Aleksandar Sergejevič Puškin

[Mind_reset]

Prorok

Pun duhovne ja lutah žedi
Pustinjom što mracna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmedi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje cuh u nebu sila,
I andeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promice kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mac
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plac
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroce ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeci po moru, zemlji,
Recima žezi srca ljudi.''

[Mind_reset]

Zimsko vece

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.

[Mind_reset]

Poslanica u Sibir

U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.
Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje ce mracno sici
Da bi vam bodrost održala
I željeno ce vreme stici.
Drugarstvo, ljubav ce vam doci
Kroz brave što nad vama stoje
Ko što do vas kroz memlu noci
Slobodne reci stižu moje.
I pašce teške negve vaše,
Sloboda ce vas docekati,
Sve tamnice ce da se spraše
I mac ce vama braca dati.

[Mind_reset]

Exegi monumentum

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Nece mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživece mi prah.
Slavan cu ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom živ glas pronece ljudi,
Pomenuce me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje cudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo cu biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

[Lady in red]

TRENUTKA JA SE SJECAM SJAJNA


Trenutka ja se sjecam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko prividjenje, kao tajna,
i ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje taste,
tvoj njezni glas mi pjevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu maste.

No, doba minu.Vihor njezni
rasprsio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj njezni
i lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatocenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuca, nalik mrenju.

Al stize dusi probudjenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano prividjenje
i ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruce,
nov zivot u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuce,
i ljubav sja, i teku suze.

[Lady in red]

Ne pjevaj, draga

Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge:
U sjecanju mi bude tamnom
Daleki zal i dane druge.

Kad razliju se u tisinu
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesecinu
I lik daleke, jadne zene.

Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mome srcu gasne,
Al nova ozivi ga snaga,
Kad zacujem te pjesme strasne.

Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge;
U sjecanju mi bude tamnom
Daleki zal i dane druge.

[Lady in red]

Volio sam vas

Volio sam vas; i ljubav jos, mozda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek vas ona sad ne brine vise,
Ja necu da vas rastuzujem njom.
Volio sam vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam vas iskreno i njezno,
Volio vas tako drugi, dao bog.

Ovo je hrvatska verzija, a evo i srpske...

Voleo sam vas

Voleo sam vas; moja ljubav stara
jos uvek, mozda, spi u srcu mome,
al' zasto ona nemir da vam stvara
ja nisam rad zalostiti vas njome
Voleo sam vas nemo, beznadezno,
pun strepnje i pun ljubomorne boli,
voleo sam vas iskreno i nezno,
nek Bog da tako drugi da vas voli

[blueella]

Aleksandar Puškin
(1799-1837)

72

Rodio se 26.svibnja 1799. u Moskvi. Školovao se u plemićkom licjeu iz kojeg je zbog svojih slobodarskih stihova godine 1820. prognan u Besarabiju. Svojom prozom utro je put ruskome realističkom romanu. Napisao je i niz malih značajnih tragedija. Uvučen u spletke dvorskih političkih krugova i tajnih društava, Puškin je iz Petrograda bio "premješten" na službu u Ekatarinoslavlja na Dnjepru. Vrativši se iz prognanstva u Petrograd, poginuo je u dvoboju. Bilo je to u ranu zoru 29.siječnja 1837. Ostavio je iza sebe svoje pjesme i 55.000 rubalja duga.

[blueella]

ARION

U čamcu mi smo mnogi bili;
natezali su jedni jedro,
a drugi upirali vedro
u vodu vesla. U tišini
na krmi naš kormilar umni
u šutnji vodi tromi čun;
ja- bezbrižan i vjere pun,
ja pjevah im...Al vala grud
najednom zgnječi vihor šumni...
Kormilar s pomorcima strada!
Tek ja, tajanstven pjevač, sada
na kopno bačen nevremenom,
ja himne iste pjevam dalje
i svoje namočene halje
na suncu sušim tu pod stijenom.

[blueella]

CVIJETAK

Uveli cvijetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.

Kog proljeća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il nepoznatom?
Zašto ga'ovdje ostavi?

Možda za spomen na poznanstvo
il na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?

Živi li on il ona živi,
gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

[blueella]

ELEGIJA

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al' kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran.A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al' mrijeti mi se neće.Još se nadam.
Ja živjet' hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l' posljednnji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

[blueella]

Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Vec deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju secanja me živo;
I cini mi se: još sam sinoc luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne cujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kucu. Evo
Šumovitog huma gde sam cesto
Sedeo nepokretan, gledajuci
Na jezero i secao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuci za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaca naherena, na vetru,
Okrece jedva krila -
A na medi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treci
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesecini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao celjad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Necu ja
Tvoj mocni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek cuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraca sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrcini prode pored vas
I pomisli na mene

[blueella]

Besi


Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noc.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu moro bi se
Užasnuti svaki džin.
''Teraj momce!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se vec i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašcemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo na je zadnji cas.
Pred nama se hale roje,
Besi skacu oko nas.''
''Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno, - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trco levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo. mutna noc,
Sad ni maci, - - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao, -
Neka klada, - il je vuk.''
Sicu, pište nocne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižec glave, -
Kakva j' ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urlice neka rulja
Vrteci se u vreten,
Cudna huka, cudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kcer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noc.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.

[blueella]

Ancar


U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno tece,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne vece
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom mije
Njegov ucmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, cist.
Al' gle, coveku covek rece,
Drveta toga da se lati,
I covek pode kad padne vece
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S ucmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo celo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko macem posecen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ude,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tude.

[Kalina]

Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.

Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.

1824.

prevod M. Pavić

[zrnce]

Ti i Vi


Isprazno Vi srdachnim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj mashti
Uzdrhta dusha u meni.

Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kazem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!"

[Beatrica]

Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.