yossarian
22.07.2007, 01:09
http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=32610
Силеџије са Интернета
Људи који друге нападају скривени иза псеудонима, то су људи без лица и било би најбоље не обраћати пажњу на њихове садистичке или плаћене нападе. Било би добро кад би они били изузетак који потврђује правило да у сваком народу има кукоља. Али тих без лица све је више, појава постаје најезда, они зује око наших глава и покушавају да униште сваку памет, као што термити уништавају летину
Човек, сталожено и мирно, са пуно знања и чињеница, у озбиљним новинама или у неким озбиљним телевизијским емисијама каже шта мисли, а онда на њега крену, као пуштени с ланца, разна пискарала, новинарска или она из гласа народа. Има ли одбране? Нема. Држава је немоћна, јер не сме да донесе нови закон против лажова и клеветника, а многи листови шурују са странкама, које су и саме генератори овога зла.
Неки људи, којима је писање професија коју су давно и са одличним успехом положили, деле ове дежурне примитивце на анонимне и познате. Једни, на разним веб страницама наших телевизија (на првом је месту Б деведесет два), користе право слободе јавног изношења мишљења тако што на рачун тимова, спортиста, навијача, новинара, политичара кидишу немилосрдно, речником који не само да је простачки, него често делује ненормално. За почетак један пример (касније ћемо навести још), који говори како успаљена маса, која никада не размишља, него реагује анимално и рефлексно, у чопору, увек бранећи неко опште добро, државу и њене интересе, кидише. Реч је о нападу на тенисерку Ану Ивановић, која због повреде није играла за Србију. “Да јој се узме пасош и најури из земље, она је ионако више Американка него Српкиња.” Да ли је тако нешто могао да напише нормалан човек? Нека читалац одлучи сам.
Пало је ту још безброј увреда, од оних да се тако понашају издајници, манекени, до невероватне реченице: “Погледајте јој само родитеље, како су хладни!”
Она друга тенисерка, која се по карактеру и понашању разликује од Ане и која можда ужива у српском популизму, без граница, пристала је да буде крунисана тениска царица, даје изјаве да ће и поред повреде играти за репрезентацију јер јој је Србија на првом месту. “Тоооооо, царицеееееее, згази их редом”, један је од стереотипа који се на сајту редовно помиње. Страни се спортисти називају ружним надимцима. Наши су, кад победе, најбољи део “српства”, кад изгубе завршавају у блату. Великог Шумахера звали су Прљави Шваба и Кривобради, Алонса зову Главонсо, а Кимија Раиконена Пијандуром. Граница и образа нема.
Прошле недеље избила је једна афера, чији ће се епилог за недељу сазнати на суду. Наиме, екипа “Ферарија” дошла је до доказа да су је људи из “Мекларена” шпијунирали и дошли да седамсто педесет страница техничке документације о црвеном болиду. Кренула је истрага, али пошто је главни дизајнер енглеског тима признао да је дошао до тајних докумената и да ће на суду рећи све, полиција му је у кући нашла тај материјал и запленила га, “Мекларен” га је најурио из тима а своју одбрану Рон Денис, шеф екипе, гради на томе да нико те папире није хтео ни да погледа (невероватна незаинтересованост, збиља!?), кад је, дакле, очигледно да постоји основана сумња да су “меклареновци” нешто дебело закували (казне су строге, од одузимања бодова до дисквалификације тима), јавили су се на сајту анонимни адвокати који оптужују “Ферари”. Кажу они да су то све Жабари подметнули Алонсу и Хамилтону, кажу да је “Ферари” увек тако радио (они знају!), а онда следи ужасан коментар. “Не би ме чудило да је у све ово умешан Михаел Шумахер, чији је мозак створен за такве прљаве послове.”
Кад се између себе свађају, сајтовци једни друге зову идиотима, будалама, кретенима, шаљу једни друге код психијатра, а има и реченица које нису за штампу. Псује се кочијашки. Селектора кошаркаша Славнића назвали су умоболним, а нису пропустили ни да изнесу интимне приче из његовог породичног живота. Шта је све на сајту доживео кошаркаш Гуровић? То су биле увреде које нормалан људски ум не може ни да замисли, а још је горе прошао Даниловић, кога су оптужили да је целог живота тукао људе на улици, у кафани и играче у свлачионици.
Све ове гадости потписују се псеудонимима, који су толико шаренолики, али углавном нагињу енглеском начину писања. И Руси и Рускиње, који имају велику екипу тенисера, прави су црквени календар одакле се позајмљују надимци. Једна сајтовка себе зове Цхакветадзе, друга се потписује као Схарапова, или само Мариа, а наша Јелена Јанковић, девојка која носи име лепе Јелене, на сајту је ЈЈ или – Џеј Џеј. Заиста, какво је то лудило да се лепо српско име и презиме претвори у Џеј Џеј.
У земљи у којој није било слободе збора и договара, самим тим ни слободне штампе, оног тренутка кад је отворена Пандорина кутија, из које је требало да излети слобода, у виду голуба са маслиновом граном у кљуну (мислимо на наше таблоиде и таблоидне телевизијске станице), јесте нешто излетело, али то нису били голубови, него птице грабљивице. Неки биолози верују (то још није научно доказано) да су из кутије излетели мишари, а они су најкрвожедније птице грабљивице. Ту за биологе нема дилеме. То се зна.
Људи који друге људе нападају скривени иза псеудонима, то су људи без лица и било би најбоље не обраћати пажњу на њихове садистичке или плаћене нападе. Било би добро кад би они били изузетак који потврђује правило да у сваком народу има кукоља. Али тих људи без лица све је више, појава постаје најезда, они зује око наших глава и покушавају да униште сваку памет, као што термити уништавају летину. Њима ништа није свето, ништа није испод части, они слободу схватају брутално, апсолутно, у стилу – слобода, то јест злочин.
Можда ови анонимуси нису вредни пажње. Бојимо се да јесу. Интернет је код младих људи готово заменио новине и књиге. Они по цео дан сурфују и дописују се са својим анонимним колегама. Људи који су мало проучавали ове сајтове кажу како се, уз мало пажње, може уочити “удружени рад” појединаца. Они имају своје групе и нападају у тројкама. На један одличан политички коментар, који није ишао у прилог председнику мале парламентарне странке (осам посланика), јавили су се експерти и човека поштено извређали. “Ти немаш појма...” омиљени је почетак оваквих “коментара” удруженог рада.
Ако бисте шифрованој телевизији послали реченицу умерене и благе критике Бориса Тадића, поводом оног извињења, не преостаје вам ништа друго него да чекате, одавде до вечности, да се то и објави. Ако нападнете Коштуницу, то иде одмах. Пробајте, уверићете се.
Ова интернетска тиранија није никакво изненађење. Телевизије су постале електронски таблоиди који живе од сензација, глупости, кича, баналности и реклама. Зар један Орвелов роман, у коме овај писац говори о тоталитаризму, који нам је судбина, а оличен је у лику Великог Брата, није многим светским телевизијама послужио као идеја да направе програм у коме ће глупост, шегачење и неукус показати да ни тоталитаризам (све док не почну да падају главе) није толико опасан. Он чак може да постане забава за масу. И тако гледан, кроз недаровиту шалу, Велики Брат ипак оличава тоталитарну свест, јер мање образоване људе узима под своје, не допушта им да размишљају, сумњају, да буду појединци, да имају свој его, него их претвара у сиву масу верну стереотипу и миту и они, нежељни знања, вичу – Веране, дај нам још и дај то данас.
Наравно да је одвратно кад неко напада човека, а на лицу држи маску (псеудоним). Не можеш да одговориш, не знаш коме, не можеш да се браниш, човеку без лица не можеш ништа. У новинама има неког малог поштења. Свако пискарало, које негује исти стил и језик који имају анонимуси на веб страницама, бар се потпише, па ако нећеш да му одговориш, можеш га, као што је Крлежа саветовао, ногом у задњицу. А можеш негде и да га сретнеш па људски изгладиш или не изгладиш неспоразум. Важно је да нема скривања.
Људи који на шифрованој телевизији воде политички сајт, не можемо огрешити душу, воде рачуна да се баљезгарије инфантилаца и острашћених сајтоваца, не објављују. Али, кад се нешто тамо појави, умивено у неку грађанску и демократску форму, онда то одјекује до Врчина. Пошто су неки људи без лица у таблоиду познатом у народу као Смеће, почели да пискарају о умешаности председника владе у познати злочин, јавио се Живислав, изненађен и увређен: а, тако, одувек сам сумњао на К. У новинарству постоји танка црвена линија до које се сме ићи (нико неће да чита стерилне и досадне новине), али та се линија не сме прећи. То није лако. Зато постоје новинааари и новинари.
Петар Игња
Силеџије са Интернета
Људи који друге нападају скривени иза псеудонима, то су људи без лица и било би најбоље не обраћати пажњу на њихове садистичке или плаћене нападе. Било би добро кад би они били изузетак који потврђује правило да у сваком народу има кукоља. Али тих без лица све је више, појава постаје најезда, они зује око наших глава и покушавају да униште сваку памет, као што термити уништавају летину
Човек, сталожено и мирно, са пуно знања и чињеница, у озбиљним новинама или у неким озбиљним телевизијским емисијама каже шта мисли, а онда на њега крену, као пуштени с ланца, разна пискарала, новинарска или она из гласа народа. Има ли одбране? Нема. Држава је немоћна, јер не сме да донесе нови закон против лажова и клеветника, а многи листови шурују са странкама, које су и саме генератори овога зла.
Неки људи, којима је писање професија коју су давно и са одличним успехом положили, деле ове дежурне примитивце на анонимне и познате. Једни, на разним веб страницама наших телевизија (на првом је месту Б деведесет два), користе право слободе јавног изношења мишљења тако што на рачун тимова, спортиста, навијача, новинара, политичара кидишу немилосрдно, речником који не само да је простачки, него често делује ненормално. За почетак један пример (касније ћемо навести још), који говори како успаљена маса, која никада не размишља, него реагује анимално и рефлексно, у чопору, увек бранећи неко опште добро, државу и њене интересе, кидише. Реч је о нападу на тенисерку Ану Ивановић, која због повреде није играла за Србију. “Да јој се узме пасош и најури из земље, она је ионако више Американка него Српкиња.” Да ли је тако нешто могао да напише нормалан човек? Нека читалац одлучи сам.
Пало је ту још безброј увреда, од оних да се тако понашају издајници, манекени, до невероватне реченице: “Погледајте јој само родитеље, како су хладни!”
Она друга тенисерка, која се по карактеру и понашању разликује од Ане и која можда ужива у српском популизму, без граница, пристала је да буде крунисана тениска царица, даје изјаве да ће и поред повреде играти за репрезентацију јер јој је Србија на првом месту. “Тоооооо, царицеееееее, згази их редом”, један је од стереотипа који се на сајту редовно помиње. Страни се спортисти називају ружним надимцима. Наши су, кад победе, најбољи део “српства”, кад изгубе завршавају у блату. Великог Шумахера звали су Прљави Шваба и Кривобради, Алонса зову Главонсо, а Кимија Раиконена Пијандуром. Граница и образа нема.
Прошле недеље избила је једна афера, чији ће се епилог за недељу сазнати на суду. Наиме, екипа “Ферарија” дошла је до доказа да су је људи из “Мекларена” шпијунирали и дошли да седамсто педесет страница техничке документације о црвеном болиду. Кренула је истрага, али пошто је главни дизајнер енглеског тима признао да је дошао до тајних докумената и да ће на суду рећи све, полиција му је у кући нашла тај материјал и запленила га, “Мекларен” га је најурио из тима а своју одбрану Рон Денис, шеф екипе, гради на томе да нико те папире није хтео ни да погледа (невероватна незаинтересованост, збиља!?), кад је, дакле, очигледно да постоји основана сумња да су “меклареновци” нешто дебело закували (казне су строге, од одузимања бодова до дисквалификације тима), јавили су се на сајту анонимни адвокати који оптужују “Ферари”. Кажу они да су то све Жабари подметнули Алонсу и Хамилтону, кажу да је “Ферари” увек тако радио (они знају!), а онда следи ужасан коментар. “Не би ме чудило да је у све ово умешан Михаел Шумахер, чији је мозак створен за такве прљаве послове.”
Кад се између себе свађају, сајтовци једни друге зову идиотима, будалама, кретенима, шаљу једни друге код психијатра, а има и реченица које нису за штампу. Псује се кочијашки. Селектора кошаркаша Славнића назвали су умоболним, а нису пропустили ни да изнесу интимне приче из његовог породичног живота. Шта је све на сајту доживео кошаркаш Гуровић? То су биле увреде које нормалан људски ум не може ни да замисли, а још је горе прошао Даниловић, кога су оптужили да је целог живота тукао људе на улици, у кафани и играче у свлачионици.
Све ове гадости потписују се псеудонимима, који су толико шаренолики, али углавном нагињу енглеском начину писања. И Руси и Рускиње, који имају велику екипу тенисера, прави су црквени календар одакле се позајмљују надимци. Једна сајтовка себе зове Цхакветадзе, друга се потписује као Схарапова, или само Мариа, а наша Јелена Јанковић, девојка која носи име лепе Јелене, на сајту је ЈЈ или – Џеј Џеј. Заиста, какво је то лудило да се лепо српско име и презиме претвори у Џеј Џеј.
У земљи у којој није било слободе збора и договара, самим тим ни слободне штампе, оног тренутка кад је отворена Пандорина кутија, из које је требало да излети слобода, у виду голуба са маслиновом граном у кљуну (мислимо на наше таблоиде и таблоидне телевизијске станице), јесте нешто излетело, али то нису били голубови, него птице грабљивице. Неки биолози верују (то још није научно доказано) да су из кутије излетели мишари, а они су најкрвожедније птице грабљивице. Ту за биологе нема дилеме. То се зна.
Људи који друге људе нападају скривени иза псеудонима, то су људи без лица и било би најбоље не обраћати пажњу на њихове садистичке или плаћене нападе. Било би добро кад би они били изузетак који потврђује правило да у сваком народу има кукоља. Али тих људи без лица све је више, појава постаје најезда, они зује око наших глава и покушавају да униште сваку памет, као што термити уништавају летину. Њима ништа није свето, ништа није испод части, они слободу схватају брутално, апсолутно, у стилу – слобода, то јест злочин.
Можда ови анонимуси нису вредни пажње. Бојимо се да јесу. Интернет је код младих људи готово заменио новине и књиге. Они по цео дан сурфују и дописују се са својим анонимним колегама. Људи који су мало проучавали ове сајтове кажу како се, уз мало пажње, може уочити “удружени рад” појединаца. Они имају своје групе и нападају у тројкама. На један одличан политички коментар, који није ишао у прилог председнику мале парламентарне странке (осам посланика), јавили су се експерти и човека поштено извређали. “Ти немаш појма...” омиљени је почетак оваквих “коментара” удруженог рада.
Ако бисте шифрованој телевизији послали реченицу умерене и благе критике Бориса Тадића, поводом оног извињења, не преостаје вам ништа друго него да чекате, одавде до вечности, да се то и објави. Ако нападнете Коштуницу, то иде одмах. Пробајте, уверићете се.
Ова интернетска тиранија није никакво изненађење. Телевизије су постале електронски таблоиди који живе од сензација, глупости, кича, баналности и реклама. Зар један Орвелов роман, у коме овај писац говори о тоталитаризму, који нам је судбина, а оличен је у лику Великог Брата, није многим светским телевизијама послужио као идеја да направе програм у коме ће глупост, шегачење и неукус показати да ни тоталитаризам (све док не почну да падају главе) није толико опасан. Он чак може да постане забава за масу. И тако гледан, кроз недаровиту шалу, Велики Брат ипак оличава тоталитарну свест, јер мање образоване људе узима под своје, не допушта им да размишљају, сумњају, да буду појединци, да имају свој его, него их претвара у сиву масу верну стереотипу и миту и они, нежељни знања, вичу – Веране, дај нам још и дај то данас.
Наравно да је одвратно кад неко напада човека, а на лицу држи маску (псеудоним). Не можеш да одговориш, не знаш коме, не можеш да се браниш, човеку без лица не можеш ништа. У новинама има неког малог поштења. Свако пискарало, које негује исти стил и језик који имају анонимуси на веб страницама, бар се потпише, па ако нећеш да му одговориш, можеш га, као што је Крлежа саветовао, ногом у задњицу. А можеш негде и да га сретнеш па људски изгладиш или не изгладиш неспоразум. Важно је да нема скривања.
Људи који на шифрованој телевизији воде политички сајт, не можемо огрешити душу, воде рачуна да се баљезгарије инфантилаца и острашћених сајтоваца, не објављују. Али, кад се нешто тамо појави, умивено у неку грађанску и демократску форму, онда то одјекује до Врчина. Пошто су неки људи без лица у таблоиду познатом у народу као Смеће, почели да пискарају о умешаности председника владе у познати злочин, јавио се Живислав, изненађен и увређен: а, тако, одувек сам сумњао на К. У новинарству постоји танка црвена линија до које се сме ићи (нико неће да чита стерилне и досадне новине), али та се линија не сме прећи. То није лако. Зато постоје новинааари и новинари.
Петар Игња