Pošto imamo temu "Moja Priča" u kojoj se nalaze priče koje su članovi Vcafe foruma pisali, otvaram i ovu temu na kojoj ćete moći da zalepite ili otkucate neku priču koja nije vaša ali vam se dopala i želite da je podelite sa drugima. Zamolila bih vas da autore potpisujete, nick, pseudonim, ime i prezime, šta god, ili da, ukoliko je autor nepoznat navedete da je nepoznat :)






Njegov pogled se kao vodopad spusta niz njen vrat, ramena i kolena, a onda se naglo podize i zaroni ispod trepavica.
To je trenutak kada su sasvim blizu jedno drugom, trenutak u kome se na ulici mimoilaze muskarac i zena koji se ne poznaju.
Tajku N.;)

ovog jutra,od FluciF:kiss2:

Danas sam jako jak. Neverovatno jak i moćan, snažan i nenadmašan. Toliko sam jak, da uzmem da se igram igre „kako sam slab“, jer to mi, pored tolike sile, ne može škoditi, traži od mene maksimalan napor, a i baš je zanimljivo. Dakle sedim tako, snažno uživljen u ulogu nekoga ko je slab, i neverovatnom, nadljudskom snagom opstajem u njoj. Kako sam samo jak! Onda prestanem da se napinjem, daj da uzmem malo vazduha.
Pored toga, nateram oblake da se nadviju i zgusnu, spuste i kišu pljusnu, a pritisak prisilim da padne, mrtvaju vazduha da dune, žustri vetar utihne, tek da pirka. Onda snažno zaspim, i nadljudski zahrčem... Čisto da probam, da li i to mogu!

Kad sam se namerno, voljno, svesno i iz sve snage probudio, mislim trgao iz tog napora glumatanja kako tvrdo spim, odlučio sam da se još malo poigram i oprobam, te sam Zemlju malo ubrzao u njenom okolosunčanom valceru, pa usporio, ali sam je napokon smirio na postojeću, proverenu brzinu. Mislim, dobro, snaga i zadovoljstvo koje može da donese i sve, ali ipak treba biti mudar - okret od punog kruga za 24h je sasvim u redu. Neću da se iživljavam! Možda je nekom radikalu ili popu muka, pa da ne bude da je to od mene i mojih vežbi snage.

Sedim na dupetu na stolici na podu na plafonu onih ispod, na zemlji... Sve brekćem od snage, ali iznutra. Isprobavam koliko je težak svet, i navlačim ga na grudi. Au, težak je, baš težak!; uostalom, to je ukupna težina koja postoji, minus moje kile. Sledi trenutak u kojem spoznajem da sam beznačajno mali, i da je moja težina zanemariva (kakve bre dijete!), ali i da sam u pravu kad uviđam da sam uprakos toga stvarno neverovatno jak – držati postojanje na grudima, čekati sudbinu i još je čikati, o čemu ne mogu trenutno da zborim, vrteti zemlju, padati kišu, i još pri tome samosprčen na najmanje moguće dimenzije... Pa ima li tome kraja?

Ne, odnosno – ima, ali tek posle još nekih aktivnosti: dozovem ja Spajdermena i Betmena, Supermena i Konana, i pošaljem ih da rade svaki svoj posao. Potom okupim Crvenkapu, Tri Praseta, Pinokia, Snežanu i sedam Patuljaka, Snežanicu i sedam Krupnih momaka, Alibabu, sveštenike i lekare, advokate i političare..., ma na kraju smo morali na dvorište, toliko ih je bilo. I? Pa ništa, pošaljem i njih na njihove, svima poznate zadatke, koje im za svaki slučaj ponovim. Odu ti oni, a ja ostanem sam. I jak.
Sedim i dišem, kucam srcem, varim, vršim metabolizam, diurezu, detoksikaciju, cirkulaciju, rastem nokte i kosu, dlake po telu, održavam balans sistoličnog i diastoličnog pritiska... U svakoj ćeliji potajno obavljam veći broj hemijskih operacija nego sve fabrike na svetu zajedno!!! Koji sam ja tip!, koja pamet i snaga! Prdnem kao zaključak. U gitari zazveči rezonanca. Proverim, naravno – ton B!
Nekako, nije mi dosta, pa odlučim da nateram Koštunicu da bude samozaljubljeni, moronski, idiotski naci tiranin u ulozi premijera u odlasku koji 2% ne jebe rezultate izbora i koji kao ’oće da bude i dalje tu i to, kao, maštam ja i sprovodim to u delo, jer navrzlo se blentavo derište, ne može više bez toga (a?; mislim – u prirodi je tako nešto nemoguće, pa ni u Srbistanu, tako da je moja jaka mašta očito nenadmašna!) i, da mu ne bi bilo dosadno, okružim ga gorilom koji prilično liči na čoveka (dobro, samo malo – podseća), njemu nametnem ulogu predsednika ove neke kao države, potom i karikaturama različitih profila, ali tu ipak, Ipaaak!, dadadaaa, ipak počnem da osećam kako gubim snagu pri pomisli da ih sve pobrojim i popišem. Da ih popišam! - to bih još mogao, ali da ih valjam po ustima i e-papiru, e neće moći, k’o što tim papirom ne može da se obriše ništa, pa ni guz!
Svemu dođe kraj, pa i napadu snage, znaj. Pomisao na političare me je izduvala. A možda je tome doprinela i činjenica da telefon nije zvonio, odnosno, da se sudbina danas nije javila. Dobro, šta sad, možda se javi sutra. Ako budem dovoljno maštovit i jak...

Cime se bavite u zivotu?
Ja sam, znate, profesionalni propustac prilika.
- Zanimljivo.
- Kako se uzme. Nije bas da uzivam u tome. To je vid naslade moje mracne strane.
- Mozete li nam objasniti malo blize?
- Ne postoji blize, to je to. moja bolesna strana hrani se prilikama koje mi izmicu.
Prokleto ste unisteni, ali je nesto u vama ipak zadovoljno time.
Osecate svog djavola na ramenu, ali mu ne mozete nista.
A on, on vas iritirajuce blazeno gleda i oblizuje se jezikom. Neciji trbuh se puni.
Naposletku, to ste vi, tacnije deo vas koji ne zelite, ali on postoji.
- Mracni ste, crni.
- Ne, moja boja je siva. Svakog trenutka postoji nada da se preokrene u belo, ali se kap belog isuvise
lako pretvara u crno. Utopija. To je moja boja: siva.

Tajku N.;) - a to je Mali Princ ali ne "onaj"... ovaj je opipljiv,postoji u vremenu sadasnjem:uredu:

Ne zatvarajte vrata na mojoj prici, molim vas. Ni jedna, ni druga. Ni ona kroz koja se u nju ulazi, ni ona kroz koja se napusta.
Neka duva promaja, da se ne ubajati.
Ako zatvorite ona prva, neko drugi, ko posle vas pokusa da udje, mozda nece imati snage da ih otvori, pa je nikada nece upoznati.
Ako zatvorite druga, neko moze ostati zarobljen u njoj zauvek. A moja prica to ne zeli. Ona je jedna dobra prica, koja cezne za tim da svi budu slobodni.
Molim vas, samo to vas molim...pazite da se vrata ne zatvore. Udjite u pricu, razgledajte, vratite se ako nesto niste razumeli, hvalite, kritikujte, prepisujte, dovedite prijatelje, rodjake, da hvale, kritikuju, kopiraju, prepisuju...
Nemojte da vas ova moja molba zaplasi. Prosetajte kroz pricu, to svakako nemojte propustiti. Videcete, kad izadjete, bicete malo drugaciji nego kada ste usli..ili barem na kratko drugaciji.
Ali molim vas, pripazite samo da vrata ostanu otvorena.
:srce:TAJk:srce:u:srce:N:srce:

"Kako ti to tako, olako, ochas posla - drag sam ti? Ti to tako, odjedared, nichim il' ko zna chim izazvano, a?"

"A zar mozze i drugachije?"

... I razidjoshe se, uz izvinjavajuci osmeh, dva razlichita pogleda na svet.

cile :kiss:

JESENJI DŽEMPER

Uvek kasnije nego što smo mislili. Septembar je prošao tako brzo, prepun obaveza koje donosi početak školske godine. Sa novim kišama, govorili smo: "Evo jeseni"; prihvatili smo da sve postane obična zagrada pre zime. A ipak, i ne želeći da to priznamo sebi, iščekivali smo nešto. Oktobar. Noći prvog mraza, dane sa plavim nebom iznad prvih požutelih listova. Oktobar, to toplo vino, ta nežna blagost svetlosti, kada je sunce pravo samo u četiri sata, posle podne, kada sve postaje blagost duguljastih krušaka popadalih sa krovova oko voćnjaka.
I tada nam je potreban novi džemper. Nositi na sebi kestenje, šumarak, bodljikave ljuspe kestenja, ružičasto crvenilo livadskih šampinjona. Odsjaje godišnjeg doba u mekoći šume. Ali novi džemper: odabrati novi žar koji će početi da jenjava.
U zelenim tonovima? Zeleno Irske, zeleno mahuna, magle, neravnomerno zelenilo viskija, divlje i usamljeno poput tresetnih livada, zeleno pokošene trave? Ali riđa? Ima toliko riđih boja, Ofelijina kosa, želja da okusimo, kao nekada, hleb-maslac-medenjake, boje šume naročito, riđost zemlje, riđost neba, neuhvatljivi mirisi vašara i drveća, vrganja i vode. Ili boja prirodne vune, što da ne? Džemper sa krupnim petljama, sa pletenicama, kao da neko još uvek ima vremena da plete za vas.
Ogroman džemper: telo će nestati, postaćemo godišnje doba. Džemper sa spuštenim ramenim, dok iščekujemo... Dobro je, i za nas same, to iznijansirano prihvatanje kraja. Odabrati udobnost sete. Kupiti boju dana, novi jesenji džemper.


Filip Delerm

Iz zbirke "Palica za bejzbol", Zoran Marčeta

MEDINA

Ponizni i Skromni su na putu za Medinu naišli na ćup meda. Obojica su bili gladni, ali nisu prilazili medu.
- Ima dostojnijih od mene – reče Ponizni.
- Ja ne zaslužujem – uzdahnu Skromni.
Odnekud se pojavio Grabljivi. Zgrabio je ćup i najeo se meda.
- Odoleli smo kušnji – rekoše dvojica gladnih i požurise u Medinu da isprose hleba.

Prvo su me testerom ubili, zatim sekirom kresali, drali i gulili. Na suncu i vetru sušili. Pa opet rezali, tesali, šmirglali. Onda su me bušili, pa brusili. Zavrtnje u moje telo uvrtali. Trovali me raznim farbama, oči crtali. Kosu u glavu sadili. Osmeh štemovali, uši čuljili. Konopcima vezali u dronje oblačili. U glavu šešir zakivali. Od tada me više nema nego što me ima.
Glupo mi ime davali, ni imenjaka nemam!

Mislio sam sve je gotovo dok mi vila nije ponovo udahnula život. Upravo se na to navikavam.
I još me pitaš što će mi satara? Idem sada da od Đepeta napravim drvo, pa da vidi kako je!

Samo tiho da se ne probudi. Pssst...


Dejan Tofcevic, Pinokijeva osveta

KRATKA PRIČA
Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…
Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice.
Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče.
Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.
Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor…Borg…hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega.
I što sam ono htjela reći?
Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad…eto…tek što nisam…Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?!? Kako? Da joj je dosta?
Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!
Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem…Može još dvije riječi? Ne? Pih!

L. Fair

Dragi Deda Mraze,
pretpostavljam da ces se iznenaditi mom’ pismu u sred leta. Resila sam da preteknem drugu decu, da proverim ima li istine u poslovici “Ko rano rani, dve srece grabi” i u basni o Cvrcku i Mravu. Resih da budem vredna kao Pcelica Maja, da ne budem Trut, mada sebi trenutno najvise na Truta licim.
Ne ljuti se sto pisem malo opsirnije.
Nemoj ni pomisliti lutku da mi posaljes. Secas se Larise, moje najlepse lutke sa dugom ridjom kosom?
E, nju su osisali mamini cetvrtaci, kada su dosli da me pricuvaju. Ne da su me pricuvali i smirili, nego su u tome preterali, jer su me skamenili, pa nisam ni jednom trepavicom mogla mrdnuti, a sto se tice cuvanja, sacuvali su mi samo spoljasnjost.
Igrali su se pred mojim ocima frizera sa mojom Larisom. Tad sam bila poprilicno mala i mutava, tako da sam samo nemo posmatrala katastrofu. Jos jedne lutke se secam sa dubokom tugom. Nikad necu saznati cija je bila. Videla sam je u muzeju, ako se to mesto uopste muzejom moze nazvati, ali ne bih sad o tome.
Ja se zaista trudim da budem dobro dete. Jedem supicu, kuvanu sargarepicu, pijem riblje ulje i ne mrstim se.
Za stolom ne izmisljam i ne prenemazem se. Ucim, idem na takmicenja; hocu reci, isla sam u osnovnoj skoli na sijaset njih i nesto malo u srednjoj.
Trudim se da budem dobro dete. Trudim se i drugoj deci da skrenem paznju ako nisu dobra u nekim svojim postupcima. Svaki dan radim na tome.Taj posao mi i ide i ne ide… Neka ce deca po nekim pitanjima ostati veciti ponavljaci, ali ne brini Deda Mraze, tu sam uporna kao sto magaraca.
Preksinoc sam bila na izlozbi fotografija koje su snimljene iz vazduha. Videla sam toliko pejzaza i boja sa svih delova Zemljine kugle, koliko nisam mogla ni u snovima videti. Neverovatno bogatstvo!!! Tu sam videla sneg, glecere, sante leda, planine ususkane iskrzanim kapicama snega i leda…. I tako se setih tebe.
Dragi Deda Mraze, ti znas da ja nemam klasicne zelje, nikad ih nisam ni imala. Dok su druga deca trazila balone ja sam trazila slikovnice i knjige; dok su oni trazili obicne kucice, ja sam trazila kuce sa mini-valom, pudlicu, ali boje dlake kakva nepostoji; dok su oni trazili lutke ja sam trazila vozove. Dok su svi trazili Sandokana ja sam trazila Patuljka, ne veceg od deset do petnaest santimetara visine koji ume da prica da se druzim sa njim i da zivi u mojoj sobi; dok su drugi trazili petice iz matematike ja sam trazila Petra Pana i Malog Princa da se upoznamo…
Uvek sam bila malo natraske i na svoju ruku.
Posle tog perioda, postadoh malo vece dete i poceh traziti neke druge neopipljive stvari - veoma bitne i ne samo za mene bitne.
Jesam li ti dosadila?
Jesam, verovatno.
Da nisi zaspao?
Nemoj, molim te, evo prelazim “na stvar”.
Posalji mi, molim te petnaest stepeni nize, sad dok je leto.
Dobro, dobro, da se nadjemo na dvadesetsedam stepeni?
Znam da ovo nije pijaca, ali sta cu …
Posalji mi hladnu kisu, bez grmljavine, a kad zima dodje, posalji obavezno snega. Znam, znam da sam ti to vec pisala, ali ja ga ove zime nisam videla. Ne trazim ja mnogo, niti nesto nenormalno. Ne trazim da zimi padaju pecene kokoske ili kolutovi kackavalja ili pohovani karfiol… Ne, ne, samo obican , najobicniji sneg. Znam dosadna sam malo ili malo vise, ako mi je do neceg jako stalo. Doduse, desava se i da posustanem, ako vidim da ne vredi.
Ako ovo nabrojano prevazilazi tvoje finansijske mogucnosti, onda me bar primi u goste. Necu jesti puno.
Zivecu od pogleda na pejzaz, od radosti letenja sa irvasima i moram ti priznati jescu malo pahuljica, a njih ionako niko ne jede, tako da opet ispada da necu biti besan gost. Samo mi daj malo vode, bez nje stvarnoo ne mogu.
Toliko sam mala da ti necu mnogo prostora zauzimati. Mogu da spavam u fioci, u kutiji, ormaru, na tavanu - ne pravim pitanje.
Ako ni to ne mozes onda bi bilo najpametnije da popravis svetski klima-uredjaj za mene, za svu decu, za decu dece, za decu decine dece, za decine dece decu i tako do unedogled.
Izvini ako sam malo konfuzna, ubi me vrucina.
I samo da ti kazem, ja ne verujem da nemas racunar, zato ovih dana ocekujem e-Mail, sa naznakama, mogu li se bar nadati necemu od svega ovog.
ps. Dragi Deda Mraze, izvini ako sam te necim povredila u ovom pismu. Nije mi bila namera.
Znam ja da si ti dobar i da ces oprostiti meni, detetu, ako je u necemu preteralo.

autor:jelenaartpoezija (http://blogoye.org/SrebrnastoPaperje/)

:)

Prijateljstvo

Bilo je to negde hladne 2002.
U hladnom quartu metropole sa hladnim ljudima.
Deo ubrzanog zivota u kom je neko umeo da vozi pod rucnom kada su sve kocnice otkazale.

Komsija preko puta u nekom stylish domicilu u kom niko ne konstatuje nikoga, sem ako mu je sHofer. Big fat people with big fat car & big fat conservative attitude-tell me your name, and I'll tell you what's your price. U tom svetu se ljudi redovno zaobilaze i u liftovima…

Ja u svemu tome (from the beginning igrom slucaja –tacnije neorganizacije- zavrbovani taoc sa Marsa) smestena privremeno (da privremenije ne moZ biT) u jednom od tih sterilnih quarta.
I dok su sHlepali privremene fascikle u privremene odaje, ja zaglavim u gipsu – double trouble skljemngz lom, i 10 nedelja zatvora – bukvalno. Eeeeeeeeeeee, tu da nije bilo interneta, nikada ja ne bih znala sHa je chat, sHa forum a sHa blog. Verovatno bi i umrla od gladi, ili se pretvorila u delivery-piZZu, da nije bilo njega…



Ali bilo ga, bRe, sa sve ‘talijanske cipele bolE glava.I sHo coEk znao da kuva jaooooooooooooooo, doslo mi u mestu da se udam i nisH drugo da ne radim, sem da klopam po ceo dan i noc. video me prvi dan zagipsanu, slucajno (ma joCk, ovo je bila sudbina) u liftu kako se lomim sa stakama – izasli smo na istom spratu, krenuli u istom smeru i sudarili se maltene gOOOzama dok smo gurali kljuceve u ulazna vrata."Si vecerala ti nesto?", glasile su prve reci. JoCk, nisam ni doruckovala, prostruja mi kroz mozak, ali iz fEEEne sam ja kuce, pa odgovorih nesto blabla. Od tada, pa 12 nedelja komplJet od jutra do ponoci, ja sam se pretvorila u gurmana first class sa diplomom! Zavolela njega kako nikoga nisam na taj nacin ikada (pre & posle), zavidila mu na decku boli glavudZa (a i oci), uzivala u masazama kI prinZeZa iz bajke, setala se polu-gola bez 1 mililitar stida, pricala o stvarima koje nikada nikome nisam rekla bez strepnje ili dileme i osecala se toliko slobodno "JA" kako se nikada ni sa kim osecala nisam. 3 meseca je ON bio moj dom. 3 meseca izolacije je pretvorio u 300000000 meseci zivota...

Nekada se ne cujemo mesecima.
Zivot ga seta.
Zivot seta mene.
Zivot seta zivot.

Kada sam rodila my everything, uleteo je na 7 minuta kod mene - ne znam ni dan danas kako me je nasao, kako je nasao bolnicu, ovu "malu" flekicu na evropskoj karti. Ne znam u stvari ni koji Bogovi su mu naklonjeni, ali cini mi se da ima "debelUUUUUUUUUUU " vezu kod mnogih (ako ne svih) Bogova.

J. nije od onih koje znam ceo zivot.
J. je od onih kojima je trebalo 5 sekundi da znaju sve o meni.


by my dear TrIv:srce:

Godinama imam snosaj sa poezijom. Uvek drugaciji.
Gledam je u naslov. Okrecem je na pozamasnu rimu i s'boka joj prilazim suvim dlanom niz tanku liniju uske forme. Hvatam je za obline stiha i grickam joj ustreptale vrhove slogova. Prodirem i razdirem njenu metaforu. Praznim se izmedju redova. U trzajima. Upotpunjujem fabulu pesme..
Nikada me ne tuzi za ocinstvo. Kurva!
Sebicna kurva kroz vekove.
I velika majka -- sve pesme, njena su deca.


by Taj Kun ;) :kiss:

Ponekad, a to ume da bude cesto, pozelim da kazem da volim, tu neku. Pozelim, ali se plasim da to kazem,
cak i u sebi. Najcesce su to hipoteticne price, scene natopljene mistikom bajke, kada ja sapucem.
Ponekad pozelim da kazem samo to, samo te dve reci, a onda, taj neko moze i da iscezne.
Taj neko ne mora cak ni da cuje te reci, te dve reci.
Onda se probudim iz tog bajkovitog privida i odlucim da to i uradim. Jednostavno odem, nadjem nekoga,
kazem mu te dve reci, pomazim ga, zagrlim ga, a ono mi uzvrati veselim mahanjem repa.
Zasto je toliko lakse voleti zivotinje?



by Taj Kun :cesces:

U nekom drugom zivotu...

Bicu voda.

Sa prirodnom tendencijom tecu iz visina u doline i skupljati se u najnizoj tacki. Uz pomoc sunca dizacu se neumorno u vazdusne visine i setati kao oblak iznad zemlje do nekog mesta na kome cu pozeleti da kisim iz nebeskih visina preko planina i dolina do mora…A u morima, pre sledeceg ciklusa necu mirovati. Pomerace me nevidljiva ruka. Lomicu se u valovima bespomocno na ostrim pucinama i distancirati graciozno pod plastom meseca, dok ce u mojim dubinama harati nepredvidive struje…

Kontinuirano prisutna, ali uvek sa novim licem…
Ko u meni bude trazio odraz…videce uvek nepoznati…

Lebdece magla iznad moje povrsine. Neki cudni, misteriozni plast, satkan od najagilnijih dubinskih kapljica vodene duse koje su zelele da promene agregatno stanje u nedodirljivo ali sveprisutno naslucenje, predosecaj, nagovestaj, poeziju, pricu, sliku ili…neku nefixiranu ideju…

Uvek ce me biti.


by Val :kiss:

Svaki put kada ti srce otkuca, blizi si trenutku kada ce zauvek da stane.
Svaki put kada setas sumom, zao ti je sto na kraju ipak moras da se vratis asfaltu.
Svaki put kada trepnes okom, proci ce nekoliko trenutaka dok to ne ucinis ponovo.
Svaki put kada nekog nasmejes, smisljas nacin da to uradis jos jednom.
Svaki put kada sa prijateljima popijes casicu dobre rakije, razmisljas da popijes jos koju.
Svaki put kada na radiju cujes neku dragu pesmu, otpevas refren naglas.
Svaki put kada svog psa pomazis po dlakavom stomaku, raste poverenje izmedju dva bica.
Svaki put kada se obrijes, svestan si da te ista nevolja ceka vec sledeceg jutra.
Svaki put kada te devojka nezno dodirne, prijatni zmarci spuste ti se lagano niz kicmu.
Svaki put kad ujutru ustanes, neko sanja najlepsi san.
Svaki put kada se rastajes od nekoga, iznova ti bude tesko.
I SVAKI PUT JE PRVI.

PREMIJERA!!!

by Taj Kun :)

NIJE

Da li me trazio neko?
- Nije.
Da li je stizala posta?
- Nije.
Da li me zvao neko?
- Nije.
Da li me trazio neko?
- Nije.
Da li je neko pitao za mene?
- Nije.
Taj Nije je bas uporan covek!!!


*******************************


STRASNI HOROR LIK


Decak i devojcica nisu odrasli u komsiluku, ali su se pronalazili i igrali, na mestima ka kojima ih je vukla decja masta. Igrali su se zmurke, klikera, kvizova i svih ostalih decjih igara… neke su izmisljali sami. Smejali su se, plakali i cutali zajedno, ako treba. Tek, bilo im je dovoljno da su tu jedno kraj drugoga.
On ju je uspevao zasmejati i kad je bila najtuznija. Bio je duhovit i pametan, a ona je njemu bila interesantna zbog nekih neobicnih crta karaktera.
Jednog dana rese da istrazuju, kopaju zemlju, nadajuci se da ce naci, zlatni kovceg, dukate ili ko zna kakvo otkrice.
I otkrili su!
Na dubini od nekih pola metra, nasli su Tabu temu.
Videvsi otkrice decak se namrgodi: ” Ovo cemo zakopati! To je Tabu! Necemo o tome.”
Devojcica prekoluta ocima, vrtevsi u ruci pramicak kose i rece:
” Pa nije pisalo na tabli Buuuuuuu, da se toliko uplasis!!!
Ja sam u stvari hrabri decak. Eto, a mislila sam da sam devojcica.
Idem sad da obucem pantalone sa tregerima, nabavim neki kacket, kupim automobilcice i osisam se na kratko.”
Decak je upita: ” Gde ces, ti se to salis?”
Ona se okrenu onako lagano ka njemu, pogleda ga i malo glasnije rece: ” Tabuuuuuuu!”
Decak pobeze glavom bez obzira, misleci da je to neki lik iz strasnog horor filma.

autor:jelenaartpoezija (http://blogoye.org/SrebrnastoPaperje/)

Kako si

Kako si?
- Nisam dobro.
Zasto?
- Zato.
Ne zelis da pricas o tome?
- Zelim.
Pricaj.
- Ne mogu.
Da li te boli?
- Boli me?
Sta?
- Nikad necu shvatiti.
Sta?
- Zasto me gurnu u zivo blato kad vec isplivam.
Zasto od muve naprave slona i pretvore se u komarca.
Ko?
- Oni sto guraju u blato.
Zasto to rade?
- Ne znam.
Jesi li pricala sa nekim o tome?
- Jesam sa komarcima ocigledno,
jer su posle par sati zaboravili da mi nije dobro.
A sto ti nije bilo dobro?
- Pukao mi zulj.
Zar ti nije bolje zbog toga?
- Nije, stali su mi na zulj onda kad nije trebalo.
U nekim danima moras zaobici zuljeve drugih i biti melem. Narocito u onim sa losim vestima.
Kako se zoves?
- Ne mogu da se odlucim.
Ili sam Brigoljud ili Fifi ili…
Ne, ne Fifi mi se ne svidja nikako.


Kako si danas?
- Bolje nego juce, jer je Njoj bolje nego juce.
Imas li neku zelju?
- Imam. Da se rodim kao musko.
Zasto?
- Treba mi ponekad da budem musko. Kapiras?
Ne.
- Nema veze. To ionako svi pogresno shvate.
Hej, da te pitam nesto.
Pitaj.
- Imaju li komarci oci?
E, to stvarno ne znam.
Znam da andjeli imaju oci.
- Stvarno?
Stvarno videces. Bice bolje.
- Kako se ti zoves?
Pogodi sama.
- Ne mogu, umorna sam.
Moram do apoteke da kupim Autan i hanzaplast.

:)

autor:jelenaartpoezija (http://blogoye.org/SrebrnastoPaperje/)

Liči na pesmu,a priča je-tako piše Zaratustra.

Pseća balada No.I (Emotivno stanje jednog...psa)

Mogao bih danas
Da ti pišem
O tome
Kako mi nedostaješ
Kako su noći
Beskrajno duge
Insomnične
Zajebano teške
A svaki stih
Koji bi izašao iz mene
Nosio bi u sebi dozu patetike

Mogao bih
Sve bih to mogao
Ali neću

Za promenu
Prošetaću danas psa
Ili će pas prošetati mene
U principu
Ne menja se stvar
Obojica uležani
On u svom boksu
Ja Između četiri zida
I samo
S vremena na vreme
Pogledamo se u oči
I buljimo
Tako nepomično
Jedan u drugog

Pokušavajući da shvatim
Smisao psećeg postojanja
Dolazimi do zaključka
Da je njegovo
Egzistencijalno stanje
Od mog svakako sigurnije
Ali šta je sa emocijama
Bog sveti zna

Bulji i on u mene
A o čemu razmišlja
Ne bih ti znao reći
Možda bi mi nešto i rekao
Nešto poput
"Hej druže,
Zajebi da me posmatraš,
Zar ne vidiš da smo isti?"

Zar smo isti ?
Može biti ....
Izgleda da su nam
Jedino buve
Na različitim mestima
Moje su u glavi
Njegove po koži
I kako god da okrenš
Gamižu
I što se više češaš
Svrab postaje
Sve jači
I jači

I bude mi žao njega
Žao mi je što ne umem
Da mu objasnim
Da si delimičan krivac
Za njegove buve TI
Ti koja kradeš mi dane
Kradeš noći
Ti koja ne izlaziš iz mene
Ti buvo
U obliku žene

Sve bih mu ja to objasnio
Sve
Samo da umem

Ali ko zna
Možda i njegove buve
Ništa nisu bolje
Znam samo
Da je prošle zime
Bio jako veseo
Dok mu je jedna kuja
Iz noći u noć
Dolazila pored žice
Vremenom su je potkopali
Potom bi zajedno bežali u noć
Vraćao bi se kući
Rano izjutra
Sav smoren
I kao pravi lopov
Krišom bi se
Zavalačio nazad

Ćutao je on
Ćutao sam i ja
Pravio se kao da ništa nisam video

Sve je to trajalo
Sve je trajalo
Dok jednog dana
Kuje nije nestalo
Neznam šta se sa njom zbilo
Ne verujem
Da je nekog novog
Džukca pronašla
Ne verujem
Da ga je tek tako napustila
Pre će biti
Da je nešto pregazilo
Jer...
Bila je to ljubav
Baš ona prava

I od tada
U njegovim očima
Nestalo je sjaja
Hranu je počeo da odbija
Na prolaznike da ne gleda
Čak i šetnje sa mnom
Postale su moranje
Pa ipak vremenom
Navikne se čovek na samoću
Navikne i životinja

A danas
Za promenu
Idemo u šetnju nas dvojica
Pa i ako ništa drugo...
Možda se uz put
O nešto i očešamo
Možda
Možda se smanji svrab
I tako
Bar na trenutak
Na ženke svoje
Zaboravimo


Za promenu....
http://www.i141.photobucket.com/albums/r74/mdzd/mandogbig20ig.jpg

meme by Pu


Ja u stvari i ne znam da li postoje stvari o kojima ćutim. Postoje ljudi kojima mogu da kažem neke stvari a neke im ne bih rekla ni za živu glavu. Postoje i stvari koje mogu da kažem svima. I obrnuto i tako redom…..
Mali je broj onih kojima mogu da kažem baš sve, pa evo razmišljam da li ih uopšte i ima. Uvek postoji nešto što prećutim …..
Ne verujem da će iko ikada moći da kaže o meni, ko sam ja u stvari, ma koliko mislio da me poznaje. Ja jednostavno imam zid oko sebe, i bila bih strašno nesigurna kada bih dozvolila nekome da ga sruši.
Moje ćutanje ne mogu da podelim, tipa ćutim o osećanjima, ćutim o intimi ili govorim o politici, …., govorim o deci … Sve je to jako komplikovano objasniti. O svemu tome ja govorim, ali biram kome ću i kako to reći. Onog momenta kada procenim da će moja izjava biti pogrešno protumačena od strane slušaoca, ja prećutim.
Ovakav stav mi nije dodeljen genetskim kodom, on se razvijao kao i ja, čini mi se da je i jedini mogući za opstanak u svetu u kome živimo. Ogoliti sebe je najveća greška koju jedan čovek sme sebi da dozvoli. Ispravan ili ne ovo je moj stav, a zid iza koga se skrivam je svakim danom sve viši i sve širi.
Da, na kraju vam neću dozvoliti da zaključite da sam u stanju da nekoga slažem. To ne radim, i nisam u stanju da to uradim (na moju žalost) nikad, a da prećutim, to radim i to sve češće.

by ca blues :joint:




..... …sasvim slučajno sretnem danas na ulici kolegu i prijatelja i učitelja zanata…već odavno o njemu niko ništa nije bio čuo….stanem ispred njega i kažem: izvinite gospodine, jel se mi možda slučajno poznajemo???....smeje se…kaže pre nekog vremena sam na takvo pitanje odgovorio: NE….YBG ti si moj drug i ja te volim i cenim i poštujem, a i planirao sam da te potražim pre nego odem….hahahhaa…..

….svraćamo na kafu u najprometniji kafe na gradskom trgu…puni lulu…ništa neuobičajeno, ali ovo je ipak špijunska crna gora….konobari su sablaznuti, blago rečeno…krank mu je više nego dobar…

…skoro je došao iz britanije, pre toga je uspeo da fotografiše KASTRA…još se nije bio razboleo…još uvek je lako hramao od povrede kolena….ti šta radiš??? fejmili???....

…pričam…vratila se u zavičaj, napustila istraživanje i razvoj, ima lepu pločicu na vratima ureda, ulizuju joj se sitni asistenti i persperktivni docenti, nismo zajedno…

…..pušimo novu lulu….konobari su sada cool…sale šef ga je prepoznao….i moj ugled u konobarskim očima je porastao, osećam….

…kaže…eh, možda bi ti život bio mnogo lakši da si i ti toliko moralno posrnuo, al ne vredi, ti to ne umeš….mika oklop je pisao o takvima kao ti, zupan isto, YBG, sad si čovek….naša umetnost će i onako vredeti tek kada umremo….ja sam, kaže, spremio materijal za monografiju, platio sam i izdavača, objaviće delo tek kada umrem…..

….kaže….kada budeš umirao i bolničaru diktirao detetovu adresu na koju treba da telegrafiše bićeš srećan zato što si BIO UVEK….a ovo do tada je bedna cena tog zadovoljstva…meni je 46 i nedam da mi izvade plućno krilo….malo što plaćam, još i bakšiš da ostavljam, ne dolazi u obzir….uplatio sam krevet za dva meseca na bežanijskoj onkologiji, kremaciju naravno….dao sam 300 EUR taksisti iz požeške da preuzme urnu i prospe je sa pančevačkog mosta…

…..inače, od pre desetak dana se ne zovem onako kako me ti znaš, ni JMBG mi nije više isti…YBG, trebalo je truda i vremena, al uspelo mi je….žao mi što detetu ne mogu ostaviti u nasledstvo LAJKU…nikon mi nije dovoljno lirski….al nekako mi se nije dalo….

….bio sam u gacku neki dan…lepo izmerio kilo uglja, istucao ga u avanu i pojeo sa ovčijim kiselim mlekom….spremio sam još dvesta grama, to ću na bežaniji sa imlekovim jogurtom….

….daje mi hard….kad saznaš da me više nema, pukni format na ovaj hard, valjda ćeš imati za dobru lulu pre toga….

….kažem kako sam baš juče saznao da je mika umro u SF….

…YBG prijatelju, kritika sigurno tvrdi, šteta, žalost….on beše 48-o a???...manje od 60…cool….

…ja sam čuo, mada to nije provereno, kaže, da je zupanova bivša draga saznala za njegovu smrt tek par godina kasnije….smestili je na vrapče dva meseca….eto neki dan umro i prele…

….prisustvao je promociji kecmanovićeve nemoguće bosne…priča kako je sreo tupurkovskog na ulici u poluveru na V….kako se napio sa vlasijem dok je tači biran za premijera….kako je janši dobacio da vodnik doveka ostaje zastavnik…kako je plakao kao malo dete kada su umrli šuvar i račan....kako je vidoje žarković najjači crnogorac, dobro vam jutro crnogorci; uuaaaa uuuu, jebite se crnogorci eto vam moja ostavka…

….kaže, ne veruj u idole ako nisu ČE…

…..Titovog unuka sa žandari privodili zato što je imao vozačku dozvolu u kojoj je pisalo Josip Broz…..ovaj kupuje akcije bratove banke bankarskim kreditom za koji garantuje tim istim akcijama….onaj je zbog love zarađene nošenjem gajbi poslao oca iz holandije da ga ga sahranjuje kurta i murta po dvorištima….putar buzdovančina zajebava neinformisanog, a Hercegovački Kurjak je polizao sva govna po svetskim ambasadama koja su nasrali gedžovanski piljari….hansku žandarčinu apsi montegrinska građevinska inspekcija nakon što ga je cinkarila jebulja…

…pričam mu kako mi nude da pišem za lokalni mesečnik….rano je brale, kaže, rano….ne umeš ti ko momo biti urban u BGD il ZGB, a seljačina u hercegovini…..drž se ti svog zanata, slikari još nisu bili politički osuđenici….i kome pisati????....ovima što posle dva džoka pređu na iglu, i seru da je vutra kriva, a otac im je umro, a nije imao da se jednom napije ko čovek….

….kaže….onima koji sada počinju treba nuditi samo hrišćanstvo….to ti je komunizam brale….to je poenta…YBG mi smo se nosili sa urednicima oni će sa sveštenstvom…to ti je isto….nepismeni i neprosvećeni i jedni i drugi….al ako smo mi mogli prejebati urednika, mogu i oni, ako išta vrede, popa….dogma je dogma, intelekt je intelekt….važan je rezultat….sledećeg ruskog cara POSTAVIĆE aleksej i SVETI VLADIMIR….

….pričam mu o RIĐOKOSOJ RADI…..kaže, mali ti si puko na ova brda….YBG to baš i nije trebalo da ti se desi….valjda se nađe kaka upišulja da te isčupa odavde…zašto druže, pa ti si mi dao svoj aranžman za kašmir pa me evo živa???.....ehh kaže….

…eh to je bilo drugo vreme…drugi uslovi….pazi, kaže….rođak moj je trideset peto godište….završio fax kao ratni smetenjak….dođe kao doktor stažista u malu rudarsku naseobinu….ordinirao je sa pištoljem za pasom, jer ovim divljacima nije mogao nadoglaviti da se bolovanja ne izdaju po njihovom nahođenju….šmekne u obližnjem gradu devojku…balavica, srednjoškolka…lepa ko upisana…nekako ona dođe na operaciju krajnika u njegovu bolnicu…..priča, ovo ono i plane ljubav….a on momkuje li momkuje, faca, YBG doktor…..krenuo čovek da pravi univerzitetsku karijeru….putovao po svetu, lundrao, ona završavala fax u sarjvu…i šta da ti kažem, dal je ljubav ili ženska logika, ona začne….YBG, otac joj revolucionar, marka u gradu, bogme i šire….njegov brat bio potčinjeni u službi njenog tate…oženi se on….ubrzo mu dođe da zajebe univerzitetsku karijeru….zaboravi na kanadu i mesto na njihovom univerzitetu….skoro je umro….tvrde da je bio veliki doktor, pošten i častan čovek, izrodio decu ljude…al jebiga mogao je napraviti karijeru profesionalca svetskog glasa….

….možda je on umro kao srećan čovek….možda je bio predodređen da mu to bude profesionalni maximum….al ne jebem ja, profesionalac mora sve, ama baš sve da podredi profesionalnom uspehu….u čemu je poenta da takav intelekt ostane provincijski liječnik ????....

….e, da se našla kakva upišulja da ga trgne iz delirijuma, a posle da ga ostavi, on bi bio doktor svetskoga glasa….to ti pričam….i zato ti kažem, rovit si, ne padaj na ovdašnje plačipičko lirika priče, dobra je to priča, može se prodati, al ako je iz pakistana ili bar iz anadolije….nemoj, nikona ti, da padneš na tu priču….nisi ti pelcovan na crnogorsko hercegovačka sranja….ma na balkanu uopšte su ti žene iste, samo da im je naći muža i svezati ga za kuću i okućnicu….badava što su oboje puka sirotinja, samo da se za nju kaže udata…

...ti si imao sreću, zavela te evropejka, napravila potomstvo sa tobom, zajebi balkansku priču tipa što nisam brao cveće oko sebe…..nisi ti iz tog filma…ti si sa sedamnaest-osamnaest godina otišao od kuće, rođen i rastao u urbanim sedinama, pusti ove seljake i njihove priče o koljenima i potomstvu kroz vekove….YBT pričaju o lozi, a ima krajeva gde je do pre šezdeset godina aga ili beg polagao pravo na prvu bračnu noć….pa tek četrdeset pete-šeste u bosni je ukinuto šerijtsko pravo i feudalno društveno uređenje….

….kaže….jesi voleo ženu bez granica????....jesi li joj bezgranično bio odan????...šta oćeš više????....da doveka ostaneš veran toj ljubavi????? ako…ako brale svaka ti čast i ako to uspeš ja ću ti se diviti i sa onoga sveta, ako ga ima…al ne padaj na lokalna ženska sranja….

…kaže….jes ti čitao dučića????.....švalerčina bez presedana…al ženomrzac brale….prezire zenu iz dna duše….jebe je pa satire, al ne jebe živu silu da mu se u život umeša…YBG ni ja ni ti nismo takvi, nismo čim smo uspeli dete da rodimo….prema tome….jednom si voleo do kraja, drugi put može biti samo repriza…već viđeno….

….kaže….čitam ti u očima da imaš kći….vidi se po tebi….muškarci koji imaju sinove su u startu spremni da se sa njima takmiče u osvajanju žena….stil im je agresivniji, boje se da im ne prifali testosterona….tebe to ne interesuje, imaš kći i hteo bi da i ona doživi potpunu romansu, ne čikaš đavola, ne izazivaš da tvoj greh tvoje potomstvo plaća…..

....jasno ti je da ne postoji žena pod ovom kapom nebeskom koju bi mogao voleti kao nju…bilvaktile najbolja je bila tvoja, sadašnja najbolja ti je kći i čemu onda uopšte pokušavati….čemu????.....uživaj brale….ti si srećan čovek….postoji devojka za koju ćeš uvek biti najbolji frajer na svetu…..čemu bi se ti sada dokazivao i zlopatio???!!!!!....

….jebe ti se???...ah da, jebemo se samo sa ženama u koje se možemo zaljubiti hahahaa, bilo druže, bilo…ni zaljubljivanje nije kao što je nekada bilo…. još sto godina da živiš nećeš sresti neku zbog koje bi opet zapalio na drugi kraj sveta, i da ti se učini da si je sreo, racio će te opomenuti na kći….

....kad ti se bude dovoljno prijebalo naći ćeš već kakvu….ne plaši se daje satreš, da budeš stoka neopevana prema njoj, ne plaši se, jer to si sada ti…proživeo si svoju romansu i u tebi je ostao samo bol koji ti ne dozvoljava da nekog pustiš unutar sebe…onako kako ti je strah po ratištima čuvao glavu na ramenima, tako ti sada bol čuva oreol dobrog oca…

….kaže…..ako si oženjen frajer, živećeš kao pas i umreti kao čovek….ako si singl lik, živećeš kao čovek i umreti kao pas….pa ti biraj.....ali brale veruj mi, ova moja, a i tvoja jednog dana, pasja smrt je zlatna…zlatna zato što će postojati žena kojoj će iskreno biti žao što si umro, a ne zato što nije uspela da ti se za života sveti ko zna kakvim glupostima….

….zove konobara da naplati….prilazi sale šef….daje mu plavi flomaster i kaže…..deset eura ukrupno sa potpisom molim….

....vadi deset EUR iz džepa, potpisuje se i daju sale šefu….sale šef mu vraća dve po pet EUR i smeje se….

….daje mi kesicu kranka….uzmi ovo, da me se setiš….smejemo se….kaže: ti pođi prvi, nikada nisam voleo da mi se zna kuda sam pošao…..smrt fašizmu druže….NO PASSARAN otpozdravlja…..

….dal sam već rekao da u ovoj crnoj gori čovek može da vidi samo tragiku epskih razmera….YBG….....


:joint:

by ca blues
:joint:

......Kakav radostan dan

…već danima sam bez para….gotovo nedelju dana se grebem za kutiju cigareta, YBG jedan klinac koga učim video reportaži i montaži me gađa kutijom malbora dnevno…al ne učim ga svaki dan YBG…preživljavam sa kockom pileće supe za pola litra vode, stotinjak grama kisele pavlake, najjeftinije moguće, naravno, i pola hleba dnevno….

…neki dan me zove marta….bla bla bla….kaže, ne sekiraj se posle razgovora sa mnom uvek te pukne neka lova…i uostalom šta još uvek tražiš u nikšiću…ne tražim ništa, ali nema lovu da pobegnem odavde…juče dobijem sms: korisnik broja 069 bla bla, marta, je dopunio vaš račun sa dva eura…super YBT, imam lovu za poziv koji može da promeni sve…

…u gluvo doba sinoć zove kolega, kaže, nije u mogućnosti, da li bih mogao da odradim neko venčanje danas ?…jok ti ćeš…

…..venčanje četvrtkom, lepa stvar…u restoranu njih četvoro, mladenci i kumovi…matičarka stigla pre njih…fleš, fleš, fleš, ende šlus…da li želite da vam odradim fotografije dok vi ručate ?......moj bedni procenat 24 EUR….

….srećan kao kuče u liftu kupujem cigarete….

….cena uspeha…pola sata po isplati, isti kolega zove i kao pita, jel možeš da odradiš neki protokol u domu zdravlja ?...YBG, mogu…kako da mu kažem da ne mogu ????!!!!!....a to što će fotosi sutra osvanuti na naslovnoj strani bednog lokalnog dnevnika, najtiražniji u ovoj državi, valjda još uvek najmlađoj u svetu, sa njegovim potpisom, e YBG !!!!....mora se odužiti bednih 24 EUR….to što je on fotografska debilčina, koja pojma ne zna šta je expozicija, a ne šta je blenda, to je druga strana medalje….kao i to što su tvoji fotosi, u zadnjih četiri pet meseci, bar pet puta osvanuli na naslovnici potpisani njegovim imenom…..YBG brate, leba mora da se jede….

…al super, dok čekaš da se bedni protokol u još bednijem domu zdravlja završi stiže sms, čekaju te Xovići….YBT, to venčanje sam radio još pre četiri nedelje….otišli ljudi na more…bole njih uvo što ti nemaš lovu za stan i leba…bilo im je ludo i nezaboravno....al super, YBG tu je honorar 46 i nešto EUR…konačno da namirim ujutru drugi deo od bednih šezdeset EUR stanodavcu….a i ovih današnjih 24 EUR mogu lagodnije trošiti….

…aha, al u qurcu….za nepunih trideset pet godina nikada nisam uspeo biti štedljiv…YBG ja sam protočni bojler za lovu…u jednu ruku dotiče, iz druge ističe…sranje….

…o kako radostan dan….

….YBG, na prvi poziv koji može da promeni sve, dobiješ odgovor, ja nisam u gradu, u BGD sam, nisam se video sa pretpostavljenima iako sam im prezentovao tvoju ponudu, ajde da se čujemo ovih dana….ufff….još uvek mrcvarenje…YBT gde ću ja od prvog , a danas je već šesnaesti ?????????......

…drugi broj koji može promeniti sve, naravno ne odgovara…agonija se produžava….

…krećem u stan….usput sretnem A….jedino normalno stvorenje koje sam za gotovo više od godinu dana upoznao u ovom gradu…..ja je nisam poznao, poznala ona mene i zove i maše…hej ćao devojko, šta se radi, ajmo na kafu…

….A je bila koleginica…sada to više nije…razumna devojka, nema leba u ovom poslu druže….ima 28 godina, izgleda kao avion i nije udata…jedno jedino normalno stvorenje koje je iz ove sredine….u stvari, ako izuzmem poslovnog partnera, ona je jedini stvor sa kojim sam ja u ovom gradu popio kafu…ne računam, naravno, sve skotove kojima pokušavaš prezentovati vrednost tvoga rada….i uopšte mi nije žao potrošiti lovu na nju….jeste to uvek bednih par EUR, al YBG brate, ja sa tih par bednih EUR preživim nedelju i više dana….

….A ….JA TE VOLIM….

…mojne se tripujete da sam zaljubljen….ne, ….devojka me lepo resetuje svaki put kada popijemo kafu….jednom mi je čak njeno znanje engleskog isčupalo dupe iz govana…jednostavno je gotivim….ona je DIVAN LjUD….devojka za sva mesta….verujte mi, poznavati nekoga kao A u ovakvoj sredini je vrednije od džebem li ga koliko EUR……

….bešmi sve da nije nje i marte, u ovoj sredini, davno bi me kupili mrežom na Glavi Zete….

…..kakav radostan dan, ptice pevaju aliluja…..

….A pali home, ja u svoj mali privatni pakao…..usput svraćam u dragstor….YBT u džepu imam čak dvadeset EUR….

….politika, YBG nije svaki dan sreda, pola EUR…ilustrovana revija sa kojom pokušavam napraviti neku saradnju, dva EUR…hleb specijal, običan industrijski beli hleb, 600 grama, pola EUR….imlekov jogurt, litarski, 0,90 EUR…marmelada višnja, 1 kilogram, 1,70 EUR….mileram, šabački, 400 grama, najjeftinija pavlaka sa najvećim procentom mlečne masti, 0,80 EUR…jetrena pašteta karnex, 150 grama, komada dva, 1,22 EUR….tunjevina, najjeftinija moguća, dva komada, 1,12 EUR….govnjivi ariel za ručno pranje, 450 grama, 1,33 EUR….kosili sapun, 90 grama, 0.40 EUR…malboro 1,30 EUR…i ko ga jebe, kad je bal nek je s muziku, nikšićko pivo, dva litra, 1,24 EUR…tolkooo…..

….sve u svemu 13,01 EUR….uđem u stan sa ravno sedam EUR….

….koliko dana će potrajati ove zalihe hrane, ke vidime….budem bio obavestio cenjeni auditorijum….

….e aj sad, …… zašto pišem sve ovo ?????.....

….PA JEBEM LI VAM MILU MAJKU, DA VAM JEBEM…. POJEBEM LI VAM SE SA SESTROM…..PA ĐE JE SOLŽENjICIN DA MU JEBEM I MAJKU I SESTRU I SVE NAJMILIJE…..SA SVE IVANOM DENISOVIČEM I NjEGOVIM DANOM…..PA JEL OVO ŽIVOT DOSTOJAN LjUDSKOG BIĆA ??????......AAAA???? PIČKA LI VAM MILA MATERINA….PUUU, JEBEM TI ŽIVOT, SVE TI JEBEM……MRŠ U TRI LEPE PIČKE MATERINE…..

….. sjedim sam na trotoaru, prebijenu nema paru i čitam stare novine
Čitam neke stare novine,


Tu na uglu od ulice derem jadne farmerice i čitam stare novine
Čitam neke stare novine,

Život moj lumperaj, a jedva s krajem vežem kraj

Ja nijesam kao svak, ja ne sanjam kadilak, smuči mi se na to sve,
Uzmem čitam novine, novine


Tu na parčetu betona, bescarinska moja zona, tu čitam stare novine,
Čitam neke stare novine


Gradom žure lica mnoga, svako pita đe je lova, ja čitam stare novine,
Čitam neke stare novine,

Život moj lumperaj, a jedva s krajem vežem kraj, …..Miladin Šobić, nikšićanin…..

:joint:

Pred Ogledalom (skriven iza laznih imena)



Zamislite gomilu ljudi! Ulica vrvi ! nepregledna masa se haoticno krece! Svakim trenom ih je sve vise! Vise! Pogazice se! a nikada isti ljudi nikada isti obrazi a opet svi jedni na druge lice! Gledajte u masu! Nadjite joj smer! Pokusajte da odredite kuda idu! Imate osecaj da jedni drugima gaze sene! Gledajte tako da izgubite boje! Da nestanu oblici! Da se pojedinac ishcezne! Samo partite tok! Nadjite mu boju! Ubrzavajte ga pogledom! Skrecite I zamotavajte ga! Izgubite I vi vas pogled u bezoblicnoj masi! Sta nalazite? Sta vidite? Jedno lice pogleda u zemlju , jedan usporeni teski korak., jedne decije oci, jedne teske ruke! Jednu nadu! Jedan skriveni osmijeh… onaj isti iz ogledala, onaj putujuci, onaj obecavajuci, ocajavajuci,deciji,stari,prijateljski,tudjinski,on aj svaciji I niciji,onaj samo vama znan Iz ogledala.. vidite li to lice, s velikim trudom na pola ispijenu dusu,oblak dima I malo sna? Prepoznajete li to lice u masi? Je li vas opet vratilo? Umesto da izgubite oblik, da nadjete boju da skrenete masu,da ucite sebe vi nalazite trag onog sto ste ga nekada gledali u oci a bio je samo odsjaj. Vididte li opet sebe? Pitate li se odakle vam je osecaj poznat? Kakva se muzika cuje? Odakle ova gorcina vama na usnama, odakle vam vetar medju prstima, odtkud vam I suze I osmijeh u isti cas. Odakle toliko radosti I tuge u vama. Da li osecate kako se u vama nesto cepa da nesto istiskuje, kako vam se uliva voda kako vam se puni telo kako vam srce jezik pritiska? Osecate li? Gde ste sada? U masi u obliku koji ste sami stvorili, na mestu gde ste sreli te oci? Ima li ga u blizini? Ne! vas? Na istom ste mjestu! Primjecujete li da su godine prosle u tom trenu? Da ste preziveli toliko srece boli I radosti za par godina! A tren? Zasto? Gde je? Kako? Opet ste stali u onaj prostor zaledjen dahom od lika do ogledala.. vreme je da ga pustimo on je I onako vec odavno daleko. Imam strah veliki koji se ledi u meni kao taj isti dah… ako ga pustim da ode I iz mene moj najveci je strah da me opet ne stignes, susretnes, sretnes, ulovis u mom snu..

A vreme je …

Otici je bar lako ! a zabroaviti?

Lako se okrenuti! A zazmuriti!

Poljubiti! A voleti? Ispiti! A popiti? Umreti ! a ziveti?

Secati se! a sastaviti secanja po svojoj meri?

Moj najveci strah ako te pustim da odes da ces me stici u snu…

A vreme je…

Vreme je….

Svaka tuga neka bude moja. A svaki osmeh tebi poklanjam, svaku srecu I svaku radost. Odricem se tih poroka daj mi tugu I bol da budu moja sreca..

Raduj se! Osecam senu tvoju, I tebe van ogledala u svakom kamenu, u svakoj zili drveta koje je ikada pokusalo da raste. Osecam te u svakoj sitnici u svakoj kaplji …a govorim o jednom vec odavno dalekom… skrivenom iza laznih imena onom kog nadjete u pesmama knjigama I romanima u svim decijim pricama, o onom koji kradom jos uvek zeli pred san da mu sapucu price a zaspace prije nego se nacne krov od cokolade. Onom koji zeli da mu vetar gladi kosu.. o onom dalekom koji se nece zadrzati, a vi,cete ga se secati I onda kad ga ne bude.. o onom u dubini, a lik koji ogledalo stvara veruje,poverovacete I vi u njega. o onom cija jutra brisu sve..

Vreme je…

Svaki osmeh…svaka sreca… svaka radost.. I zelja…

Tvoja je. ostaj mi dobro mali veseljace.. i nemoj pustiti da dete nestane... ne daj rekama da te vode, povedi ti njih, ne daj se godinama i teskim snovima, cuvaj sebe najvise od sebe, pusti nek te vole, pusti nek ti pridju, dozvoli sebi da se opustis, dozvoli sebi da zaboravis..dozvoli da oprostis..dozvoli da sunce udje i u tvoja jutra.. ne trazi istinu nocu, ne trazi utehu i ne trazi razloge..sami ce doci ako ih ima..

i ne zaboravi raduj se!

osmeh leci sve...



by Kroki

(Dobri Kroki...:) )

Naći Kumovu slamu


Zapešće mladež na levom dlanu mali nejasnih granica ožiljak polumesec na desnom kolenu kada sam se kao klinka posekla na bazenu u obdaništu pa su stavljali jod žuto žuto pile knedla u grlu osetljivost šaka prostori skriveni između dva prsta kojima ruka nečija putuje i donosi čudnu i slatku jezu prćasti nos cvikeri ga smanjili još više mali prst na nozi čvarak bleg u obliku kruške na stomaku Milevi su se jele kruške kažu bapske priče uska ramena obrazi čija je linija blago potcrtana volim svojee obraze kratki prstići na rukama mala šaka čvarci opet i trepavice koje prljaju cvikere dok gledam uvek i stalno preko rubova cvikera fetiš masna koža pa cvikeri spadnu gornja usna koja čini da izgleda kao da neko vazda negoduje nezrelo glas čudno zvuči glas kada ga čujem snimljenog dečak neki šuška i buni se i priča preterano žučno kada objašnjava i ubeđuje druge sklonost ka kurjim očima kriva kičma mladeži na oba uva opet mladeži sazvežđa medvedi i slame i student nije zapalio žito brica je to učinio i klecanje kada neko pogleda i oči koje više nisu iste nego su umorne i juče su mene i mog druga Dejana prodavačice sa simpatijom gledale kada sam u prodavnici kupovala posteljinu za jednu bebu i ne to nije naša beba usne što drhte kada ih on pogleda posebno ona gornja i još 6 dana čudan ću ja saobraćajac svat biti ruzmarin osmeh dražesno i zločesto i svraka i nežnost i odanost i reči lepe i slovo treće slovo ćirilice

by Suzana


zelenojeStvarnodobrozaoci

neću je prepričati, prepisati, opet doživeti...

Devojčica sa šibicama... :(

Nisam dao da me tetoviraju.

Dugo, predugo nosim ovaj moj ogrtach, rukama mojih demona izatkan. Parao se svakojako a ja ga krpio iglom, ko prst velikom, i namesto zakrpe ushijem broshitj, tek toliki da prekrije poderotinu, nechjom rukom napravljenu.

Svaki broshitj svoj broj ima, broj ekvivalentan duzzini cepanja 16;7 ipo; 3; 1 ..... I onda sednem , svetlo pustim lagano da curi, primaknem konac ushici igle i pravim petlje, nekako u krug , iznutra ka spolja. Pustim ruku neka sama vodi, letargichno , nemo, zna put svoj vetj, rekao bih boli al` jok, to se samo svetlo poigrava kozzom-kozzom shto je moji demoni izatkashe.

Eto,nestade konca da nov broshitj prikachim, rupu da sakrijem.

Ne ostaje mi drugo tetoviratju sliku namesto broshitja. Pustitju ih da me sharaju. Chuh, njihovi demoni su jachi , bolje zanat izuchishe, bojom nam trajno zamazuju istinu.

Mislio sam napravitju vir, vrteti u krug te demone njine i vremenom spadatje sa lica, tela, dushe. Mislio sam dotji tje dan oprosta svega shto ogrtach podneo je nekad. Delitje se nov, rekli su. Taj se manje haba.

Chekao sam red, red dugachak do bola i nazad. I tada mi neshto poput sumnje prodje; dal ogrtach novi i novu dushu daje?

Ne, rekoshe.

Ne?

E onda netju taj, ostatju u mom od broshitja vedrom.

Dotji tje nova ruka, donetje na uzdarje broshitj beo, sijatje po danu tmurnom, shapnutje mi tajnu jednu, chuvatje ogrtach stari.

Ne dam da me tetoviraju.

by Storm (od milja - Jahach - ):ok:

Bila jednom jedna princeza... i pretvorila se u vesticu.
Bio jednom jedan princ... i pretvorio se u pijanicu.

Oni su ziveli u raskoznom dvorcu... koji se pretvorio u jednosoban stan u podrumu oronule zgrade.
Spavali su na posteljini od svile... koja se pretvorila u isflekano cebe na koje je upravo pao zar cigarete i napravio rupu.
On je gurnuo prst kroz izgorelu vunu i zagledao se u prljav nokat.
U ovim godinama, pretvoriti zivot u bajku je kao provuci se kroz ovu rupu, razmisljao je.
Lakse je samo ziveti...


by Tajkun

Srce

Bas se dugo nisam brinuo oko tebe... Zasto si mi tako neraspolozeno...Kako da se opravdam, kad pravog opravdanja zapravo i nemam,
jednostavno, nisam ja za to kriv... Desilo se tako da jednostavno nastane deficit u zrtvama tvog sharma i ti sad kucas i kucas, a niko da ti odgovori.
Nekako mi te je zao...Ma sve ja nesto mislim da je i drugima zao. Ali, ne! Mi ne trazimo sazaljenje! Ti to jednostano ne bi moglo da izdrzis...
Posle toliko godina uspeha u svemu sto radis...
Ja cu se truditi koliko mogu, a ti ...Kuckaj...Neko ce sigurno cuti i otvoriti....



Tajkun

E. je od onih zena koje svojom pojavom ispune i najveci prazno-prostrani prostor.
Izrazito svetao ten. Bistar pogled upadljivo svetlih ociju koje dobiju nijansu ljubicastog kada se smese. Sitan nosic, izgubljen u crtama lica. Negde mojih godina pretpostavljam. Osmeh tanak, nekako vecito u istreniranoj mimici kao da je neko usnama zacrtao radijus kretanja, cini mi se. Tanke obrve u brizno iscrtanoj liniji u nijansu poklapajuci se sa uramljenim plastom svetlo crvene kose. Boje cimeta – tako tu boju zovu Germanci. Lepa na svojstven nacin ( svaki put se setim ca bluesa – Tvoj tip isklesan! ) .

Ne poznajemo se.
Znamo se. Poznanica poznanika. Ruskinja. Vodi plesnu skolu – modernog i klasicnog plesa. Preporucio mi neko nekada negde. Daje izmedju ostalog i kurseve baleta deci od 3 godine. Nismo nikada narocito mnogo komunicirale, nekako je uvek vreme diktiralo ton – njen i moj.

Sretnemo se danas slucajno u gradu. Na neocekivanom mestu u neocekivano vreme. Nasmesim se onako iznenadjeno-obradovano. Uzvratila mi osmeh, ali ovaj put taj osmeh nije licio na mimiku, ali se zato oci nisu smesile u lila nijansi. Izmenimo uobicajene floskule i ja onako, ne znam zasto, predlozim kafu (a gori mi vremeski pod nogama).

Pricamo o poslu. Lose prica nemacki. Primecujem da joj sve sto nema veze sa plesom predstavlja problem u artikulaciji. Biram reci. 11 godina je ovde. Iz Kaliningrada. Skoro napunila 36 godina. Radi 7 dana u nedelji – od 13 do 23. Svaku drugu nedelju je slobodna. Zivi u apartmanu iznad plesne skole. Nema nikoga ovde. Nikoga ne poznaje, nigde ne izlazi. Za praznike, decije raspuste i vreme odmora leti kuci. Pita me da li sam nekada bila u Kaliningradu. Nisam, odgovaram. Prica mi o tom gradu. Koliko sam shvatila nesto izmedju obecanog ruskog Hongkong-a i Sinfonie Nr.6 h-Moll op.74 ("Pathétique") Tschaikowskog. Kaze: "Dodji, lepo je…"

Ne znam kakvo je nebo iznad Kaliningrada, ali mislim da ona u ovo nebo ovde i ne zagleda…

(by) my dear TriV :srce:

Ovo je jedna decija prica o najozbiljnijoj temi.

Od cega je drugarstvo

Jednog jutra, dok sam u kuhinji pio mleko, u meni se iznenada probudila savest. Rekla mi je: Ti mirno pijes mleko, a tvoj drug je daleko, sam i tuzan. Mleko je odmah prestalo da mi prija. brzo sam se obukao, seo u kola i vec sam jurio prema zapadu, svom drugu, koji je bio 500 kilometara daleko.
Putovao sam celo prepodne kada je pocela da me muci zedj.
"Stacu negde na casu mineralne vode," pomislio sam.
"I izgubices pola sata i tvoj ce drug pola sata duze biti sam i tuzan", zacuo se neciji glas sa zadnjeg sedista.
Pogledao sam u retrovizor.
"Ko si ti?"
"Ja sam Drugarstvo. Ja cu ti ugasiti zedj," reklo je Drugarstvo drugarski i prebacilo se na prednje sediste do mene. I - zedj je istog trenutka nestala.
Putovao sam vec sest sati i podne je vec odavno bilo proslo. Bio sam gladan i hteo sam da stanem u jednom restoranu pored puta da rucam.
"Samo napred. Drug ceka. Ja cu te nehraniti." Javilo se Drugarstvo ponovo i glad me odmah prosla.
Putovali smo vec osam sati, Drugarstvo i ja, i osetio sam umaor u rukama, u nogama, u krstima.
"Nema zaustavljanja. Ja cu ti dodati snage," po treci put je progovorilo drugarstvo i umor je nestao.
A prevece, kada se Sunce pocelo spustati prema brdima, zaustavio sam automobil, izasao iz njega i rasirio ruke.
U narucje mi je uleteo drug, koji vise nije bio daleko, nije bio ni sam, pa nije imao ni razloga da bude tuzan.
Tri puta sam ga podigao od zemlje, tri puta sam ga drugarski lupio po ramenu. Zatim je on mene dohvatio za ramena i tako me prodrmusao da mi je sve buve iz kaputa istresao.
"Zdravo stari druze!"
Na kraju smo seli u malu kafanu i popili jednu kriglu u njegovo zdravlje, jednu u moje zdravlje, a jednu u zdravlje naseg Drugarstva.
Zatim smo jeli i odmarali se, pricajuci o svemu i svacemu.
Celo to vreme Drugarstvo je stajalo po strani i zadovoljno se smeskalo. Nije pilo, jer Drugarstvo nema grlo da mu se osusi, nije jelo jer Drugarstvo nema stomak da mu se isprazni, nije se odmaralo, jer Drugarstvo nema ruke, ni noge, ni krsta da ga zabole.
Drugarstvo je, naime, celo od srca.
Stavise, ono je srce nasih srdaca.

:raspolozise::ortak::zagrljaj:

iz knjige Zoroslava Jesenskog Ima li drugarstvo stomak?

Ujutru je znala iskrasti se iz kreveta i izaci pred vrata, sacekati malo i onda pokucati na njih, kao da je tek dosla odnekud.
Ja sam joj otvarao i to je bilo kao da svaki novi dan , to novo jutro svako, dolazi prvi put.
Nije brala cvece iz baste, to bi bilo isuvise nametljivo.
Onako jos topla od postelje, u onako fino zguzvanoj haljini, bosih, finih stopala, ona je sa razdraganim, vragolastim osmehom stajala pred vratima. Ja sam je, naravno, gledao takvu drzeci shirom otvorena vrata, istog trenutka rasanjen, srecan, beskrajno srecan kao da sam godinama samo mastao o njoj, a sada se sve ostvaruje.
Pustao sam je da useta ponosan kao da je stvarno gledam pvi put, a da sam ceo zivot samo nju zeleo i molio Boga da je stvarna.
Ulazila je svecano, ozarena i decije radoznala, zagledala svaki kutak kuce. Ja bih joj pokazao stocic na kojem je stajala nasa zajednicka slika i rekao bih: " Ovo je stocic na koji cu kada se budemo svadjali, baciti ovu vazu, koja stoji na ovoj komodi, koja mi je, eto, na dohvat ruke. Rekao sam joj i da je tek dosla i ne zna jos raspored svih malih ukrasnih figurica poredjanih po celoj kuci - a da ih je sve i postavila - ali da ce me njima, kada tad, pre ili kasnije , gadjati ravno u glavu.
Ona bi se osmehnula i produzila u kuhinju. Tamo bi mi iscedila djus od narandze i sela samnom na ivicu kreveta gde sam je cekao puseci cigaretu.
Ja bih taj djus popio kao otrov a ona bi se onda ispruzila na drugu stranu kreveta i lezala tako kao mrtva Julija.

nepotpisana prica(mozda je Mali Princ pisao,ali:neznam: )

“…I ona stade da mi prica o jednom mladicu koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, pruzao je ruke i obozavao zvezdu, sanjao je o njoj i upravljao k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da zvezdu ne moze obgrliti jedan covek. Smatrao je svojom sudbinom da voli zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je citav zivotni spev o odricanju i o nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i precisti. Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao nocu kraj mora, na visokom hridu i gledao je u zvezdu i goreo je od ljubavi prema njoj. I u trenutku najvece ceznje poskoci i baci se u prazninu, zvezdi u susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli jos brzo kao munja: ta to je ipak nemoguce! I eno, lezao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao dusevnu snagu da cvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, odleteo bi najvise i sjedinio bi se sa zvezdom.“

Antoan de Sent-Egziperi
Mali princ

„Zbogom,“ rece on...
„Zbogom“ rece lisica. „Evo moje tajne! Ona je veoma jednostavna. Dobro vidimo samo srcem. Sustina je nevidljiva ocima.“
„Sustina je nevidljiva ocima“ ponovi mali princ da bi zapamtio.
„Upravo zbog vremena koje utrosis na svoju ruzu ona ti je toliko dragocena“
„Upravo zbog vremena koje sam utrosio na svoju ruzu...“ rece mali princ da bi zapamtio.
„Ljudi su zaboravili tu istinu,“ rece lisica. „Ali ti ne treba da je smetnes s uma. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.“


Antoan de Sent-Egziperi
Mali princ

MOMO KAPOR: USPOMENE JEDNOG CRTACA

KOD "RUSKOG CARA"
Najlepsi beogradsi momci, najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama"; gledala ih je preko cvikera poslednja stara gospoda...

Zovem se Momo. Bog mi je podario sve godine koje imam, a mozda ce, ko zna, ako bude hteo, dodati jos koju. Mi, Kapori, umiremo, uglavnom, ili od srca ili od metka. Najbolji medju nama, od metka u srce. I tako, gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kazem, radio sam redovno samo dve stvari; crtao sam i pusio. Nije bilo dana kada to nisam cinio. Ako nista drugo, povlacio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom stapa sarao u prasini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili necijim ruzem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noc, po ogledalu u kupatilu.
Sto se tice pusenja, Kapori, inace, poticu iz sela Mirilovici iznad Bilece i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao cetrnaestogodisnji decak prvi put posetio rodno selo moga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nize listove duvana. Izvadila je ostar, mali noz iz dubokog dzepa svoje kecelje, isekla je njim dva lista duvana, smotala ih vesto u komad iscepane novine i dala mi da pusim. Bila je strastan pusac. Ko zna koliko bi jos zivela da nije u svojoj devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe sto je zapalila pokrivac zaspavsi sa upaljenom cigarom u ustima. Pusim, dakle, jos od tog davnog dana, ne bez osecanja grize savesti, znajuci da ce mi duvan jednog dana doci glave. I pravo je, ali sam se bar napusio u zivotu!
Sedeci jedne noci pokraj vatre u planini Vidusi, po kojoj su zavijali vukovi, slusao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnacitaniji medju Srbima. Buduci da su kupovni papirici (zvani cati) retki i skupi, oni duvan zamataju obicno u razne novine i istrgnute listove iz slucajno zalutalih knjiga. Sagorena, odstampana slova, kaze starac, u obliku dima ulaze im u pluca i u krvotok i taloze im se u glavi. To su citave biblioteke kojih Hercegovci nisu ni svesni. Toliko o pusenju.
Sto se tice crtanja, ne racunajuci ono detinje zvrljanje po hartijama, docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od cetvrte godine kada mi je 1941. nasa susetka sa drugog sprata, kada sam joj za Bozic bio polaznik, poklonila prve akvarel-boje marke "faber" kupljene u knjizari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom cetkom crne lakirane drske. Ova hroma uciteljica, usedelica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokusavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj i poklonio. Ti moji prvi akvareli netragom su nestali u vihoru Drugog svetskog rata, ali jos cudom ne mogu da se nacudim kako se iz malih, okruglih raznobojnih zetona stvrdnute boje, cetkom i vodom, mogu ponovo stvoriti svi prizori pred kojima se nadje covek.
Buduci da sam vican knjizevnom zanatu, odlucio sam da napisem ovaj skromni ogled o umetnosti crtanja da bih nekako povratio hiljade izgubljenih, unistenih i rasutih crteza po vremenu i ovoj planeti. Pri tom, ne mogu da se oduprem secanju na jednog putujuceg trgovca knjigama koga smo zvali Zuca zbog njegove kose koja je svetlela poput lampe. Nisam ga video vec godinama, ali cesto mislim na njega - tog malenog, anonimnog apostola knjige, koji je poput Sizifa vukao svoje preteske prepune torbe po provincijskim knjizarama koje su vecinom prodavale kancelarijski materijal, tapete i skolski pribor, po firmama i javnim holovima, nudeci ih uporno i prodajuci na rate ili sa popustom za gotovinu. Jedne davne godine objavio je i sam prvu knjigu pod naslovom "Kako postati pisac" i prodavao je na hiljade primeraka, mada nikada nije napisao nista sto bi ga ucinilo piscem.
Ne, ova knjiga, ako uspem da je dovedem do kraja, trebalo bi da bude nesto slicno spomenaru ili porodicnom albumu, koji bi pokusao da otme od zaborava neke vec dotrajale i izbledele crteze i razmisljanja o crtanju kao disciplini duha. U njoj bi, takodje, trebalo da se pomenu i zabeleze dela mnogih vec zaboravljenih umetnika koji su uticali na moj nacin crtanja, i na umetnicko oblikovanje pokolenja kome pripadam. Kazem, pokolenja, jer sta znaci deset ili petnaest godina vise ili manje za delo onih koji su se napajali na istom izvoru?
Za one umetnike, cije su slike i crtezi rasuti po celom svetu, monografija je jedini pravi dom. Ma gde se nalazila, njihova dela su najzad sakupljena u tom papirnatom muzeju pod krovom od korica.
Moj profesor Nedeljko Gvozdenovic dobio je svoju prvu i poslednju monografiju u 76. godini, petnaest dana pre no sto je umro. Ulazeci u njegovu bolesnicku sobu, njegov postovalac i kolekcionar Nikola Mirkov zatekao ga je na samrtnickoj postelji kako na mrsavim, starackim grudima pridrzava rukama rastvorenu monografiju koja je mirisala na tek otisnutu stamparsku boju.
"Profesore" - kazao je - "monografija vam je divna! Sedamdeset i osam reprodukcija u boji..."
"Osamdeset..." - prosaptao je ovaj ispravljajuci ga i sklopio oci tonuci u komu. Bile su mu to, verovatno, poslednje reci u zivotu.
Na uglu Knez Mihailove, kod "Ruskog cara", postojalo je 1956. jedno drvo krivog stabla o koje smo satima cesali ledja drezdeci i cekajuci da naidje neko ko bi nam platio caj i kiflu.
Sa druge strane ulice stajali su preziruci nas najlepsi beogradski momci, a neki od njih, oni najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama" - malim italijanskim motociklima, i cekali svoje devojke sa konjskim repovima, u sirokim suknjama sa ziponima i ljupkim pepeljugastim cipelicama bez potpetica zvanim "baletanke", da bi obuhvativsi oko struka svoje decake, kroz sumu zavidljivih pogleda odjezdile pravo u ljubav i bajku.
Sve to, kao iz kakvog akvarijuma, gledala je preko cvikera kroz velika stakla "Ruskog cara" poslednja preostala stara gospoda za mermernim okruglim stocicima iznad stranih novina na okvirima od trske. "Ruski car" - sveze ispeceno becko pecivo hrskave kore sa kimom pod staklenim zvonom, slatki ukus kapucinera, gerok kaputi i lakovane cipele sa kamasnama, nogu preko noge, zamiruci sjaj predratnog Beograda i njegovih blagoslovenih rituala.
Tamnoputi cistaci cipela koji su uspevali da isteraju nemoguci sjaj iz dotrajale gospodske obuce istanjenih djonova, prinosili su svoje usne sasvim blizu stare koze da bi sopstvenim dahom izazvali izgubljenu blistavost i doterali je do savrsenstva trakama maslinastog plisa isecenog krisom perorezom sa fotelja za vreme predstave u bioskopu "Beograd". Plis je bio redak i skup. U prodavnicama prosvercovane, zaplenjene i budzasto otkupljene strane robe, nazvanim ko zna zbog cega "Komisioni", lezala su nedosanjana bogatstva; mantili od tamnomodrog susketavog materijala "suskavci", americke antilop cipele sa debelim gumenim djonom, flanelske karirane kosulje kanadskih drvoseca, hemijske olovke na kojima se nalazila devojka u crnom kupacem kostimu, koja kada se olovka okrene, ostaje potpuno naga, gramofonske ploce Glena Milera i Stejna Kentona i najlon-carape.
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje jos sile muske kosulje po meri sa izvezenim monogramom na dzepu i dvostrukim manzetnama, "hvatale" zice na ostecenim zenskim carapama i presvlacile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se vise ne mogu sresti nigde na svetu:
HVATAMO ZICE. PRESVLACIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE.
U izlogu "Antikvarijata" u Glavnoj ulici kod "Londona", prodaje se slika tigra razjapljenih celjusti u prirodnoj velicini, nenadmasnog slikarskog virtuoza, ruskog emigranta Stjepana Kolesnikova (1879-1951). "Koja mi je bila pamet, budali! - udaraju se sakama o glavu kolekcionari posle cetrdeset godina. - Prolazio sam svakog dana pokraj onog tigra, i imao pare da ga kupim, ali ko je tada znao koliko ce to jedanput vredeti?"
S leve i desne strane tigra, koji je iz visoke trave vrebao prolaznike spreman na skok, visile su dve manje slike Kolesnikova na kojima je plavicasti ruski sneg prekrivao krhke i nezne ogoljene grane belih breza. Skripalo je pod nogama.
U osamljenickim, izgnanickim nocima i danima, skriven od sveta, Kolesnikov sanja snezne stepe svoje zavejane domovine slikajuci sa nenadmasnim majstorstvom tundru i zapleteno granje pretvoreno u crnu cipku na modroj osnovi neba. Proglasen zastitnim znakom kica, ovaj tihi majstor, inace ucenik velikog Rjepina, nosi pomireno teret te velike nepravde na strpljivim sirokim plecima muzika. Cetrdeset godina kasnije cene njegovih platna racunaju se desetinama hiljada dolara a mnoga velika beogradska slikarska imena iz tog vremena odavno su zaboravljena; platna im vrede mnogo manje od okvira.
Ikone ne postizu nikakvu cenu.
Poslednji ruski emigranti, izbegli iz boljsevizma, krecu se u povorci oko male ruske crkve na Tasmajdanu i odgovaraju svome svesteniku na "Hristos vaskrijese iz mjertvih" sa "Vaistinu vaskrijese!" Ostarele senke ruskih gubernatorki i palkovnica, supruga davno upokojenih kozackih atamana, pridrzavaju pod ruke njihovi plecati plavokosi unuci koji ne znaju svoj maternji jezik. Na grobu generala Vrangela u Beogradu, na godisnjicu njegove smrti, gore vostanice koje neko uvek tajno pali za pokoj njegove bele duse.
Na napustenom parobrodu, u Zimovniku na Savi, mladi Igor Vasiljev sakriva nedeljama davljenike da bi naslikao ljubicastomodru boju njihovih naduvenih lica. Izgubice zivot ne dozivevsi tridesetu, padom iz zahuktalog voza, pijan, gurnut ili samoubica, ostace zauvek tajna.
Neko ga je video kako na platformi izmedju dva vagona svlaci najpre kosulju i baca je na tucanik ispod sina: "Ode kosulja Igora Vasiljeva!" uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takodje ih bacio: "Odose pantalone Igora Vasiljeva! Odose cipele Igora Vasiljeva! Odose carape Igora Vasiljeva! Ode Igor Vasiljev!" Poslednje je sto je uzviknuo pre nego sto je potpuno nag pao pod tockove, kaze legenda.
Ada Ciganlija je u to vreme jos ostrvo nepovezano nasipom sa Cukaricom.
Leti, vojska postavlja pontonski most preko reke.
Kod "Sest topola", kada leto sazri, makedonski pecalbari "cokalije", kuvaju u loncima mlade kukuruze. So po zelji.
Tek procvale beogradske devojcice vracaju se sa kupanja jos vlazne kose vrteci oko prsta svoje minijaturne mokre kostime koji mogu stati u kutiju od sibica.
Beogradski mladi arhitekt Pedja Ristic, zvani Isus, zbog svoje ridje brade, gradi prvu srpsku kucu na drvetu pored vode i vesla u indijanskom kanuu. Vesla i danas, cetrdeset godina kasnije, u istom cunu sekuci savsku maticu, samo sto je kuca na drvetu vec odavno istrulila dok su lepe devojke iz tog vremena postale bake.
U "Presernovoj kleti" Miladin Kovacevic, siroce iz Nevesinja, stanovnik mnogih domova za nezbrinutu decu, koga je neko doveo u Beograd i zaboravio, pesnik koji je zbog toga sto se prehranjivao kupanjem mrtvaca izabrao za sebe novo ime Jakov Grobarov, uzvikuje svoju, ili neciju tudju recenicu: "Zaustavite planetu, hocu da sidjem!" koja ce ga proslaviti.
U toj zadimljenoj rupi, punoj pesnika, laznih proroka, mitomana i somnambula, svake noci jedan ulicni muzicar, neki Janos, svira na citri temu Harija Lajma iz "Treceg coveka".
Jesenjin, Majakovski, Blok...
U dvorani Kolarcevog narodnog univerziteta gostuju Iv Montan i Simon Sinjore. Pojavljuju se na sceni u radnickim kombinezonima, a publiku pozdravljaju stisnutim pesnicama prinesenim celu. Doznajemo, tako, da i na Zapadu ima komunista. Kuda, onda, da se bezi? U novoizgradjenom Domu sindikata pevaju Luj Armstrong i Ela Ficdzerald "Zvezde padaju na Alabamu". U Francuskoj 7, u Udruzenju knjizevnika Srbije, sa srpskim piscima razgovara Zan-Pol Sartr koga prati njegova supruga Simon de Bovoar. "Parlez vous, francais?" - pita ga jedan ugledni crnogorski pisac pre no sto mu postavi pitanje.
Sol Belou, koji je doputovao sa knjizevnicom Meri Makarti, zaljubljen je u tada lepu Jaru Ribnikar. Kada sam ga intervjuisao za list "Politika" dvadeset godina kasnije u Njujorku posto je dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, pristao je da se fotografise samo pod jednim uslovom: "Odnecete ovu fotografiju Jari" - kazao je - "da vidi sta je preostalo od mene!" "Oh, Sol!" - kazala je zagonetno Jara kada sam joj predao fotografiju Beloua. Na pitanje sta misli o Tenesi Vilijemsu, koji je u to vreme u Jugoslaviji u najvecoj modi, Meri Makarti odmahuje rukom i kaze: "Ah, taj slatki kolac s Juga, koji vec godinama masturbira pred vratima jedne ideje."
U hotelu "Metropol" odseda slavna holivudska zvezda Elizabet Tejlor sa muzem producentom Majklom Todom. Avion nije sleteo na beogradski aerodrom kruzeci punih pedeset minuta jer je cekao da Majkl Tod zavrsi zapocetu partiju pokera sa stjuartom. Poginuo je godinu dana kasnije u avionskoj nesreci. Tiskali smo se pred vratima hotela da bismo izbliza videli ljubicaste oci Elizabet Tejlor ciji sjaj nikada necemo zaboraviti. Uzgred, imala je krive i tanke noge sto nas je prilicno razocaralo.
Slobodan Markovic, zvani Libero Markoni, i slikar Slava Bogojevic objavljuju knjigu "Pijanci idu dijagonalno", u kojoj su opisana njihova bancenja i mamurluci. Tri i po decenije kasnije, ovog najdarovitijeg beogradskog slikara pronaci ce pokraj plota, na ulici, kako lezi u blatu. Umrece u bolnici gde je odnesen pod oznakom "Nepoznat".
Da bi se zastitili od terora drzavnog optimizma, najosetljiviji umetnicki duhovi beze u alkohol. Pijance i Bog cuva! Njima je, za razliku od drugih, sve dozvoljeno.
Tih leta Sava jos nije izgubila svoj miris trulih algi, katrana i purenjaka, a zimi, beogradske ulice se pretvaraju u snezne tunele visokih bedema kroz koje se prolazi kao kroz bele lavirinte.
U Studentskom domu na Novom Beogradu kao da je potucen svetski rekord u broju mladica i devojaka koji mogu stati na jedan krevet.
Jedna devojka, studentkinja engleskog, prevodi naglas svedocenje Zaka Lipsica iz dzepne knjige o Amadeu Modiljaniju koju je neko ukrao sa sajma knjiga. Iz casa za pranje zuba, pokupljenih sa citavog sprata, pije se caj od sipuraka i zavija zlatasti hercegovacki duvan u isecene stranice biblijskog papira na kojima su stampane sabrane Sekspirove tragedije. Pusim Scenu prvu iz drugog cina "Ricarda Treceg":
London, Kraljevski dvorac.
(Trube. Ulaze KRALj EDVARD, bolestan, nosen na stolici, KRALjICA ELIZABETA, DORSET, RIVERS, HASTINGS, BAKINGAM, GREJ i DRUGI)...
Cigara je debela. Sekspir se pretvara u dim i maglu.
Devojka prevodi:
"Zgodan, ozbiljan, romantican. On je predstavljao, mozda, poslednji period elegancije na Monparnasu... - seca se Zan Kokto - u to vreme nismo znali da to crtanje po terasama kafea, ta remek-dela od pet franaka, nece trajati zauvek."
"Beatrisa Hestings: Kompleksan karakter. Svinja i biser. Srela ga 1914. u kafeu. Sedela sam preko puta njega. Hasis i konjak. Nimalo impresionirana. Nisam znala ko je. Izgledao je ruzno, divlje, pohlepno. Ponovo ga srela u Cafe Rotonde. Bio je obrijan i sarmantan. Podigao je kapu lepim gestom pocrvenevsi i pozvao me da dodjem i vidim njegov rad. Prezirao sve sem Pikasa i Maksa Zakoba. Gadio se Koktoa..."
Studentski grad ogrce se oblakom novembarske susnezice. Soba se lagano hladi. Uvlacimo se pod sivu vojnicku cebad. Greje nas ljubav.
Boris Koljcicki, emigrant, amater-meteorolog, pravi prognozu vremena za narednih sto godina koju prodaju beogradski berberi i bakali. Predvideo je cak i letnji pljusak u avgustu 1997. od koga sam pokisao do gole koze na Adi Ciganliji.
__________________

…trinaest godina nije bio ovde…otishao je..pobegao je..nije moga vishe…nisam zeleo da ga pratim kad je leteo…
Zbog jednog nezavrsenog razgovora..jednom...
zapamtio je kaze…
I ja sam-kazem
Ti ces me odvesti do mojih-pao je dogovor nekoliko dana pred dolazak, a onda dolazim kod tebe na nekoliko dana…
jel ona soba jos uvek prazna-zezao se…
jeste,al ti kuvas ponovo,rekao sam……
smejemo se

Umoran je vidi se…dugo se leti …kaze nije spavao drugu noc…pijemo kafu na putu ka
Kv..cesto nam zafale reci….krenemo pa se smejemo kao blesavi..onako…navikli u medjuvremenu da pricamo telefonom…
…tu je ponovo..doneo klincima poklone…mnogo pushi,primecujem..
tu noc sedimo I pricamo…
nije tu a stigao je…
I sve bi da vidi I da cuje…da nadokanadi..brzo…
Ne moze bajo..ne moze tako…ovde se I dalje prca po celu noc,kazem..a kenjam…postali smo isti ko oni tamo..samo sto pamtimo vremena kad smo bili ljudi…
Znam covece znam…al od tih kula u pesku I ja zivim tamo…I pali tek kupljeni partner…
Imam malrboro,kazem mu…
Jebo te on..i smeje se//
…………………………………………….drugog dana u bgd shvatimo da je besmisleno da se vodamo od jednog do drugog mesta,od jednog do drugog prijatelja……..zovnemo Cecu u La sati I kazemo da nam odvoji mesto….posaljemo poruke svima da smo tamo…I ne mrdamo do daljenjeg..kad god ko dodje, tamo smo…
drugi dan vec sedimo ovde…Slaven nas vise I ne sluzi..sami uzimamo….
…….i da nje nije bilo ,jos ti ne bi doshao-kaze Bane
Ma nisam ni mogao,znas I sam…
Pa jes ,kaze Pane,stisle godine…mora da se covek zeni,pa dosho u zavicaj
Od onolike Amerike,nista ne valja nego mora iz rodnog kraja…jebi ga seljak ostaje seljak…zeza ga Laki
A ja sam mislio naci ces neku sisatu crnkinju pa da napravimo docek za snajku iz Amerike…kaze Sale
Video sam sad- neki – dan tvoju Gocu ,kaze Pane,onaj stariji ide sa mojim na karate…jos govorimo njegova Goca…ostace tako…ne verujem da se njen muz slaze sa tim..al on sad I nije bitan u ovoj situaciji…
Mileta Crnogorac,cuti I vrti kutiju od cigareta u rukama…loshe mu je od piva..ali se drzi…
Nebo nad Savom je vedro…smejemo se I zezamo ga…
I sta kazes,preko sajta..a…aha….
E moracu I ja da idem tamo..mozda me krene….zali se Milosh
Tebi je bolje da odes do neke vracare da ti skine chini..cuo sam da baba-Milja iz Dutova to radi…
I sve tako preko kompa…a…opet ce Milos…I zaljubis se…jel
Ma I kresu se,samo nece da ti kaze…dobacim..evo uclanicu te ja…samo ne mogu da ti stavim fotku..ko ce tebe,takvog...
Bog te, to ko kad je Radovan udavo cerku na pijaci –kaze Laki..a svrbi ga da zna detalje…
Bane se raspituje o zivotu tamo….kenja ,jel svi okolo znamo da takvom kao on, nigde ne bi bilo bolje no ovde…postao mudonja….nas covek u njihovim redovima kaze za njega Sale.

A ti ..kako si pita on Miletu..sta ima kod tebe…ovaj I dalje vrti onu kutiju I gleda ga…pa kako da ti objasnim…ne mogu..kaze mu Mileta…
sto bre…pita ga on
covece, kako nekom ko je otisao tako dugo odavde da objasnim neke stvari kaze mileta..i to malo jace…
…pa aj probaj….
Prijatelju,KAKO JA TEBI DA OBJASNIM KO JE LJUBISHA TRGOVCEVIC…..nema sanse…vi koji ste odsustvovali sa ovih casova u medjuvremenu nema sanse da ukapirate to….
Zato daj to pivo I ziv bio….
Smejemo se ko blesavi…on ne zna u cemu je gvint..al kaze ..jeb te me ,moji ste…
…..
Odlazi posle 20 dana…leti preko Frankfuta..cekamo u stanicnom bifeu da pozovu let taj I taj…
I jedna do tada nepoznata za nas ga prati….
Prozovu let ….ljube se…
Zagrli me…I kaze..Kume ne stigoh d ate pitam…ko je bre Ljubisha Trgovcevic..


by ferG.
(nisam stigla ni da ga pitam dal' smem da c-p,ali G je ljudina:srce: )

Momo Kapor


Otkad znam za sebe, vremena su vanredna!. Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domace zadatke. Moje prve price bile su prilicno hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradjanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradjanskom ratu? Pisaca masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Zapocinjem najnezniju pricu, a ona se zavrsi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni pocetak, a vec negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoruzani civili. Preko romane - reke beze camcima izbeglice. Usred price - nagazna recenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada ce neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoce da navuku tesku unifornu, jer su negde culi da je "stil - covek"! Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta... Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da zavrsim rukopis, a neko mi vec promeni granice i imena gradova. Latinica i cirilica vec dugo ne govore. Usred recenice potukle mi se ekavske i ijekavske reci! Dotle je doslo da ih razvadjaju turcizmi. Kao i obicno, anglicizmi se drze po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu knjizevnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimisu nijanse. UNPROFOR prisluskuje inspiracuju. Knjizevne zaplete uplicu u politicke afere. Opkolili mi emocionalni sistem Blokirali nadahnuce. Polupali sustinu i u po bela dana opljackali osecanja. Siluju reci gde stignu. Privode licne zamenice. Knjizevnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drze kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom zicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da pise posle toga? Kako, uopste, pisati danas?

…nocima nisam spavao…bol je bio sve veci..krenuo je pre nekoliko dana,tiho I iznenada kao zaboravljena stara pesmica,a onda postajao sve glasniji……ja sam jos glasnije psovao…stari oziljak me podsetio na sve te dane..probao sam nekim mastima..nije islo…
..ne vredi ,morao sam u tu veliki zgradu…
hodnici I miris su se brzo vratili u moj mozak…razlicito je bilo sto su me prosli put dopremali hilihopterom,,sad sam sam dovezo….gospodin covek,nasmesih se…
..mladi doktor je imao strpljenja,ali ne I razumevanja…video sam mu u ocima da mu se jebe zivo…ok nisam vise vojni osiguranik I to je bilo to…ne vredi da ja njemu objasnjavam..ne vredi..trebao mi je samo savet..dijagnoza..jeb`te se, vi ste me krpili…izgleda da je garancija istekla…hirurg koga sam tih meseci upoznao je vec godinama u penziji….ovo je nova vojska.. nova drzava….nov kurac-palac…
Ok..i sam sam zeleo tako…
Mladi doctor je izasao do hodnika sa mnom ..bice vase rame potpuno u redu…evo tu je blizu bolnica na Banjici..nadjite doborg fizioterapeuta..ne brinite… otisao je dalje niz hodnik,pognuo glavu dok je palio cigaretu…
Krenuo sam..ma vreme je da odem tamo….
………..nemamo mi ovde doktorku Lukic…jel imate uput-rekla je plava lutka iza stakla…
VesnaLukic..jos jednom sam rekao…
…sestra u prolazu je dobacila..ma to je nasa Veca..to je njeno bivse prezime…
Pozvali su je…
isti onaj carobni osmeh..lepa kao I pre sedam godina…hodnik je bio pun..prisla je I zagrlila me…
Ti si ..otkud ti..Sanja mi nije javila da ces svracati..…udji udji..drzala me za ruku I uvela unutra
…pijemo kafu..nudi me cigaretom..ne, vec dve godine-kazem..
..gleda me ocima koje poznajem..uocim bore oko ociju…neke pegice na njenom licu..ali je I dalje lepotica..
..dugo sam cekala da dodjes da nas posetis..
Ma nije mi se dalo..Sanja ti je svracala..pravdam se…neugodno mi je..od svega..
Sve znas…kako se desilo.
.znam..
Mislis da sam ja zeznula stvar,zato nisi ni svracao… -kaze..sigurno zvuci…dok mi to govori.
Nemoj ja da ti sudim…razumeces..
On te je bas voleo..a ja sam cekala da svratis kod nas tih dana..mozda si ti mogao pomoci ..
Vesna,nemoj molim te..ja znam Saleta..i ja bih na njegovom mestu mozda to ucinio…
Sta..,ostavio poruku I otisao,bez mogucnosti da mu objasnim..,izvinem..da me pljune ako zeli…ali ne..on samo otisao …nismo znali o njemu nista cetiri meseca…znas da su klinci mislili da se ubio negde..nemoj molim te…vidim da je jos sve to boli…
Znam Vesna,znam…vise me ovo rame I ne boli..jebo rame…mislio sam da cu spremnije docekati nas sastanak..ovako mi sve tesno…I ova ordinacija…kartoni na njenom stolu,pecati…sve gleda u mene..
I sve mi sad ovde pored nje deluje malo iskrivljenije..
Setim se svega sta je uradila za njih…za klince…citavih pet godina Sale je odlazio I dolazio…odlasci su bili iznenadni..a dolasci nenadani…nikada nije suvise pitala…bila je tu..volela ga I cutala…klinci su imali samo nju…svetlo u ovoj zemlji je bilo ugaseno,I ona je tumarala u mraku…Posvecena,blaga ,pametna I odana lepotica.
Voda se povukla I mi smo se blatnjavi vratili kucama,svako u svoje malo groblje…
Samo je cutao,pushio I pio…dve godine me nije ni poljubio…jos pamtim kako smo se voleli dok je pucalo…nikada bolji seks nismo imali nego tih godina…jebo vas bog blesave,dize vam se samo kad je rat..kako ste se vratili kao mrtvi da ste dosli…
covece…sve sam mislila, procice…jedno vreme se vidjao sa ovim vashima…planirali da otvore skolu padobranstva…isao da poseti neke . .ali se sve to vremenom proredilo…
Kao duh je hodao..nocima na terasi je samo sedeo I pushio..…klinci su prestali da dovode drugare iz skole…
Kad sam pokusala da pricamo,samo je gledao…kroz mene…I tako iz dana u dan iz noci u noc..mesecima…plakala sam,ni to ga nije pomerilo…samo bi pogledao I okrenuo se…O problemim sa lovom koje sam imala tih godina necu ni da ti pricam…
Jedino kad ste ti I Sanja dolazili zalichio bi na onog kakvog ga znam.
..zaplaka se…trzaj glavom I dlanom kojim drzi cigaretu obrisa suzu…
Vesna,nemoj..otici cu….molim te…
Zelim da znas,I dalje sam ga volela..onakvog..…moguce da ludaka I dalje volim…
Ti o svemu znas samo odraze svakidasnjice…za ono ispod toga ni ne zelis da znas..jel-pita me..
Mislis da sam ga izdala…jel
Samo mi je bio potreban neko…da me zagrli…da mu budem lepa….to sam ja bezala iz svog zivota…a ne varala ikog…sebe sam izdala…ne njega,ne nase prijatelje..nemas pojma…
..zaplaka se opet…zagrli me…
Otkud ti ovde,ne reci mi…
Zeleo sam d ate vidim…onako..i da ti kazem da svratis sa decom kod nas…OVAJ PUT BICU KUCI…rekao sam..

by ferG( bookbook) :ok:

NADA MARINKOVIĆ - NASLEDNICI

- Najgore je kada ljudi nisu ni dobri ni zli, već podnošljivi, nemaš nikakve mogućnosti da se spaseš od njih. Kraj dobrih ostaješ svesno, više ili manje zadovoljan, a oni zli, kao što je bio tvoj slučaj, mogu da odigraju odlučujuću ulogu u našem životu. Zato što se teško daju odstraniti, kao krlje su, paraziti.

- Snažna želja mobiliše naša čula, u toj želji je čar odnosa muškarca i žene; ispunjena želja može biti uzrok naglog pražnjenja, neprijatno bu?enje, potom dosada.

- Posle svih traganja, davanja, dobitaka i gubitaka, posle svih lomova i slomova, kao čist dobitak, kao podsticaj, kao istina-ostala je LJUBAV. Ljubav u svim mogućim vidovima, ljubav koja sadrži dobrotu, pogonsku energiju, koja je najlepši, najpotpuniji smisao života!

- Čovek može da izabere, da od svoje nesreće načini niz novih nesreća ili da je pretvori u nadahnuće čiji rezultati mogu bar donekle da nadomeste ono što se izgubilo.

- Nemoj se bojati patnje, ona će te sačuvati čim me izgubiš iz vida, kao što će i moja biti uz mene, lepa i ćutljiva, ogromnih tužnih očiju...

- Osećaš u sebi i oko sebe prisustvo dragog bića. Materijalnost, njegov stvarni oblik je iščezao, izgubio se u vatrometu boja koje grade dinamične arabeske. Slike kao u bunilu, jarki detalji, prizori kakve mora da narkomani vi?aju u svojim halucinacijama... Ja nikad nisam uzimao droge, jedva nešto malo alkohola. Ali ti si bila moj opijum, moj hašiš, moje izbacivanje iz stvarnosti i uznošenje u nadzemaljski svet lepota. To su neverovatni doživljaji, ne možeš da zamisliš! To nisu prividi kao u impresionizmu gde se razaznaju oblici ličnosti, predmeta, gde oni postoje, samo se brišu njihove oštrine, stapaju se sa vazduhom, nebom, dobijaju boju ličnog raspoloženja.

- U ogromnom prostoru naseljenom česticama uzvitlanih slutnji natopljenih nadom i strepnjom, čežnjom-gradio se tvoj lik, tvoje biće koje mi nikad niko ne može oduzeti! Samo moja Katarina, jedina i večna! U hladnoj jezi jutra našao sam se u samoj žiži tajne:sve je tu i ništa nije tu! Bila je to potvrda:ako je nešto tako silno naše-uvek je naše, uprkos njemu samom, uprkos svemu i svima! To je istinsko posedovanje. U času tog saznanja, izronilo je sunce, rasulo se po vrhuncima i drveću kao grimiznozlatna vulkanska lava i potvrdilo moje slutnje:zauvek je naše ono što smo duboko doživeli kao naše, ispunjava nas do kraja, neotu?ivo je!

- Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!

- Sta je to što se zove život? Niz velikih i malih zagonetki, neizvesnosti, iznenadjenja; neke od tih zagonetki ostaju nerešive:putovanje brzim vozom kroz stanice a ti ne znaš na kojoj treba da se zaustaviš. Otkad tako putuje i gleda pejzaže koji se smenjuju, možda je to u svakom slučaju bolje, nego kroz maleni prozor zuriti u uvek isti komad neba!

- Zašto očajavati zbog onih koji nas ne cene. To je poniženje, izdaja sebe!

- Ti nisi sreo mene, a ja tebe, mi smo sreli sami sebe, to je najveća vrednost. Nećemo više lutati, uzalud čekati. Nismo ni u šta ušli, ni iz čega ne izlazimo. Mi JESMO, mi POSTOJIMO!

- Ljubav ne treba shvatiti kao stihiju, kao strast, već kao trajno stanje... Dva bića moraju da spajaju veze koje se lako ne kidaju, pa i ako ponekad olabave, drže dvoje čvrsto zajedno.
Volim srcem, ali još više razumom. U mom svetu, koji želim gusto da naselim mnogim obavezama i zanimanjima, ljubav je INSPIRACIJA, i ja je se neću odreći zanemarujući srećnu okolnost što sam tako rano naleteo na nju, ali je sigurno neću pretvoriti u fetiš, u JEDINO, SVE, jer bi to, kao što sam kažeš, moglo biti opasno. Uvek neki azil, uvek neki most za čvrsto tle...

- Nikad nisam verovala u an?ele i sve one svece sa oreolima oko glave, ali sam uvek verovala da sasvim sigurno postoji nesto što sve stvari stavlja na njihovo pravo mesto. Znam da se sve naplaćuje, i dobrota, i zloća, i ravnodušnost gde joj mesto nije. Ima jedna velika metla koja sve počisti, jedno ogromno oko koje SVE vidi, jedno uvo koje stigne da oslušne svačije srce, i bič postoji, i bič!

- Poštenje je stvar srećnih okolnosti. Onaj ko nema potrebe da uzima tudje jer ima dovoljno svoga - lako biva pošten. Hoću da kažem: neko je pošten samo zato jer nije prinu?en da bude nepošten.

- Život svakog od nas jeste ogledalo nas kakvi u stvari jesmo: sitni ljudi imaju i sitan život, oni što se igraju vatrom često izgore, onima koji misle i grade pripadaju osmišljeni životi.

- Mislim da je veoma teško voleti izuzetno lepu ženu. To je kao da poseduješ blago koje bi svi hteli, a i ona je stalno na udaru iskušenja.

- Prolaznost je jedina izvesnost, ukoliko to ranije shvatimo - sklopili smo primirje s njom i mir sa sobom!

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"

Po prvi put


http://img258.imageshack.us/img258/376/4c193ee661b8244f7837b42nk9.jpg

Gospodin Nicovic je rekao zeni da ne zeli vise da je vidi i da na bude u stanu kad se vrati sa posla.
Rekao je to strogim glasom. Imao je ozbiljan izraz lica.
Svezao je zelenu krvatu sa zutim linijama koju mu je poklonila za godisnjicu koju je zaboravio.
Mrzeo je tu krvatu.
Uzeo je papire sa stola. Na pod su pali njeni ljubavni romani uz koje je plakala u pauzi izmedju gledanja serija.
Danas prvi put nije rekao da ce ih baciti u kontejner ispred zgrade koji prazne na mesec dana.
Zatvorio je vrata.
Ljudi su vristali dok je skakao sa prozora kancelarije. A njega, po prvi put, nije bilo briga.

by limit

Hod

Drukčiji sam od ostalih i to je moj muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u plač od straha i lepote. A ja ni ne volim tugu, ne volim plač, iako imam potrebu za njime. Neugašivu želju da potečem zajedno sa suzama niz lice do ruku, i onda hodajući na prstima proputujem ovaj svet. Ali moje suze nisu čiste (ako suze uopšte to mogu biti). Prate ih neke male bubice mraka, svetlosti, mira i rata. Ne umeju da pronađu pravi put jer nemaju koga da pitaju za put.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Suviše toga me ponese van mene. Ne umem da kontrolišem svoj brod. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Ali tragam! Moje reči, ma kako haotične i izgubljne se činile ipak imaju u sebi onaj iskonski nagon da pronađu pravu dušu (moju, tvoju, nekog trećeg..). Plivaju okeanom snova, rekama dodira.. Govor je opasna umetnost. Nemoj misliti da je lako naučiti reči snalaženju u vodi. O ne, to je posao koji nikada ne uradiš do kraja.. Možeš ih naučiti osnovnim pokretima, jedna ruka (slovo, glas) levo, druga desno, potisni prostor. Pa staneš, i kao da gledaš ribu u veoma plitkoj vodi koja se bori da nastavi svojim putem, ali jedino sto postiže je da bude bliže smrti. No, one ne odustaju, uporne su to male zveri.. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoć ne smeš svima pokazati. To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koračaju. A gaziti nije lepo. Čak je i zabranjeno gaziti travu (zar i možete učiniti tako nešto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti. Jer raspršiti se u sebi je blaženi osećaj. Reći da možeš osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i sreću. A svi mi težimo ka toj nekoj sreći. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suviše čestim čini.. Napravimo dar-mar tamo. Slučajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne može sve sam. On voli da se druži i sa srcem i sa dušom, čak iako ga one ignorišu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonačnost. Može on sve, samo mu daj priliku i omogući da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Oduvaj prašinu sa kremičkih figura. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Dokuči nedokučivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previše prepustiti svojoj glumi. Postani kuća. I pravi prozore. Polako, ne moraš da žuriš. Zaboravi na rešetke, mračne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potroši za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. Nemoj nikada zaboraviti da se probudiš! Usled nepažnje možeš izgubiti sve. Leći sa saznanjem da ćeš sutra odplesati jedan novi dan(život) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. Kada mi se nasmeši nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juče bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi.. Ja sam junak svog dana.
Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost. Tako da i nemaš “neki izbor”. Hteo, ne hteo, budućnost te čeka. Tvoje je samo da li ćeš raširiti ruke ka njoj, ili kao mali mrgud gunđati sebi u bradu.. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. Biću velika! Velika devojčica koja može sama da dohvati džem sa poslednje police. Koja ume da se popne na drvo, ubere trešnje i stavi ih na uvo. I smejaću se. Svima. Svemu. SEBI. Od sreće.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice.
Ali, to je samo limit...

*korišćeni delovi pesama Miroslava Antića

by limit

M i h a j l o P a n t i ć BUGARSKA
(juni 2005)


Gde god da se zaputim, prvo odem u knjižaru. Ne izbegavam ni pijacu, vođen naukom pesnika Brane Petrovića da se na pazaru i po ponudi jestiva najbolje vidi kako negde živi običan svet. Sopće li ili u radosti proćerdava svoj vek. Ali, najpre, ipak odem u knjižaru. Odavno sam se naučio da se ljudi u nekom podneblju, u nekoj zemlji, u nekom gradu, sasvim dobro mogu razumeti i po tome kakve knjige čitaju, i kakvim štivom utoljuju onu višu, duhovnu glad, koju je malo teže nadosititi, ako je uopšte moguće do kraja zatrpati. Jer je čitanje navika nalik pijenju belosvetske kabeze, koja oholo i skudoumno tvrdi da osvežava najbolje: što je više pijete, organizam je sve više traži.

Pa čak i kad svet ništa ne čita, a to je danas em češće, em uobičajenije, i to je nekakav znak. I te kakav. Ne čitati, je li to sinonim za ne živeti? Kladio bih se da je tako. To što, recimo, u Srbiji postoje celi nemali gradovi u kojima odavno nema knjižare, ako je ikada i bilo, i gde svu potrebu za knjigom zadovoljava tezga nekog priučenog trgovačkog putnika, smeštana ukraj samoposluge, na štrafti, odmah do sektora rumunskih gaća, turske elektro-robe i kineskih kišobrana, zar to ne govori više o ovdašnjem tek minulom sunovratu u novu neprosvećenost od bilo koje visokoučene sociološke studije. Dragi Dositije Obradoviču, nisam u najboljem sostojaniju kada ti javljam da su, sva je prilika, ipak pobedila zvona i praporci. Istini za volju, dobar broj mojih sunarodnika setio se, posle petnaest godina, da knjiga ipak nekako postoji (u životu, ama u rđavu) tek kada se odskora počela redovnije pojavljivati na novinskim kioscima, barabar sa štampom koja uredno svakodnevno obaveštava pučanstvo ko je koga i za koju svotu. Sve u svemu, rekao bih da su danas i ovde, bogme kao juče i drugde, najčitaniji tekstovi zapravo prevodni titlovi u venecuelansko-meksičko-špansko-portugalskim serijama...

... i tako, nedavno uđem u jednu sofijsku knjižaru. Projurim, takoreći. Ali i to mi bude dovoljno da se ponovo uverim u ono u šta se uveravam svih minulih godina. Da se odmah razumemo, nije ovo nikakva antiglobalistička tirada, i antiglobalizam je u međuvremenu postao novčano izmerljiva ideologija. Kupujte domaće, na primer, u ideologemskom smislu isto je što i sledi svoje instinkte! Ne pada mi na pamet, hoću da kupim ono što ja hoću, i ne želim da sledim svoje instinkte, već da ih kultivišem, patriotizacija plus animalizacija plus jednoobrazna književna imaginacija jednako je lobotomija, laganje u zdrav mozak. Dakle, i u bugarskim knjižarama slika je u dlaku ista kao i drugde, u Beogradu, Parizu, Moskvi... Sve više knjižare podsećaju na samoposluge, sterilne, veštački osvetljene, gde je roba koja se najviše ište, a to se zove roman ili non-fiction, po pravilu naslagana u visini očiju, šarena i vidna. Poezija i slična eskcentrična štiva su negde u dnu, ili u drugom redu, a eseji, teorija i ostala ezoterija uglavnom su iza, u magacinu, ili u nekom zabitom kutku, dobićete samo ako tačno znate šta je to što vas interesuje ili ako budete dovoljno uporni. Posle sam u Plovdivu, trakijsko-mediteranskom gradu, zaista čarobnoj mešavini najrazličitijih mogućih kultura, istorijskih slojeva i tipova tradicija, što je moguće samo na Balkanu, a neuređenom taman toliko da mu ta neuređenost daje patinu, šarm, toplinu i ljudsku meru, samo utvrdio gradivo, i odmah tu, smucajući se svuda gde ima knjiga, počeo da smišljam ovaj putopisni izveštaj, koji bi malo da varira staru izreku: reci mi šta čitaš, ili ne čitaš, pa ću razumeti ko si.

U Bugarskoj je, dakako, priča pomalo i specifična, književnost je u toj zemlji možda najvažniji konstitutivni deo nacionalnog mita: glavne bulevare koje mi tradicionalno nazivamo po značajnim datumima ili vladarima, svejedno kojeg istorijskog doba i koje fele, Bugari krste imenima nacionalnih bardova. Ivana Vazova zovu patrijarh! Ovde, u Beogradu, tek svaki treći ispitanik zna ko je uzjahao konja pred nacionalnim pozorištem, a tek svaki peti ili sedmi šta je napisao Njegoš, svaki deseti ili dvanaesti šta je napisao Andrić. U Bugarskoj je naprosto nezamislivo ne znati ko je Hristo Botev ili Vasil Levski. U Kaloferu, rodnom mestu Boteva, podno Balkana, planine koja obuzima veličinom i nedoglednošću, drukčije rečeno, hramovnom snagom svih velikih prirodnih entiteta, a pred kojom sam dokučio ponešto i o mentalitetskim crtama označenim njenim imenom, čuo sam kako stotinak đaka, u horu, glasno i prilično skladno deklamuje Botevljeve stihove. Stari smisao književnosti se ipak u ponečemu i ponegde očuvao, ali se novi teško uobličava, često se predstavljajući kao čista simulacija. Tako je i kod naših južnih suseda o kojima smo, isto kao i oni o nama, izgradili više negativno osenčenih stereotipa (istorija, politička instrumentalizacija, ratovi, nesporazumi, srodnost istosmernih, traumatičnih emancipacija, sukob interesa, uzajamna indiferentnost, tragizam malih razlika) nego stvarnog znanja: fudbalist Hristo Stoičkov je kod nas daleko znamenitija figura nego njegov imenjak Botev.

U Plovdivskoj knjižari "Helikon" (ovo nije reklama) isto je kao i u nekoj prodavnici iz nekog knjižarskog lanca u Torontu ili Čikagu (ovo je antireklama). Metal i staklo. Supe iz kesice. Paradajz bled i malokrvan (uzgred, Bugari uvoze paradajz!), naliven stimulatorima rasta i ozračen veštačkim svetlom. Kabeza, već gore pomenuta. Pa redom: Danijela Stil, Trejsi Ševalije, Džon Grišam i ostali Ladlami, neizbežni Koeljo, potom King, Hornbi, Braun, Oster, Gordner, Pamuk..., slobodno nastavite niz, svi uredno dizajnirani, preporučeni citatima iz prestižnih magazina, recenzirani, ubijeni u pojam. I onda, zatečen tim prizorom, usred pitomog, vrvežnog grada, sa savršeno očuvanim rimskim teatrom, gde je tih dana Geršvina svirao legendarni bugarski džez-aranžer i dirigent Vili Kazasjan (slušao sam ga i nestajao, sumrak je davao dodatni značaj dobrom bugarskom svingu, svaka čast majstori!), tu sam se setio da prednost, sledeći misao gurua Brančila Petrovića, ipak možda treba dati pivu (u starom značenju: ono što se pije) i jestivu. Bugarske salate i bugarska vina, o tome bi trebalo pisati nadahnut gastronomski esej, a ne lamentirati nad činjenicom da se svet beznadežno ujednačio čak i u onom što se odupire svakoj unifikaciji, a to je čitanje, jedna od najindividualnijih ljudskih radnji, uz vođenje ljubavi. Ali eto, baš se tako, ko zna zbog čega, ulučilo da u Bugarskoj rezimiram utiske prikupljane svih minulih godina, u stalnom tumaranju po mestima gde se izlažu i nude knjige, pisane iz najrazličitijih pobuda i sa najrazličitijim namerama. Došlo je eto neko vrijeme, što bi rekao Igor Mandić, i to u celom svetu, da većina onih koji čitaju, a ti su uvek manjina, ogromna manjina, čitaju uglavnom iste knjige, pa su se ljudska uobrazilja i pravo na maštu opasno približili granici potpunog obezličenja. A ništa nije tako posebno kao čitanje, kao usamljivanje, kao pravo na izbor šta želimo i šta hoćemo da čitamo, i dok to činimo da se sa sobom sašaptavamo, da nemo mičemo usnama, i plutamo mislima, da jedrimo tamo gde niko nikada nije bio pre nas, niti će biti. Užasavam se od pomisli da se neka knjiga (izuzev one jedne, svete) danas programirano piše da bi bila čitana u pet, deset i pedeset miliona primeraka. Ono što svi čitaju, rezolutan sam, ne treba čitati, jer se u suprotnom ubija tako ljudska težnja ka posebnosti. Smisao književnosti je smisao otkrića nepoznate zemlje, reklamna prisila čitanja neke knjige (budite firmirani, budite u trendu!) negira suštinu, koja se ne može krčmiti ili multiplikovati u milionima kopija. To ipak nije osvežavajući napitak. Sasvim je drugo usvajati opštepripadne vrednosti književne tradicije, čitati klasike, voleti Šekspira, od mehaničkog surfovanja po besteler listama i uzaludnog pokušaja sustizanja i praćenja masovnih proizvoda hiperproduktivne skribomanije koja sve bržim i bržim ritmom izbacuje sve deblje i deblje, sve spektakularnije, sve dramatičnije i sve neverovatnije storije, za sreću, ushit, san, zabavu, samozaborav, totalnu amneziju i lobotomiju pokorne potrošačke pastve, diljem šara. Hoću da imam svoga pesnika, koga čitam samo ja, i desetak meni sličnih (i imam ga!), hoću da kroz književnost razmenjujem ono što se ni na koji drugi način ne može razmeniti, i hoću da iz nje dobijem ono što je, bez oholosti, namenjeno meni, a ne svima, te stoga radije odlazim kod uličnih prodavaca knjiga, na sreću, ima ih svuda, i u Plovdivu, i u Parizu, i u Beogradu (vratiće se, siguran sam, iako su nečijom nakaznom odlukom proterani), i u Bugarskoj, i u Meksiku, i u Češkoj... svuda tamo gde se čitanje uzima kao najsuštastveniji trenutak postojanja, kao čas u kojem duh zaista postaje duh. Studentima na plovdivskom univerzitetu, završavajući predavanje, rekao sam da ljudi koji nemaju iskustvo čitanja knjiga, niti predstavu o književnosti, propuštaju nešto što je nenadoknadivo važno za ljudski život. Onaj ko ne čita, jedva da živi.

Jeste, to su sinonimi, glagoli živeti i čitati.

I sve vreme u Bugarskoj sam se dosećao da smo negativne stereotipe jedni o drugima izgradili upravo zato što se međusobno nismo čitali: u prošlosti još i nekako, ali posle Drugog svetskog rata retko i sporadično, tako da je svojevremeno Svetlozar Igov s pravom napisao da su srpska i bugarska književnost međusobno bliske, a nepoznate. Tokom nekoliko minulih godina situacija se menja nabolje, premda i dalje sporo, možda zbog toga što književno tržište ni u Srbiji ni u Bugarskoj, uprkos vrlo obilnoj produkciji, ne favorizuje domaću knjigu: domaći pisci, čast izuzecima, u tranziciji nisu naročito omiljeni, niti su posebno rado čitani, o broju da i ne govorim, najveće savremene srpske i bugarske pesnike ne čita više od dvesta čitalaca... Izdavači razmišljaju na potpuno isti način u Engleskoj, Bugarskoj, Francuskoj i Srbiji: ko će da čita to što imamo nameru da izdamo, i gde da nađemo novac da to učinimo. Georgi Grozdev, pisac i urednik u izdavačkoj kući "Balkani", specijalizovanoj za knjige iz narečenog regiona, rekao mi je: mi bismo objavili vaš roman. Odlično, rekoh, još samo da ga napišem...

Bugarska, to su još i zakorovljena polja Trakije, gde se na svakom kilometru potvrđuje drevnost civilizovanog života, od antičkih naseobina u banji Hisar, do Bičkovskog manastira, pravoslavne svetinje koja se do esktrema komercijalizovala za sve koji joj hodočaste. Mnogo snažniji doživljaj imao sam dok smo se približavali Balkanu, velikom planinskom masivu iz kojeg na svakoj stopi izbijaju vode. Noć pred povratak u Srbiju dobio sam vrlo visoku temperaturu, gotovo da sam pao u fras. Došla je hitna pomoć, mladi doktor rekao mi je da je u pitanju neki jak virus, kakav je tih dana harao krajem...

... to je naravno, bilo naučno objašnjenje. Ja sam za sebe imao sasvim drugo. Sve vreme boravio sam u kući pisaca, u najlepšem delu starog Plovdiva, u kojoj se 1833. godine, na proputovanju, mesec dana od groznice lečio pesnik Lamartin (i tada je kolao neki mutagen). Svakog jutra iz sna bi me budili glasovi turističkih vodiča koju su na nemačkom, engleskom ili japanskom (ako je to bio japanski) objašnjavali grupama entuzijastičnih turista, rešenih da za jedno prepodne upiju sve znanje tog dela sveta, šta je i kada tu radio čuveni Francuz. (Popodne će, kladim se, čitati Harolda Robinsa, bljak, ukoliko bilo šta budu čitali.) Proklinjao sam ih što mi nisu dali da uživam u miru otmene, stare građanske kuće, izgrađene od drveta, u kojoj podovi, nameštaj, zidovi i stepenice noću dišu, i krckaju sami od sebe, ili od duhova, ko zna. Pa je tako u Plovdivu Lamartinov duh, koga sam nelepo zazvao, našao baš mene i došao po svoje. Nemojte da mislite da nije, jer mi je temperatura volšebno spala čim smo sutradan prešli granicu!

Nije bas prica...delic Kaporove Une....ali kao da je celina...sama za sebe:)



- Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u "Esplanadi".
Posle ljubavi ostaj eobičaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: - "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tudji gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?".
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu n ikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli ("Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Sranje.

- Nije istina da čovek uvek nosi sa sobom i svoje probleme, ma kuda krenuo! To su, kao utehu, izmislili oni što retko izlaze iz soba.

- Naša veza, ma kol