Najbolji jugoslovenski književnik?

[SQUAW]

Za kojeg/koju biste se od naših velikana opredelili, ko vam najviše leži po senzibilitetu?

Volim Crnjanskog, buntovan je i avangarda, a ja nekako volim sve one koji su kod drugih imali lošu reputaciju :beyond: valjda, kapiram drugačije... zatim Pekića, Andrića i Kiša, mada i Mešu i Selenića volim. Uhhh. Nikad se u ovim anketama nisam odlučila za jednog. A još je gore, kad ih ja postavim :lol:

I da, sigurno sam nekog zaboravila :hmm: dopišite :)

[nattydread]

pekic i krleza

[maqa]

Posto si stavila ovaj pridev jugoslovenski, onda je to definitivno KIS :ok:
Nedavno sam procitala knjigu Petera Esterhazija "Pogled grofice Han-Han, nizvodno Dunavom". Evo sta on rece o Danilu Kisu:

Prolazili smo zemljom Danila Kisa. Jednog tuznog jesenjeg dana nazvali su Najamnika iz Pariza. Iz slusalice je dopirao sav razdragan, promukao glas, slusaj ovamo, tupavi Madjaru. Najamnik je jako voleo vlasnika tog glasa, kojeg je uglavnom bio glas da je Srbin, premda mu je majka bila Crnogorka, a otac madjarski Jevrejin, dok je on sam, po svemu sudeci, bio jedini Jugosloven, u njemu je kulminirala ona beslovesna ideja zvana Jugoslavija, i bio je skoro jedini egzistencijalni dokaz da razliciti narodi nisu stvoreni samo da kolju, vec i obogacuju jedni druge. To bogatstvo je bio Danilo Kis. Na svetu, na celom svetu on je imao najlepsu adamovu jabučicu.

A jedan od mojih favorita je i hrvatski pisac Ranko Marinkovic, pisac sjajne knjige "Kiklop"...
seticu se jos nekog, verovatno... :osmeh:

[Sonja]

Moj izbor bi bio Pekic..

[Goga]

Nušić, Selimović

[gogothegreat]

Još jedan glas za Danila Kiša! I opet, prvenstveno zbog odrednice "jugoslovenski" u naslovu teme, kao što reče maga. Sećam se kako sam se nebrojeno puta uvek iznova oduševljavao fantastičnom zbirkom pripovetki "Grobnica za Borisa Davidoviča", ili "Enciklopedija mrtvih".
Kapa dole za velikana srpske i jugoslovenske književnosti i - neka mu je laka zemlja! :ok:

[lazorb]

Miroslav Antic

[Gospod]

Moj glas je otisao Isidori Sekulic.

Iako njene knjige uglavnom nisu zabavne (kao npr. Sremac), pa ni duboke (kao npr. Bora Stankovic), ona pokazuje izuzetnu raznovrsnost, tematski modernizam uz cizelirani klasicisticki stil koji je cini izuzetnom, a vrlo zapostavljenom.

Naravno, Andric je prica za sebe -- i zaista jedini koji je zasluzio Nobelovu nagradu -- ali njegov stil je ujednaceniji nego Isidorina sarolikost.

Pekic je uglavnom kvalitetan, ali opterecen Weltanschauungom coveka o koji se sistem/rezim ogresio. To provejava svuda. Kis je takodje mracan, iz drugih razloga. Ima to vrednosti -- kao i Pekic, usotalom -- ali knjizevnost nije samo beznadje i ocaj. Inace bi svi preziveli logorasi bili spisatelji.

Selimovic je takodje dobar (narocito Ostrvo, premda i Tvrdjava -- Dervisa i smrt manje volim), ali ipak ne koliko Andric.

Crnjanski i Krleza su nepismeni, s tim da je Krleza uz to i dosadan, izuzev u Petrici Kermepuhu (Crnjanski manje -- voleo sam njegov Roman o Londonu, jer mi je pradeda umro u Engleskoj, kao rojalisticki izbeglica, mada su mi ostale stvari manje zanimljive).

Velmar-Jankovic je takodje dosadna. Pismenija je od ove dvojice prethodnih, ali je jos suvoparnija.


Naravno, Nusic se ne uklapa u citavu ovu pricu, jer je njegov najbitniji deo opusa sasvim druge vrste (prevashodno radjen za scenu, sto Krlezin nije).


Najzad, mislim da smo u poeziji imali mnogo znacajnije autore, potpuno u skladu sa svetskim tokovima (a ponekad i avangardne u odnosu na svet). U prozi je to ipak bilo samo na nivou jednog naroda srednje velicine -- sto smo i bili.

[morrib]

Momo Kapor i Miroslav Antić

[JasnaBGD]

Od predloženih u anketi, glasala sam za Miloša Crnjanskog. Ne bih se složila sa konstatacijom jednog od prethodnika da je Crnjanski nepismen... O, Bože. Pa, odakle to...?! Ako nam se ne dopada nečije pisanje, onda je to druga stvar. Ali, reći za Crnjanskog da je nepismen... :jok:

ŽIVOT

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
neki most.

I vidiš, to, uteši me.
Ne zavisi od mene.

Dosta je da toga dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog, istrči neko ozeblo,
tudje dete i zagrli me.


Milos Crnjanski


Volim naše pisce, bez obzira da li su Srbi, Hrvati, muslimani. To mi je nebitno. Oni poznaju dušu balkanskog naroda i niko bolje od njih ne može pisati o nama, našim naravima, osobinama.

[ZOE]

...i zbog njega, izabrala sam svoj nik ZOE:uredu: :ok:



Momo Kapor

111 prica (http://www.gerila.com/knjige/katalog/667.htm)
Ada (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1076.htm)
Ada (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1214.htm)
Beleske jedne Ane (http://www.gerila.com/knjige/katalog/73.htm)
Blokada Beograda (http://www.gerila.com/knjige/katalog/43.htm)
Cuvar adrese (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1845.htm)
Dosije Slomovic (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1212.htm)
Eldorado (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1669.htm)
Foliranti (http://www.gerila.com/knjige/katalog/377.htm)
Guide to the Serbian Mentality (http://www.gerila.com/knjige/katalog/72.htm)
Halo, Beograd (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1895.htm)
Hej, nisam ti to pricala (http://www.gerila.com/knjige/katalog/745.htm)
Hronika izgubljenog grada (http://www.gerila.com/knjige/katalog/461.htm)
Ivana (http://www.gerila.com/knjige/katalog/339.htm)
Knjiga zalbi (http://www.gerila.com/knjige/katalog/638.htm)
Konte (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1834.htm)
Legenda o Taboru (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1421.htm)
Lep dan za umiranje (http://www.gerila.com/knjige/katalog/416.htm)
Lero - kralj leptira (http://www.gerila.com/knjige/katalog/710.htm)
Ljubavne price (http://www.gerila.com/knjige/katalog/892.htm)
Od sedam do tri (http://www.gerila.com/knjige/katalog/998.htm)
Ona i off price (http://www.gerila.com/knjige/katalog/247.htm)
Poslednji let za Sarajevo (http://www.gerila.com/knjige/katalog/393.htm)
Provincijalac (http://www.gerila.com/knjige/katalog/846.htm)
Samac (http://www.gerila.com/knjige/katalog/506.htm)
Sanja (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1419.htm)
Sentimentalno vaspitanje (http://www.gerila.com/knjige/katalog/879.htm)
Skitam i pricam (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1464.htm)
Smrt ne boli (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1650.htm)
Una (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1594.htm)
Una (http://www.gerila.com/knjige/katalog/542.htm)
Uspomene jednog crtaca (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1755.htm)
Zelena coja Montenegra (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1740.htm)
Zoe (http://www.gerila.com/knjige/katalog/1756.htm)
Zoe (http://www.gerila.com/knjige/katalog/255.htm)http://www.gerila.com/images/autori/kapor_momo.jpg
Momo Kapor rodjen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo (1961) na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica.
Objavio je veliki broj naslova medju kojima i romane: Foliranti, Provincijalac, Ada, Zoe, Una, Od sedam do tri, Knjiga zalbi, Zelena coja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleske jedne Ane, Hej, nisam ti to pricala, zbirke prica: I druge price, Lanski snegovi, 101 prica, Smrt ne boli, hrestomatiju Sentimentalno vaspitanje, romansiranu autobiografiju Uspomene jednog crtaca, knjige za decu Sanja i Lero-kralj leptira... Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometraznih filmova. Romani Una i Knjiga zalbi doziveli su ekranizaciju... Prevodjen je na francuski, nemacki, poljski, ceski, bugarski, madjarski, slovenacki i svedski jezik... Zivi i radi u Beogradu.
Knjizevni fenomen Mome Kapora prisutan je u nasoj knjizevnosti vise od dve decenije. Jedan od najcitanijih nasih pisaca, neobicnom neposrednoscu i lakocom osvaja paznju citalacke publike, pisuci na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti nasih vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umece fascinacije zasniva se na razlicitim znanjima i istancanim darovima opazanja i rasclanjavanja stvarnosti i oblika zivota, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedoceci uvek iz vremena, Kapor nasem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamcenja i likova oblikuje njegove junake i obelezava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani citaoca, na strani onih oblika oslobadjanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i cistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija prezivljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironicnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i zivota...

[Dejan B]

Ivo Andrić.

[Skarlet]

Andric i Pekic su definitivno najbolji nasi knjizevnici

[broj310]

видосав стевановић
бранимир шћепановић
драгослав михаиловић
миломир ђукановић
милош црњански

то би била прва петорка....

[Kitty]

Ivo Andrić

[Kalina]

Andric i Kis od gore pomenutih...da ne zaboravim i Crnjanskog... :)

Ni ja nikada ne mogu da se odlucim za jednog....

I meni jako drag a ne pomenut:

MILORAD PAVIĆ

Аутобиографија


Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.

Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.
Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.

Волео сам два Јована - Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).

Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.

До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.

На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.

Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.

Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету - српског народа.

Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.

У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров “пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену “Московског художественог академског театра Чехова” мој “позоришни јеловник - За увек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо “Хазарски речник” у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски “Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада “Кратка историја човечанства”.

Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.

Милорад Павић

[broj310]

Миодраг Булатовић (1930),
писац необичне имагинативне снаге, склон мрачним, демонским визијама. Појава прве његове књиге, збирке приповедака Ђаволи долазе (1955), претворила се у праву књижевну саблазан. "Задах трулежи, болести, нискости, прљавштине улази на сва врата ове књиге"написано је о њој. Ту је дата слика београдског подземља, свет пијаница, пропалица, блудница. Једино је у приповеци Црн, најбољој у књизи, тема завичајна и ратна: ухваћен је један окупацијски тренутак у некој варошици у црногорском Санџаку. Тај простор биће поприште збивања и у његовим следећим књигама: у циклусу приповедака Вук и звоно (1958 ), у роману Црвени петао лети према небу (1959), његовом најпопуларнијем и највише превођеном делу, у ратним романима Херој на магарцу (1967) и Рат је био бољи (1969). У четвртом роману Људи са четири прста (1975) Булатовић нас поново уводи у свет подземља, само што то више нису београдске кафане него емигрантска стецишта у западној Европи, места где се снују зло и несрећа нашим људима. О феномену зла у његовим савременим, апокалиптичким видовима говори и последњи Булатовићев роман Гулло гулло (1983). Без обзира на просторно-временске оквире радње, било би погрешно у делима овог писца тражити реално препознатљиве описе и збивања. Његова слика света померана је према мрачном и морбидном, а ликови су му гротескни и трагични истовремено. То је фасцинантни реализам сродан фантастичном реализму савремених јужноамеричких писаца, али у њему налазимо и многе друге елементе: трагове утицаја старозаветних списа, новозаветне поруке о греху, искупљењу и свеопштој љубави, плачевну сентименталност словенских писаца. Булатовићев окрутни свет препун је суза и кајања. О свему томе Булатовић прича снажно, темпераментно, с блиставом речитошћу, у јарким сликама, али без смисла за самоконтролу

[Sokica]

Миодраг Булатовић (1930),
писац необичне имагинативне снаге, склон мрачним, демонским визијама. Појава прве његове књиге, збирке приповедака Ђаволи долазе (1955), претворила се у праву књижевну саблазан. "Задах трулежи, болести, нискости, прљавштине улази на сва врата ове књиге"написано је о њој. Ту је дата слика београдског подземља, свет пијаница, пропалица, блудница. Једино је у приповеци Црн, најбољој у књизи, тема завичајна и ратна: ухваћен је један окупацијски тренутак у некој варошици у црногорском Санџаку. Тај простор биће поприште збивања и у његовим следећим књигама: у циклусу приповедака Вук и звоно (1958 ), у роману Црвени петао лети према небу (1959), његовом најпопуларнијем и највише превођеном делу, у ратним романима Херој на магарцу (1967) и Рат је био бољи (1969). У четвртом роману Људи са четири прста (1975) Булатовић нас поново уводи у свет подземља, само што то више нису београдске кафане него емигрантска стецишта у западној Европи, места где се снују зло и несрећа нашим људима. О феномену зла у његовим савременим, апокалиптичким видовима говори и последњи Булатовићев роман Гулло гулло (1983). Без обзира на просторно-временске оквире радње, било би погрешно у делима овог писца тражити реално препознатљиве описе и збивања. Његова слика света померана је према мрачном и морбидном, а ликови су му гротескни и трагични истовремено. То је фасцинантни реализам сродан фантастичном реализму савремених јужноамеричких писаца, али у њему налазимо и многе друге елементе: трагове утицаја старозаветних списа, новозаветне поруке о греху, искупљењу и свеопштој љубави, плачевну сентименталност словенских писаца. Булатовићев окрутни свет препун је суза и кајања. О свему томе Булатовић прича снажно, темпераментно, с блиставом речитошћу, у јарким сликама, али без смисла за самоконтролу

Miodrag Bulatović pa prazno 10 mesta onda Meša i Antić!!!:uredu:
Bulatović je moja ''obavezna'' lektira,posebno od jesenas kada sam kupila ceo komplet i objavila svima!!!:uzbud:

[JelaS]

Andric
Crnjanski
Antic

[broj310]

ја се извињавам што нисам "навео извор" оне кратке биографије м. булатовића коју сам поставио. пошто сам добио "жути картон" од стране мени једне драге особе, ево исправке.
грешити је људски и свечано се заклињем и обећавам да ми се такви пропусти више никада неће десити:stid2:


"Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића"

:roll:

[Ca blues]

:joint:.......mika oklop.........:kul:

[NSdjanka]

Svetlana Velmar Janković i Slobodan Selenić od ponudjenih
Isak Samokovlija od onih kojih nema :)

[Becar]

Fali tu Sterija i Miroslav Antic spisak nije kompletan...

[Bazarov]

Glasao sam za Selimovića čisto da ne ostanem neopredeljen, a izabrati omiljenog ne mogu (sa liste ponuđenih volim gotovo svakog), još teže mogu da budem kompetentan da izaberem najboljeg. Ne mogu se oni takmičiti kada su međusobno potpuno različiti.

@broj310
Poštovanje za pominjanje Stevanovića!

[mirka7]

Svi navedeni su veliki i najbolji.Mom nekom unutrašnjem svijetu odgovara najviše i zato ga biram za najboljeg,Ivo Andrić.
Teško je pisati o Andriću,svaka moja riječ je mala u odnosu na njegove...iz njegovih djela sam naučila da čitam znakove pored puta u stvarnom životu,da budem ponekad u svojoj prokletoj avliji,da svako od nas u život ima poneku Jelenu koje nema,da svi možemo zbog ljubavi uraditi nemoguće stvari kao Ćorkan koji igra, igru života za ljubav i smrt na zaleđenoj ogradi mosta,da se u kasabi živi teško i kratko,da svaka ima svoju Aniku,Rifku,Gospođicu...naučila sam da čovjek treba biti svoj,živjeti pun život,pratiti sebe unutar sebe...

Život vraća samo ono što mi drugima dajemo...

[The Gunslinger]

Zoran Živković. Ko je čitao njegove knjige, zna zašto.

[ARIJEVKA]

Dodala bih jos i Domanovica. Impresionirana sam njegovim satiricnim pripovetkama. Uopste sam naklonjena srpskim realistima. Sa ovog spiska bih izdvojila, recimo Nušića kao kralja domaće komedije.

[JelaS]

Mikroslav Antic.

[memento]

По мени, мислим да за најбољег југословенског књижевника могу готово равноправно да конкуришу тек неколико писаца са тог више непостојећег простора. Ту су свакако Иво Андрић, Мирослав Крлежа, Борисав Станковић и Милош Црњански.
Тешко се одлучити ко је од њих најбољи.

Јако волим Крлжену Битку код бистрице Лесне, сјајну антирантну приповетку (несрећни десетник Песек Мато и домобрани Трдак Вид, Блажек Фрањо, Лоборец Штеф, Ловрек Штеф, Пецак Имбро и Криж Матија још живе у мом сећању), као и драме у којима се разобличава до гола сва декаденција аристократије једне труле царевине. Међутим, мени најдражи је, ипак, његов роам писан у, понешто, (Марсел) прустовском маниру, Повратак Филипа Латиновића. Необично успела парада боја, мириса и сећања испуњена свим калом малограђанске беде сложених односа између Филипа и његове мајке...

Иву Андрића сам `упозанао` преко Аске и Вука и Аникиних времена, као, верујем, и већина нас. То откровење осећања необичне лепоте ме прати и дан данас. Каснији наши `сусрети` су били јако сложенији и уз сво уважавање `Ћуприје`, Травничке хронике и маестралне Проклете Авлије, мени најдраже мисли великог писца сам пронашао у његовом незавршеном ремек делу Омер паша Латас...

Смркнути Врањац, свестан своје аутентичне величине и безобалног талента, чак је и Шекспира звао тек "Вили". Боемски мрачан, иако везан за свој родни крај и традиционалне вредности које су неумитно пролазиле мимоходом његових књижевних ликова испуњених невиђеном страственошћу и фатализмом, писао је у манири тока свеста давно пре Џемс Џојса и Вирџиније Вулф.

И на крају мој фаворит, по мени даровитији чак и од самог Боре, Милош (Велики) Црњански. Од како је почео да "витак и млад" лута светом са вечитим треперењем унутрашњих немира, чији сензибилитет могу изнедрити само банатска равница и љубав према прецима и свом народу, а опет и само на први поглед у парадоксалној тежњи за модерним изразом, резултирали су оригиналним књижевним опусом највише вредности у којем се рат, љубав, смрт и вечита лутања оличена у Сеобама врте у зачараном бескрајном (плавом) кругу у којем се назире никда не додирнута звезда.

[Bazarov]

Јако волим Крлжену Битку код бистрице Лесне, сјајну антирантну приповетку (несрећни десетник Песек Мато и домобрани Трдак Вид, Блажек Фрањо, Лоборец Штеф, Ловрек Штеф, Пецак Имбро и Криж Матија још живе у мом сећању), као и драме у којима се разобличава до гола сва декаденција аристократије једне труле царевине. Међутим, мени најдражи је, ипак, његов роам писан у, понешто, (Марсел) прустовском маниру, Повратак Филипа Латиновића. Необично успела парада боја, мириса и сећања испуњена свим калом малограђанске беде сложених односа између Филипа и његове мајке...
"Već osamnaest milijuna godina hodamo na stražnjim nogama, a još smo četveronošci uglavnom svi! I što to znači, znati čitati i pisati, kada pišemo već sigurno dulje od pedeset hiljada godina a svakih stotinu godina rodi se po jedan čovjek, koji umije doista pisati, a njega ne čita nitko!"
(Krleža, Povratak Filipa Latinovicza)

[gaga73]

Milorad Pavic
Momo Kapor

[Becar]

Fali tu Sterija i Mika Antic mislim da su oni zasluzili da budu na toj listi izbora pre nego neki navedeni

[NSdjanka]

Svetislav Basara...

[Neron]

Selimović,Andrić i Kapor,al' kako Pavića ne pomenuti...8)