Puna verzija : Volt Vitmen
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a1/Walt_Whitman_edit_2.jpg/180px-Walt_Whitman_edit_2.jpg
Walt Whitman
1819 - 1892
Volt Vitmen (Vest Hils, 31. maj 1819. - Nju Džerzi, 26. mart 1892.), je bio američki pesnik.
U mladosti je živeo nemirnim životom menjajući mnoge poslove. Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima. Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Nju Jork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života, pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti.
ZAR SI OD MENE TRAŽILA SLATKE STIHOVE?
Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se cini da je ovo, što do sada pjevah,
toliko teško slijediti i teško razumjeti?
Zato što ni dosad nisam pjevao
da me ti slijediš i razumiješ-necu ni sada;
Što su, uostalom, takvima kao ti, pjesnici k'o ja?
-ostavi zato moja djela,
I uljujkuj se onim što možeš razumjeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem-
i ti me nikada neceš razumjeti.
PJESMA O MENI
Ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada takoder i tebi.
Ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste.
Ja ležim i lagodno tracim vrijeme promatrajuci vlat ljetne trave.
Moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga
tla, ovoga zraka,
roden sam ovdje od roditelja rodenih ovdje od
roditelja
isto tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u
potpunome zdravlju pocinjem u nadi, da necu
prestati do smrti.
Vjeroispovjesti i škole još neodlucne povuku se ucas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, al se nikada ne zaboravljaju.
Primam u goste i dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s
izvornom, iskonskom energijom.
O KAPETANE! MOJ KAPETANE!
O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona cujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oci prate cvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.
O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Cuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube jece i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijece, i ljudi što se sticu
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno klicu.
O kapetane! Oce!
Ko u snu nekom gledam
U narucju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.
Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne cuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.
ZA BRODOM MORSKIM
Za brodom morskim, za zviždećim vjetrima,
Za sivobijelim jedrima zapetim za oblice i konopce,
Dolje, mirijade, mirijade valova hrle, podižu svoje
vratove,
Smjerajuć u neprekidnu dotoku ka brodskome tragu,
Valovi okeana što ključaju i grgljaju, veseli uhode,
Valovi, lelujavi valovi, bistri, hiroviti, prpošni
valovi,
Ka toj virovitoj struji, radosni i plutasti, zavojiti,
Gdje velika lađa, jedreći i vrludajući, raspršuje
površ,
Veći i mani valovi u širu okeanskom čeznutljivo
plove,
Brazda morskog broda koji prođje ljeska se,
vragolasta na suncu,
Šarena povorka, s mnogim mrljom od pjene i
mnogim dijelovima,
Što prati gordi i žurni brod, u brazdi što prati...
ZBOGOM, MASTO MOJA
Zbogom , Masto moja!
Zbogom mili druze, ljubavi mila!
Ja odlazim, ne znam kuda,
Ni kakvoj kobi, ni da li cu te opet videti.
Zbogom dakle, masto moja .
Jos samo jedno - da se osvrnem za trenutak;
Sve sporije , sve slabije otkucava sat u meni,
Odlazak, sumrak , ubrzo stace srcani damar.
Dugo smo zajedno ziveli, radovali se , milovali ;
Divno ! - a sada rastanak- zbogom , Masto moja .
Pa ipak , da se ne zaletim;
Zaista , dugo smo ziveli , spavali , prociscavali se ,
u stvari se stopili u jedno;
Pa ipak , tako umiremo li, zajedno umiremo ( jeste,
ostacemo jedno)
Odlazimo li ikuda, zajedno idemo u susret onome
sto biva ,
Mozda cemo bogatiji biti i radosniji , i nesto
nauciti,
Mozda me to sada u stvari ti privodis istinskim
pesmama ( ko zna ? )
Mozda to ti zapravo otvaras , okreces bravu smrti -
pa onda , konacno.
Zbogom - i zdravo ! - Masto moja .
SUZE
Suze! Suze! Suze !
U noci, u samoci , suze ,
Po belom zalu kaplju, kaplju, pesak ih upija ,
Suze, ni zvezda da zasija, sve je mracno i
pustosno,
vlazne suze iz ociju umotane jedne glave;
O , ko je taj duh? Taj lik u tami, u suzama ?
Kakva je to grudva bezoblicna, sagnuta , zgurena
na tom pesku?
Suze sto teku, suze jecave, ljuti bolovi pomamnim
kricima prigusivani ;
O ta oluja , otelotvorena , sto dize se , brzim
koracima hita duz obale!
O ta divlja i kobna oluja nocna, s vetrom - o kako
riga, kako ocajnicki!
O senko sto tako sabrana si i uljudna po danu,
smirena izgleda i odmerena koraka,
Ali nocu kada pobegnes, a ne gleda te niko - o ,
onda taj oslobodjeni okean
Od suza! Suza ! Suza !
Pesma o meni, 20.
Sta je uopste covek? Sta sam ja? Sta si ti?
Sve sto oznacavam kao svoje sopstveno
ti ces izravnati svojim sopstvenim,
inace bi slusati me znacilo gubiti vreme.
U svima ljudima vidim sebe, nista vise i ni zeru manje,
a dobro ili lose sto o sebi zborim, to zborim o njima.
Znam da sam cvrst i citav,
predmeti svemira sto teze istom cilju stalno idu ka meni,
svi su ispisani za mene, a moram saznati znacenje pisanog.
Znam da sam besmrtan,
znam da ovu moju putanju ne moze izbrisati drvodeljin krug,
znam da necu proci kao sara
koju dete useca nocu u vazduh upaljenim prutom.
Znam da sam uzvisen,
ne teram duh svoj da muci se dokazujuci ili objasnjavajuci sebe,
vidim da se elementarni znakovi nikad ne izvinjavaju.
(Smatram, najzad, da se ne ponasam ponosnije
od ravni na kojoj podizem svoju kucu)
Postojim kakav jesam, to je dosta;
ako toga niko drugi na svetu nije svestan, ja ostajem zadovoljan;
i ako su svi toga svesni, ostajem zadovoljan.
Jedan svet je svestan i za mene daleko najveci,
a to sam ja licno;
i svejedno je da li cu postici svoje
danas, ili za deset hiljada godina, ili za deset miliona godina,
mogu to veselo primiti danas, ili cekati sa istim veseljem.
Uporiste moje uglavljeno je i urezano u granit,
smejem se onom sto nazivate rastocenje,
i poznajem obim vremena.
PROLAZIO SAM JEDNOM
KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD
Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak, buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno - sve
drugo sam odavno već zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.
fOtOkRoS
09.09.2007, 01:51
Običnoj Prostitutki
Budi sabrana - sa mnom možeš biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.
Dok te sunce ne odstrani, ni ja te neću oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i šuštanje,
neće ti ni reči moje uskratiti blistanje i šuštanje.
Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremiš,
da budeš vredna mene.
Obavezujem te da budeš strpljiva i savršena,
Dok ja ne dodjem.
Do tada, pozdravljam te značajnim pogledom,
da me ne zaboraviš.
IZ HUČNOG OKEANA IZ GOMILE
Iz hučnog okeana iz gomile jedna kap nježno kanu
Na mene, šapućući, Volim te, skoro mi je mrijeti,
Prevalih goleme pute samo da te gledam, taknem,
Jer ne bih mogla umrijeti dok te jednom ne vidim,
Jer bojah se da bi poslije mogla te izgubiti.
A sad smo se sreli, pogledali, mirni smo,
Vrati se bez brige u okean, moja ljubavi,
I ja sam dio toga okeana, moja ljubavi, nismo tako
silno razdvojeni,
Pogledaj tu golemu vrtnju, povezanost svega, kakvo
savršenstvo!
Ali mene, tebe, neodoljivo more će sad rastaviti,
Tek načas nas ralučujući, ali nas ne može razlučiti zauvijek;
Budi strpljiva – malo samo – znaj da pozdravljam
zrak, more i zemlju
Svakog dana u zalaz, tebi u čast, moja draga
ljubavi.
Usuđuješ li se sada, o dušo
Usuđuješ li se sada, o dušo,
Da izađeš sa mnom prema predelu
nepoznatom
Gde nema ni tla stopalima ni staze da se
njome krene?
Nema tamo mape ni vodiča,
Ni glasa da zazvuči, ni dodira ruke ljudske,
Niti lica mesa ružičasta, ni usana, ni
očiju nema u toj zemlji.
Ne poznajem je, o dušo,
Niti je ti poznaješ, prazno je sve pred nama,
Sve čeka nesanjano još u tom predelu, toj
nedokučivoj zemlji.
Sve dok spone ne popuste,
Sve spone osim večnih, Vremena i Prostora.
Ni tama, sila teže, čula, ni jedna granica
da ne međi nas.
A onda probijamo napolje, lebdimo
u vremenu i Prostoru, o dušo, pripremljeni
za njih,
Jednaki, opremljeni najzad (o radosti!
o plode svega!) da ispunimo ih, o dušo.
Jednoj lokomotivi u zimi
Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu,
a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo
kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i
srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne
što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje
i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s
prednje strane,
Tvoje duge, blede, zabledele zastavice pare,
nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog
dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili,
treperavo blistanje tvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom
sledu,
Kroz buru ili tišinu, sad brzo, sad tromo,
ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga - amblem
pokreta i snage - damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa
stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama, udaraca vetra, u snegu
što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna
svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom
muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim
što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što
odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve
uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš
sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne
harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih
tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko
jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i
snažno.
Kada sam počeo da učim
Kada sam počeo da učim prvi mi se korak
toliko dopao,
Sama činjenica svesti, ti oblici, moć kretanja,
Najmanji insekt ili životinja, čula, vid,
ljubav,
Prvi korak, kažem, toliko me uplašio i
dopao mi se,
Jedva da sam pošao i jedva da sam poželeo
da pođem dalje,
Već da stanem i dangubim sve vreme, da to
pevam oduševljenim pesmama.
Pesnici budući
Pesnici budući! Govornici, pevači,
muzičari budući!
Nije današnjici dano da me pravda i
odgovori čemu sam kadar,
Nego vama, novom jednom rodu, domaćem,
atletskom, kontinentalnom, većem od
ranije znanog;
Dižite se! Jer vi me morate opravdati.
Ja lično samo pišem reč-dve nagoveštaja
za budućnost,
Ja samo napredujem za trenutak, da okrenem
se i pohitam natrag u tamu.
Čovek sam koji tumara, a ne zaustavlja se
sasvim, pa na vas pogled slučajan skreće
i zatim odvraća lice,
Prepuštajući vama da dokažete ga i
odredite,
Očekujući ono glavno od vas.
Sedim i gledam napolje
Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.
Izmirenje
Reč preko svega, lepa kao nebo,
Lep taj rat i sva njegova dela pokolja
moraju vremenom potpuno da se izgube,
Da ruke sestara Smrti i Noći neprestano
blago
Ispiraju iznova, i iznova uvek, ovaj
ukaljani svet;
Jer neprijatelj moj mrtav je, čovek
božanstven kao i ja mrtav je,
Gledam ga kako leži bela lica i nepomično
u kovčegu - prilazim bliže,
Saginjem se i lako dodirujem usnama belo
lice u kovčegu.
SPAVAČI
Prevod:Ivan Lalić, 1985.
1
Po svu noć lutam u svom priviđenju,
Koračam lakim korakom, hitro i bešumno koračam
i zastajem,
Naginjem se otvorenih očiju nad sklopljene oči
spavača,
U lutanju svome zbunjen, van sebe, neskladan,
protivurečan,
Zaustavljam se, piljim, naginjem se i zastajem.
Kako svečano izgledaju, ispruženi i nepomični,
Kako spckojno dišu malena deca u kolevkama
svojim.
Kukavne crte razočaranih, blede crte leševa,
olovnosiva lica pijanica, bolesnosiva lica
onanista,
Rasporena tela na bojištima, ludaci u svojim sobama
sa čvrstim bravama, jurodivi, novorođeni što se pomaljaju
na vratima i samrtnici sto se pomaljajju na vratima,
Noć sve njih prožima i omata.
Bračni par spava spokojno u svojoj postelji, on sa
dlanom na ženinom bedru, a ona sa dlanom na
bedru muževljevom.
Sestre spavaju u ljubavi, jedna uz drugu, u svom
krevetu,
Muškarci spavaju u ljubavi, jedan uz drugog, u
svom,
A majka spava sa odojčetom, briž1jivo povijenim.
Spavaju slepci i spavaju gluvonemi,
Zatvorenik spava dobro u tamnici, spava odbegli sin;
Kako spava ubica kojega će sutra obesiti?
A ubijeni, kako li on spava?
Žena čija je ljubav neuzvraćena spava,
I muškarac čija je ljubav neuzvraćena spava,
Glava finansijera što čitav dan je kovala planove
spava,
I jarosne i podmukle ćudi, sve, sve to spava.
Stojim u tami klonula pogleda uz one sto najgore
pate i one najbespokojnije,
Smirujući rukama mašem tamo-amo koji prst nad
Njima,
Nemirni tonu u svoje postelje, u nestalan san.
Sada proničem tamu, nova se bića pojavljuju,
Zemlja se povlači od mene u noć,
Videh da beše lepa, a vidim da i ono sto nije Zemlja
jeste lepo.
Idem od postelje do postelje, spavam tesno uz
druge spavače, uz sve redom.
Sanjam u svome snu sve snove drugih snevača,
I postajem ti drugi snevači.
Ja sam ples - zasvirajte! Napev me hitro kovitla,
Onaj sam koji se večno smeje - mladi je mesec
i sumrak,
Vidim skrovite nežnosti, vidim duhove hitre ma gde
pogledao,
Skrovišta i opet skrovišta duboko u zemlji i moru
i gde ni zemlje nema ni mora.
Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
Samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi,
kad bi i mogli;
Računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom
čine,
I okružuju me i vode me i trče preda mnom dok
hodam,
Da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
Dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska! Sa
vikom radosne muzike i obesno zalepršanim
zastavama ushita!
Ja sam glumac, glumica, glasač, političar.
Iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na
optuženičkoj klupi,
Onaj koji je čuven bio i onaj koji ćc čuven da
bude prekosutra,
Mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili
slabašna osoba.
Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u
iščekivanju,
Danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.
Tamo, udvostruči se i primi me,
Primi mene i mog ljubavnika, on me nece pustiti
da pođem bez njega.
Valjam se po tebi kao po krevetu, prepuštam se
sutonu.
Onaj koga zovem odaziva se i zauzima mesto mog
ljubavnika,
On tiho ustaje sa mnom iz kreveta.
Tamo nežnija si od mog ljubavnika, meso njegovo
znojno je bilo i dahtavo,
Još osećam vrelu vlagu koju mi ju ostavio.
Ruke su moje ispružene, pružam ih u svim pravciima,
Hoću da napipam senovitu obalu kojoj putuješ.
Tamo, budi oprezna! Šta je to što me dodirnu?
Mišljah, otišao je ljubavnik moj, inače su on i tama
jedno,
Ja čujem kucanje srca, ja sledim, ja čilim.
2
Silazim smojim zapadnim pravcem, tetive moje
mlitave su,
Miris i mladosti kroz mene struje i ja sam njihova
brazda
To je moje lice, izborano i žuto, umesto lica one
starice,
Sedim duboko u slamnoj stolici i pažljivo krpim
čarape mog unuka
I to sam ja, ta besana udovica što gleda napolje
u ponoć zimsku
Vidim iskre zvezdanog bleska na ledenoj i bledoj
zemlji.
Vidim pokrov, a ja sam taj pokrov, omotavam telo
jedno i ležim u kovčegu,
Mračno je ovde pod zemljom, nema tu ni zla ni bola
tu je praznina, ne slučajno.
(Čini mi se da sve što na svetlosti je i vazduhu
mora da bude srećno.
Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna, dovoljno
mu je dano.)
3
Vidim lepog džinovskog plivača. Kako pliva go kroz
vrtloge morske,
Smeđa njegova kosa priljubila se ravno uz glavu
on zamahuje odvažnim rukama, otiskuse se
nogama,
Vidim njegovo belo telo, vidim mu oči neustrašive,
Mrzim brze vrtloge, što bi da ga zavitlaju glavačke o stene.
Šta to činite, vi kavgadžijski crveno posprskani
talasi?
Hoćete da ubijete odvažnog džina, ubijete ga u cvetu
njegovog doba muževnog?
Uporno i dugo, on se bori,
Zbunjen je, izudaran, isprebijan, izdržaće koliko i snaga mu,
Vrtlozi žustri od krvi su njegove pegavi, oni ga
odnose, vitlaju, okreću,
Lepo njegovo telo nose vrtlozi što kruže, neprestano
udaraju njime o stene,
Brzo i daleko od oka odnose neustrašivi leš.
4
Okrećem se, ali ne oslobađam se,
Smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još
u tami.
Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi
brodoloma,
Stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz
pljusak.
Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave,
sve su slabiji i slabiji,
Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
Mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni
promoče i smrznu se na meni.
Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more
ne naplavljuje a da živ je;
Izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u
redovima u jednom ambaru.
5
Sada nesto o davnijim danima ratnim, o porazu kod
Bruklina;
Vašington stoji usred položaja. stoji na ušančenin
brežuljcima sred gomile oficira,
Lice mu je hladno i vlažno, ne može da priguši
suze,
Stalno prinosi očima dogled, izbledela je boja sa
njegovih obraza,
Vidi pokolj južnjačkih ratnika koje su mu roditelji
njihovi poverili.
Opet on, konačno i najzad, kada je proglašen mir;
Sad stoji u sobi stare krčme, prolaze svi voljeni
vojnici,
Oficiri se bez reči i polako približavaju, po redu,
Vođa ih grli oko vrata i ljubi u obraz,
On spušta lak poljubac na te vlažne obraze, na
jedan za drugim, rukuje se i oprašta sa vojskom.
6
A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.
Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.
Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.
7
Prizor blagosti leta - dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.
Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,
Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni - nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.
Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.
Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se - evo sad se sjedinjuju.
8
Spavači su vrlo lepi dok leže razodeveni,
Oni struje, za ruke se držeći, povrh čitave zemlje
od istoka do zapada dok leže razodeveni,
Azijat i Afrikanac drže se za ruke, Evropejac i
Amerikanac drže se za ruke,
Učeni i neuki drže se za ruke, muško i žensko drži
se za ruke,
Gola ruka devojke prelazi preko golih grudi njenog
ljubavnika, oni se pripijaju bez požude, njegove
usne pripijaju se uz njen vrat,
Otac drži svog odraslog ili nedoraslog sina u naručju
s bezmernom ljubavlju, a sin drži oca svog u
naručju s bezmernom ljubavlju,
Seda kosa majke sija na belom zglavku kćeri,
Dah dečaka dahu se čoveka pridružuje, prijatelj
prijatelja grli,
Učenik ljubi učitelja i učitelj ljubi učenika, nanesena
nepravda je ispravljena,
Zov roba sjedinjuje se sa zovom gospodara,
i gospodar pozdravlja roba,
Zločinac izlazi iz tamnice, ludak ozdravlja, mine
patnja bolesnika,
Prestaju znojenja i groznice, bolesno grlo postaje
zdravo, sušičava pluća oporavljaju se, uboga
nevoljna glava oslobođena je,
Zglobovi reumatičara pakreću se lako ko i pre, i
lakše nego ikada,
Dušnici i prolazi se otvaraju, uzeti postaje gibak,
Oni otekli i oni u grču i oni što pate od navale
krvi bude se u dobrom stanju,
Oni prolaze kroz okrepljenje noći i kroz hemiju
noći, pa se bude.
I ja izlazim iz noći,
Odsutan sam neko vreme, o noći, ali ti se opet
vraćam i volim te.
Zašto bih se bojao da sebe tebi poverim?
Ne bojim se, ti si mene dobro unapredila,
Volim bogati dan što hita, ali ne napuštam onu u
kojoj sam tako dugo ležao,
Ne znam kako sam došao iz tebe i ne znam kuda ću
poći s tobom, ali znam, dobro sam došao i dobro
ću poći.
Prestaću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
vreme,
Provešću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
Vreme,
Provešću dan kako treba, o majko moja, i kako
treba vratiću se tebi.
http://inlinethumb23.webshots.com/10710/2491615750102609833S425x425Q85.jpg (http://good-times.webshots.com/photo/2491615750102609833Yvsddd)
DOK LEŽIM SA GLAVOM U TVOM KRILU, CAMERADO
Prevod:Ivan Lalić, 1985.
Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado,
Ponavljam svoje priznanje, ponavljam šta sam
rekao tebi i slobodnom prostoru,
Znam da sam nespokojan i da činim da to i drugi
bivaju,
Znam da su reči moje oružja puna opasnosti, puna
smrti,
Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim
zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio,
Pošto su me svi porekli, odlučniji sam nego bih
ikad bio da su me svi prihvatili,
Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo,
oprez, većine, niti za podsmeh,
I pretnja onog što se naziva paklom jedva da mi
išta znači;
I primamljivost onog što se naziva rajem jedva da
mi išta znači;
Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao
da kreneš sa mnom napred, i još te nagovaram,
a predstave nemam gde nam je odredište,
Niti da li pobeda nas čeka, ili ćemo biti potpuno
savladani i poraženi.
Nečujan jedan strpljivi pauk
Nečujan jedan strpljivi pauk, -
Zapazio sam ga gde na maloj uzvišici stoji
samotan,
Zapazio kako, da istraži pustu ogromnu
okolinu,
Ispušta iz sebe vlakna, vlakna, vlakna,
Stalno ih odmotavajući, stalno ih
odapinjući neumorno.
A ti, o dušo moja, evo te gde stojiš,
Opkoljena, izdvojena, u bezmernim okeanima
prostora,
I neprekidno razmišljaš, odvažuješ se,
hitaš, tražiš sfere da ih povežeš,
Sve dok most koji će ti potreban biti ne
oblikuje se, sve dok gipko sidro ne
učvrsti se,
Sve dok paučinasta nit koju hitaš ne
zakači nešto, o dušo moja.
... a pre nego kaze:"Ko god ponižava drugog, mene ponižava
I što god je učinjeno ili rečeno na kraju se vraća meni."
... je deo :
Verujem u tebe dušo moja, onaj drugi koji sam ja
ne treba da se ponižava do tebe,
A ti ne treba da se poniziš do drugoga.
Planduj sa mnom na travi, razveži čvor u svom
grlu,
Ne želim reči, niti muziku ili rimu, niti ono
uobičajeno, niti predavanje, čak ni ono najbolje,
Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa.
Sećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno
prozirno letnje jutro,
Kako si smestila glavu koso preko bedara mojih,
pa se blago preokrenula, nadnela nad mene
I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila
jezikom do mog ogoljenog srca,
I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila
ruku dok mi nisu dotaknula stopala.
Brzo se uzdigao i raširio se ako mene spokoj i
saznanje koje prevazilazi sve dokaze na tom
svetu,
I ja znam da je ruka Gospoda obećanje moje
sopstvene ruke,
I znam da je duh Gospoda brat mog sopstvenog
duha,
I da su i svi ljudi, ikada rođeni, braća moja,
a žene sestre moje i ljubavnice,
I da greda spojnica stvaranja jeste ljubav,
I bezbrojni da su listovi žilavi i oni što po poljima
klonu;
I smeđi mravi u malim vrtinama pod njima,
I mahovinaste kraste po prečkama ograde, kamenje
nagomilano, zova, divizma i bobičavo grmlje.
deo "Spavač"a :
... A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.
Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.
Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.
*
Prizor blagosti leta - dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.
Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,
Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni - nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.
Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.
Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se - evo sad se sjedinjuju.
...
Bubnjajte, bubnjajte, bubnjevi!
Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! - Trubite
trube, trubite!
Kroz prozore - kroz vrata - prasnite
snagom nemilosrdnom
U dostojanstvenu crkvu i raspršite skup
vernika;
I u školu gde učenik uči;
Ne ostavite ženika na miru - neka ne
bude sada srećan sa nevestom svojom,
Niti mir da je farmeru miroljubivom, koji
polje svoje ore ili letinu sakuplja,
Tako da razjaren je zuj vaš i topot, bubnjevi
- tako oštro da trubite, trube.
Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! - Trubite
trube, trubite!
Povrh prometa gradskog - povrh tutnjave
točkova na ulicama;
Jesu li spremljeni kreveti za spavače
noćne po kućama? ne smeju spavači
spavati u tim krevetima,
Trgovci ne trguju danas, ni preprodavci
na berzi ili špekulanti - zar da
nastave posao?
Zar će govornici govoriti? Zar će pevač
pokušati da peva?
Zar će advokat ustati u sudu da brani svoj
slučaj pred sudijom?
Pa zatreštite brže i snažnije, bubnjevi -
vi trube, trubite silovitije.
Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! - Trubite
trube, trubite!
Ne pregovarajte - ne zastajte prepirke radi,
Bez obzira na plahe, bez obzira na one što
plaču ili se mole,
Bez obzira na starca koji preklinje mladića,
Neka ne čuje glas detinji, niti usrdne
molbe majke,
Nek od zvuka vašeg čak i postolja kovčega
zatresu mrtve što leže i kola mrtvačka
čekaju,
Tako snažno udarajte, o strašni buubnjevi
- tako glasno trubite, trube.
Ovaj deo iz Spavača me je podsetio na "Balkanska pravila" :uredu:
Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
Samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi,
kad bi i mogli;
Računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom
čine,
I okružuju me i vode me i trče preda mnom dok
hodam,
Da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
Dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska! Sa
vikom radosne muzike i obesno zalepršanim
zastavama ushita!
Ja sam glumac, glumica, glasač, političar.
Iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na
optuženičkoj klupi,
Onaj koji je čuven bio i onaj koji ćc čuven da
bude prekosutra,
Mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili
slabašna osoba.
Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u
iščekivanju,
Danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.
Tamo, udvostruči se i primi me,
Primi mene i mog ljubavnika, on me nece pustiti
da pođem bez njega.
:srce:
NA STAZAMA NEUTRVENIM
Na stazama neutrvenim,
U rastinju uz rubove ribnjaka,
Begunac iz onog života što sebe izlaže,
Od svih merila do sada objavljenih, od
zadovoljstava, dobiti, prilagođavanja,
Toga što suviše dugo sam duši nudio kao hranu;
Jasna su mi sada merila neobjavljena još, jasno mi
je da se moja duša,
Da se duša čoveka u čije ime zborim naslađuje
drugovima;
Ovde, u samoći, daleko od zveketa sveta,
Gde odgovaram govoru jezika aromatičnih,
Ne više u neprilici (jer na ovom skrovitom mestu
mogu da odgovaram onako kako se drugde ne
bih usudio),
Snažno osećam život što sebe ne izlaže, a ipak sve
ostalo u sebi sadržava,
Odlučio sam da danas pevam samo pesme o muškoj
privrženosti,
Da ih puštam duž tog suštastvenog života,
Ostavljajući dakle u nasledstvo znamenja atletske
ljubavi,
Popodne ovog divnog septembra u mojoj
četrdesetprvoj godini,
Nastavljam u ime sviju koji jesu ili su bili
mladići
Da kazujem tajnu mojih noći i dana,
Da slavim potrebu za drugovima.
Prevod: Ivan Lalić, 1985.
"Loafe with me on the grass, loose the stop from your throat.
...Only the lull I like, the hum of your valved voice."
bolele ga brige u pesmi o njemu
"... Nema u mene poruge ni dokazivanja, svedočim i
čekam.
Verujem u tebe dušo moja, onaj drugi koji sam ja
ne treba da se ponižava do tebe,
A ti ne treba da se poniziš do drugoga.
Planduj sa mnom na travi, razveži čvor u svom
grlu,
Ne želim reči, niti muziku ili rimu, niti ono
uobičajeno, niti predavanje, čak ni ono najbolje,
Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa.
Sećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno
prozirno letnje jutro,
Kako si smestila glavu koso preko bedara mojih,
pa se blago preokrenula, nadnela nad mene
I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila
jezikom do mog ogoljenog srca,
I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila
ruku dok mi nisu dotaknula stopala.
Brzo se uzdigao i raširio se ako mene spokoj i
saznanje koje prevazilazi sve dokaze na tom
svetu,
I ja znam da je ruka Gospoda obećanje moje
sopstvene ruke,
I znam da je duh Gospoda brat mog sopstvenog
duha,
I da su i svi ljudi, ikada rođeni, braća moja,
a žene sestre moje i ljubavnice,
I da greda spojnica stvaranja jeste ljubav,
I bezbrojni da su listovi žilavi i oni što po poljima
klonu;
I smeđi mravi u malim vrtinama pod njima..."
Kao Adam u rano jutro
Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje
dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.
Pesma o meni, 16.
Od starih ja sam i od mladih, od ludih
koliko i od mudrih,
Bezobziran prema drugima, uvek pun obzira
prema drugima,
Materinski koliko i očinski, dete koliko i čovek,
Grubom tvari napunjen i tananom tvari napunjen,
Jedan iz Nacije mnogo nacija od kojih
Najmanja ista je i najveća ista je,
Južnjak ubrzo kao i severnjak, živim kao
plantažer nasmejan i gostoljubiv dole uz Okoni,
Jenki na svom putu spreman da trguje,
Zglobovi su moji najgipkiji zglobovi na
svetu i najkrući zglobovi na svetu,
Stanovnik Kentakija na putu dolinom
Elkhorna u dokolenicama od srneće
kože, stanovnik Lujzijane ili Džordžije,
Lađar na jezerima ili zalivima ili duž
obala, iz Indijane sam, Viskonsina,
Ohaja;
Srođen sa kanadskim krpljama za sneg, kod
kuće sam kad sam gore u šumama, ili sa
ribarima na pučini Njufaundlenda,
Kod kuće u floti ledolomac, ploveći sa
ostalima i menjajući smer,
Kod kuće u brdima Vermonta ili u šumama
Mejna, ili na ranču u Teksasu,
Drug onih iz Kalifornije, drug slobodnih
severozapadnjaka (volim njihove velike razmere),
Drug splavara i ugljara, drug sviju onih
koji se rukuju i pozivaju te na piće i
meso,
Učilac kad sam sa najjednostavnijima,
učitelj najmisaonijih,
Iskušenik što tek započinje, a ipak
iskusan u mirijadama godišnjih doba,
Farmer, mehaničar, umetnik, gospodin,
mornar, kveker,
Zatvorenik, svodnik, larmadžija, advokat,
lekar, sveštenik.
Svemu odolevam bolje nego sopstvenoj
raznovrsnosti
Dišem vazduh ali ostavljam ga u izobilju
posle mene,
I nisam u neprilici, i na svome sam mestu.
(Mušica i ikra na svome su mestu,
Sjajna sunca koja vidim i tamna sunca koja
ne vidim na svome su mestu,
Opipljivo je na svome mestu i neopipljivo je
na svome mestu.)
Pesma o meni, 30.
Sve istine čekaju u stvarima svima,
Nikada ne žure sa porođajem svojim, niti
mu se opiru,
Ne trebaju njima porodiljska klešta lekara,
Neka beznačajna za mene velika je kao bilo
koja druga,
(Šta je manje ili više od dodira?)
Logika i propovedi nikada ne ubeđuju,
Vlaga noći dublje prodire u dušu moju.
(Samo ono što samo se dokazuje svakom
čoveku i ženi jeste pravo,
Samo ono što niko ne poriče jeste pravo.)
Trenutak jedan i kap mene naseljavaju se u
mozak mi,
Verujem da će od promočenog grumenja postati
ljubavnici i svetiljke,
A jezgra jezgre da hrana je čoveka ili žene,
A šta vrhunac je i cvet, postoji osećanje
što ga oni gaje jedno za drugo,
I oni će se granati bezgranično iz te pouke,
dok ona sveprisutna ne postane,
Dok sve nam naslada ne bude, i mi naslada
svemu.
IZ KOLEVKE ŠTO SE BESKONAČNO LJULJA
- početak pesme -
(Out of the Cradle Endlessly Rocking)
Iz kolevke što se beskonačno ljulja,
Iz grla kosa, muzikalnog čunka,
Iz ponoći devetog meseca,
Nad jalovim peskom i nad poljima dalje, gde je
dete koje napušta postelju lutalo samo,
gologlavo, bosonogo,
Sa visina pokislog nimbusa,
Iz dubina mistične igre senki što se prepliću
i svijaju kao da su žive,
Iz krpica grmlja vresa i kupine,
Iz sećanja ptice koja mi je pojala,
Iz tvojih sećanja tužni brate, iz nestalnih uzleta
i padova koje sam čuo,
Ispod tog žutog poznog polumeseca nabubrelog
kao od suza,
Iz tih početnih zvukova žudnje i ljubavi tamo
u magli,
Iz hiljade odziva nepresušnih moga srca,
Iz bezbroja odonud potaknutih reči,
Iz reči koja od svih je najsnažnija i najslađa,
Iz svega toga što evo počinje sada na pozorje da
se vraća,
Kao jato što cvrkuće, uzdiže se il' nad glavom
proleće,
Radom ovamošnji, pre no što sve mi ne izmakne,
užurbano,
Čovek, ali po suzama ovim dečak maleni ponovo,
Bacajući se na pesak, oči u oči s talasima,
Ja, pojac bolova i radosti, ujedinitelj ovoga sa
onim posle,
Shvatajući znak da sve ovo upotrebim, ali hitro se
vinuvši nad sve to,
Uspomenu jednu pevam.
Nekada Paumanok,
Kada je miris jorgovana bio u vazduhu i trava
Petog meseca je rasla,
I gore uz ovu obalu morsku u nekom grmu vresa,
Dva pernata gosta iz Alabame, dvoje zajedno,
I njihovo gnezdo, i četiri svetlozelena jajeta sa
smeđim mrljama,
I svakoga dana mužjak tamo i amo uvek u blizini,
I svakoga dana ženka leži na gnezdu, tiha, sjajnih
očiju,
I svakoga dana ja, radoznali dečak, nikada suviše
blizu, nikada da ih smetam,
Oprezno virim, upijam, prevodim.
Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sipaj toplotu svoju, veliko sunce!
Dok sunčamo se, nas dvoje zajedno.
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi južni, il' duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noć da se crni,
U zavičaju, ili mnogo reka i gora za zavičajem,
Sve vreme pevajuć, ne mareći za sve vreme
Dok smo nas dvoje zajedno
Sve dok iznenada,
Ubijena možda, nezunano drugu njenom,
Pre podne jedna ženka nije legla na gnezdo,
Niti se vratila to popodne, niti sledeće,
Niti se ikada pojavila opet.
I od tada celog leta u zvuku mora,
I noću pod punim mesecom u mirnije vreme,
Iznad promuklog talasanja mora
Il u dnevnom lepršanju od vresa do vresa,
Gledao sam, slušao povremeno preostalu pticu,
mužjaka,
Samotnoga gosta iz Alabame.
Duvajte! Duvajte! Duvajte!
Razvihorite se vetrovi morski duž obale
Paumanoka;
Čekam i čekam dok mi drugaricu ne vratite.
Da, dok su blistale zvezde,
Čitavu noć je na kraku mahovinom obraslog
stuba,
Dole, skoro sred pljuskanja talasa
Sedeo samotni pevač čudesno mameći suze.
Zazivao je drugaricu svoju,
Lio značenja koja ja, od svih ljudi, znam.
Da, brate moj, znam,
Ostali možda ne, no ja sam svaki zvuk sačuvao,
Jer često sam tamno uz žal se šuljao,
Tiho, zrake meseca obilazeći, sa senkama se
stapajući,
A prisećam se sada nejasnih oblika, odjeka, zvukova
i uzdaha po vrsti i redu,
Belih ruku dole u talasima na žalu sto vitlaju
neumorno,
Kada sam, bosonogo dete, s lepetom vetra u kosi,
Slušao dugo, dugo,
Slušao sam da sačuvam, pevam, a sada prevodim zvuke,
Sledim tebe, mog brata.
Stišaj! Stišaj! Stišaj!
Val iza vala val stišava blizak,
Pa opet za njim drugi grli i pljuska, svi bliski,
No ljubav moja ne stišava mene, ne mene.
...
To đubrivo
1.
Od nečega prezam kad mislio sam da sam najbezbedniji,
Povlačim se iz tihih šuma koje sam voleo,
Neću sada poći na pašnjake da šetam,
Neću da svučem odeću sa tela, da sastanem
ljubavnika moga, more,
Neću da mesom svojim zemlju taknem, kao
drugo meso, da me obnovi.
O, kako to može biti da samo tle ne oboli?
Kako to da živo si, ti rastinje prolećno?
Kako možeš zdravlje da nosiš, ti krvi
bilja, korenja, voćnjaka, žita?
Zar ne pune te stalno rastrojenim leševima?
Nije li svaki kontinent obrađivan iznova
uvek ukvarenim mrtvacima?
Gde ste uklonili njihove lešine?
Te pijanice i žderonje iz toliko
pokolenja?
Gde ste istočili svu tu trulu tečnost i
meso?
Ništa od toga ne vidim danas na površini,
ili sam obmanut možda,
Izoraću brazdu jednu plugom svojim,
proteraću ašov kroz ledinu, izvrnuti
zemlju odozdo,
Siguran sam, izložiću na videlo nešto od tog trulog mesa.
2.
Pogledaj to đubrivo! Pogledaj ga dobro!
Možda je svaka mrvica nekada bila deo
bolesnika - no pogledaj!
Prolećna trava prekriva prerije,
Mahuna probija bešumno kroz crnicu u bašti,
Tanano koplje luka prodire nagore,
Pupoljci jabuka gomilaju se na granama
jabučara,
Vaskrsnuta pšenica pomalja se bledoliko
iz grobova svojih,
Budi se boja povrh vrbe i kupine,
Mužjak ptice slavi pesmom jutra i večeri
dok ženka sedi na gnezdu,
Mlada živina leže se iz jaja, probija
ljuske,
Pojavljuju se životinje novorođene, tele
ispada iz krave, ždrebe iz kobile,
Tamnozeleno lišće krompira izrasta
pouzdano iz malog svog brežuljka,
Iz svog brežuljka izrasta žuta stabljika
kukuruza, jorgovan cveta po dvorištima,
Rastinje leta nevino je i oholo nad svim
tim slojevima ukvarenih mrtvaca.
Kakva je to hemija!
To da vetrovi zapravo nisu zarazni,
Da to nije podvala, taj prozirni zeleni
talas morski što me tako zaljubljeno goni,
Da bezbedno je dozvoliti mu da jezicima
svojim telo mi golo čitavo obliže,
Da me neće ugroziti groznicama koje su se
taložile u njega,
Da sve je čisto zauvek i zauvek,
Da hladni gutljaj sa izvora tako prija,
Da kupine su tako mirisne i sočne,
Da me ni plodovi jabučara ni gaja naranči,
da me dinje, grožđe, breskve ni šljive,
ništa od toga da me neće otrovati,
Da neću, kada se odmaram na travi,
uhvatiti nikakvu zarazu,
Premda verovatno svaka vlat trave
izrasta iz nečega što nekada beše
bolest zarazna.
I evo me prestrašenog pred Zemljom, ona je
tako spokojna i strpljiva,
Ona čini da tako slatke stvari rastu iz
takve truleži,
Vrti se bezazleno i neporočno na osovini
svojoj, uz tao beskrajan sled mrtvih
telesa,
Cedi tako izvanredne vetrove iz toliko
smrada natopljena,
Obnavlja naizgled tako nesvesno svoje
raskošne, godišnje skupocene žetve,
Daje ljudima takve božanske tvari, a prima
od njih na kraju takve preostatke.
JASNA PONOĆ
Ovo je tvoj sat, o dušo, tvoj slobodni let u stanje bez
riječi,
daleko od knjiga, daleko od umjetnosti, pošto je dan
ugašen, rad savršen. Te se ti potpuno uzdižeš,
šutljiva, zadubljena, misleći o predmetima koje najviše voliš:
a to su: noć, spavanje, smrt i zvijezde.
(T.Ujević)
OPTUŽUJU ME ČUJEM
Optužuju me čujem , da tražim uništenje ustanova,
Ali ja zapravo nisam niti za, niti protiv ustanova
(Zaista, što ja imam zajedničko s njima?
i što bih imao da se oni unište?)
Samo, osnovat ću u Mannahatti i u svakom gradu
ovih Država,
duboko u kopnu i na obali morskoj,
Na poljima i u šumama, iznad svake kobilice broda
malog ili velikog, što morima plovi,
Bez uredskih zgrada, bez pravila, bez odbornika
i bez ikakvih obrazloženja
Ustanovu drage ljubavi prijatelja.
(Slamnig)
Na obali noću
Na obali, noću,
Devojčica stoji sa ocem svojim
I motri istok, jesenje nebo.
Gore kroz tminu,
Dok se grabljivi oblaci, pogrebni oblaci u
crnim šire masama,
Sve niže, sumorno i brzo, koso niz nebo
Sred prozirnog jednog pojasa etera
preostalog još na istoku
Diže se krupno i spokojno zvezda-gospodar,
Jupiter,
A tik u blizini, tek samo malo poviše,
plivaju nežne sestre Plejade.
Sa obale devojčica, s rukom u očevoj ruci,
Te pogrebne oblake motri što spuštaju se
pobedno, uskoro sve da prožderu,
I tiho plače.
Ne plači, dete,
Ne plači, mila moja,
Pusti da ovim poljupcima uklonim tvoje suze,
Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti,
Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde
proždiru samo prividno,
Jupiter će izroniti, strpljiva budi, motri
ponovo druge noći, Plejade će izroniti,
Besmrtne su one, sve te zvezde srebrnaste i
zlatne zasjaće opet,
Velike zvezde i one male zasjaće opet, one
istrajavaju,
Ogromna besmrtna sunca i dugotrajni
zamišljeni meseci opet će sjati.
A onda, najdraže čedo, tuguješ li samo za
Jupiterom?
Razmišljaš li samo o pogrebu zvezda?
Postoji nešto
(Usnama dok te smirujem, dodajem šapćući,
Dajem ti prvi nagoveštaj, pitanje i posredni put)
Postoji nešto besmrtno više čak i od
zvezda,
(mnogi su pogrebi, mnogo je dana i noći, svi
prolaze)
Nešto što će istrajati duže čak nego
blistavi Jupiter,
Duže nego sunce ili ma koji saputnik
što oko njega kruži,
Ili sjajne sestre Plejade.
Kada sam čuo učenog astronoma
Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda
mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da
ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam sedeo i čuo astronoma kako predaje,
uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao
i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i
povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka
zvezdama.
Lica
1
Dok tumaram pločnikom ili se vozim
Poljskim drumovima, gle, kakvih li lica!
Lica prijateljstva, određenosti, opreza,
Prijaznosti, uzornosti,
Lice duhovno što predoseća, vazda
Dobrodošlo obično dobrohotno lice,
Lice kada se peva muzika, velika lica
Prirodnih advokata i sudija, široka
Na vratu,
Lica lovaca i ribara, izbočenih veđa,
Obrijana nabeljena lica pravovernih
Građana,
Lice umetnika, čisto, neobično, čežnjivo,
Upitno,
Ružno lice neke lepe duše, lepo lice
Omrznuto ili prezirano,
Sveta lica male dece, osvetljeno lice
Majke mnoge dece,
Lice jedne ljubavi, lice dubokog poštovanja,
Lice što kao da pripada snu, lice jedne
Stamene stene,
Lice kojem su oduzeli njegovo dobro i zlo,
Uškopljeno jedno lice,
Divlji soko podrezanih krila,
Ždrebac koji se najzad pokorio remenu i
Nožu štrojača.
Dok tumaram tako pločnikom, ili prelazim
Skelom neprestanom, lica i lica i lica;
Vidim ih i ne žalim se i zadovoljan sam sa svima.
2
Mislite li da bih mogao biti zadovoljan
Svima, kad bih smatrao da su ona svoj
Sopstveni zaključak?
Ovo je na primer suviše jadno lice za
Jednog čoveka.
Gadne neke vaši traže dopuštenje da budu
Tu, puze ka njemu,
Balavi neki crv blagosilja ono što
Dozvoljava mu da uvuče se u njegovu
Šupljinu.
Ovo je lice pseća njuška što njuška za
Đubretom,
Zmije se gnezde u ovim ustima, čujem siktavu
Pretnju.
Ovo je lice magla, studenija od arktičkog
Mora,
Njegovi sanjivi i klimavi ledeni bregovi
Drobe se u kretanju.
Ovo je lice od gorkih trava, a ovo lek za
Povraćanje, ne treba ni etiketa,
I još sa police drogerije, laudanum,
Kaučuk, ili svinjska mast.
Ovo lice je padavica, njegov jezik bez reči
Glasi se telesnim krikom,
Vene mu se protežu niz vrat, oči mu se
Kotrljaju sve dok im ne vidiš samo
Beonjače,
Zubi mu škrguću, dlanovi mu porezani
Noktima uvučenim unutra,
Čovek se ruši na zemlju u muci i peni, a
Dobro umuje.
Ovo su lice izgrizli crvi i gamad,
A ovo je nož ubice poluisukan iz kanije.
Ovo lice duguje grobaru najkobniju njegovu
Platu.
Tamo zvoni neprestano jedno samrtno zvono.
3
Crte vas koji ste mi jednaki, zar da me
Prevarite vašim izboranim i mrtvački
Bledim nastupom?
Pa eto, ne možete me prevariti.
Krivite se i uvijajte kako vam drago,
Bockajte brcima ribljim ili pacovskim,
Skinuće vam brnjicu, svakako hoće.
Video sam lice najumazanijeg i
Najslinavijeg idiota u čitavoj jednoj
Ludnici,
I znao sam, za utehu svoju, što oni nisu
Znali,
Znao sam o silama koje su ispraznile i
Slomile brata moga,
Iste sile čekaju da raščiste otpatke
Urušene kuće,
A ja ću opet pogledati, kada prođe koje
Stoleće,
I srešću pravog posednika, savršenog i
Neozleđenog, delićem svakim ništa
Goreg od mene.
4
Gospod napreduje, i opet napreduje,
Pred njim uvek senka, uvek ruka ispružena
Koja bezvoljne upozorava.
Iz ovog lica izlaze zastave i konji –
Divota!
Vidim šta sledi,
Vidim visoke krznene kape pionira, vidim
Grube glasnike koji raščišćavaju put,
Čujem pobedničke bubnjeve.
Ovo je lice čamac za spasavanje,
Ovo je lice zapovedno i bradato, ono ne
Traži prednosti od ostalih,
Ovo lice je mirisno voće spremno za jelo,
Ovo lice jednog zdravog poštenog dečaka
Jeste program svega što je dobro.
Zadremala ili budna, ova su lica
Svedočanstva,
Ona pokazuju svoje poreklo od samog majstora.
Na stranu sve što rekoh, ne izuzimam ni
Jedno – crvena, bela, crna, sva su
Božanska.
U svakoj kući je jaje, ono stiže posle
hiljadu godina.
Ne smetaju mi mrlje ili pukotine na
Prozorima,
Ono što je iza njih visoko je i dovoljno i
Daje mi znakove,
Odgonetavam obećanje i strpljivo čekam.
Ovo je lice sasvim izraslog ljiljana,
Ljiljan govori čoveku gipkih bokova pokraj
Baštenske drvene ograde,
Dođi, uzvikuje čedno, dođi mi blizu
Čoveče gipkih bokova,
Stani uz mene dok se ne uspravim i
Naslonim što više mogu na tebe,
Ispuni me belkastim medom, sagni se do mene,
Protrljaj o mene bockavu svoju bradu,
Protrljaj je o grudi moje i ramena.
5
Staro lice majke mnoge dece,
Pst! Ja sam potpuno zadovoljan.
Uspavan je i okasneo dim u nedeljno jutro,
Visi nisko nad drvoredima uz ograde,
Visi razređen uz sasafras i divlju trešnju
I tetiviku pod njom.
Video sam bogate gospođe svečano odevene
Na večernjim prijemima,
Čuo sam šta su pevači pevali tako dugo,
Čuo ko je to u mladosti rumenoj proizašao
Iz bele pene i modrila vode.
Gledaj tu ženu!
Ona motri iz okvira svoje kvekerske kapice,
Njeno lice jasnije je i lepše nego nebo.
Ona sedi u naslonjači pod senovitim tremom
Kuće na farmi,
Sunce upravo obasjava njenu staru sedu
Glavu.
Široka njena haljina od lanenog je
Bledožutog platna,
Unuci su njeni uzgojili lan, a unuke njene
Predu ga na preslici i kolu.
Milozvučni znak zemlje,
Usavršenost koju filosofija ne može
Prevazići i ne želi da prevaziđe,
Opravdana majka ljudi.
Pesma o meni, 3.
Čuo sam šta su govornici govorili, govor
O početku i o kraju,
No ja ne govorim o početku niti o kraju.
Nikad ne beše više započinjanja nego što
Ga je sada,
Niti više mladosti ili starosti nego što je ima sada,
I nikad neće biti više savršenstva nego
Što ga je sada,
Niti više raja ili pakla nego što ga je sada.
Nagon i nagon i nagon,
Vazda rodonosni nagon sveta,
Nastupaju iz tame suprotnosti ravnopravne,
Vazda tvar i rast, vazda pol,
Vazda preplet istovetnosti, vazda posebnost,
Vazda soj života.
Od razrade koristi nema, učeni i neuki
Osećaju da je tako.
Sigurno kao najizvesnija sigurnost, okomito
U uspravnom, čvrsto podržan, zracima
Poduprt,
Krepak kao konj, ljubazan, uznosit,
Električan,
Evo me stojim tu sa tom tajnom.
Jasna je i slatka duša moja, i jasno je i
Slatko sve što nije duša moja.
Nedostaje li jedno oboje nedostaje, i
Neviđenom viđeno je dokaz,
Dok ono neviđeno ne postane i za dokaz mu dođe red.
Pokazivati najbolje i deliti ga od najgoreg
Doba, to rasrđuje doba,
Znajući savršenu prikladnost i
Staloženost stvari, ja ćutim dok oni
Raspravljaju, idem da se kupam i divim
Sebi.
Dobrodošao je svaki organ ili osobina koja
Je moja, ili bilo kog čoveka srdačna i
Čista,
Niti je palace, niti delić palca rđav, i
Ništa neće biti manje prisan od ostalog.
Zadovoljan sam – gledam, igram, smejem se,
Pevam;
Dok milovanja i ljubavi pun drug spava uz
Mene noću, pa se povlači u cik zore
Potajnim krokom,
Ostavljajući mi korpe ubrusima belim
Pokrivene, od čijeg izobilja čitava kuća
Buja,
Zar da odgodim moje prihvatanje i shvatanje
i kriknem očima mojim
Neka prestanu da motre za putem i niz put,
Pa bez oklevanja računaju i pokažu mi u
Paru
Tačnu vrednost jednog, i tačnu vrednost
Dvoga, i šta je nadmoćnije?
Halkionski dani
Ne samo od srećne ljubavi,
Niti od bogatstva, slave u zrelom dobu, niti
Od pobeda u politici ili ratu;
No kako život čili, i sve se strasti žestoke
Smiruju,
Kako blistave, magličaste, tihe boje
Prekrivaju večernje nebo,
Kako blagost, punoća, počinak, preplavljuju
Dušu i telo kao neki svežiji, mirisniji
Vazduh,
Kako dani bivaju u sve mekšoj svetlosti, a
Jabuka najzad visi stvarno dovršena i
Nehajno zrela na stablu,
Onda u krcato najspokojnije, najsrećnije od
Svih dana!
Zamišljene i blažene halkionske dane!
POSLEDNJE PRIZIVANJE
Na kraju, nezno
Iz zidova mocno utvrdjene kuce,
Iz sklopke spojenih brava, iz zaklona vrata cvrsto
zatvorenih
Neka odlebdim.
Neka se besumno isuljam napolje;
Kljucem blagosti, otkjlucaj brave - sapatom,
Otvori vrata, o duso.
Nezno - imaj strpljenja,
(Snazno me drzis, o smrtno meso,
Snazno me drzis, o ljubavi).
BROD KOJI KREĆE
Gle, nepregledno more,
Na grudima njegovim brod koji kreće šireći sva
jedra,
dižući čak i pomoćna svoja jedra,
Zastavica treperi u zraku dok on brza, brza, tako
gordo – dolje, revni valovi potiskuju
naprijed,
Opljuskuju brod sjajnom, krivudavom kretnjom i
pjenom.
vBulletin® v3.6.8, Copyright ©2000-2008, Jelsoft Enterprises Ltd.