Puna verzija : Kako se nosite sa odlascima..!?
yige_gui
07.05.2006, 21:47
kad se setim odlazaka, onda se setim i mog prvog odlaska od kuce pred dve godine..
ceo dan sam se spremala.. stalno se sa nekim pozdravljala.. kao nije problem sto odlazim.. pa ne idem na kraj sveta (jok.. nego gde, nego na kraj!!!) fazoni tipa.. pa brzo ces se vratiti.. proci ce za cas.. a onda u 5 ujutro.. na autobusnoj stanici, stoji nas 7.. i cekamo mini bus koji me vozio na aerodrom.. drug nas zabavlja.. prica neke gluposti.. pokusava da nas oraspolozi.. al ne ide ni njemu, a ni nama.. svi se nesto kiselo smeskamo.. kao necemo plakati.. brzo se ja vracam.. i dodje bus.. vozac unese moje kofere.. ostalih par putnika se pozdravi sa jednom, dve osobe.. a ja stojim i blejim u mojih 7 :( ne znam sta cu.. zagrlim drugaricu.. ali i dalje sam suzdrzavala suze.. :plakanje: iako mi je bilo mnogo tesko.. pa druga, treca.. a onda zagrlim druga.. i s njegovim zagrljajem shvatim da odlazim.. i bujica suza mi poteku niz lice.. jos mi iskomentira kao.. ma nemoj plakati.. pa bar si ti uvek ta koja se pozdravlja na nacin kao ‘ma vidimo se sutra’..
dok sam dosla do majke, koja je malo je reci, lila potok suza.. ja vise nista nisam videla od zamagljenih ociju… vozac me vec po ne znam koji put opomenuo da treba da se krene… usla sam u bus.. sela i kroz prozor videla njih sestero kako stoje pokislo.. mahnula sam zadnji put, pokrila se jaknom preko glave.. i nastavila tiho jecati…
Mislila sam ma to je tako samo prvi put.. kasnije ce biti lakse.. ali nije.. taj osecaj pred odlazak je uvek isti.. samo sto me od onda ne ispracuje vise toliki broj ljudi.. a valjda tako mora bude.. od onda se zbilja pokusavam da rastanem na nacin 'ma vidimo se sutra'.. s vremenom sam se valjda vec i navikla.. toliko da poslednji put uospte nisam plakala.. :roll: mada, onaj osecaj odlaska je i dalje uvek prisutan.. lebdi uvek oko mene..
Verujem da ste vec toliko puta culi tu pricu.. i mislim da nema osobe koja je imuna kad su u pitanju rastanci.. ali ako postoji, svaka joj cast! :osmeh:
kako se vi snalazite sa odlascima? :)
jedna moja draga prijateljica je za to nasla prikladne stihove..
:srce:Nikad, nikad neces znati sto znam
samo ja.
Nikad, jer
istina je u dzepu mrvica.
Predji trg. Moj dom je
na drugoj strani obale.
Posmatraj nocu
moje tamne prozore.
Ja zivim na drugoj strani.
To nije tvoj svet.
Ti ne poznajes muziku noci.
Ne razumes moje sne.
Ne znas zasto
moja soba ima bele zidove.
I zasto nocu stalno
cujes neke sapate.
Ako krenes ka meni
ostace za tobom strahovi.
Hodaj u ritmu
najlepsih sonata jeseni.
Ja zivim na drugoj strani.
To nije tvoj svet.
Ti ne poznajes muziku noci.
Ne razumes moje sne.:srce:
Captain Jack
08.05.2006, 02:23
Ja sam dobro istreniran u tim situacijama,jednostavno zivot tece dalje,nesto ostaje iza nas da mu se vratimo,nesto da zaboravimo.Onog trenutka kad sam resio da zivot nastavim u inostranstvu,napravio sam dogovor sa samim sobom,neces se okretati za sobom vec samo gledati napred.Dobra filozofija,a jos i radi,sto je najvaznije.Uskoro cu ponovo na put i ostavljam po ko zna koji put sebi drage osobe,nemam neku presiju,idem dalje.
Koliko sam samo puta bio na beogradksom aerodromu ispracajuci nekoga... ni broj vise neznam. Tesko je i to bilo, ali kad dojde dan da mene prate :(
Kad sam krenuo iz Banje Luke toliko mi bilo lose da sam poceo da povracam na kraju. Sve sto si godinama gradio ostaje iza tebe i kreces u nepoznati svijet. Ostavljas sve drage ljude iza sebe. Zadnji momenti na aerodromu su proletjeli brzinom svjetlosti i detalja se uopste ne sjecam. Gledas u sva ona draga lica i neznas koga da zaglis prvog a koga zadnjeg, koga da drzis najduze u zagrljaju.
No najteze mi je bilo kada je avion se digao iznad oblaka i vise nismo vidjeli Beograd. Samo mi je jedno bubnjalo u glavi, "nema vise Srbije"... uh i sad se bacih u bedak :(
No kako Captain rece sad gledam ispred sebe, tesko jeste ali zivot ide dalje i ko zna kakav me put moze odvesti na neki sasvim deseti kraj svijeta
Kad se sjetim mog odlaska u bijeli svijet i tog dana vjerujte mi i danas mogu zaplakati a proslo je 2 godine. Ostavljas drustvo s kojim si odrastao, porodicu, grad i sve ono sto si volio i mrzio dok si bio tamo. A kad odes preko bijela svijeta nedostaje ti i kamenje a ne porodica i prijatelji. Sjecam se cijelo jutro sam povracala od nervoze, a u avionu sam prolila more suza. I eto gdje sam dosla, tu gdje si vjeciti stranac, gdje su ljudi bezosjecajni i glupi. Da mi je bila ova pamet vjerujte da ne bi nikad dosla.
kissigirl
02.06.2006, 14:24
Ja sam pre godinu dana otisla iz Juge.Tada sam zelela da odem,mrzela sam grad u kojem zivim,mrzela sam neiskrene ljude... Zelela sam da sama sebi stvorim zivot kakav ja zelim,a to dole nisam mogla.Ali,taj dan kada sam odlazila,ipak mi je bilo tesko... Celo moje drustvo je bilo sa mnom,svi redom su mi davali poklone 'za uspomenu'... Svi su se pravili kao da je sve ok,stvarno je bilo kao 'ma vidimo se sutra',ali svi su bili smraceni.Kada je stigao bus,pocela su pozdravljanja,'volimo te,brzo se vrati,nemoj nas zaboraviti...'.Svi su plakali,samo ja nisam.Ali bilo mi je tesko.Ali tek kada sam usla u bus,i kada je on stvarno krenuo,shvatila sam:'Pa ja odlazim.'I pocela sam da placem... Proplakala sam ceo put.I ja se osecam kao 'veciti stranac',i naravno da bih volela da su moj tata,i prijatelji,i decko pored mene,ali to je nemoguce.Resila sam da ostanem,jer znam da ovde mogu postici sve sto zelim,i vise od toga.Jos uvek je tesko,ali sada se vec bolje nosim sa odlascima.
da li ti Danny stvarno mislis da su ovde ljudi bezosecajni i glupi?Pa ne mogu da verujem da tako nesto mozes i da kazes a znas sta si ostavila iza sebe.Da li ti kroz svoju prizmu i prizmu ljudi kojima si bila okruzena u Yu sad gledas na ljude oko tebe?Pa zar ne mislis da smo mi njima i smesni i pateticni i glupi i neshvatljivi a da ne govorimo o osecanjima?Pa o kojim ti osecanjima pricas kad se za 4 godine rata poubijaju bivse komsije,prijatelji,skolski drugovi....Fuj smo mi fuj ali to smo sta smo i guramo dalje.
Mislim stvarno da su bezosjecajni i glupi i nemaju smisla za salu. Poubijaju se i ovdje bracni parovi medjusobno, pa ubijaju i djecu i komsije. Ima svuda toga, nemoj da mislis da toga ima samo kod nas. Rat koji smo imali je maslo `velikana` a ne samog naroda, cak i onih koji bi ubili svoju djecu. Pa bi li ti ikad digao ruku na najboljeg prijatelja koje god da je on nacije ili vjere? Ja ne bih, a glupi ljudi bi.Ne znam da li si ti i dalje u Jugi ili si preko grane, ali mnogo covjek nauci kad ode preko.\
vani sam.koliko sam naucio ne znam.
Kultura je to sto nas udaljava i tu nema mosta da se to prevazidje. Njima smo cudni mi, nama oni... mi ne razumijemo njihove sale, oni nase... nama smrdi njihova hrana, njima nasa i tako u nedogled....
No to svakako nije tema ovde i o tome bi mogla misljenja i misljenja da se iznose... zato se vratimo nasim odlascima http://www.vojvodinacafe.com/forum/images/smilies/a086.gif
Yige, pa ti me stvarno rasplace napisavsi onako lepo ono gore.
jesi li svesna da imas talenat za pisanje knjiga i sl.?
Inace sto se mene tice, mene su jos kao klinca prebacivali tamo vamo pa mi je sada svejedno kada odlazim, izlazim iz neke zemlje jer svaku smatram svojom a prijatelje cu uvek imati u srcu.
euridika
20.08.2006, 21:57
Ja nisam plakala, ne zato sto mi nije bilo tesko vec zato sto placem samo kada sam sama, da niko ne vidi suze, ili bar da ih ne vide roditelji... Prvi put sam bila uzasno uzbudnjena zato sto je to bilo moje prvo putovanje avionom u zivotu (drugo, prvi i jedini put do tada sam letela kada sam imala nepune dve godine) i zato sto sam odlazila potpuno sama sa skoro 40kg prtljaga za koji me je namrgodjen brkati sluzbenik JAT-a na surcinu (aerodromu "Nikola Tesla") ojadio sa 45 evra koje je moj tata imao skrivene u novcaniku i tako mi pozeleo srecan put, mozda zauvek iz drage otazbine. Izljubila sam i izgrlila roditelje i pobegla u tranzit, nisam se okretala. Prijatelje sam zamolila da ne dolaze, odrasli smo ljudi i jako se dobro i dugo poznajemo, nisam morala to da im ponovim, oprostili smo se nekoliko noci pred odlazak i to mi je ostalo u nejlepsem secanju. Posle prvog uzletanja postalo je teze, ne pozdravljanja sa dragima vec razne spoznaje sa kojima sam morala da se borim svaki sledeci put. Pitanja o pripadanju i nepripadanju kojim bih ispunjavala svoje besane noci kada bih odlazila kuci u srbiju i besane noci ovde medju ovim veselim svetom, osvescivanje svaki put kada bih krocila na arerodrom, beskrajne kafe sa najdrazim prijateljicama i preispitivanje da li se komunikacija izmenila, da li ih gubim, da li me vole onako i onoliko koliko su me volele...
Sladja26
20.11.2006, 01:36
100% te shvatam. i ja sam dugo patila, svaki put kad sam se vracala "kuci". ja sam rodjena u nemackoj, ali zivela sam 5 godina u veterniku. tako da je za mene i jedno i drugo da tako kazem moja "kuca". sad kad sam se udala u nemackoj, nije mi vise tako tesko, kad odlazim. ali do tad sam svaki rastanak od mojih najmilijih preplakala. ja imam srecu da su moji roditelji isto u nemcakoj, pa se tako rastajem "samo" od tetaka, striceva itd. tesko je to. i neznam dal cu ikad moci da odem, a da ne budem tuzna. :plakanje:
euridika
28.02.2008, 00:45
Ja imam srecu da su moji roditelji isto u nemcakoj, pa se tako rastajem "samo" od tetaka, striceva itd. tesko je to. i neznam dal cu ikad moci da odem, a da ne budem tuzna. :plakanje:
Ja tetke i ostalu familiju ne stignem ni da vidim, u svakom odlasku sve ih manje vidim i sve mi bolje, sada su to samo oni koje biram i koje hoću da vidim i koji me oplemene i ispune ljubavlju do sledećeg odlaska/dolaska. Lepo je to sada, i uzbudljivo na neki skroz pozitivan način, zato što odlaziti sa jednog, znači dolaziti na neko drugo mesto, a tamo čeka neka srećica sakrivena u nekom džaku, samo ako hoćemo pažljivo da pogledamo i ne pobegnemo od nje.
Ono što mi tužno i teško podjednako mi tužno i teško i kada dođem tamo i kada sam ovde gde sam, ne menja se intenzitet sa rastojanjem, a ono što mi lepo i milo, lepo mi milo uvek, dolasci i odlasci su sada samo postali kretanje, avioni, aerodromi, čekanja, ispraćanja i dočekivanja i to se tako dešava u krug, dok nas ima....
believer
28.02.2008, 00:54
ima jedna knjiga Hemingvejeva,koja je neopravdano zapostavljena kad se govoti o njegovom knjizevnom opusu....
u njoj jedan matori general nezno zaljubljen u mladu devojku iz stare venecijaske porodice ,dok ispijaju martini u nekom finom hotelu kaze u nekom trenutku:
(parafraziram)
"Sve sto imam i sto do cega mi je ikad stalo mogu preko ramena da bacim u vodu i da se ne okrenem kad ucini BUC!"
eto tako sve vise gledam na odlaske i ostale trice.....
...nosim se...u p...u m......u...:dry:
love hunter
29.02.2008, 20:15
Ne znam da se rastajem...
...valjda nemam ugradjen taj cip, sta li...ne znam da u tim trenucima (kada ti mozak uzasnuto zvoni na uzbunu i alarmira da neko koga volis odlazi, ili da ti odlazis) pokazem koliko mi je stalo, koliko mi je zao, koliko se nikada ne bih razdvojio. Reci koje se tada izgovaraju uvek su mi bile previse banalne za trenutak koji me stigne kasnije, kada ostanem sam sa sobom i kada krene da me kljuca i razjeda pitanje da li sve bas mora tako i zasto sve bas mora tako...
...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...
...ne znam da se rastajem, nikada necu ni nauciti....
...ali sam zato odlican u sastajanju :) .
UUuuuu... nikako...
Sama pomisao na odlazak drage mi osobe,
pravi čitav cunami emocija...
Totalno oprečna osećanja,
a razum je u totalnom off-u...
Gora sam od malog deteta...
believer
29.03.2008, 00:49
ma sve moze da se podnese......niko ni za kim nije skap`o pa necu ni ja.......
Bome jedne prilike ja zamalo...:huh:
Pre tri godine,posle petnaest godina,videla sam sestru od rođenog strica.Doputovala sa mužem iz Švedske.Obišla je celu rodbinu,i na kraju došla kod mene,gde je provela tri dana.Tom prilikom se i krstila ovde,na moju veliku radost,sve je bilo za mene divno,čarobno.Prvi dan sam je samo gledala,nisam oka sa nje skidala...pokušavajući da nadoknadim,sve te godine....Nismo uopšte spavali tri noći,koje smo proveli u priči.Da ne dužim,kada su trebali poći,isto smo se onako gledale..kao da se više nikad nećemo videti...Ja od zaustavljanja suza,nisam mogla progovoriti..zagrlile smo se...i plakale...tada mi je rekla:-Vi ovde nemate ništa...a sve ste nam dali...Svi su plakali..a nas dve smo se grlile,kao da nećemo da pustimo jedna drugu...tad sam osetila bol u grudima..pravi...preskakanje srca..uz moje izvinjenje,što nisam izdržala...i sad su mi oči pune..dok ovo pišem...
...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...
Sjajno :)
Iz istih razloga upijam zagrljajem, ne samo na rastanku, nego uvek i svuda.
Uvek sam ja bila ta koja ispraca. I znala sam da je teze onom ko odlazi, pa sam se oprastala sa osmehom, da ne otezavam jos vise.
Posle se isplacem kad ostanem sama i nastavim dalje.
I kad je poceo da se priblizava dan mog odlaska, isto sam tako bila nasmejana. Umesto da mene ljudi podizu i ohrabruju, ja sam tesila i jedno po jedno, a bogami i u grupnim seansama. :smeh:
Pakovanje sam odlagala do poslednjeg momenta da bih sebi dala sto vise fore za prihvatanje cinjenice da stvarno odlazim.
A kada sam zatvorila i poslednji kofer, pogledala u sve njih koji su bili tu i rekla"To je to"...to je onda stvarno bilo to. Toliko sam se osecala lose da sam otrcala u kupatilo i ispovracala se.
I isplakali smo se. I vise mi nije bilo bitno da li sam jaka ili slabic, slomila sam se od tuge. Toliko voljenih ljudi oko mene i toliko emocija, da covek jednostavno ne moze da ostane imun na to. I sad mi je neka knedla u grlu kad se setim.
Sledece jutro, 04h, tri automobila ispred zgrade sa otvorenim gepecima i samo tisina. Put do Beograda uz usiljene osmehe i poneki uzdah...aerodrom...guzva...poziv za let. Drugi poziv, treci...a ja ne mogu da ih pustim iz zagrljaja. Ne znam ni kako sam krenula prema izlazu. Okrecemo se jos jednom da im mahnemo i posaljemo cmoku, a moji svi stoje kod one ograde i brat visoko podigao ruke i drzi sal na kojem su napisali ~Grtalica rulz :smeh:
Tako da sam ipak otisla sa osmehom, kako i treba da bude. :)
Ne volim rastanke...definitivno. :jok:
Zimus sam prvi put, nakon tri godine, od kako sam otisao posjetio domovinu. Iskreno, sjecajuci se prvog dramaticnog odlaska, bilo je malo i strah kako ce sve ponovo da izgleda kad dodje jos jedan dan za pozdrave. Znao sam vec unaprijed da cu dma drugi dan da se prilagodim na sve i da ce sve biti kao da nikada nisam ni otisao.
Tako i bi. Tri nedjelje, koliko sam bio tamo,su mi prosle ko treptaj. Nisam stigao ni da se cestito raspakujem a vec je dosao dan da se koferi ponovo zatvore i da se krene nazad.
No ovaj put je bilo sasvim drugacije. Valjda smo svi navikli i shvatili da daljina i nije neki neprevazidjen problem. Ostali smo manje vise isti, koja kila gore-dole.
Spakovao sam se bez truna nervoze, ustvari bilo je nervoze ali ne one kao prvi put kad sam odlazio. Pozdravio sam se mirno sa svima, znajuci da cu opet uskoro doci.
e jos na sve to kad dodam magluscinu koja je totalno paralizovala aerodrom u Beogradu, i maratonsko cekanje... sine umalo da izljubim od dragosti svu posadu od reda kad nam je avion konacno stigao... nisamo ni zalet uhvatili a ja sam vec bio daleko u carstvu snova 8)
Pa ja se rastajem u žurbi ... i uvek obećam da ću opet da dodjem:uredu:
i onda :gone:
Captain Jack
01.05.2008, 09:24
Vise se i ne okrecem...navika je cudna stvar,istreniran do perfekcije,valjda su ti receptori u mozgu zakrzljali,
a i mnogo je rastanaka ostalo iza,ko zna koliko njih ispred,pogodio sam ovaj nik sto me prati po ovim forumima,gusar se ne moze vezati,
zato i ne gledam slike iz proslosti,znam da ce se javiti ponekad u snovima i da cu se pitati zasto bas to da usnim ovog jutra,
upravo brojim koliko njih,
sedmoro ih je zbrisalo u roku od deset dana,
oni na aerodromu mi vise i ne persiraju,postao sam stalni,samo su destinacije razlicite,ljudi su isti,lepi,ponosni,srecni,
i svako je poneo deo mene,razapet na svim meridijanima,od Kankuna do Skoplja,od Clevelanda do Rija,od NY do LE...
lepo je biti deo prica jer su oni deo ovih mojih,i kad se ponovo budemo sreli bice kao da se nikad nismo ni rastajali,oni nikada ne odlaze,odlaze avioni,automobili,godisnja doba,politicari,radnici u penziju...
ostaju sale,pijanke,pesme,zagrljaji...ma super sam sa odlascima...do nekih novih vidjenja...
yige_gui
05.05.2008, 04:21
pred dve godine..
oduvek se znalo kako dobro stojim sa matematikom :smeh: ovo je trebalo da bude tri godine :hahaha:
a sad, evo, pochetak maja.. peta godina kako sam preko bare.. e ide stazh.. :roll:
razmishljam, dolaze sad ljudi cheshce ovamo, nego shto ja idem tamo.. i eto, ti rastanci su sad idi mi-dodji mi.. stalno neko dolazi i odlazi, da mi je to postalo tako normalno.. evo sam u zadnjih godinu dana bila 14 puta na aerodromu :roll: divota.. :smeh:
Nikako.... Muka mi je, place mi se, deprimirana sam svaki put kad se vratim ovde i brojim dane do sledeceg odmora............:(
Eh.... kako? Kako moram:(ali sa optimizmom, vec gledam na sledeci susret sa svojim najmilijima, sa svojim gradom, i sa jos mnogim drugim stvarima zbog kojih ce ovo moje malo srce uvek biti tamo gde je dom!
Snoopy Red B
08.05.2008, 18:43
Nekad mi je to bio veliki problem,
a što više godina to manje suza,
i smejem se kad plakao bi....
believer
08.05.2008, 20:44
Ne volim rastanke...definitivno. :jok:
naravno....ali,nastavljam da hodam.....:)
Nisam bila u Srbiji "par":fijuk: godina i bas sam imala zelju da odem,ali kad sam otisla,kratko je moje ushicenje trajalo,videla sam se s kim sam imala,sve sam ispucala sto mi se htelo ali sam ipak shvatila da ja vise tamo ne pripadam...i onda sam jedva cekala da se vratim nazad!
Rohalj Baze
08.10.2008, 18:05
...meni iskreno, uvek kad odem bude fenomenalno,i isplacem se kao kreten kad god odlazim....i uvek mi kazu kad ces jednom doci da ostanes zauvek....drustvo isto ostalno samo sto su se neke mozda stvari izmenile u njihovom licnom zivotu a takodje i u mom, ali oni ostaju iste osobe koje sam oduvek poznavala...
vBulletin® v3.6.8, Copyright ©2000-2008, Jelsoft Enterprises Ltd.