Dragana Konstantinovic

[Lady in red]

POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

[Lady in red]

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

[Lady in red]

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose,kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe,tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

[Lady in red]

MOJA ZEMLJA


Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

[Lady in red]

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

[Lady in red]

VEČERA

Uči

Na sred stola žuta treperava sveća
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

[Lady in red]

ŠETNJA GRADOM


Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

[Lady in red]

VESTI


Čitam neke vesti, sve pisano jasno,
sve je tol'ko dobro da boljega nije,
pa se pitam ako je sve tako krasno,
zašto mi drug piše iz Australije?

Čitam neke vesti, sve je tako fino,
kako sunce sija, kako cveće cveta,
pa se pitam što mi brat ode sa sinom
čak na Novi Zeland, s one strane sveta?

Čitam neke vesti, sve pisano lepo,
kako neki ljudi bolji život grade,
pa se pitam kom sam verovala slepo
i što ja sad pišem pesme iz Kanade?

[Lady in red]

IMA JEDNA ZEMLJA


Ima jedna zemlja al' joj ne znam ime,
ni na jednoj karti ne može se naći,
odvojena od svih plaši se i zime
i još mnogo čega što je može snaći.

Ljudi već navikli na previše toga
tapkaju u krugu vise k'o aveti,
napušteni i od sveta i od Boga,
sami s' svojom mukom i svojom pameti.

Nekad mi se čini da svi tamo sniju
k'o u nekoj bajci stogodišnje snove,
pa da zatvorenih očiju, ušiju
ne vide da sviću neke zore nove.

Princ na belom konju kao da se čeka
da čarobnim mačem dotakne sve ljude,
kao da im treba čarolija neka
da otvore oči i da se probude.

Ali, princa nema niti će im doći
makar ga čekali milenijumima.
Ah, kad bi probali da otvore oči,
videli bi da je sva snaga u njima.

[Lady in red]

OBLACI RATA

Sonji

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

Prvo se mazi, pa mi se smeši,
pa hoće nešto 'još malo samo'.
Zatim se nešto sledeće reši,
sada je ovde - za tren već tamo.

Onda su došli oblaci rata
i sakrili je u svoje krilo...
Svakog trenutka svakoga sata
u meni vapaj: Šta joj je bilo?

Prošlo je vreme dugo k'o svemir,
oblaci crni postaše sivi...
U njenom glasu osećam nemir
dok priča: ¨Tu smo, svi smo još živi...¨

Slušam je pomno dok mi pred okom
treperi obris poznatog lika.
Olujom lik bi zbrisan žestokom,
na istom mestu sad - druga slika.

Gde je sad ono nestašno mače?
Gde su sad iskre očima njenim?
U meni nešto poče da plače
za tim detinjstvom već ubijenim.

I sad ja pitam sve naše ljude
i one druge širom planete:
Šta će od svih nas ikad da bude
kad joj nedasmo da bude dete?

[Lady in red]

ŽENA U CRNOM


Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena,
nemoćno korake pruža protiv sopstvene volje.
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena
što guši nadu da išta može da bude bolje.

Korača nemo dok kraj nje promiču neka lica
čiji pogledi beže kao da nje nigde nije;
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica
i osta još samo tuga da joj niz pleća lije.

I nije više ona ni setna ni zamišljena,
davno je prošlo to vreme kad je imala snove,
davno je živela život, davno je bila žena,
sada je jos samo ljuska koja se ženom zove...

Prepuklo srce jos tuče i nikako da stane,
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema...
Zagasli život još tinja, još traje neke dane
dok usahla ruka žudi da mazi čega nema...

Umorno diže glavu kao da hoće da pita
očima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja:
¨Zašto, kažite, zašto...?¨ Dok zamućen pogled skita,
osta da čezne za dugom večitog zagrljaja.

[Lady in red]

PESMA O POVRATKU


Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…

Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.

Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.

[Lady in red]

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tisine
zasjao iskrom ,bljesnuo nadom
i saziveo usred tmine.

I poput duge u kisnom danu
na tren tama poce da plamti
kad lagani dodir na mome dlanu
ostavi nesto sto se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sjene
i sjaj oka, i to lice...
Ostase rjeci nedorecene
za neke druge pozornice.

I nista vise.Sve sto je bilo
zacas se pokrilo velom cutnje
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

[Lady in red]

ILUZIJA

Trazili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

[Lady in red]

CRNO-BELA PRIČA


U beloj sobi beloga dvora
kraljica uze haljinu letnju,
belu, naravno, jer tako mora,
pa zatim klisnu sama u šetnju.

Nije odmakla mnogo daleko
od svoga blještavo belog dvorca
kad je odjednom prepade neko
u liku opakog crnog lovca.

Šta sad da radi? Oh, da je samo
slušala savet svog belog kralja!
Sad mora u beg tamo il' amo,
jedno je jasno: ovde ne valja!

Okrenula se ka jednoj strani
i pokušala da baš požuri.
Da je bar svita tu da je brani
sad kad je opaki lovac juri…

Spas joj je doneo njen konj beli
i ozario je smeškom sreće.
Ali, za šetnju sad zna dvor celi -
slučaj dobija razmere veće…

Beli je kralj bio jako besan.
Ne sme kraljicu niko da dira!
Dvor mu je beli postao tesan,
zato sad ratnička truba svira!

Na polje isplovi bela reka:
svita, topovi, konji, dva lovca…
Videće crni šta ih tek čeka
kad oni krenu put crnog dvorca!

Crni je kralj na sve bio spreman
pa se sakrio u crnom hladu.
Da bi odbio tu belu neman,
naredio je hitnu rokadu!

Poče u neki čas da se ježi
od nepoznatog i čudnog vonja…
I sebe uhvati kako beži
od jednog običnog belog konja!

Ubrzo stiže ostala svita
da ga zaseni svojom belinom.
Crni kralj htede svoje da pita,
bore li se svi istom žestinom?

Nažalost, brzo ga prođe volja
i shvati da se najgore sprema
kad baci pogled na prazna polja
i vide da nikog crnog nema!

Pokušao je da beži dalje
ali bi steran u jedan kutak.
Beli kralj popravi svoje halje
pa glasno rece: ¨Sad je trenutak!

Izliću te u crnu baricu
u ovaj za tebe najcrnji sat!
Niko ne dira moju kraljicu
i zato evo ti jedan šah-mat!¨

[Lady in red]

PIŠI MI...


Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako žurno
uveče koračaš Knezom...

Da li jos uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

[Lady in red]

LAHOR

Snežani Ivković

Videla sam te na obali sete,
zasnila tvoj lik u pesku nade.
Kroz tvoju kosu misli mi lete,
lahorom sniju
modre balade.

I znam: i ti si usnio mene
uz plavet istih
lahorova.
Ni širom otvorene zene
ne mogu spasti od nekih snova.

Oboje sazdani od morske pene…

Sada se pitam, gde da te tražim?
Kroz gradsku džunglu
kuda da krenem?
Kako da razgrnem naslage laži?

Predamnom ulice obalu mrače
i niču sive, sumorne stene.
Bezbojne, kuća do kuće plače.

Ljudi su prhnuli u carstvo sene.

Možda je bolje da negde stanem
da nam se ne bi razišli puti?
Grad mi sivilom razjeda dane
al' još se ringišpil u meni vrti.

A možda i nije važno da l' stojim,
hodam il' trčim po sivoj javi…
dokle god u dnu džepova brojim
još zrna peska
što se plavi…

Uz plavet osećam lahor i vidim
tvoj lik kroz osmeh,
suzu il' šalu.

I znam:
naći ćemo se kraj neke hridi,
možda već sutra,
na našem žalu.

[Lady in red]

TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

[blueella]

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

[blueella]

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

[TVO.JA_]

Pesma za Lidiju

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.

Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...

Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.

Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...