S'vremena na vreme, svi naletimo na pričice koje nas, bile istinite ili ne, dogodile se nama lično ili nekom drugom, nateraju da se zamislimo ..barem za trenutak..


Dati krv.

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici, upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuyija kvi od njenog prtogodišnjeg prata, koji je na čudesan način preboleo istu bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz"

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraca boja u obraze. A onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u doktora i pitao zabrinutim glasom:

" Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.


Author Unknown John Doe

Sa engleskog preveo 'LEB

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

Prozor

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Zatim reče: "A možda je ipak hteo usrećiti vas."

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.

http://img63.imageshack.us/img63/6487/23054814ij.jpg

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.

Mali prst ~ Dusan Radovic

Maloj deci je dosadno. Protiv decje dosade izmisljaju se igracke. Jedne igracke su makaze. Makazama se mogu seci: knjige, haljine i prsti.
Druga igracka je cekic. Cekicem se mogu kucati: ekseri, zidovi i takodje prsti. Treca igracka su sibice. Sibicama se mogu izgoreti: haljine, prostirke i opet prsti.
Deca su mala, a prsti su najmanji. Bio tako jednom jedan prst i zvao se Djura. Imao je mnogo brace. Mnogo, to je sigurno vise od sest.
Jednom su braca povela Djuru u fioku. Djura je isao poslednji i prikljestio je nokat. Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruce. I Djura se ispekao. Treci put igrali su se iglom. Svi su se izmakli a Djura se izbo. Djuro, Djuro, nisi ti valjda najgori prst? Jeste!
Kad treba da se cacka nos - hajde ti, Djuro.
Kad treba u hladnu vodu - guraj Djuru.
A kad treba zamociti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi
prsti, a ne Djura.
Dosadilo Djuri.
Dosta je.
Nece vise.
Tog Djuru imaju sva deca.
To je onaj peti, najmanji.
I kod vas sigurno nista ne radi.
Cuci ili sedi.
Skupi se, kao da mu je hladno.
Nije za rad, ali je za veselje.
Uze da svira na klaviru, segaci se i mazi.
Neka ga, kad je mali. :skok:

"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:
''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije, sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''


"Medju prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i
one koje nam ne zavide na sreci"

Sokrat

Nesreća

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj.
To je obrazložio ovako:
Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo usred velike puste ravnice. Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem.
I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

Problem zla u svetu

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka. Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga. Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Pročišćenje

Bio jednom jedan učenik kojem je učitelj, poznati grčki filozof, poverio čudan zadatak. Zapovedio mu je da da novac svakome ko ga uvredi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvetljenjem, učenik je činio tačno onako kako mu učitelj zapovedi.
Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti mudrost."
Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni. Pre nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čoveka kako sedi na vratima vređajući svakoga ko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vređati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam video da neko izgleda tako blesavo."
Ali umesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smeh. "Zašto se smeješ kad te vređam?" upita mudrac.
"Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"
"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"

San

Veliki taoistički učitelj Chuang Tzu sanjao je da je leptir koji leprša između cvetova tamo-vamo. U snu nije bio svestan sebe kao osobe. Bio je samo leptir. Iznenada se probudio i otkrio da leži u krevetu, kao ljudska osoba ponovo. Ali onda se je zapitao: "Jesam li ja čovek koji je sanjao da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovek?"

Samo dve reči

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina. Poštovajući zavet ćutanja nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali, postojao je jedan izuzetak. Svakih deset godina redovnicima je bilo dozvoljeno da progovore u dve reči. Nakon što je proveo prvih deset godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana. "Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dve reči želiš izreći?"
"Krevet... tvrd..." reče redovnik.
"Razumem," odgovori predstojnik samostana.
Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana. "Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dve reči želiš izreći?"
"Hrana... neukusna..." reče redovnik.
"Razumem," odgovori predstojnik samostana.
Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovo susreo s predstojnikom samostana koji ga upita: "Koje dve reči želiš izreći nakon ovih deset godina?"
"Ja... odustajem!" reče redovnik.
"Pa, razumem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje."

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

Jednom davno, devojka zvana Li–Li se udala i otišla da živi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vreme Li-Li je shvatila da nikako neće uspeti da se složi sa svojom svekrvom.

Njihovo ponašanje je bilo toliko različito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na šta je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su nedelje…

Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svađaju. Uostalom, činjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, dužna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohteve, dodatno je otežavala situaciju.
Zbog svih tih svađa i nesreća u kući, muž je jako patio.

Na kraju Li-Li više nije imala snage da izdrži lošu narav i ponašanje svoje svekrve, pa je odlučila da što pre nešto preduzme.

Otišla je kod očevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje čajeve. Ispričala mu je o celoj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rešiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: ¨Li-Li , pomoći ću ti da rešiš svoj problem, ali moraš me dobro poslušati i ispuniti ono što ti budem rekao.¨ Li-Li reče : ¨Da, gospodine Huang, učiniću šta god mi kažete¨.

Gospodin Huang ode u stražnju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom čajeva.

Rekao je: ¨Možeš koristiti otrov koji brzo deluje da bi se oslobodila svoje svekrve, međutim, to može izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta čaja koji će polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moraš paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moraš biti veoma oprezna i promeniti ponašanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svađati, poštuj ono što kaže i odnosi se prema njoj kao da je kraljica¨.


Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i požurila kući da što pre započne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su nedelje, prolazili su meseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno začinjeno jelo svojoj svekrvi. Sećala se šta joj je gospodin Huang rekao kako da izbegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslušna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.

Nakon šest meseci cela kućna atmosfera je bila izmenjena.

Li-Li je naučila kako da kontroliše svoju narav toliko dobro, da se čak nikad više nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala čak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih šest meseci. Svekrva je delovala puno nežnije, pa se obostrano slaganje zaista primećivalo. Njeno ponašanje prema Li-Li se promenilo, počela je da voli svoju snahu kao svoju rođenu ćerku.
Bez prestanka je pričala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad poželela.

Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, baš kao majka i ćerka.

Muž joj je bio jako sretan videvši šta se događa u poslednje vreme.

Jednoga dana, Li-Li je ponovo otišla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoć : ¨Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprečim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna žena i volim je kao svoju majku. Ne želim da umre od otrova koji sam joj davala!¨

Gospodin Huang se nasmeši i zavrte glavom ¨Li-Li , nemoj ništa brinuti. Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Čajevi su bili puni vitamina da poboljšaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponašanju prema njoj, ali ni toga više nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmenila.¨

U Kini kažu: Osoba koja voli druge, je osoba koju drugi vole.

Čovek s jednom cipelom

Neki je čovek ušao u autobus i seo pored čoveka koji je samo na jednoj nozi imao cipelu.
“ Očigledno je da ste izgubili jednu cipelu.”
“ Ne dobri čoveče ”, odgovorio je, “ jednu sam našao.”

Ako je nešto očigledno, ne mora biti i istinito.

Morska zvezda

Šetajući plažom u predvečerje, stari je čovek primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more.
Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra izumreti.
"Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione" reče starac. "Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku?"
Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u sigurnost mora. "Za ovu morsku zvezdu postoji razlika" reče ona.

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru.

Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

Dva zidara

Prvi zidar:

Po ceo dan samo slažem cigle jednu na drugu. Dolazim ujutro na posao i slažem sve do pauze za ručak. Posle ručka opet slažem cigle do kraja radnog vremena. Jedino zadovoljstvo na poslu je petkom popodne kada dobijem platu za tu nedelju.

Drugi zidar:

Ja gradim kuće. Svaki dan mislim na ljude koji će u njima stanovati. Mislim kako će biti radosni kad prvi put ugledaju svoj novi dom. Mislim o deci koja će u njima rasti. Mislim o generacijama koje će ih uređivati i smatrati svojim domom. Ja ne gradim kuću, ja gradim nekome dom.

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju... Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije... Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći! "

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo će proći."

Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala.:
«Zmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronaðu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senci Uspeha koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Požuda i Strast u krateru vulkana. Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno…

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednila, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.

Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini.

Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.

Tako je Ljubav postala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a Ludost je prati gde god da ide...

Prolece


Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se da je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: "Ko je tamo?"

"Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata."

Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu videli.

Na kraju je mudrac dodao: "Smatraš li nešto istinom, ako se toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti".

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...


Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.

Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
'’Sada!'’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.

Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.'’

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. '’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.'’

Prava ljubav

Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osecala odbojnost prema njemu.

Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama. Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi zaspao u senci drveta. Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo. A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam... Ali, znaš, potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“, ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke... Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu... Tako ćeš doći do para i biti sretan.“ I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim. Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao...

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“, reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama... I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća... Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja nemam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja kuća... Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde... Možeš li mi naći neki čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgovori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta... i načini sebi čamac... i odjedri daleko, daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. „Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati... Znaš, ne rađam više jabuke...“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabuke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za takve stvari... mislim, za ljuljanje na granama“, primeti dečak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Dobro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam... ali mi ništa više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi je, zaista...“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i dečak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i sedi. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.

Shel Silverstein

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.



Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

Na 72. spratu jednog nebodera mladi čovek je gledao kroz prozor. Na vrata pokuca njegov sekretar, uđe pa reče:

- Gospodine, samo da vam javim da je onih 7 miliona dolara upravo leglo na vaš račun.
- Dobro, dobro . . . reče mladi čovek pomalo odsutno, a potom odmah upita :

- De, reci mi, šta bi ti da ti neko kaže da si dobio 7 miliona dolara? Šta bi radio?

- O, pa. . .ne znam gospodine. . .ja se pravo da vam kažem nisam nikad ni usudio da razmišljam o tako velikoj sumi. . .ali. . .verovatno bi moj život bio sasvim drugačiji - reče sekretar.
- Drgačiji kažeš. Bio bi radostan pretpostavljam?

- Jako gospodine. Mislim da se u stvari ne bih treznio nedelju dana od slavlja.
- E, lepo. . .a vidiš, mene ta vest koju si mi upravo saopštio dolara uopšte ne dotiče. I sad ja tebe pitam, šta koji moj ja ovde radim ako me takve stvari više ne raduju? Čemu sve ovo?! Šta je život uopšte? Ispali mladi čovek seriju pitanja gledajući svog sekretara pravo u oči.

- O. . .ne bih znao to gospodine. . .to je više ovako. . .filozofsko pitanje, morali bi da pitate nekog mudraca za te stvari - reče sekretar sav zbunjen.

- BRAVO! Upravo to ću iz ovih stopa da uradim.
Molim te, organizuj mi put za Nepal, idem pravo kod dalaj Lame.Taj zna sve - reče mladi čovek zbunjenom sekretaru i žurno napusti kancelariju da se spremi za put.

. . . kod Dalaj Lame . . .

- Učeni Lamo, ja te neću mnogo opterećivati svojim pitanjima, imam zapravo, samo jedno, a ono glasi : ŠTA JE TO ŽIVOT?
Ja sam znate potpuno ostvaren čovek. Imam mnogo stanova, kuća, imam čak dvorac u Engleskoj, apartmane na Azurnoj obali, imam kockarnice, fabrike, poslove koji sami sebe vode, imam banke, imam ženu, ljubavnice, decu, zdravlje. . .obezbedio sam 6 svojih pokolenja unapred, imam dakle SVE! Ali. . .još uvek ne znam zašto smo mi ovde i šta je to život. . .i tako te stvari pa ako bi Vi. . .
i tu ga učeni Lama učtivo prekide:

Mladi gospodine, ja sam davno radio jedan doktorat na tu temu ali to bi vama bilo jako opširno. Evo šta ćete da uradite. Otiđite na reku Gang. Tamo ima jedan starac koji zna odgovore na SVA pitanja. On će vam reći.

Mladi čovek odmah organizuje ekspediciju ka reci Gang i zaista, posle malo probijanja kroz šipražje i vrbake, na obali reke, sedeo je starac, sav sed i zarastao u belu kosu i bradu, zagledan negde daleko u drugu obalu reke.
Mladi čovek mu polako priđe i reče:

Oče, ja dolazim preko pola sveta samo da mi daš odgovor na jedno pitanje.
- Pitaj sinko - reče starac nirnim glasom.
- Reci mi oče - š t a j e t o ž i v o t?

A starac poćuta neko vreme i ne pogledavši mladog čoveka, zagledan i dalje u obalu preko puta. . .misli . . . misli . . . pa onda reče:
Sine . . . život, to ti je jedna veeelika reka . . .

- Ma dobro to - reče mladi čovek, ali šta je sa novcem, bankama, jahtama, kockarnicama? Šta sa luksuznim automobilima i nakitom? Šta sa hotelima, putovanjima po celom svetu? Kolekcijama slika i vina, ergelama konja . . . Šta sa ljubavnicama, raskalašnim šopinzima, zabavama? ŠTA SA TIM ??!

A starac se okrete, poče da ustaje pa sav zbunjen reče: Čekaj bre . . . pa zar nije samo . . . jedna velika reka ??

" Kiša je neprestano padala dok su Tenzen i Ekido zajednički putovali blatnjavim putem. Zašavši za krivinu, naišli su na lepu devojku u svilenom kimonu sa pojasom, koja nije mogla da predje na drugu stranu puta.

" Hajde, devojko ", reče joj Tenzen, ne premišljajući se ni za trenutak.Podigavši je u naručje,preneo ju je na drugu stranu, preko blata.

Ekido nije progovorio ni reči, sve dok kasno te večeri nisu stigli u hram u kome je trebalo da prespavaju. Potom više nije mogao da izdrži. " Mi kaludjeri ne prilazimo ženama", rekao je Tenzenu, "pogotovu ako su to lepe i mlade devojke. To je opasno. Zašto si to učinio:"

" Ja sam devojku ostavio tamo", odvratio mu je Tenzen," Zar je ti još uvek nosiš sa sobom ?"

UPUTSTVO O 108 PUTEVA DO PROSVETLJENJA - Dogen

Svadja

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

PRICA O EKSERIMA

Bio jedan mali decak koji je imao losu narav. Otac mu je dao vrecu punu eksera i rekao da svaki put kada pobesni i izgubi kontolu nad sobom , ukuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je ukucao 37 eksera. Tokom sledecih nekoliko meseci on je naucio kontrolisati svoj bes, i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati narav nego zakucavati eksere u ogradu.

Napokon je osvanuo dan u kom decak nije zakucao ni jedan ekser. Otisao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo. Otac mu je tada odgovorio:
- Svakoga dana kada uspes kontrolisati svoje ponasanje, iz ograde iscupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana cecak je rekao ocu da je izvdio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikada nece biti ista. Kada u besu kazes neke stvari one ostavljaju oziljak, kao sto su ove rupe u ogradi. Mozes coveka ubosti nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je zao, rane ostaju.
Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizicka. Prijatelji su vrlo vredan dragulj, oni cine da se smesis, ohrabuju te da uspes u necemu, oni su spremni da te saslusaju, da podele tvoju bol, imaju lepih reci za tebe i uvek im je srce otvoreno.

DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja. Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog. Ali konj ga je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom. Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bo hrom. Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si srecan, tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. TO JE ZIVOT.

U srcu ...

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

Mudrost cara Solomuna

Pred cara Solomuna su dosle dve zene sa svojim bebama. Jedno dete je bilo mrtvo, a drugo zivo. Svaka je tvrdila da je zivo dete njeno. Jedna je rekla:
- Dete ove zene je umrlo jer je tokom noci legla na njega. Svoje mrtvo dete je stavila pored mene dok sam splavala, a moje je uzela.

Druga zena je na to rekla:
- To nije istina. Mrtvo dete je njeno a zivo je moje.

Mladi car je saslusao obe zene, a onda je naredio:
- Donesite mi mac. Kad su doneli mac, car Solomun rece:
- Presecite zivo dete na dva dela i svakoj dajte po pola.

Tada prva zena zaplaka:
- Gospodaru moj, dajte njoj zivo dete! Nemojte ga ubiti.

Druga zena je pak rekla:
- Neka ga nema nijedna. Presecite ga!

Tada je Solomun naredio:
- Dajte dete zeni koja se sazalila nad njim, jer je ona majka.

Prica jedne svece ...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini
koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako
lezala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim svome kraju. «Izgorela je» reci cete, a ono sto je ostalo vi cete
baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: Ili da ostanem u kutiji
u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a time dovodim samu sebe kraju . Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajuci sami za sebe i sve je hladno i prazno; ili se priblize ljudima i daruju im od svoje topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo moras dati nesto od sebe samog, nesto od svoje radosti, od svoje srdacnosti, od svog smeha, mozda nesto i od tuge. I ne trebas bojazljivo razmisljati
o tome kako ces sacuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam ce primiti svetlo. Sto vise goris za druge to ce svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspolozeni, jer se boje biti
ovde za druge, zale se i neprestano mrmljaju na teska vremena.
Jos uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, vece je i vrednije nego sva tama sveta.

Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveca.

Tezina jedne pahuljice

Reci mi, ako znaš koliko je teška jedna snežna pahuljica? - upita senica golubicu, dok su zajedno posmatrale kako sneg pomalo sipi i stvara
beli pokrivac.
- Ništa, čak i manje od ništa - odgovori golubica ne razmisljajuci
previse.
Čekaj, čekaj malo, pa ćeš videti da i ona ima svoju težinu.
I senica ispriča svoju ptičju pricu .

Odmarala sam se na borovoj grančici kad je počeo padati ovaj sneg. Kao što vidiš, nije bilo vejavice ni vetra, sneg je mirno, tiho padao, kao što nam se događa u snu. A budući da nisam znala raditi ništa pametnije, počela sam brojati pahuljice, koje su se slagale kraj mene na grančici. Pala je ako se ne varam 3.751 pahuljica i sve je bilo savršeno mirno, a kad se spustila 3.752. pahuljica grančica je pukla, a ja sam morala odlepršati. Vidiš da i pahuljica ima svoju težinu - zaključi mudro senica.

Lepota i rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.

Ljudi i danas često zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.

Dva krcaga

Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku o vratu. Jedan krčag je bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonoša je donosio meru i po vode do gospodareve kuće. Naravno, savršeni krčag je bio ponosan na svoj doprinos, savršen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krčag stideo se svog nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je trebao.

Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:

- ''stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "zašto" upita vodonoša, "zašto se stidis?"

Krčag nastavi:

-"proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog moje mane ti radiš više a ne dobijaš naknadu za svoj napor."

Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom i saosecajno reče:

-" kad se budemo vraćali želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu"

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krčag opazio je s jedne strane divno cveće obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još jednom se izvini vodonoši za svoj neuspeh.

Vodonoša mu reče:
- "Da li si opazio da je cveće samo s tvoje strane staze, a na strani savršenog ga nema??? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveća i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Već dve godine berem ovo divno cveće i njime ukrašavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Kineska mudrost

Para vrti - Sreća moze vise.
Parama možeš da kupis kucu, ali ne i DOM.
Možeš da kupis postelju, ali ne i SAN.
Možeš da kupis sat, ali ne i VREME.
Možeš da kupis knjigu, ali ne i ZNANJE.
Možeš da kupis polozaj, ali ne i POSTOVANJE.
Možeš da kupis da platis lekara, ali ne i ZDRAVLJE.
Možeš da kupis zivot, ali ne i DUSU.
Možeš da kupis seks, ali ne i LJUBAV.

Ljudi sa Crvenom Ruzom

Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.
Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen. Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam. Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.

"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaja.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".

Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru...

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

Jedan covek star 92 godine, mali, dobro držeci i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno nameštenom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile okačene na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj, već kako ja rasporedim svoje misli...Već samo odlučio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeći teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste tu uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

LISICA I GAVRAN 8)


Gavran nadje negde komad mesa i drzase ga u kljunu, stojeci na
drvetu. Lisica onjusi meso, pritrci pod drvo i pocne hvaliti
gavrana, govoreci:"Mili boze, krasne pticice! Lepa perja sto
imade.! Da jos ima kakav glas, ne bi nad njom ptice bilo!"
Gavranu nije milo bilo da ga lisica, pri tolikoj njegovoj
lepoti, za mutava drzi, otvori kljun, pak stane grakati. Padne
meso dole, ugrabi ga lisica i prozdere, govoreci i podsmevajuci
mu se:"E, moj gavrane! Imas svasta, ali pameti nemas!"

STARAC I SMRT

Starac nosase breme drva. Veoma zamoren, zbaci breme, govoreci:
"He, prokleta smrti, gde si te ne dodjes da me uzmes s ovog sveta,
da se ne mucim!" Kad eto ti smrt stane pred njega, onako ruzna kao
sto je opisuju, pa ga pita sto je zove. "Ta nista, odgovori siromah
starac uplasen, vise bih voleo da nisi dosla, ali vec kad si ovde,
pomozi mi da natovarim ovo breme na ledja, da stignem brze kuci,
jer me cekaju".

Pouka - nikome nije milo umreti, ma kako bedno ziveo...

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje, kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, više pogodnosti, ali manje vremena.


Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine, ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i molimo se retko.


Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni prostor, ali ne i unutrašnji.


Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje i manje.


Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti, jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od hrane, da utišaju, da ubiju.


Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.


Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otići.


Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete: "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog dana ta osoba nece biti tu ponovo.


Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?
Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"
Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?:cesces:

MUDROST ODABIRANJA
Ovaj zivot je ispit.
On je samo proba.
Da je stvarni zivot,
Dobili biste
Dalja upustva
kuda da idete i sta da radite.

Zidne novine


PS. Preuzeto iz knjige:Melem za dusu, autora DZek Kenfilda i Mark Viktora Hansena.

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama bas nista.
kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim nista?
vrana odgovori: naravno, zasto da ne.
i tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi nista.
nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoci na zeca i pojede ga!
Poenta price: da bi sedeo i ne radio nista, moras da sedis jako, jako visoko!



Razgovaraju curka i bik: volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta, rece curka, ali nemam dovoljno snage.
pa zasto ti ne bi grickala malo moje balege? odgovori bik. ona je prepuna hranljivih sastojaka.
curka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta. sledeci dan, nakon sto je pojela jos balege, popela se na drugu granu. konacno, nakon dve nedelje, ona je ponosno sedela na vrhu.
ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vesto je upucao puskom i tako je smaknuo sa drveta.
Poenta price: sranje te mozda moze dovesti do vrha, ali te ne moze odrzati gore


Mala ptica je letela na jug nosena vetrom. postalo je jako hladno, pticica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. dok je lezala na zemlji, prisla joj je krava i spustila nesto balege na nju. dok je smrznuta pticica lezala u gomili kravlje balege, shvatila je kako joj je postalo toplo. balega je u stvari otkravila! lezala je tako topla i srecna, pa je od radosti pocela da peva. prolazeci tuda, macka je cula pticiju pesmu i prisla da to istrazi. prateci zvuk, macka je otkrila pticu ispod gomile kravlje balege, a zatim ju je spretno izvukla napolje i pojela!
Poenta price:
1. nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj
2. nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj
3. a kada si u velikim govnima, drzi jezik za zubima!

Pet lekcija koje vas teraju da razmislite o tome kako tretirate ljude :uredu:


1. Čistačica

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta - tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime. Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu. Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.


2. Pokupiti nekoga na kiši



Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra, pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo, i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje, ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri. Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju pomoći bilo kome.
Iskreno, gospođa Net King Kola.”

3. Uvek se setite onih koji vas uslužuju

U danima kada je sladoled koštao mnogo manje, desetogodišnji dečak je ušao u hotelski restoran i seo za sto. Kelnerica je stavila čašu vode ispred njega. “Koliko košta sladoledni kup?”, pitao je. “Pedeset centi”, odgovorila je ona. Dečak je izvukao novčiće iz džepa i prebrojao ih.”Koliko onda košta obična porcija sladoleda?”. “Trideset pet centi”, odgovorila je nestrpljivo jer su je čekale ostale mušterije. “Uzeću običan sladoled, hvala.”

Kelnerica je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je pojeo sladoled, platio na kasi i otišao. Kada se kelnerica vratila, počela je da plače dok je brisala sto. Tamo, uredno poslagano pored prazne činije od sladoleda, stajalo je dvadeset pet centi. On nije uzeo sladoledni kup, jer nije imao dovoljno da bi joj ostavio napojnicu.

4. Prepreke na putu



U stara vremena jedan kralj je na sred puta postavio ogroman kamen. Potom se sakrio da vidi ko će ga pomeriti. Neki od najbogatijih trgovaca u kraljevstvu kao i mnogi dvorjani su prolazili tim putem i ignorisali kamen. Neki od njih su čak krivili kralja što tako loše održava puteve. Ali nijedan nije uradio ništa da bi sklonio stenu sa puta.

Potom je naišao seljak noseći ogroman teret sa povrćem. Kada se približio steni, spustio je svoj teret i pokušao da je skloni sa puta. Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo. Kada je ponovo uzeo svoj džak povrća, primetio je da vrećica sa zlatnicima leži tamo gde je bila stena. Uz nju je bila i cedulja od kralja na kojoj je stajalo da je zlato za onoga ko pomeri stenu sa puta. Seljak je naučio ono što mnogi od nas nikad ne razumeju: da je prepreka zapravo prilika da poboljšamo svoje stanje.


5. Davati onda kada je to bitno



Jedan moj prijatelj je radio u bolnici kao volonter i tamo upoznao devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i ozbiljne bolesti. Njena jedina šansa za oporavak je bila transfuzija krvi od njenog petogodišnjeg brata koji je preživeo istu bolest i razvio antitela na nju. Doktor je objasnio situaciju dečaku, i pitao ga da li želi da da krv svojoj sestri. Dečak je oklevao za trenutak, uzdahnuo i rekao: “Hoću ako će to nju spasiti”. Kako je transfuzija napredovala, on je ležao na krevetu do nje i gledao kao i svi ostali okolo kako se boja postepeno vraća u njeno lice. Onda je on prebledeo i njegov osmeh je nestao. Pogledao je doktora i pitao ga drhtavim glasom: “Hoću li ja umreti odmah?”.



Posto je bio jako mali, nije razumeo doktora i mislio je da treba da da svu svoju krv sestri da bi je spasio.



Možda sve ove priče zvuče kao bapske, ali razmislite i o sledećem: ne treba prosuđivati čoveka prema tome kako se odnosi prema pretpostavljenima ili sebi jednakima, već kako se postavlja prema ljudima ispod sebe. A ako Donald Tramp može da preporuči knjigu “Moć ljubaznosti - The Power of Nice”, onda i mi možemo da učinimo da se zapitate o načinu na koji tretirate ljude.

Posmatraš li život kao dar,shvaticeš kako je vreme dragoceno i koliko
nam prilika daje svaki novi dan. :uredu:

Nađi jednostavno vremena za to i budi strpljiv,i u tvom ce životu rasti i
dozrevati mnogo toga. :)

Život je velik i raznolik,nalik igri jer u sebi
sjedinjuje sve suprotnosti. :jeee:

Svako je od nas jedinstven i neponovljiv. ;)


Zašto se ne radovati samom sebi i svima ostalima oko sebe? 8)


Nadi vremena da budeš sretan.Danas je dan da budeš sretan! :uzbud:


Juče : vec je prošlo.
Sutra : tek ce doći.
Danas: jedini dan koji imaš da učiniš
od njega svoj najbolji dan. :ok:

Ljubav čini tvoj život vrednijim. :srce:

ДелКастре

ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;

Узми ме,

Узми ме,

Буди ми господар,

Не бој се ватре,

Она, није непријатељ.

Полако, пружи руку ка њему. Ватра га не опече, иако му рука би у пламену. Прихвати балчак и осети струјање кроз тело. Подиже га изнад главе, с’ обе руке и на мрвом језику, који и праоци заборавише прозбори;

После зиме и лета,

Ко мач ватре,

У руке узме,

И њиме, за добро влада,

По смрти,

У пламену се рађа,

Он биће снага,

И освета оном, ког води,

Нечасти снага.

Покушаваше, да му га отму и бољи и лошији од њега али спржени дланови, осташе једино одличје тих покушаја. Желеше га краљеви и лордови али нико му га не узе. Због мача, који нико не заслужи сем њега и оног што носише у себи и својој души јер никад не клечаше и не сагињаше се, би протеран на најудаљеније границе царства али и поново враћен у Асарион, јер једино он, храбро заповедаше њиме. Временом, заволе стару тврђаву, која је увек прва била на удару хорди непријатеља. Он и стари Асарион, штитише царство свих ових година. ДелКастре приђе мачу и помилова га. При додиру, поново осети оно струјање, које сазнаде при првом сусрету. Негде из дубине сећања, јавише му се и речи, изговорене некада давно.Чудно, помисли ДелКастре, свих ових година, нисам их се могао сетити и ни једну прозборити. Некако је знао, да је дошао час, да он врати дуг свом верном саборцу.

Сутра,

Сутра, је наша добра борба,

Сада се одмори,

А ја ,свој дуг вратићу теби,

Ма шта то било.

Пришао је прозору. Успут, узе огртач и уви се у њега. Хладно је помисли, зашто ми је хладно, па напољу је још лето. Погледа у Сунце које је тонуло и врати се својим мислима.

Сви су отишли,

Чак и храбри лордови,

Већерас Асарион,

Без стражи ће бити,

Сам,

Сам, као и ја,

Говорили су да треба поћи,

Бежати,

Пред оваквима, ја бежао нисам,

Сећам се,

Сећам се битака,

Ја сам их водио,

Водио и односио победе,

Сад Сунце залази,

И доноси, мирис непријатеља,

Ено га ту,

Ено га, иза кланца Етал,

Осећам мирис ватри,

Осећам мирис,

Згаришта и ватри,

Осећам мирис, крви коју доносе,

Сви су га осетили и отишли.

Идите ако желите,

Ја пустио сам вас,

Али ћутите,

Ћутите,

Не говорите,

Ја знам, шта речи имате,

Није узалуд,

Не, није узалуд,

Ви, у дубини срца, то знате,

Знате да,Ако издаш живот,

Да ако издаш живот,

Ни смрт није важна.

И ко, сад пред зидом нам стоји,

Они што жене не дираше,

Они што попут волова ричу,

Или они што,

Рукама, јер речи немају машу,

Они, што злато љубе,

Од части више,

Они што издаше,

Они, што од битака,

Правих бежаше,

То пред вратима, Асариона стоји.

Сутра,

Сутра, када Сунце изађе,

Ја, осетиђу мирис борова,

Мирис јутарње траве,

Отворићу врата,

Тешка врата, Асариона,

Спустићу мост,

Онда, ћу чекати,

Онда ћу чекати, да дођу,

Овај пут сами,

Да сами,

Ја и Асарион.

Ако паднем,

Пашће Асарион,

Пашће све.

Други то не виде,

Не виде од страха,

А не знају, да нема чега се бојати,

Ничега, сем истине.

Ни смрт,

Ни смрт, није страшна,

Она ослобађа,

Бол,

Бол је тај,

Он, страх нам ствара,

Бол, а не смрт.

Можда у мени, сад,

Више нема части,

Али oвај пут,

Ово је моја битка,

Можда последња,

Можда не.

Губо сам их али ратове добијао,

Узвраћао сам ударце,

Али знао и да их примам.

И болело је,

Можда, сам грешке понављао,

Иако се на њима, ући вештина,

Али једно сам знао,

Пријатељства, кратко трају,

Људе, завист заведе,

Они, то не виде.

Бес понекад, затвори очи,

Затвори душу,

И ја, своју сам затварао,

Затварао за све,

А онда, бих је отворио,

Отворио и поново прихватио,

Добро и зло.

Сунце је зашло,

Можда је ово, последњи дан,

Идием сада,

Вијориће се заставе,

Упалићу бакље,

Упалићу их, нека се виде,

Нека виде, да Асарион живи,

Нека виде, да чекам,

Нака виде, да нема страха,

Иза ових старих зидина.

ДелКастере седе на камену клупу и наслони се на зид.

Последња ноћ.

М