Puna verzija : Predstavljamo knjigu i autora...
Ideja za pokretanje ove teme leži u tome da će neko od Vas možda naići na neko sebi zanimljivo štivo time što će ovde imati prilike da pročita kratke zabeleške o pomenutom autoru i delu.
Svako ko smatra da vredi predstaviti odredjenog autora i delo i samim tim preporučiti ostalima da ga pročita,neka se pridruži :)
Stevan Pešić
KATAMANDU
Kupljena u ono vreme kada sve kupovalo, a knjiga najmanje, ili za zaljubljenike najviše, stajala je negde zaturena, i jednom opušten hajde da vidim šta je to iza korica. Pročitavši je moj jedini komentar je oduševljen sam.Stevan Pešić smeštajući žanr u putopisni, napisao je nešto što samo čovek umetničkog dara može da vidi i napiše.Tema Istok, konkretnije Indija, Nepal, Tibet i Sri Lanka. Rođen u Kovilju 1939, odrastao i zreo, par godina provodi na Zapadu, da bi se potom zaputio na Istok, gde i nastaje ovo briljantno delo: Katamandu, knjiga koja priča: " o supi od anđelovog perja i o pastrmki koja govori nemački, o slavujima koji izleću iz vina....
I umesto dalje priče poruka na zadnjoj spoljnoj korici knjige:
Kad sva srca postanu gluva, i sa njima tvoje sopstveno-postoji put u Katamandu.
Kad se svi putevi zatvore, izgubiš prijatelja i svi koje voliš napuste te-postoji put u Katamandu.
Kad sve prođe, nestane, vetar jave razveje snove, i kad pomisliš da nade nema-postoji put u Katamandu.............
Malo poznata novela Šarlote Bronte
U Velikoj Britaniji nedavno je objavljena malo poznata novela Šarlote Bronte, autorke jednog od najpoznatijih romana 19. veka, „Dzejn Ejr”. „Stancliffe’s Hotel” (Stenklifov hotel) tekst je na 34 strane koji je Šarlota Bronte napisala 1838, a do sada su ga izučavali samo stručnjaci za književnost. Novela je nedavno u celini objavljena u londonskom „Tajmsu”. Stručnjaci tvrde da postoji još dosta njenih dela nepoznatih široj javnosti, koja tek treba da budu objavljena. Šarlota je bila najstarija od sestara Bronte - najčuvenije britanske porodice književnica. „‘Stenklifov hotel’ je veoma ciničan, veoma vatren, vrlo duhovit, uopšte ne liči na ‘DŽejn Ejr’ - to nije uzbudljiva priča o nasrećno zaljubljenim junakinjama”, izjavila je za radio Bi-Bi-Si Heder Glen, urednica novog izdanja novele. Originalan rukopis „Stenklifovog hotela” čuva se u Muzeju Bronte u severnoj Engleskoj. To je niz vinjeta u kojima književnica ismeva romantična osećanja i mušku taštinu. Priče su smeštene u Angriji, mitskom svetu koje su u detinjstvu izmislile sestre Bronte, a knjiga je poznata i kao „Angrijska noveleta”. Heder Glen je objasnila da te kratke priče do sada nisu objavljivane zato što se radi o pričama koje se mogu razumeti samo ako „poznajete sve vijuge dečjih pripovedaka”. „Nije, međutim, tačno da se ne mogu razumeti kasniji angrijski rukopisi ili da se u njima ne može uživati”, dodala je ona. „Mislim da će oni promeniti način na koji će se gledati na Šarlotu Bronte”. Roman je odnet u Irsku nakon smrti najstarije sestre Bronte 1855, a zatim je brodom dospeo u SAD, gde ga je odneo jedan američki kolekcionar. Rukopis je na kraju vraćen u mali muzej u parohiji u Jorkširu, gde su odrasle sestre Bronte. Povremeno je bio izlagan, ali se smatralo da može da biti zanimljiv samo stručnjacima. Postoje i druge priče, a knjiga sa njih pet biće objavljena...
Zovem se Crveno
Orhan Pamuk
Preveo s turskog Ivan Panović
Godina izdanja: 2006
Strana: 525
Posle ove knjige Istok nije ono što je bio pre. Neponovljivo putovanje u istoriju islamske kulture kakvu ne poznajemo.
Orhan Pamuk ovoga puta vaskrsava čudesni svet Orijenta s njegovim bojama, njegovom umetnošcu, estetikom, njegovim tajanstvenim duhom. Zovem se Crveno je pripovest o umetnosti, ljubavi, sreći, životu, smrti, na trenutke rasprava o suštini islamske umetnosti i poimanja sveta, ispričana kroz sudbine slikara minijatura i kaligrafa u Carigradu s kraja 16. veka. Bogatstvo jezika, obilje slika, asocijacija, poniranje u bit islamske civilizacije i njene dodire s renesansnim duhom, jedinstvena kompozicija i struktura dela potvrđuju da je Orhan Pamuk jedan od najvećih pisaca dvadeset prvog veka.
doc. dr Mirjana Marinkovic
upravnik Katedre za orijentalistiku
Filološkog fakulteta u Beogradu
Knjiga Zovem se Crveno koristi umetnost minijature kako bi istražila dušu nacije.
Džon Apdajk
Veza između prošlog i sadašnjeg vremena sadržana je i u boji. Crveno je boja osvete i smrti, ali, ponajviše, boja strasti, nadahnuća i umetnosti. A možda je, po Pamuku, ime univerzuma – Crveno! Odavno taj svet Zapada i Istoka, novog i starog, nije tako sažeto a sveobuhvatno opisan kao u ovom remek-delu: „Na Zapadu slikaju ono što vide, a mi ono što gledamo.“
Vladislav Bajac
Orhan Pamuk
Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaši, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).
Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, ciji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.
Njegov cetvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemacke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) u 2005. godini.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.
Franc Kafka
Pisma Mileni
Pisca nije potrebno pretstavljati. Knjiga je nova, nisam jos uvek stigla da je procitam ali mi deluje izuzetno zanimljivo. :)
Prvi put kod nas necenzurisana i po autentičnom redosledu sređena najnapetija ljubavna prepiska na svetu!
U rukama vam je takoreći ljubavni roman koji je i više od svakog romana, napisan u vidu dramatičnog niza Kafkinih pisama Mileni Jesenskoj. To je goli Kafka, mada usred gomile obučenih. Uzbudljiv dokument neuporedive strasti, bezdanosti i bola. Prvi put ovo izvanredno epistolarno delo života imate u danas najcelovitijoj i, po redosledu pisama, verodostojnoj verziji. I tek sad istinski blista, s nikad prevedenim pismima i isključivanim delovima pisama.
Preveo i svim što je neophodno opremio Jovica Aćin, pripovedač, onako živo kao što bi retko ko drugi. U rukama vam je neodoljivo delo u izvornom sjaju, za večnost.
KĆI SREĆE
To je bujna avanturistička proza o mladoj Cileanki koja se, idući tragom prve ljubavi, zatiče u Kaliforniji u vreme zlatne groznice.
Aljendeova ispisuje ne samo pripovest rađanja obećane, zlatne zemlje, nego i šarolike svetove i kulturološke razlike indijanskih, kineskih, evropskih, latinoameričkih doseljenika koji su je stvarali. Pod perom umereno sentimentalne, umereno racionalne, humorom nadahnute autorke, koja uspešno spaja razum sa osećanjima, sever sa jugom, fikciju sa realnošću, gde je svaki lik, pa i sporedni, jedno minijaturno remek-delo, ovaj roman postaje prava književna poslastica.
Izabel Aljende, čileanska književnica, o svom urođenom genu za stvaranje magično realističkih romana, čak i u Americi, čiji je državljanin postala igrom ljubavnog slučaja.
Zovu je „ženskim Markesom“. Njenih sedamnaest knjiga prodato je u 50 miliona primeraka i prevedeno na trideset jezika. Magični realizam Izabel Aljende nije izgubio svoju čudotvornost ni poslednjom knjigom koju naziva svojim petim memoarima. Ova čileanska književnica, koja živi u okolini San Franciska, ponovo je „sabrala sve svoje dane“ i obogatila svetsku literaturu novom autobiografskom maštarijom „Zbir naših dana“. Prvi put otkrivajući svoj život posle smrti kćerke, 1992, godine, zapisala je da posle te tragedije nikad više nije bila ista. „Izgubila sam strah od smrti i iskusila večnost spiritualnog.“ Mislila je da napusti zemlju ako na predsedničkim izborima u Americi pobedi ratna opcija. Nije ipak u stanju da napusti svoje pleme, svoju „spiritualnu komunu“ u „Gringolandiji“. Vreme za selidbe je isteklo. Ali ne i za nove priče.
Niko joj ne bi dao 65 godina, ne samo zbog toga što je, kako priznaje u najnovijoj „magičnoj autobiografiji“, plastičnom operacijom podigla i zategla kožu na licu, već zato što ova malena koketna žena, na visokim potpeticama, oko sebe širi ogromnu auru ritmične energije. Ona je brza i potpuno zadovoljna što poseduje spiritualni dar da stvarne priče pretvori u fantaziju. Nije zato nikakvo čudo što u njenom najnovijem životopisu, zasnovanom na stvarnim događajima u porodičnom životu u Americi (posle smrti njene kćerke Paule), Aljende prepričava neobičnu „faktografiju“: kćerka njenog muža dala je po sopstvenom aranžmanu svoju bebu na usvajanje dvema budističkim monahinjama, lezbijkama… Ili kako se Hulijeta, pošto je sa voljenim čovekom pobegla u Grčku, i odgajila dva sina, vodeći jedan restoran na vrhu hridi, vraća u Kaliforniju gde pozajmljuje svoju utrobu za plodove majki bez potomstva… Pošto smo se nedavno srele u Vašingtonu, intervju smo po tadašnjem dogovoru obavile preko ele ktronske pošte. I tada i sada pitali smo je o autentičnosti njenih priča, iako znamo da su one – još od kada je „Kuća duhova“, kao nova fantazija iz Latinske Amerike, opčinila Stari svet – plod nekog onozemaljskog pripovedačkog spoja između stvarnog i nemogućeg. – Moj život je pun uspona i padova, pun ljudi i priča. Ne želim srećni život. Želim zanimljiv život o kome mogu da napišem knjigu. Mislim da mi je pripovedanje urođena osobina. I čitav svet vidim u pričama koje imam potrebu da ispričam. Tenzija, ritam, ton, boje tu su važnije od proste fabule. Kada se na porodičnim ručkovima prepričavaju neki događaji ili veze u familiji, imam običaj da se sva zgrčim. Jer najčešće oni promaše poentu. To je kao loše ispričan vic…Odmah mi je jasno da u mojoj priči moram da ga obrnem tako da pokažem ono što je najvažnije i najlepše.
Prva knjiga Miodraga Bulatovića koja mi je došla u ruke je ''Crveni petao leti prema nebu'' i pročitavši ovu knjigu,svaka sledeća me je oduševljavala sve više.Jednostavno njegova imaginacija i senzibilitet koji odišu u njegovim knjigama me oduševljavaju.
Uz preporuku ove knjige evo i kratke beleške o knjizi
''Svadba i sahrana - tematsko-motivska su osnova Bulatovićevog romana Crveni petao leti prema nebu.Gorštaci,maloumnici,božjaci - svet bez vere i nade,zlo i destrukcija, ljudi biološki onemoćali, podlaci i primitivci, grešni roditelji i deca koja nose roditeljski greh, dominiraju ovom ''pastoralom'' o vanbračnjacima i ukletnicima.''
NSdjanka
29.06.2008, 17:25
Ivan Štajnberger, Branislava Čolak, Nenad Milojković:
Kako otkriti zlo u sebi i drugima
11. septembar
Klin se klinom (ne) izbija
"Poslednji put kada je u svetu neko delo jasno okarakterisano
kao zlo, bilo je povodom napada na Svetski trgovinski centar,
11. septembra 2001. Za samo nekoliko minuta uništen je
jedan od simbola moći američke nacije, a sa njim ozbiljno narušeno
i osećanje sigurnosti, poštovanja i, u krajnjem slučaju,
srušena predstava o nedodirljivosti i nepovredivosti američke
nacije, kako u svetu, tako i među njenim građanima.
Napad je prvo okarakterisan kao zločinački, kriminalni,
ubilački ... da bi nedugo zatim bio konačno proglašen terorističkim.
Nakon toga se upotreba ove reči, kao sinonima za sve
zlo na ovom svetu, ustalila i postala jednom od najfrekventnijih
u savremenoj svetskoj literaturi koja se bavi problemom
agresije.
Pojam zla zauzimao je centralno mesto u govorima Džordža
Buša. Za Bin Ladena, Buš je često govorio da nema ni duše,
ni savesti; Kolin Pauel je izjavljivao da ni kap ljudske dobrote ne
teče njegovim venama (da li je pri tom verovao da je dobrota
samo ljudska karakteristika?); Toni Bler je tvrdio da je masovni
terorizam novo svetsko zlo i da se nećemo smiriti dok to zlo
ne proteramo iz sveta (pitamo se samo gde?), i slično.
Osama Bin Laden, navodni mastermajnd ove akcije, proglašen
je otelotvorenjem zla koje terorizam nosi sa sobom, u
liku konkretnog čoveka, i time predstavlja pretnju celom svetu.
Primetimo kako se na ovaj način mobiliše strah širokih razmera
i obezbeđuje podrška drugih zemalja, koja je neposredno
posle događaja i usledila od strane velikih sila. Međutim,
nakon što je Bin Laden pobegao iz Avganistana, a potraga za
njim završena bezuspešno, administracija SAD-a je ostala bez
svog simbola zla. Valjalo je brzo delati i naći adekvatnu zamenu,
koja takođe ima ljudsko obličje i pripada istoj religiji. Novo
oličenje zla je nađeno u Sadamu Huseinu i SAD premeštaju
svoje trupe iz Avganistana u Irak, nazvavši ovu zemlju novim
poprištem rata protiv terorizma.
Pomeranje ratnog fronta iz Avganistana u Irak pratila je
i snažna propagandna kampanja. Njome je ovaj rat opravdavan
i izazivano uverenje u narodu i strah (koji je u tom
momentu već bio dovoljno izražen) da Irak poseduje oružje
za masovno uništenje koje dodatno preti bezbednosti SAD.
Iako ni posle nekoliko meseci neuspešne pretrage po Iraku
oružje za masovno uništenje nije pronađeno, nastavilo se sa
širenjem uverenja kako je rat protv zla i dalje neophodan
i opravdan i kako se on mora nastaviti za dobrobit ostatka
sveta (čitaj u ime Dobrih ljudi). Rat u Iraku je postao novo
poprište borbe protiv terorizma, a prvobitni razlog njegovog
pokretanja (traženje oružja za masovno uništenje) brzo je
pao u zaborav. Amerika je ponovo mogla da se predstavi svetu
kao – zaštitnik čovečanstva.
Napad na Svetski trgovinski centar značajno je uzdrmao
osećanje sigurnosti američkih građana, ali je indikativno i šta
se sa njima dešavalo nakon toga i kako su izlazili na kraj sa
novonastalom situacijom. Zapazili smo nekoliko fenomena.
Naime, normalno bi bilo da takva situacija navede ljude da
preispitaju sebe i stav svoje zemlje prema ostatku sveta. Šta
je dovelo do toga da postanu jedna od najomraženijih nacija,
pa i to kako je najmoćnija zemlja na svetu mogla da dozvoli
da joj se desi ovakva tragedija i niz sličnih? Nažalost, ova i
mnoga druga pitanja su izostala. Ono što je umesto toga usledilo
bila je neutaživa želja za osvetom, isto toliko brutalnom
i momentalnom. Pored sopstvenog preispitivanja, izostala je
i još jedna reakcija koja bi u svim drugim okolnostima bila
smatrana potpuno prirodnom i normalnom, a to je osećanje
empatije i saosećanja sa drugim nacijama koje su takođe prošle
kroz genocid, bile meta masovnih ubistava i najrazličitijih
oblika nasilja, poput Jevreja, Roma, a u krajnjem slučaju i samih
Muslimana.
Međutim, desilo se da su se, umesto saosećanja, američki
državljani okrenuli svom lideru, od koga su očekivali ponovno
uspostavljanje sigurnosti, kao i povraćaj prethodno utisnute,
krive slike o sebi kao nedodirljivoj, neprikosnovenoj, nadmoćnoj
i najvećoj velesili.
Ovakav nekritički odnos prema autoritetu doveo je do toga
da Bušova politika ima apsolutnu podršku. Narod je bespogovorno
prihvatao svaku njegovu reč, odluku i akciju, ma koliko
ona bila brutalna i ma koliko života zauzvrat zahtevala, nečijih
tuđih, ali i života američkih građana.
Stav da se protiv zla može i treba boriti istim oružjem, često
nesvesno opravdava korišćenje istog tog zla kao sredstva u
cilju odbrane od njega. Drugim rečima, protiv kuge se borimo
kolerom. Iako ćemo se svi složiti da je pojava tzv. globalnog
terorizma i onoga što se desilo 11. septembra – zlo, to nikako
ne znači da je sve što će biti upotrebljeno protiv njega – dobro.
Ali je takođe istina da se sve može predstaviti da izgleda kao
dobro. Tako je rat u Avganistanu predstavljen kao mirovna
misija, u Iraku kao čin oslobađanja od Sadama Huseina, dok
smo se u Srbiji, na žalost, uverili kako je imati „Milosrdnog
anđela” za čuvara. A ako bismo išli dalje u istoriju, smrt preko
6 miliona Jevreja mogli bismo shvatiti kao čin pročišćenja nemačke
nacije..."
Knjižica od dvestotinak strana... Dobila na čitanje, pročitala za popodne i ... tople preporuke... :ok:
http://img375.imageshack.us/img375/574/6387zapisduseij5.jpg
Zapis duše je roman o poslednjoj srpskoj despotici i svetiteljki. O vlastelinki koju je narod nazvao majkom. Roman o putu duše po ishodu iz tela. O životu posle smrti. Ovo je dramatična ispovest jedne izuzetne žene. Časne i hrabre. Požrtvovane i mudre. Živela je u drugoj polovini petnaestog veka. U pet evropskih država u osam gradova. Zivela je o tuđoj milosti, ali u duhovnom gospodstvu. Znala je da nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi. A njena snaga poticala je iz ljubavi i vere. Iz dobrote. Bila je žena i majka sprskih despotai svetitelja. U pesmi i srcu naroda ostala je zapamćena kao Mati Angelina.
Saga o duši koja kao da lebdi između svetlosti i mraka, između neba i ponora, između večnog života i večnih muka, da bi jednom zauvek vinula tamo gde je i oduvek želela da bude.
"Zapis duše" je priča o njemon zemaljskom životu. O grehu i pokajanju. O borbi protiv kneza ovog sveta i njegovih sluga, koja se nastavlja posle smrti.
Prateći svoju junakinju kroz različite kulturno-istorijske pejzaže, od Konjuha i Kroje, preko Venecije, Zagreba, Beča, Budima i Trgovišta, do monaštva u sremskim ravnicama, Ljiljana Habjanović Đurović oslikava i specifičnu mrežu onih odnosa koji i danas tako moćno i nedokazivo profilišu sudbinu prostora koji smatramo svojim. A da je to vlasništvo često više stvar sećanja, emocija i sporenja nego realnosti, pokazuje i slučaj Stefana Brankovića, muža Angeline Branković, koji je, umesto srpskog prestola, nasledio tugu i patnju za sjajem prošlih vremena i neizlečivu bolest Nemanjića. Taj princ trpljenja nikad nije stupio na tlo sigurnosti i nikada nije ugledao sunce slobode. Siromašan, ponižen i usamljen, umro je u ruiniranom zamku, koji uostalom i nije bio njegov.
Ali, "Zapis duše" je i svedočenje o putovanju koje neizbežno predstoji svakome od nas. O iskušenjima duše u prvih četrdeset dana pošto se preseli iz čulnog i telesnog sveta u duhovni.
Šta je smrt? Šta biva sa dušom kada svuče telo kao staru i pohabanu haljinu? Šta tada radi Anđeo Čuvar, a šta radi Anđeo Susretnik? Koga duša sreće na svom putu kroz podnebesje? Sa čime se suočava? Čega se boji? Čemu se raduje i nada? Od čega beži? Kako se bori? Čime se brani? Šta je,ustvari, pakao? Šta je raj? Šta je pravi dodir duša?
O svemu tome ostao je:
ZAPIS DUŠE
(izvor net)
NSdjanka
06.07.2008, 11:19
http://i264.photobucket.com/albums/ii170/NSdjanka/forum/imagejsp.jpg
Originalna groteska prožeta autentičnom Basarinom ironijom o Svetoj bolesti i njenim posvećenicima, apostolima i protivnicima...
Demjan Lavrentjevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata sveta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju.
Ova knjiga je roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman. Granicu između žanrova, istine i laži jedino može da odredi hrabar čitalac.
Basara o NIN-ovoj nagradi, istoriji, Srbiji... Svetislav Basara
BEOGRAD, 18. januara (SEEcult.org) - Pisac Svetislav Basara, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2006. godine, danas je kratko rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne dobiti to književno priznanje, a ranije je izjavio da je pre objavljivanja romana “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” želeo da na koricama stoji: “Van konkurencije za NIN-ovu nagradu”. Basara je, u intervjuu “Glasu javnosti” u septembru prošle godine, izjavio da nije bio raspoložen da njegov novi roman uđe u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, ali su ga “odgovorili od toga”. Danas je, posle proglašenja dobitnika tog priznanja, rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne NIN-ovu nagradu. “Kad je čovek ne dobije, to je nedostatak, a kada je dobije mora da se nađe ovako pred publikom”, rekao je kratko Basara, bivši ambasador Srbije i Crne Gore na Kipru, koji je autor niza zapaženih romana, knjiga priča i eseja, ali je retko dobijao nagrade. Između ostalog, dobio je Nagradu željezare Sisak za najbolju knjigu godine (1988) za roman “Fama o biciklistima”, kao i nagradu “Branko Ćopić”.
Basara je, po izlasku knjige “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, izjavio da se slaže sa stavom svog junaka da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti.
Navodeći da “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” predstavlja “jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti”, Basara je rekao ranije i da je zapanjen industrijalizacijom zdravlja. “Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest 21. veka. To je uzaludna opsesija, jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer”, naveo je Basara, koji je ocenio i da se u Srbiji “nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem”. “Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje”, dodao je Basara u intervjuu “Glasu”, dok je “Blicu” gotovo u isto vreme pojasnio da je simptome te dijagnoze moguće shvatiti slušanjem govora premijera Vojislava Koštunice. “Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B: smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...”, ocenio je Basara. Basara, inače, smatra svaku revoluciju korakom unazad, zbog čega je i 5. oktobar 2000. godine u Srbiji trebalo, prema njegovom mišljenju, da bude kontrarevolucija. “Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar”, rekao je on nedavno, dodajući da je 5. oktobar trebalo da bude kontrarevolucija, jer bi to bio korak napred. “Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč ‘komunizam’ zamenjena rečju ‘Srbija’”, ocenio je Basara. Glavni junak njegovog nagrađenog romana, Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta. Prema obrazloženju žirija za NIN-ovu nagradu, Basarin roman pripada piščevom "poetičkom krugu promišljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju, u rasponu od srednjevekovnih progona do novovekovnih koncentracionih logora i gulaga". “Ostvaren u žanru koji podrazumeva preklapanja vremena, korišćenje istorijskih dokumenata i apokrifnih izmišljenih svedočanstava, ovaj roman u svojoj dramaturgiji i ironičnom, grotesknom tonu”, pokazuje zbog čega je Basara već zauzeo zapaženo mesto u srpskoj književnosti, naveo je žiri, koji je odluku o nagradi doneo većinom glasova, budući da su za Basarin roman glasla tri člana, a za roman “Emilija Leta” Mirjane Mitrović dva. Žiri je istakao i da, nagrađujući Basarin roman, želi da istakne polifonu strukturu tog dela, kao i njegovu polemičnost koju takođe treba prihvatiti sa određenom ironijom i skepsom.
“Možda će neko reći da je Basara u ovom romanu otvorio previše tema i povoda nego što to struktura i sklop romana mogu da podnesu, ali u savremenoj književnosti odavno više ne vaše uzori klasične mere i čistote žanrovskih oblika”, naveo je žiri u obrazloženju. U završnom delu odlučivanja, za roman Mirjane Mitrović glasali su Slobodan Vladušić i Aleksandar Jovanović, a za Basarino delo Milan Vlajčić (predsednik žirija), Tihomir Brajović i Stevan Tontić.
Srbija je bolesna, to je činjenica!
Svetislav Basara o novom romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti"
Kod nas se nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja
Najnoviji roman Svetislava Basare "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (Dereta), sudeći po tematici koju pisac obrađuje, iako tek izašao iz štampe, već pobuđuje veliku pažnju. Naime, u svojoj novoj knjizi Basara piše o nastanku doktrina, ideologija i o borbi tih ideologija, približavajući nam donekle, između ostalog, "fantazmagoričnu viziju kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka".
Kako ste zapravo došli na ideju da napišete ovaj roman?
Teško je uopšte odrediti šta je to ideja. Nije to sijalica kojom obično ilustruju ideju. Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva. S druge strane, iz ličnog ali i iskustva ljudi iz mog užeg i šireg okruženja shvatio sam da je bolest neretko spasonosna. Prost primer mogao bi da bude situacija kad čovek naprasno dobije grip, propusti zbog toga avionski let, a avion kojim je trebalo da putuje se sruši. Šta ćete konkretnije od toga? Da ne govorimo o naciji. Inače, uvek su me zanimale slične teme. Podsećanja radi, Parkinson je svojevremeno otkrio jednu bolest i od nje napravio jednu političku doktrinu koja se sukobila sa drugim doktrinama toga doba. U pitanju je kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Konačno, taj cirkus i pometnja upravo danas doživljavaju svoju kulminaciju.
Zaključuje se da u svojoj knjizi istoriju tretirate kao bolest.
Moj junak smatra, a ja delim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti. Bolest se posmatra odviše mehanički i materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u ovom veku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog veka. To je uzaludna opsesija jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer. Setimo se decenija koje smo proživeli u jednom od takvih sistema. Danas vidimo koliko su ti silni programi koji su propagirali zdravlje poput raznoraznih gimnastika, radnih akcija rezultirali stanjem opšte bolesti. Ta tikva je jednostavno pukla, a mi smo ostali kao svedoci tog vremena.
Postoji li neka veza između vaših prethodnih romana i nove knjige?
Ima dosta toga. Neki od mojih junaka iz prethodnih romana našli su se u ovoj knjizi. Inače, ja to radim od ranije. Može se reći da se u mom slučaju menja samo forma, sadržaji ne.
Reklo bi se da sličnost pojedinih vaših književnih junaka s ličnostima sa naše političke scene nije baš slučajna.
Nije potrebna naročita hrabrost da bi se napisao jedan roman. Inače, osim nekolicine paranoika, ne verujem da će se mnogi prepoznati. Kakve reakcije očekujete?
Iako je reč o, pre svega, literarnoj bolesti, očekujem da će me prvo tužiti bolesnici o kojima pišem. Kod nas se, nažalost, nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje.
NINOVA NAGRADA
Da li će se "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" naći u konkurenciji za "Ninovu nagradu"?
Nisam raspo ložen za nešto tako. Čak sam, pre objavljivanja romana, izrazio želju da na koricama stoji "Van konkurencije za Ninovu nagradu". Nažalost, odgovorili su me od toga, pa će se možda i kandidovati.
M. Milosavljević
Irvin D. Jalom
Kada je Niče plakao - roman o opsesiji
Izdavač Plato (2002)
Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča devetnaestog veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najveći evropski filozof … Jozef Brojer, jedan od očeva psihoanalize … tajni sporazum … mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.
Od autora bestselera ''Dželat ljubavi'' stiže neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča devetnaestog veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najveći evropski filizof... Jozef Brojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom ''terapijom razgovorom''. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.
''Zadovoljstvo za čitanje, kako zbog intrigantnih diskusija o filozofiji i psihoterapiji koja se pomalja, tako i zbog upečatljivog oživljavanja neobičnih ličnosti Ničea i Brojera.''
( San Francisko kronikl )
vBulletin® v3.6.8, Copyright ©2000-2008, Jelsoft Enterprises Ltd.