle da počne. Toliko toga mora da se uradi. ’’Nije važno odakle ću početi. Važno je da se počne. Pet godina u mestu mora da se nadomesti.’’ i s’ ovim mislima uputi se prema istočnom delu grada. Nije baš bio siguran šta će tamo naći il’ uraditi, al’ znao je da će biti nešto dobro.

וןרטטמ

Iz lešine zveri izađe nešto. Imalo je telo. Telo crnje od mraka. I dušu crnju i od toga. Osećalo je samo mržnju i bes. Želelo je samo osvetu. Nekad nije bilo takvo. Nekad je bilo svetlo, dobro, milosrdno i želelo je najbolje za sve. Ali to se promenilo. Toliko puta, tokom milijardi milenijuma je bilo ubijano i svedeno na skoro ništa, i ponovo postajalo nešto, i vaskrsnulo, samo da bi ponovo bilo ubijeno. Toliko puta bi mu se razum raspao, i ponovo sastavljao usput gubeći deliće. Deliće koji su bili ljubav, vera, nada, želje, snovi... da bi na kraju ostali samo mržnja i bes. Ono raširi krila od crnog dima i odlete sa te planete, putujući brzinom mraka. Putujuči da nađe osvetu, i da se konačno smiri. Jednom za svagda.



I...to je to.....sad kritikujete, kolko god želite....il makar pročitajte...

Pa.... :dry: vidim da ima "puno" intersovanja, al nema veze....ja sam veliki optimista pa ću postaviti i treće poglavlje.....

Ovo nije celo treće poglavlje već samo jedan deo....ostatak ću postaviti kasnije.....

Upozorenje: ja nisam baš najbolji pesnik, i pesme koje su udenute u priču, nisu baš savršeno napisane, i definitivno ih nećete razumeti pošto je potrebno pročitati ceo roman da bi mogli da ih razumete u potpunosti.



III

’’Ne!’’ reče čerubim koji čuvao je vrata palate božje ’’Unutra ući ne možete!’’ ’’Da li želiš da pre vremena umreš?’’ preteći odgovori mu Azrael ’’Azraele, ja više boga bojim se nego tebe. Ne možeš me pretnjama tvojim uplašiti. A sad idite. Kad bude ponovo dozvoljeno ući, pozvaću vas ja.’’ Videše Metatron i Azrael da ući neće, pa odustaše i odoše.

וןרטטמ

Na trećem nebu, puno angela lutalo je unaokolo, svojim poslovima zaoukupljeno. Metatron sede. Azrael stajao je pored i gledao ga. I svi angeli, jedan po jedan, zaboraviše svoje brige, i uperiše poglede i misli svoje ka Metatronu. ’’Kako smeš?’’ reče Azrael. ’’Ako nemožemo doći mi do njega, on doći će do nas.’’ Mirno reče Metatron. ’’Previše rizikuješ Metatrone. Misliš da on i drugi put zažmuriće na ovaj prekršaj tvoj?’’ ’’Dva oka ima. Prošli put na jedno zažmurio je, a ovaj put na drugo bi mogao da obnevidi.’’ Znao je Metatron da mnogo rizikuje. Ali nije drugog načina video. Morao je razgovarati sa bogom gospodom. Masa angela raznih već okupila se oko njega. A onda izađe jedan iz mase i ispred Metatrona sede. Bejaše angel taj obavijen oblacima. Njegovo lice beše duga, a oči beskrajna neba plava. I svetlost kojom isijavaše beše svake boje, a opet nijedne. I beše njegova kosa od morskih talasa i pene. Angeli ostali raziđoše se. Jedan angeo koji krši božja pravila, zanimljiv prizor je. Dva opasan su. Azrael ostade jedini pored dvojice angela koji sedeli su usred kraljevstva nebeskog, gde to samo bogu dozvoljeno bilo je. I gledale su oči nebeske u oči vatrene. I gledale su oči vatrene u oči nebeske. ’’Ko si ti, hrabri angele? Nikad video te nisam, a angele sve poimence znam.’’ Metatron reče i prekide ćutanje. A angeo plavi ne reče ništa. Već zapeva. A muzika uz koju pevao je nije se čula. Osećala se u vazduhu.

Svi koji okusiše zabranjeno voće padoše
Zato što zabranjeno saznadoše
Dušo jadna što sluga si dušmaninu svom
Istina umrla je u svetu tvom
Ne poznaješ samoga sebe
Ne ostaju ni sećanja na tebe
Duboko zakopana su sada
Unutar sebe... traži ih sada!
Majko i oče
Gafe i Ambisu
Duša prokleta plače
Oni sve na kocku stavili su
Početak i kraj
Život i smrt
Pakao i raj
Pustara i vrt
Sve isto je zar ne?
Teče reka vremena beskrajna
Bez konca i kraja
I sudbina očajna
Ponavlja se stalno
Sin ponovo oca ubiće
I zauzeti njegovo mesto
Naslednik trona biće
onaj koji tajnu sakriće
Zvezde iznad
Zemljo ispod
Bol ostaje za sva vremena
A ljubav i duže
A sad moj druže
Zbogom tebi
Istinu potraži u sebi
Okreni tok sudbine

Azrael i Metatron ostaše bez reči posle pesme ove, zapanjeni glasom angela, koji beše lepši od bilo čega što dotad čuli su. ’’Kako ti je ime angele plavi?’’ konačno izgovori Metatron. A angel opet zapeva.

Moje ime uzvikuju morski talasi
Kad o stene se razbijaju
Moje ime šapuće vetar
Kad duva kroz granje
U svemu moje ime naći ćeš
Jer ja sve sam, a opet ništa nisam

I angel plavi nestade u kovitlacu morske pene, oblaka, i vetra. A ostavi za sobom toplotu prijatnu, koja ostade u vazduhu. A Metatron i Azrael pitaše se ko je on.

וןרטטמ

Železni je bio zaokupljen svojim mislima. Mislio je o svemu što bilo je. I šta sve još može biti. Iza njega je stajao Čarnooki i razmišljao o istome. Sinji je doleteo niotkuda, sav obavijen u plavo. ’’Ne znam da li shvatio je. Teško mu je da shvati ono što rekao sam mu.’’ Saopštio im je. Čarni ga pogleda, a Železni ostade zadubljen u svoje misli. ’’Shvatiće jedanput. Kad, to samo od njega zavisi.’’ Reče Čarnooki sa primesom razočaranja u glasu. Očekivao je da naslednik trona lakše shvatiće. Mnogo se očekivalo od tog Naslednika Trona. A dosad je uradio tako malo. Železni se okrete. ’’Nemaš pravo da osuđuješ ga. Uradio je više nego ti.’’ Reče teškim glasom koji je zvučao kao zveckanje metala. ’’Nisam osuđivao ga. Zašto misliš to?’’ reče Čarnooki. ’’Nisi to rekao. Ali si pomislio. Znam šta misliš Čarnooki. Ništa od mene sakriti ne možeš.’’ Sinji ih je samo posmatrao ne rekavši ništa. Nije podržavao ni jedno od njihova dva mišljenja. Nije mislio ni da je Naslednik Trona svemoguć, niti da je nesposoban. On je smatrao da Naslednik Trona ima veliki potencijal, ali da ga ne iskorišćava dovoljno. ’’Voleo bih da mogu da mu kažem istinu. Pravu istinu. Ali avaj ne mogu. Nadam se da će shvatiti sam.’’ Mislio je on. Železni se ponovo okrenu svojim mislima. Čarnooki je bio besan. Železni je mogao da mu gleda u um sa zastrašujućom lakoćom. On nije mogao ni da zagrebe površinu njegovog. ’’Ne besni.’’ Reče Železni., pa se vrati svojim mislima. Sinji je mogao da oseti šta on misli. Samo površno, ali i to je bolje nego ništa. Takođe, ako bi se potrudio, mogao je neke svoje da sakrije. Železnom se ovo nije dopadalo, ali je trpeo. Sinji je bio jedan od najboljih. Posle njega samog naravno. Ali neće morati da trpi još dugo. Sve ovo se približava neminovnom kraju. I kakav god bio jedno ostaje isto. Više neće biti nijednog od njih. I to je bilo u redu. Njihova svrha će biti ispunjena. ’’Čarnooki.’’ Reče on ’’Idi i uradi ono što smo se ranije dogovorili. I ti sinji. ’’ ovde zastade pa doda ’’I ako naletite na Ognjenog, dovedite ga. Želeo bih da ga vidim. I javite Magli da požuri. Kasni sa ispunjenjem zadatka. Naslednik Trona će mu promaći. A i sami znate da to mora da se uradi tad, ili propada.’’ ’’Da.’’ Reče Sinji ’’Da.’’ Reče Čarnooki. I oni odoše. A Železni ostade. ’’Uskoro.’’ Pomisli on ’’Uskoro će se sve razrešiti. I nadam se da će se istorija ponoviti. Ovaj put za dobro svih sedam kraljevstava.’’ I nestade i on. A mesto na kome su bili nestade s njim.

וןרטטמ

Ognjeni je sedeo na steni koja se uzdizala usred mora. Igrao se sa plamenom koji mu je titrao na dlanu. Crvena kosa mu je stajala mirno iako je slani morski vetar duvao svom silinom. Plamen na njegovom dlanu je goreo postojano. Njegove pogled je bio uperen u daleki horizont kojem se približavalo sunce, a nebo je polako poprimalo crvenkastu boju. Boju plamena u njegovim očima. Osetio je Sinjeg, pre nego što ga je video. Mnogo pre nego što ga je video. Sinji je dobro krio svoje misli, ali nije mogao sve da ih sakrije. Ognjeni je osetio nekoliko. Odnosile su se na njega. To mu se nije sviđalo. Sumljao je da Železni i dalje ima onu ludu ideju da može da mu naređuje. I sad je poslao svog slugu da ga nađe. Znao je Sinjeg od ranije. To se podrazumevalo. Oni njegove vrste su se znali međusobno oduvek. Ali je ipak Sinjeg poznavao malo bolje. Dovoljno da zna da on ne deli u potpunosti mišljenje Železnog. Nije mu bilo jasno zašto je neko kao Sinji uopšte ostajao uz Železnog. Ali to sad nije bilo glavno pitanje zar ne? Kolko god on poštovao Sinjeg, njih dvojica du bili na suprotnim stranama. I sad mora biti ono što biti mora. Bez obzira na sve.

וןרטטמ

Sinji je oseti Ognjenog pre nego što ga je video. Mnogo pre nego što ga je video. Ognjeni je dobro krio svoje misli. Sinji nije uspeo da oseti nijednu. Ali uprkos tome znao je da Ognjeni zna da on dolazi. I da zna zašto. Kao i da mu se to sigurno nije sviđalo. Sinji je poznavao Ognjenog od ranije. Oni od njihove vrste se svi međusobno znaju. Ali on je ipak poznavo njega malo bolje nego ostale. Dovoljno dobro da zna da Ognjeni ne podnosi Železnog. Kao i da njih dvojica imaju potpuno suprotna mišljenja. Ali su ipak imali isti cilj. Stoga je Sinji mislio da bi oni trebalo da budu na istoj strani. I on sam, kao i Čarnooki, nisu se u potpunosti slagali sa Železnim, ali ipak rade sa njim zato što im je cilj isti. Mora da ubedi Ognjenog u to. Potreban im je.

וןרטטמ

Čarnooki nije ni izbliza bio zadovoljan. Magla mu je izmicao. Kretao se brzo. Retko si mogao da se zatekneš na istom mestu kao i on, osim ako on to ne želi. A čak i da stojiš pored njega, velike su šanse da ne bi ni znao da je tu. Zaista je opravdavao svoje ime. ’’Znam da si tu!’’ viknu Čarnooki ’’Pokaži se!’’ nije bilo odgovora. On pokuša svoj ultimativni argument ’’Železni te traži! Kaže da kasniš sa misijom!’’ i dalje ništa. ’’Pa dobro.’’ Pomisli on ’’Ovo je poslednje što imam.’’ On udahnu, iako nije morao, pa uzviknu ’’Ako si takva kukavica, i nesposobnjaković onda....’’ fijuk, a sledećeg trena i čvrst stisak snažne ruke oko njegovog vrata, ga prekide. Vlasnik ruke je bio visok, bled, sive kose, i veoma besan. Čarnooki je baš na ovo poslednje i računao. ’’Kako si me nazvao!’’ reče šuštećim glasom ’’ Ti ništavni crve! Mogao bih jednom rukom da te zgromim!’’ ’’Ali ne smeš...’’ procedi čarnooki na jedvite jade. Maglina vilica zatitra, on podiže Čarnookog u vazduh jednom rukom, pa ga ispusti. ’’Ne smem. Ali jednom ćeš naići na nekog ko će smeti.’’ Reče on. Čarnooki se nasmeja. ’’Zar ima neko ko može našu vrstu da nadjača? Ni angeli ni demoni, a kamoli ljudi, nam nisu dorasli.’’ Magla ga oštro pogleda ’’Nikad ne potcenjuj svoga protivnika, ko god da je. To ti može biti poslednje što ćeš uraditi.’’ Čarnooki htede da odgovori, ali se ne usudi. Magla možda ne sme da ga ubije, ali bi smeo da mu nanese bol. Mnogo bola. ’’Rekao si da me Železni traži?’’ reče Magla. ’’Da.’’ Odgovori Čarnooki kratko. Nije imao hrabrosti da kaže nešto duže. ’’Dobro. Idem do njega. A ti nastavi sa svojim zadatkom. Za moj se ne brini. Izvršiću ga na vreme.’’ I nestade. A Čarnooki stajaše tamo neko vreme pa i on nestade.

וןרטטמ

Metatron stajaše na prvome nebu i Azrael stajaše pored njega. ’’Ko beše taj angel što pevaše tako divno? Ti znaš ime svakog ko živ je, pa reci mi.’’ Progovori Metatron. Azrael uzdahnu duboko. Nije znao da li trebao bi da kaže mu. Ali ipak reče mu ’’On angel nije. I neznam ime njegovo jer u knjizi živih nije.’’ ’’Pa šta je ako angel nije? Čovek sigurno ne.’’ ’’On je jedan od onih što ih Celestialima prozvaše. A još zovu ih i Deusi, ako ikad čuo si.’’ ’’Nisam Azraele ni za jedno od ta dva imena čuo.’’ ’’A onda možda čuo si da zovu ih i Kamijima i Hourijima i Garudama i Sinovima Božjim i Vilenjacima i Vispovima i još mnogim imenima što se nabrojati ne mogu. Ali najčešće ipak, Celestialima zovu ih.’’ ’’A ko su oni u stvari? To mi reci. Mnoga imena kojima zvali su ih ništa ne znače mi.’’ Arhangel smrti stade. Razmišljao je. Ovo Metatron možda ne treba da zna. A možda i treba. ’’Ne znam čak ni ja ko oni su zaista, i koliko ih je.’’ Reče na posletku Azrael ’’Znam ovoliko. Oni mogu menjati oblike kako požele, i njihov pravi oblik nepoznat je. Poznato je da ima ih više. Zna se za Sinjeg, Ognjenog, Senu, Iskru, Železnog, Maglu, Smaragdnog, Mesečara, i mnoštvo drugih. Njihove moći, čak i onih najslabijih daleko prevazilaze moći bilo kojeg angela, arhangela, pa čak i serufima. Neki kažu da ako bi se svi oni udružili, da bi mogli da poraze samoga boga.
Ali zna se da oni to uradili ne bi čak i kad bi mogli. Jer svi Celestiali dobri su. I nikad ništa ubili nisu. Osim jednoga. A njegovo ime prokleto je Sena. On pokušao je nešto ali uspeo nije, jer ga je Iskra, Celestial moćni zaustavio. Iskra nosio je oružje moćno, Čekić Koji Lomi Svetove, a Sena nosio je Oštricu Najcrnje Ponoći. I u njihovoj borbi obojica nestali su. I otad, Celestiali se skoro ni ne pojavljuju.’’ Metatron pomno Azraelovu besedu slušaše. A kad ovaj završi on reče ’’A kako oni nastali su? Da li bog ih je stvorio?’’ ’’Ne.’’ Odgovori mu Azrael ’’Nije ih bog stvorio. Niko do njih ne zna kako oni nastali su. Čak ni sam bog.’’ Metatron razmisli na tren pa reče’’Ili možda zna. Samo što ne želi reći.’’

וןרטטמ



Nadam se da ću sad konačno dobiti neke komentare i savete...Ajde ljudi....pomozite mi malo....

I, evo mene opet, nastavljam da postavljam, iako ne dobijam niti jedan komentar, al nema veze......

Sledeći deo trećeg poglavlja....ostatak ću postaviti za koji dan....




Plašio ih se. Oduvek. Ali njihov savet trebao mu je, sad više nego ikad. Rizik je bio veliki za savet mutan, koji od njih će dobiti ali...bolje to nego ništa. Nadao se da ovaj put jasniji će biti u svojoj besedi. Prošli put shvatio ih je kad je već prekasno bilo. ’’Šta želiš ovoga puta? Opet savet naš želiš ti, zar ne? ’’ rekoše duše ambisa. Mnoštvo koji su jedno, u večnosti mračnoj. ’’DA.’’ Reče bog ’’OPET SAVET TRAŽIM VAŠ, JER U NEDOUMICI SAM GRDNOJ.’’ ’’Ti misliš da mi tek tako kazaćemo? Smešno biće.’’ ’’VI STE TI KOJI SMEŠNI STE! NISTE ČAK NI ŽIVI, A BLAŽENSTVO SMRTI USKRAĆENO VAM JE, I VEČNO OVDE OSTAĆE TE! ZATO PRIČAJTE PROKLETE DUŠE!!!’’ ’’Ne vidiš da ono što ti kao našu slabost navodiš ustvari prednost naša je u trenu ovom? Ti pretiti nam ne možeš, jer ništa od ovoga gore, ne može nas snaći.’’ Zabrujaše milijarde glasova koji zvučali su kao jedan. Bog je svetleo u tami ambisa beskrajnog, ali to ne beše tama. Jer tama nedostatak svetlosti je, a ono što u ambisu bilo je, ime imalo nije, ali to tvar, od svetla suprotna potpuno je. ’’Reći će mo ti kao i obično ako zagonetku našt rešiš. I ako nas nagradiš naravno, jer ni mi besplatno ne radimo.’’ Bog je mrzovoljan bio. Uvek je morao njihovu zagonetku da reši. Svaki put drugaćija bila je, i nimalo laka. Nekoliko puta velike nagrade ponudio im je, samo da zagonetku rešavao ne bi, ali nije vredelo. Ako su u nečemu uporne ove duše proklete to su zagonetke njihove. ’’RECITE DUŠE PROKLETE! POSTAVITE ZAGONETKU SVOJU!’’ zagrme on konačno. U nekome drugom trenu, možda i pristao ne bi, ali sada su mu potrebni. ’’Evo zagonetke naše za tebe. Ako rešiš je savet naš dobićeš.’’ Začu se onda brujanje, cepanje stvarnosti, dok duše ambisa smišljale su zagonetku. A onda zvuk prestade, i progovoriše ’’Zagonetka ova dva odgovora ima. Ako oba kažeš nam, zaslužićeš savet naš : ’’Šta je to ujedno i najveći blagoslov i najveće prokletstvo u celome univerzumu?’’ bog razmisli o ovome i pomisli da odgovora nema. Ni jednoga a kamoli dva. A onda seti se oba odgovora shvatvši svoju slepost. Onda odgovori im ’’PRVI ODGOVOR PROKLETE DUŠE JE ŽIVOT, A DRUGI SMRT. VI OD SVIH BIĆA NAJBOLJE ZNATE OVO.’’ Duše ambisa zaćutaše na odgovor ovaj. Brujanje se pojavi, ponovo, jer razmišljale su duše proklete. A to brujanje beše ustvari mnoštvo glasova, koji govorili su i raspravljali se. Milijarde milijardi glasova, u praznini toj beskrajnog. I onda konačno utihnuše, pa progovoriše kao jedan ’’Tačno odgovirio si na zagonetku našu, iako očekivali nismo da tako brzo to uradićeš. Možeš tražiti savet od nas, za određenu cenu. Reci ponudu svoju, a mi ocenićemo da li odgovara nam.’’ Bez imalo oklevanja, iznese bog ponudu svoju ’’DAĆU VAM DA SE OSEĆATE KAO DA STE ŽIVI I DA SEĆANJA VAŠA NA ŽIVOT OŽIVE NA DESET OTKUCAJA SRCA. TO JE PONUDA MOJA.’’ Začu se smeh duša ambisa, prazan i bez emocija, koji kroz ambis beskrajni odzvanjao je. ’’Ti misliš da to dovoljno je? Ponekad nas zaista začudiš nesrećni stvore. Moraćeš više da ponudiš od toga da bi naš savet dobio.’’ Rekoše duše proklete. Ponuda im se sviđala nije. ’’VI PONUDU MOJI ODBIJATE? SVIH PROŠLIH PUTA ISTA JE BILA I PRIHVATISTE JE ONDA, PA ŠTO NE I SAD?’’ besan beše bog što ovakvu drskost od ovih prokletnika doživljavao je. ’’Ovaj put za naše usluge premala je. Ovog puta potrebnija ti je pomoć naša i zato mi tražimo više nego što ranije tražili smo. A sad daj više il’ idi bestraga ti nazovi svemoćni i svevideći, što od nas prokletih pomoć išteš!’’ usudiše se da podviknu duše ambisa. Želele su više od puke iluzije života, koju dosad dobijale su. A bog beše ljut što podviknuše na njega, i što njega ucenjuju ovi osuđeni na večnu tamu. Ali izlaza imao nije. Morao je više da im da. To koštaće ga, al’ više bi ga moglo koštati da bez njihovoga saveta ostane. ’’PETNAEST OTKUCAJA SRCA. TO JE POSLEDNJA PONUDA MOJA.’’ Reče on. ’’Ne.’’ Rekoše duše ambisa ’’Ne želimo kao nagradu našu, bednu iluziju života. Ne više. Želimo da živimo! Da nas vratiš u gaf, odakle vratićemo se u novorođena tela i živeti ponovo! Dosta si nas iskorišćavao, i plaćao nas prividom kratkotrajnim, uzimajući za sebe slavu! Ovaj put ako želiš da znaš, dozvolićeš nam početak novi. Il’ to, il’ bez odgovora ostaješ.’’ Isprva sablaznu se bog ponudom ovih duša prokletih. Jer ako vrati ih u svet ljudi, neće imati više od koga savet da traži. A onda shvati da ovaj savet mu treba očajnički i da oni davali su mu savete za privid, svih prošlih puta, samo čekajući ovaj trenutak. Trenutak kada će mu pomoć njihova trebati toliko, da daće im bilo šta. I sad došao je tren taj. ’’NE! KAKO SE SAMO USUĐUJETE DA TRAŽITE OD MENE TAKO NEŠTO! SADA ODLAZIM JA, A VI RAZMISLITE DA LI I SLEDEĆI PUT OVO TRAŽIĆE TE!’’ blefirao je bog, nadajući se da ovo uspeće, jer ako ne uspe moraće im dati ono što ištu. On se okrete da ode. ’’Čekaj!’’ očajnički uzviknuše duše ambisa. Blef je uspeo. ’’Povlačimo ponudu našu! Nemoj ići! Ne ostavljaj nas u tami ovoj!’’ bog se okrete i reče ’’DA LI ĆETE RADITI ZA PREĐAŠNJU PONUDU MOJU?’’ ’’Da. Uzećemo ponudu tvoju.’’ ’’ONDA DOGOVORENO JE. KUNEM SE OVDE U AMBISU DA MOJ DEO POGODBE ODRŽAĆU, A SAD PRIČAJTE.’’ Sačekaše tren duše ambisa, pa progovoriše, zapevaše. Pakleni hor izgubljenih duša pevao je pesmu, zagonetku, proročanstvo, uspomoć sećanja na on što tek treba da bude, a što je za njih već bilo i prošlo.

Sin ubi svoga oca
I postade otac, a otac sin
I opet sin ubiće oca koji
mu sin nekad beše
Nebesa trešće se od
Siline pada tog
I vlast nad njima kod
Sina biće tvog
Šala će biti propast
Glupost će ta biti kraj
Propašće tvoja vlast
Čovek angel će biti taj

’’STANITE!’’ viknu usred pesme bog i pesma utihnu. ’’DOVOLJNO STE REKLI. ZNAM ŠTA TREBA DA RADIM. DOSTA STE REKLI.’’ ’’Ali završili nismo! Još imamo da kažemo šta!’’ ’’REKOH DOSTA! EVO VAM NAGRADE! A SAD ODOH.’’ I dade im nagradu i ode. ’’Budala. Puno koštaće ga to što nas nije do kraja saslušao. Ali to njegov izbor je.’’ A iz ambisa je sa bogom otišlo još nešto. Nešto opakije od bilo čega poznatoga.

וןרטטמ

’’Maglo, stigao si.’’ Reče Železni, dok stajao je do kolena u belom hladnom snegu visoke planine Treklah. Magla je lebdeo iza njega. ’’Naravno. Čuo sam da si me tražio.’’ ’’Jesam. Kasniš sa onim što trebao si uraditi.’’ ’’Ne kasnim. Imam dovoljno vremena. Uradiću to, i uradiću to na vreme.’’ Magla je bio malo besan. Mrzeo je to što ga Železni stalno opomonje i potcenjuje. ’’Potrudi se da to uradiš na vreme. Mnogo zavisi od toga.’’ Železni pogleda u njega preko svog levog ramena ’’Razumeš?’’ ’’Da.’’ Magla je sakrivao svoj bes. ’’Železni,’’ reče Magla, a hladni vetar dunu jače, zavijorivši njihove kose ’’pripazi na onog Čarnookog. Može biti opasan. Podseća me on, i telom i duhom na Senu. Pazi ga se.’’ Železni se nasmeja, slabašno. ’’Ti zaista misliš da on može biti neka pretnja meni? Molim te ne pričaj besmislice. On je slab, i potpuno meni poslušan. Ionako nema drugog izbora. Nema kvalitete kakve je imao Sena. Nije ni pametan, ni lukav, a nema ni tračak te moći. Šta on može?’’ Magla odmahnu glavom. ’’Sećaš se prve stvari koju nam je Iskra rekao? ’’Nikad ne potcenjuj svoga protivnika, ko god da je. To ti može biti poslednje što ćeš uraditi.’’ Izgleda da si zaboravio na to.’’ Železni se ponovo nasmeja ’’Iskra je bio glup. Zato je i nestao. Ne mogu da verujem da još poštuješ ono što je govorio. Idi sad! I prestani da bulazniš!’’ Magla proguta svoj odgovor na ovo, i samo reče ’’Da.’’ I ode, a Železni ostade da stoji na vrhu planine, usred snežne oluje koja je postajala sve jača.

וןרטטמ

Ognjeni je sedeo na steni koja se uzdizala usred mora. Sinji je stajao na vodi, iza njega. ’’Došao si da me ubediš da vam se pridružim, zar ne?’’ reče Ognjeni glasom koji je bio pucketanje vatre, i dalje se igrajući sa plamenom na njegovoj ruci ’’Znaj da me nećeš ubediti. Možeš odmah da odeš. Nemoj gubiti vreme.’’ Sinji ni ne trepnu. I mislio je da će Ognjeni reći tako nešto. ’’Trebalo bi da nam se pridružiš.’’ Reče on glasom, koji zvučao je kao razbijanje talasa o hridi ’’Cela naša vrsta bi trebalo da se ujedini, kao nekad pod Iskrom. Svi imamo isti cilj, pa zašto onda radimo jedni protiv drugih?’’ Ognjeni, nije mislio kao Sinji. Makar ne potpuno. ’’Ne možemo sad da se ujedinimo pod Železnim kao nekad pod Iskrom. Železni nije dobar vođa. Njegov moto je ’’cilj opravdava sredstvo’’ a to nije moto dobrog vođe.’’ ’’’Ti bi, kao bio bolji vođa od njega?’’ ’’Bio bi. Ali ni ja nisam dobar vođa. Jedini od naše vrste koji je bio dobar vođa, i koji jedini može da nas vodi je Iskra. Niko drugi do njega.’’ ’’Ali njega nema!’’ viknu Sinji, očito uznemiren ’’Razumeš li?! Njega nema više! I ne vraća se! Moramo se ujediniti, ili nikad nećemo dostići cilj zbog kojeg postojimo! Razumeš li ti to Ognjeni!? Razumeš li!’’ ’’Razumem.’’ Mirno mu odgovori Ognjeni, potpuno mirno, ne prestajući da se igra sa plamenom, koji goreo je na dlani njegove desne šake. ’’Ali moraš priznati da niko drugi nije sposoban da uradi ono što je Iskra uradio. Posebno ne Železni.’’ Sinji je besneo. Odbijanje Ognjenog da im se pridruži mu je već dojadilo. ’’Dosta mi je.’’ Reče on tiho, ali odlučno, dok vetar mu je viorio kosu od morske pene ’’Sada ćeš nam se pridružiti milom ili silom.’’ Ognjeni izbeči oči. Sklopi desnu ruku u pesnicu i ugasi plamen koji je goreo na njemu. On ustade, i okrenu se prema Sinjem ’’Nemoj to da radiš. Nemoj.’’ Reče on ’’Ako nećeš svojom voljom da nam se pridružiš moraću da te nateram. Nema drugog načina.’’ ’’Ne želim da bude ovako. Razmisli pre nego što...’’ ’’Ne! Sada te pitam: Da li ćeš nam se pridružiti?’’ Ognjenom je bilo teško da izgovori ovu reč, jer je znao šta će se desiti. Ali ipak je rekao ’’Ne.’’ ’’Tako dakle. Onda mi ostaje samo jedno.’’ I Sinji pojuri na Ognjenog.

וןרטטמ

Valstar je bio siguran da mora ovo da uradi. Ovo će mu doneti dovoljno moći za osvetu. Dovoljno moći za bilo šta. On završi sa iscrtavanjem kruga oko obrnutog septograma. On ugasi svetlo i upali sveće. Sve je bilo spremno. On stade tačno ispred kruga, na obeleženo mesto. Onda podiže ruke, pa poče da peva

Zveri iz Ambisa mračnog
Zovem te sada ja
Zveri suda strašnog
Tebe, jednog iz mnogobroja
Dođi k’ meni mračno biće
Što u zatočeništvu bivstvuješ
Moć tvoja moje oruđe biće
Nemoj više da se kriješ
Moj krik nek’ te vrati
U ovaj svet
Koji će plakati
Zato što će bit’ proklet
I daj mi moć svoju
Da izvršim volju tvoju
Da okončam živote sve
Da svi umru osim mene!

Krug sa obrnutim septogramom zasvetli ljubičast, a samo tren kasnije buknu u plamen iste boje, tako visok da je dosezao krov te ne tako niske prostorije. Valstar koji nije očekivao ikakav rezultat, zakorači jedan korak unazad, uplašen i zapanjen. A onda se seti da nije gotovo. Da mora da uradi još jednu stvar. On gurnu ruku u svoju odoru i izvadi jednu plastičnu posudu. Kad je podigao poklopac on gurnu ruku u nju i izvadi srce. Ljudsko srce. Suza mu pođe iz kraja levog oka. Ovo je srce žene koju je voleo. Njega je morao da baci u vatru da bi ova magija uspela, i da bi mogao da je osveti. On zatvori oči jako, pa ih ponovo otvori i obrisa suze rukavom leve ruke, pa priđe vatri koja je gorela ne smanjenim intenzitetom. Ruka mu na tren zadrhta, pre nego što je bacio srce u plamenove. Oni buknuše još jače, postavši skerletni, kao krv, a onda ponovo postaše ljubičasti, i polako se ugasiše, ostavivši samo dim. ’’Niko još nije uspeo ovo.’’ Pomisli Valstar ’’Ja sam prvi! Moje ime će biti zapamćeno zanavek!’’a dim se polako razilazio. Kada ga je nestalo, u krugu je stajao jedan čovek. Ustvari, samo je tako izgledao. Koža mu je bila bleda, skoro bela, kakva mu je bila duga kosa koja mu je padala do zemlje. Klečao je, i lice mu se nije videlo od kose koja ga je potpuno prekrivala. Valstar nije očekivao ovo. Očekivao je neko biće bez tela. Ili možda neko strašno čudovište, neko izopačeno biće, ali ne normalnog čoveka. Biće podiže glavu i ustade. Valstar ugleda njegovo lice, i istog trena promeni mišljenje. Biće nije imalo usta. Ni nos. Samo dva jarko crvena oka. Bio je zapanjen. Još više se zapanji kada ču glas tog bića. Nije ga čuo ušima, već umom. ’’Konačno je neko uspeo da me prizove. Kako ti je ime jadni čoveče?’’ glas je bio mračan. Nije imao drugi opis za njega, s obzirom da nije imao tonalitet. Ali bio je mračan. A onda se seti da bi trebalo da odgovori. On se pribra pa reče ’’Moje ime je Valstar. A sad, poslušaj šta ti naređujem.’’ Samo što je završio rečenicu, Valstara nešto nematerijalno odbaci na zid. On udari svom cilinom, i sav vazduh mu izlete iz pluća. ’’Ti meni da naređuješ, ništavno biće. Da li si svestan ko sam ja? Da li si svestan koga si prizvao? Odgovori mi.’’ Valstar nekako uspe da dođe do daha. ’’Ti si demon kojeg sam prizvao iz ambisa, uspomoć ovog rituala, da mi služiš i budeš mi beskrajno odan.’’ Biće se nasmeja. On nije čuo smeh, ali je znao da se biće smeje. ’’Polovično si upravu. Jesi me prizvao iz ambisa, ali ja nisam demon, niti nameravam da ti služim. U stvari biće sasvim suprotno. Ti ćeš meni služiti, il’ umreti. Biraj.’’ Valstar je oklevao. Nije znao šta da radi. Jedan deo njegovog bića mu je mirno govorio da bi po svim pravilima ovo biće trebalo da ga sluša. Drugi je vrištao da beži odavde jer će ga taj stvor uništiti. Na njegovu nesreću, poslušao je onaj prvi. ’’Ne možeš me prevariti. Želiš da te oslobdim.’’ Reče on ’’E, pa to se neće desiti.’’ ’’Dakle tvoj odgovor je ne!’’ ’’Da! Mislim ne! Hoću da kažem: Da, moj odgovor je ne!’’ ’’Neka ti bude.’’ Reče stvor, pa podiže desnu ruku koja je bila stisnuta u pesnicu. Zatim uperi kažiprst i srednji prst u Valstara. ’’Smrt si želeo, smrt ćeš i dobiti.’’ Valstar zausti da kaže nešto ali pre nego što je uspeo u tome, ljubičasti zrak izbi iz prstiju uperenih u njega. Rezultat je bio zapanjujuć. Samo tren kasnije zrak je izbledeo. Od Valstara nije ostalo ništa osim pare koja se uzdizala sa mesta na kom je do malopre bio. Masivna rupa u zidu je takođe bila tamo. Stvor na tren zasija ljubičasto pa se smiri. ’’Budala’’ pomisli ’’Imao je šansu da preživi i uprskao ju je. A i da nije, ne bi dobio još puno života. Uskoro bih ga ionako ubio. Deo mene je bio u njemu. Ima još 12 999 delića mene razasutih posvuda po univerzumu. Kada ih skupim sve, ponovo ću biti u punoj snazi. A onda ću moći da svrgnem ono jadno biće što trenutno upravlja kraljevstvima. Ne znam kako je on uspeo da preuzme vlast od onoga koji me je bacio u ambis, ali to nije važno. Samo mi je olakšao posao.’’ Stade na trenutak sa mislima, i pogleda sebe. ’’Nije loše.’’ Pomisli ’’Ali treba mi odeća. Verujem da bi trebalo da nosim nešto na sebi da bi se lakše uklopio. Ne smem biti primećen, dok ne skupim dovoljno snage. ’’ on odšeta do druge sobe, pa poče da pretura po plakaru sa odećom. Kada je završio, bio je obučen u tamno plavi prsluk i pantalone sa grimiznim šarama. Nosio je takođe i istovetne čizme i rukavice. I pojas je bio u istom stilu. Na njemu je bio znak beskonačnosti. To mu je savršeno odgovaralo. Nasmejao se u sebi. Zatim pokuša da oseti da li ima još koji njegov deo na ovoj planeti. Kada je utvrdio da nema ni jednog, on odlete sa tog sveta, na najbliži naseljeni. Tamo ima jedan čovek. A njegova duša sadrži tri dela. Ima još puno posla. I puno delova.

וןרטטמ

Udarci su leteli na sve strane. I plameni i vodeni. Dok su se Sinji i Ognjeni borili iznad površine mora. Sinji je napadao vodom, a Ognjeni vatrom.I pored toga bili su izjednačeni. ’’Ognjeni! Izgubićeš! Nemaš šanse dok smo na mom terenu! Voda uvek gasi vatru!’’ reče Sinji i udari Ognjenog udarcem morskih talasa. On odlete u daljinu od udarca. Pribra se na vreme da blokira drugi udarac, i uzvrati udarcem sunčevih plamena, odbacivši Sinjeg visoko u vazduh, a zatim polete za njim. Sinji se povrati, i iz sve siline udari Ognjenog, koji ništa nije očekivao, nogom. Ognjeni pade u vodu napravivši veliki pljusak, a tren kasnije i Sinji učini isto. Pod vodom je on imao veliku prednost. Pre nego što se Ognjeni osvestio on se pretvori u vodeni vrtlog i poče da se obrće oko njega. ’’Ovo je kraj Ognjeni’’ reče mu ’’Ja sam pobedio. Nemaš ni najmanje šanse. Predaj se dok nije prekasno!’’ ’’Ne predajem se! Ti se predaj! Uskoro ćeš izgubiti Sinji!’’ odgovori mu Ognjeni. Vrtlog koji se obrtao oko njega nije verovao u to. Uskoro će promeniti mišljenje. Ognjeni se usresredi, i poče da postaje topliji dok je hladni vodeni vrtlog obigravao oko njega. Sinji nije popuštao, ali nije uspevao da ugasi Ognjenog, pa ubrza sebe kao vrtlog. Ognjeni je postajao sve vreliji uprkos tome. ’’Sada Sinji.’’ Reče on ’’Ti gubiš ovu bitku.’’ Sinji se iznenadi čudnim odbijanjem Ognjenog da prizna svoj očigledni poraz ’’Šta to pričaš? Ti si taj koji gubi. Priznaj to sebi.’’ Ognjeni se samo nasmeja. Sledećeg trena, neverovatan talas topline izbi iz njega, u svim pravcima. Sinji se vrati u svoj pravi oblik samo tren posle toga. Prvo što je primetio je bilo da i on, i njegov protivnik stoje zemlji. Zatim primeti i drugu očiglednu stvar. Nije bilo mora. ’’Šta? Šta si to uradio?’’ upita unezvereno. ’’Poslao sam talas toplote, toliko vreo, da je celo more istog trena isparilo. Sada smo na neutralnom terenu. Šta kažeš na to?’’ Sinji nije imao ništa da kaže. Ali umesto toga uputi jedan snažan argument u vidu njegove pesnice na Ognjenog. On je lako izbegnu, uhvati Sinjeg za drugu ruku koju mu zavrnu iza leđa. Ovaj pokuša da ga udari slobodnom rukom, ali naiđe na otvorenu šaku koja je uhvati. Bio je u veoma nezavidnoj poziciji. Ognjeni zapali svoje šake. Sinji zavrišta. ’’Ko gubi? Ko je poražen? Predaj se Sinji. Ne želim da te ubijem.’’ ’’Ja se neću predati. Izgubiću život ali se neću predati. To je pitanje časti.’’ ’’Dobro. Onda ćeš umreti. Sam si ovo želeo. Žao mi je.’’ I baš kad je hteo da zada završni udarac, jedan čekić ga udari posred grudi, bacajući varnice na sve strane, odbacivši ga više od pet lakata u daljinu. A zatim se vrati vlasniku. Sinji se iznenadi ovoj sreći. Još više se iznenadi kada se i njemu zbi isto što i njegovom protivniku, samo tren ranije. Ognjeni ustade prvi, i ugleda onoga, koji ga je napao. I zaneme istog časa. Sinji ustade i ugleda isto što i Ognjeni. Za razliku od njega on je uspeo da izusti jednu reč. ’’Nemoguće....’’ i tek onda zaneme. A vlasnik Čekića Koji Lomi Svetove mu odgovori glasom koji je zvučao kao grmljavina ’’Veoma moguće.’’

וןרטטמ

Čarnooki je bio svestan da se nešto vratilo iz ambisa. Nešto veliko. I zlo. Veoma zlo. Ali ne neobuzdano i nerazumno. Već veoma inteligentno. Skupljalo je znanje, svih ovih godina, vekova, i milenijuma. Postalo je lukavo. I znalo je kako se ljudi ponašaju, pa je moglo da se uklopi, da bude neprimetno. Moraće ovo da kaže ostalima. Ali jedan deo njega mu je govorio da može da uradi više. Da napravi savez sa tim bićem. Da postane moćan. ’’Ne!’’ odvrati on sebe od te misli ’’To biće bi mi možda dalo moć, ali bi me uskoro posle toga i ubilo. Ne.’’ On uze trenutak da se smiri i oseti ostale od svog roda. Niko nije znao za ovo. Čak ni Železni. Niko. Osim njega. I dalje je u njemo titrao mračni plamen. Ta želja za moći. Ta želja za vlašću. Ta težnja da dokaže svima da može više nego što oni misle. Da vredi više nego što se čini. Dvoumio se. Jedan put je bio težak i dugačak. A drugi lak, i kratak. Prvi je bio svetao a drugi mračan. Ali prvi se protezao u beskonačnost, a drugi veoma kratak. Zato što se završavao provalijom dubokom kao sam ambis. Izbor je bio težak. A on nije znao šta bi trebalo da izabere. Nije znao. A od njegovog izbora, zavisila je sudbina svega što postoji.



I? Komentari? Imal nekog da se javi?

Gde sam ono stao......a da! Evo ga nastavak, nastavka trećeg poglavlja. I posle ovoga ima još. Dugačko je treće poglavlje....




Metatron čekaše ispred kapije božje palate. ’’Što pozvao me je on ovde, kad unutra ne pušta me? Šta čeka on?’’ čerubim glavni odgovori mu ’’Ne znam ja što pozvao te je, i što unutra ne pušta te. Ja samo radim ono što naređeno mi je.’’ Azrael, koji stajaše iza Metatrona, spusti ruku levu na njegovo rame pa reče ’’Nemoj nestrpljiv biti mladi angele. Sve u svoje vreme. Sačekaj, i pustiće nas. I onda saznaćeš zašto.’’ Metatron samo pogledaše Azraela preko svoga ramena, pa reče mu ’’Ja plašim se da reći mi neće. Jer želim saznati šta iza svega ovoga krije se. A nemam želju da i dalje u neznanju ostanem. To je ono što po glavi mota mi se Azraele.’’ Azrael skloni ruku svoju. Metatron ponovo uperi pogled svoj ka dverima palate božje.

וןרטטמ

Džafa je stajao na grobu svoje žene. Cveće koje je bilo položeno na njega,bilo je sveže. Vetar je duvao. A uskoro, i kiša će početi da pada. Džafa obori glavu. ’’Nemam više snage Marlen. Nemam više. Daj mi snage da nastavim ljubavi moja. Molim te.’’ Bio je očajan. On nije znao šta da uradi. Postao je vođa kao što mu je Metatron rekao. Narod je pošao za prvom osobom koja je bila sposobna da ga vodi. A to je bio on. Prošlo je već mesec dana od one bitke, a narod ga je proglasio herojem, zato što je spasio planetu od čudovišta. Doduše, to je bilo samo delimično istina. Metatron i Azrael su bili ti koji su ga ubili. Ali bez njegove pomoći ne bi uspeli. Ali on nije želeo da ga veličaju kao heroja. Ipak, to se desilo. Zadnjih mesec je bio naporan. Mnogo toga je trebalo da se uradi. A on je bio samo običan naučnik, koji je za nedelju dana postao predsednik sveta. Čudno je kako se lako može zadobiti poverenje ljudi. A još lakše izgubiti ga. Novi rat je bio na pomolu. Ali ne rat između ljudi ove planete. Već rat sa bićima drugog sveta. A taman su stvari počele da se sređuju. Sve je počelo da dolazi na svoje mesto. A onda se sve raspalo. Džafa pogleda u svoje ruke. Ruke od metala. Nije želeo da se ovo desi. Ovaj svet je pretrpeo tako mnogo. Ne sme dozvoliti da se ponovo nastane haos, i da smrt vlada. Kao što je bilo ranije. On stisnu svoje otvorene šake u pesnice. I podignu glavu, pa zabaci dugu kosu preko ramena. ’’Neću dozvoliti ovo. Ali ne mogu sam da ih sprečim. Treba mi pomoć. A jedini koga mogu da se setim je Metatron. A neznam kako da ga dozovem. Izgleda da je ipak sve na meni.’’ A onda se seti šta je Metatron. ’’Pa, ’’ pomisli on ’’Ako je on zaista angel, kao što tvrdi, onda bi trebalo da me čuje, ako mu se pomolim.’’ Džafa pade na kolena. Zatim sklopi otvorene dlanove i poče da se moli.

וןרטטמ

Metatron se trže. Čerubim se uznemiri. Azral pomeri se korak unazad. Neko molitvu svoju, iskrenu, Metatronu je upućivao. A to mnogo značilo je i od osobe obične, a kamoli od nekoga, ko, kao ovaj što moli mu se sada dar ima. ’’NEKO MOLI MI SE.’’ Izgovori Metatron glasom koji sada moćnije i silnije zvučao je nego ranije ’’I TO NEKO KO DAR IMA. OVO NEVEROVATNO JE. OVA MOĆ MOLITVE ISKRENE.’’ ’’A ko moli ti se?’’ smognu Azrael hrabrosti da upita. Čerubim je i dalje ćutao. U svim očima njegovim, strah se video, i zapanjenost. I Azrael pribojavao ga se. Metatron zatvori oči svoje plamene. ’’DŽAFA.’’ Reče on ’’’DŽAFA JE TAJ KOJI MOLI MI SE. MOJA POMOĆ NJEMU TREBA. VREME JE DA ODUŽIM MU SE ZA TO ŠTO POMOGAO NAM JE DA ZVER UBIJEMO.’’ Azrael ga pogleda. I pogleda ga Metatron. I reče mu ’’DA LI ŽELIŠ IĆI? AKO NE ŽELIŠ TO TVOJ IZBOR JE.’’ Azrael htede da kaže ne, ali ne mogaše, jer volja Metatronova jača od njegove u ovom trenu bila je. ’’Da. Sa tobom ići ću Metatrone.’’ A Metatron samo klimnu glavom, pa nestade. A i Azrael za njim. A čerubim pred dverima palate božje bojao se gneva. Gneva onog čije dveri čuvao je. Jer kad sazna da onih koje pozvao je nema, mnogo gnevan on biće.

וןרטטמ

Valstar nije znao gde se nalazi. Beskrajna pustinja se protezala u svim pravcima oko njega. I kao da to nije bilo dovoljno loše, bila je crno-bela. On pogleda u svoje šake, pa u nebo. Crno-belo. Sve oko njega, i on sam. To mu se nije sviđalo. Pokušao je da se seti ko je. Posle nekog vremena je uspeo da se seti svog imena, a još malo kasnije i svog života. Ali nije mogao da se seti kako je dospeo ovde. Zadnje čega se sećao jeste da je prizivao nešto. Napregnuo je svoj um. I dalje mu je izmicalo. Bilo je tu, samo milimetar daleko, ali on nije mogao da dohvati. Napregnu se još više. Ovaj put je uspeo da uhvati sećanje, ali mu odmah iskliznu iz uma, kao mokar sapun. Pokušavao je da ga zadrži u rukama makar na kratko, ali nije uspevao. On odahnu, smiri se, pa onda pokuša. Ovaj put mu je veoma lako uspelo. Setio se kako je umro. I istog trena je znao gde je. Bio je u kraljevstvu izgnanih. Nije verovao da to mesto postoji, i nije izgledalo onako kako se mislilo, ali ovo je definitivno bilo to. Ako te ubije biće iz ambisa, ovde završavaš. Ni raj, ni pakao, čak ni ambis, već ovo. Kraljevstvo izgnanih. Da. Mesto gde ne osećaš ništa, gde gubiš sva svoja sećanja, i živiš prazan život, sam samcijat među milijardama ostalih. Jer svako je sam u kraljevstvu izgnanih, i vidi samo sebe. ’’Moram da pobegnem odavde.’’ Bila je njegova prva pomisao. A odmah zatim ’’Ne mogu da pobegnem.’’ Ali uprkos ovoj činjenici, on nije hteo da se preda. Nije hteo da ovde provede večnost. Želeo je da se vrati u svet ljudi. I bio je odlučan da to uradi. Bez obzira na sve. On sede, i poče da razmišlja kako da pobegne. Čitao je mnogo knjiga mađije u svom životu, ali nijedna nije govorila o tome kako pobeći sa ovog mesta. Ali ipak je znao svašta, i odlučio je da pokuša sve. Osim toga šta je mogao da izgubi? Već je izgubio ženu koju voli, i svoj život. On poče da mrmlja sebi u bradu, dok je sedeo u fakirskom položaju, praveći razne znakove svojim rukama po vazduhu. Konncentrisao je svoje misli, trudeći se da ne zapadne u zaborav, koji je neminovno snalazio svakog ko se nađe ovde. Trudio se da svoj um sačuva od te opasnosti. Svetlost ga obavi. Plava svetlost. Pustinja vrisnu. Valstar izgubi koncentraciju i svetlosti nestade.’’Bio sam blizu. Tako blizu.’’ Pomisli on. Pa pokuša ponovo.

וןרטטמ

U kraljevstvu ljudi postoji jedan svet. Njegovo ime je Amodos. I na njemu ima jedan grad. Ime grada je Aromog. I u tom gradu živi jedan čovek. Njegovo ime je Niak. I upravo sad, on spava u svome krevetu, ne znajući šta će da ga snađe. Napolju, iako je bio mrkli mrak, bilo je puno ljudi. Na ulicama Aromoga je uvek bilo puno ljudi, bez obzira na doba dana. Ili noći, kad smo već kod toga. To je bio grad razvrata i greha, a takav je bio i ceo taj svet. Bog je odavno bio zaboravljen tamo. Kao i zakoni koje je postavio. Niak je bio jedan od retkih koji nije zaboravio. Kao i njegov brat, Ljeva. Njih dvojica su išli i propovedali reč božju, koju, nažalost, niko nije hteo da sasluša. Uprkos tome, oni su odbijali da odustanu. Niak je sada spavao u svom krevetu, u jednoj hotelskoj sobi. Ali nije mu miran bio san. Proganjalo ga je ono što je učinio. Svaki put kada bi zaspao, budio bi se posle pet minuta obliven znojem. Snovi mu nisu davali mira. On se probudi. I vrisnu. A onda se osvesti, i obrisa rukavom znoj sa čela. Nije mogao da spava. Nije ni želeo da spava. Dovoljno mu je bilo što se seća toga. Nije želeo da ga ponovo preživljava svaki put kad zatvori oči. On ustade sa kreveta. Neko zakuca na vrata. Niak se okrete. Nije očekivao nikakve posetioce, a posebno ne ovako kasno. Kucanje se ponovo začu. Niak izvuče svoj bodež i priđe vratima. Oprezno dodirnu kvaku, pa otvori vrata u jednom trzaju, i zamahnu bodežom. Ispred vrata je stajao neko obučen u tamnu plavu odoru sa kapuljačom preko lica. Niak se ukoči usred zamaha. ’’Ko si ti stranče?’’ reče on. Odgovor se odjednom neđe u njegovoj glavi. ’’Ja sam tvoja smrt, bratoubico. Nameravaš li da me ubodeš tim bodežom kojim si ubio brata?’’ Niak ispusti bodež. Jedna ruka izađe iz odore, i uperi prstom u njega. Bljesak svetlosti nastade, i sledećeg trena, Niaka više nije bilo. Stvar u ogrtaču spusti ruku i nasmeja se.

וןרטטמ

Metatron pojavi se iza Džafe, a tren kasnije i Azrael. Džafa prestade da se moli, ustade, i okrete se. ’’Zdravo Metatrone.’’ Reče on ’’Pozdravljen budi Džafa.’’ Odgovori mu Metatron, sada glasom koji je ponovo normalan bio. ’’Zašto pozvao si me? Zbog čega pomoć moja treba ti?’’ Džafa obori glavu. Nije dobro stanje ovde Metatrone. Uskoro će izbiti rat. Neka čudna bića sa drugog sveta su se nastanila na mesecu mog sveta, i spremaju se da napadnu, a mi, kako se čini, nemamo ni najmanje šanse da se odbranimo. Treba mi tvoja pomoć da odbranim svet na kojem živim. Ti si najmoćnija osoba koju znam.’’ Azrael se teatralno nakašlja, zbog poslednje rečenice. Čovek i angel nisu obračali pažnju na njega. ’’Kakva su ta bića? Trebalo bi da znaš da čitav univerzum samo ljudska bića naseljuju.’’ Reče Metatron ’’Nisu ljudi. Ova bića su samo nalik na ljude. Imaju zelenu kožu, nemaju kosu, imaju kandže na prstima, i mogu da prežive u otvorenom svemiru. Još nisam čuo da nešto može da preživi u svemiru bez ikakve opreme, ali oni to mogu. Video sam svojim očima.’’ Metatron se namršti. Azrael učini isto. ’’Metatrone.’’ Reče arhangel smrti ’’Ti znaš šta ovo znači, zar ne?’’ ’’Da Azraele, na moju žalost znam. Moramo reći ovo svima. Inače će se sve kao i prošli put odigrati.’’ Džafa se uznemiri ’’Metatrone, šta je bilo? Šta su one prokletinje? Šta da radimo?’’ ’’Ne mogu ti reći ništa osim da bi trebalo da bežite sa sveta ovog što pre moguće je. Ništa ovde ljudi učiniti ne mogu.’’ Metatron pogleda u zemlju ’’Znam da ne želiš to uraditi ali moraš. Bežite odavde, što pre moguće je. Drugoga izlaza nema.’’ ’’Zašto? Makar mi to reci Metatrone.’’ Angel uzdanu duboko, pa u Azraela pogleda ’’Da kažem mu Azraele? Ovo nije šala i sam znaš to. Ovo je ozbiljno. Možda bi trebalo da zna.’’ ’’Dobro, reci mu. Ali ti taj si koji odgovoran je. Nisam ja.’’ I Metatron započe priču.

וןרטטמ

Ognjeni i Sinji su gledali u onog koji ih je napao. I nisu verovali u njegovo postojanje. ’’Budale jedne.’’ Začu se glas koji je bio grmljavina ’’Međusobno se bijete i svađate, umesto da se udružite. Budale. Nisam vas tako učio.’’ Ognjeni htede da kaže nešto, ali mu knedla u grlu nije dozvoljavala. Sinji je uspeo da smogne snage, i izgovori nekoliko reči. ’’Zar... zar ti nisi umro?’’ ’’Nisam. Samo sam bio.... odsutan.’’ ’’Ali kad ste ti i Sena....’’ oglasi se Ognjeni ’’Nisam tu umro. A nije ni on. Naši napadi su razbili tkanje prostora. Samo na tren doduše, ali dovoljno da nas bace u kraljevstvo izgnanih. Tamo smo se borili do skoro kada smo ponovili ono što nas je bacilo tamo, i to nas je vratilo. A onda sam ga konačno ubio, bacivši ga na jedno sunce. Onda sam izazvao supernovu. Ako ga to nije ubilo, ništa neće.’’ ’’I tako prvi celestial pade.’’ Reče Sinji ’’Sena Zločesti od ruke Iskre Pravednoga.’’ ’’Oduvek si bio teatralan Sinji.’’ Reče Iskra. ’’Drago mi je da si se vratio.’’ Konačno se oglasi Ognjeni. ’’I meni je drago što sam se vratio.’’ Iskra pogleda u nebo ’’Predugo sam se borio u kraljevstvu izgnanih sa Senom. Koliko vremena je prošlo otkad me nema?’’ ’’Malo više od deset hiljada života.’’ odgovori mu Sinji. Iskra nije izgledao zadovoljno ’’To je puno vremena. Ko vas sad predvodi?’’ ’’Železni. Ali samo mene, Čarnookog, i Maglu. Svi ostali rade sami. Uključujući i Ognjenog. Ipak, svi ostaju privrženi cilju. Čak i oni koji su nastali posle tvog nestanka.’’ Reče Sinji potpuno iskreno. Iskra odmahnu glavom u neverici ’’A šta je sa Mesečarom, Smaragdnim, Petrosom, Kovitlacom i Dinom? Šta se desilo sa njima?’’ ’’Ja zaista ne znam Iskro. Otkad si ti nestao, ja ih nisam video niti čuo išta o njima.’’ Ognjeni je na tren oklevao, pa odlučio da kaže ’’Ja znam nešto o njima. Nisam slepo pratio naređenja Železnog, kao Sinji, ostajući potpuno obeznanjen u vezi svega ostalog.’’ ’’Šta znaš o njima? Reci mi Ognjeni.’’ Ognjeni uzdahnu, pa poče da priča

וןרטטמ

’’Oni sebe zovu Gaškeri.Ne znam zašto, ali to nije važno sada. Oni su moćni. Jedan Gašker, moć kao deset normalnih angela ima. Ja nisam normalan angel, i kao jedan Gašker moćan sam, a Azrael kao dva, al’ nas je samo dvojica a njih, hiljade zasigurno ima. Ima i od njih koji moćniji su od normalnih. Ja i Azrael šanse nemamo. Naša pomoć nikakva je. Ali da vratim se na Gaškere. Da kažem ti o njima. Znaš već kako izgledaju. I rekao sam ti kakva im je moć. Oni nemaju imena lična. Samo oni najmoćniji imaju ih, da razlikovali bi se od drugih. Pet njihovih vođa su : Luda, Sunce, Pustinjak, Batina i Mač.’’ ’’Čekaj malo.’’ Prekide ga Džafa ’’To su imena tarot karata. Zašto sebe zovu po kartama?’’ Metatron uzdahnu ’’Te karte su fragment koještarije. Na skoro svakome svetu postoje, i skoro svuda se isto zovu. Ne znam zašto one postoje. Kao i razne druge stvari one su prosto tu. Uzeli su ta imena zato što za te karte svugde znaju. A znaju se i značenja njihova. To je bila njihova namera verovatno.’’ ’’Čekaj malo. Šta ti znači ono ’’fragment koještarije’’?’’ Metatron ponovo uzdahnu. Nije voleo da drugima objašnjava stvari koje je uzimao zdravo za gotovo, ali sad je morao ’’Fragment koještarije. Tako nazivaju se stvari koje iz nekog razloga nepoznatog postoje na skoro svim svetovima. Te karte za proricanje sudbine su jedan od njih. Ima, doduše i drugih. Kao reč ’’Hej’’ koja na svakom svetu pojavljuje se sa istim značenjem i izgovorom. Pa onda verovanje da se u kristalnoj kugli budućnost videti može. Zatim ta čudna navika da bajke skoro uvek završavaju se sa ’’Živeli su srećno, do kraja svog života.’’ I još mnoge druge stvari. Da li jasno ti je?’’ ’’Da, mislim da jeste.’’ ’’Dobro. Onda da nastavim o Gaškerima. Oni pokušavaju svetove da zauzmu, več osam zauzeli su, a jedan uništili. Jer vojska angela sprečila ih je da osvoje ga. U znak odmazde, oni uništili su ga.’’ ’’Šta! Da li će se to desiti i sa ovim svetom, ako pokušate da ih sprečite?’’ ’’Najverovatnije. Ali bolje i to nego da zauzmu ga.’’ ’’Kako to može biti bolje!’’ prasnu Džafa ’’Ne želim da svet na kome sam rođen bude uništen! Radije ću ga predati njima nego dozvoliti da bude uništen!’’ Metatron nije ničim pokazivao da je uopšte i slušao Džafu ’’Razumem te.’’ Reče on ’’Ali shvatiti moraš da je to za dobro čitavog kraljevstva ljudi. Oni glupi nisu. Na svim svetovima koje dosad osvojili su, oni trudili su se da što manje ljudi pobiju. Koriste ih kao robove. Prave nešto. I još resors jedan, koji nema na svim planetama fali im. A ima ga na ovoj, kao i na onoj što uništena je. Ako dočepaju ga se, ko zna šta napraviće, i kakva zla onda počiniće. Zato povedi narod svoj odavde, i pusti vojsku angela da uništi svet ovaj. To je najbolje što učiniti možeš.’’ Džafa je bio besan na Metatrona. Malo mu je falilo da ga napadne. ’’Ti.... tebi je lako da pričaš. Ali ne znaš kako je to. Ovi ljudi treba tek tako da napuste svoj svet. To nije lako. A onda još treba da ga gledaju kako biva uništen. To neću dozvoliti. Borićemo se protiv Gaškera, i pobedićemo.’’ ’’Džafa, ti si budala. Sva vaša oružja ne vrede ništa.’’ Oglasi se Azrael koji dosad ćutaše ’’Oni mnogo moćniji od vas, bitku protiv Gaškera izgubili su. Nemaš ti pojma kako beznadežno je boriti se protiv njih. Jer ja bitku za jedan svet, koju protiv njih vodio sam, izgubio sam. Ako si budala tolika, probaj. Al’ znaj da izgubićeš. I posle žalićeš zbog odluke te, čitavu večnost.’’ Metatron pognu glavu ’’U pravu je Azrael. Poslušaj ga, i uradi kako rekao sam ti.’’ Džafa ustade ’’Kukavice.’’ Reče on ’’Nisam očekivao od vas ovo. Mislio sam da će te biti hrabriji. Razočaran sam.’’ ’’Ovo nije pitanje hrabrosti!’’ prasnu Azrael ’’Ovo je pitanje razuma! Mnogi životi zavise od odluke tvoje, i zato glavom odlučuj, a ne srcem! Da je samo život tvoj u pitanju, pustio bi te da pogineš, ali ovde nije stvar takva! Svi životi ove planete, a možda i ceo univerzum od ovoga zavisi! Ovde se sve lomi! Nemoj pogrešnu odluku da donosiš. Molim te.’’ Metatron se iznenadi. Nikad čuo nije da Azrael nekoga moli.

וןרטטמ

’’Mesečara sam poslednji put video pre jedanaest života. Bio je na nekom svetu koji se zove Nasob. Tamo je pokušavao da nađe nešto, ali mi nije hteo reći šta. Posle toga ga nisam video. Dinu sam zadnji put sreo na nekom praznom svetu, svetu beskrajnih pustinja. Tamo je usavršavao upotrebu svojih moći. Pitao sam ga zašto, a on mi nije hteo reći. Kada sam ga ponovo pitao, napao me je, i zapretio mi da će me ubiti ako ne odem, pa sam otišao. Kasnije sam se vratio tamo, ali njega više nije bilo tamo. Smaragdnog sam jednom video u nekoj šumi na neko