Puna verzija : Planete
http://img205.imageshack.us/img205/2807/planetedx2.jpg
Sta je to planeta?
1.To je telo koje direktno oblece zvezdu, dakle ne kao sto to cine sateliti koji oko zvezde idu kruzeci istovremeno oko drugog tela,
2.To je telo dovoljno malo da se u njemu ne moze razviti unutrasnja nuklearna fuzija, inace bi to bila zvezda,
3.To je telo dovoljno veliko da ga njegova sopstvena gravitacije formira u sferni oblik.
Masa svih planeta zajedno cini 0.135% mase Suncevog sistema.
Mase u Sunveom sistemu
Sunce: 99.85%
Planete: 0.135%
Komete: 0.01% ?
Sateliti: 0.00005%
Asteroidi: 0.0000002% ?
Meteoroidi: 0.0000001% ?
Gas i prasina: 0.0000001% ?
Sunce posmatrano sa:
(date su srednje ugaone vrednosti)
1. Merkura: 1°22'40"
2. Venere: 44'15"
3. Zemlje: 32'01"
4. Marsa: 21'
5. Jupitera: 6'09"
6. Saturna: 3'22"
7. Urana: 1'41"
8. Neptuna: 1'04"
9. Plutona: 49"
http://img204.imageshack.us/img204/1728/sunceposmatramosaue6.gif
Podele planeta
• Po svom polozaju planete se dele na unutrasnje i spoljne, a kao granica uzima se glavni asteroidni pojas koji se nalazi izmedju Marsa i Jupitera. Prema tome unutrasnje (engl. inner) planete su: Merkur, Venera, Zemlja i Mars, a spoljne (engl. outer): Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton.
Ponekad se unutrasnjim planetama (engl. inferior) zovu one koje su blize Suncu od Zemlje (Merkur i Venera), tj. tada je granicnik za ovu podelu putanja Zemlje. Ostale planete od Marsa do Plutona su spoljne (engl. superior).
• Prema strukturi planete se dele na terestricke i jovijanske. Teresrticke (terra = lat. zemlja) planete imaju cvrstu, stenovitu povrsinu, relativno su velike gustine, sporo se rotiraju, nemaju prsten i imaju malo satelita ili ih uopste nemaju (Merkur, Venera). U njih spadaju sve unutrasnje planete: Merkur, Venera, Zemlja i Mars. Od ovih Venera, Zemlja i Mars imaju atmosferu, dok je Merkur prakticno nema - tj. ona je veoma razredjena tako da o njoj i ne mozemo govoriti u ovom nasem, zemaljskom smislu.
Jovijanske planete su slicne Jupiteru. To su gasni giganti sastavljeni uglavnom od vodonika i helijuma, male su gustine, imaju brzu rotaciju, prstenove i puno satelita i verovatno malo cvrsto jezgro. To su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.
Pluton se ne uklapa dobro ni u jednu grupu planeta i mogao bi da predstavlj i zasebnu kategoriju. To je ledena planeta sa izduzenom putanjom.
Velicine
• Po velicini dele se na male (ne treba ih brkati sa malim planetama, tj. sa planetoidima): Merkur, Venera, Zemlja, Mars i Pluton i njihovi precnici ne prelaze 13000 km. Gigantske planete su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Njihovi precnici prelaze 48000 km.
• Postoji i istorijska podela po kojoj u klasicne planete spadaju sve one koje su poznate od preistorijskih vremena i koje se vide i golim okom. To su Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. Moglo bi smo reci i da su to prave planete posto su im to ime, planete, dali Heleni. U anticnko doba nije bila poznata priroda ovih tela i uocavalo se jedino njihovo brzo kretanje u odnosu na zvezde, pa otuda i potice naziv planete sto je znacilo lutajuca zvezda. Moderne planete su one koje su otkrivene u novije doba i koje se vide jedino pomocu teleskopa. To su Uran, Neptun i Pluton. Uran je otkrio W. Hersel 1781, Neptun J. G. Gale 1846, a Pluton K. Tomba 1930.
http://img65.imageshack.us/img65/2282/planetesuncevogsistemayz6.jpg
Orbite
Orbite planeta su elipticne sa Suncem u jednom fokusu. Medjutim ekscentricitet planetarnih putanja je veoma mali te su putanje gotovo kruzne. Izuzetak predstavaljaju Merkur i Pluton cije su putanje u odnosu na putanje drugih planeta naglaseno elipticne. Nagib putanja prema ekliptici su takodje vrlo slicni, sa izuzetkom Plutona.
Sve orbite gotovo da leze u ravni ekliptike - njihovi nagibi su do 7°. Izuzetak je opet Pluton cija putanja prema ekliptici ima nagib od 17,15°.
http://img77.imageshack.us/img77/7751/orbitebk8.gif
1
http://img208.imageshack.us/img208/5163/orbite2uv8.gif
2 Orbite
Orbite od Merkura do Jupitera ( 1). U tabeli su brojevima oznacene orbite planeta i vreme u minutima koje je potrebno svetlosnom zraku sa Sunca da stigne do odnosne planete.
Planeta minuta
1. Merkur 3,21
2. Venera 6,01
3. Zemlja 8,31
4. Mars 12,67
5. Jupiter 43,27
Bela strelica pokazuje smer kretanja planeta posmatrano iznad severnog Suncevog pola (to je smer suprotno od kretanja kazaljke na satu).
Orbite od Jupitera do Plutona ( 2 ), u tebeli oznacene rednim brojevima. Vreme svetlosnom zraku koje je potrebno da od Sunca stigne do date planete dato je u satima.
Planeta sati
5. Jupiter 0,72
6. Saturn 1,32
7. Uran 2,66
8. Neptun 4,17
9. Pluton 5,48
http://img206.imageshack.us/img206/2310/nagibay9.gif
Na crtezu su prikazani nagibi ravni ekvatora (crvene strelice) planeta prema ravni njihovih orbita. Prema konvenciji Medjunarodne astronomske unije severni pol planete (oznacen je crvenom tackom) se nalazi iznad ravni ekliptike (narandzasta linija). Iz toga sledi da se Venera, Uran i Pluton rotiraju retrogradno, tj. suprotno od smera rotiranja ostalih planeta. (Crvene strelice pokazuju smer rotacije planete. Unutar svake planete na crtezu dat je i njen graficki simbol).
Merkur( opste)
http://img210.imageshack.us/img210/4286/merkur97samostalnoaa0.jpg
Merkur je Suncu najbliza planeta i druga najmanja planeta Suncevog sistema - odmah posle Plutona. Jedno vreme se verovalo da postoji Suncu bliza planeta, pa joj je cak dodeljeno ime Vulkan. Zbog blizine Suncu Merkur je tezak za posmatranje, jer se nikad ne pojavljuje na tamnom nocnom nebu, vec se moze videti jedino u sumrak ili zoru i to blizu horizonta, a ta svetlost prolazi kroz debele slojeve atmosfere koja ometa osmatranje (u drugim prilikama je ili ispod horizota ili ga zasenjuje Sunce). Zbog ovoga Nikola Kopernik, tvorac Heliocentricnog sistema, nikad nije uspeo da vidi Merkur i na to se pozalio pred kraj zivota.
http://img73.imageshack.us/img73/680/odnosi21x1tr3.jpg Za Merkur se znalo jos u praistorijsko doba; poznat od vremena Sumeraca (3 000 godina pre nase ere). Najstariji zapis o posmatranju ove planete pominje poslednji veliki astronom antickog doba Ptolomej (120-180). Radi se o osmatranju od 15. novembra 265. godine pre nove ere. Detaljnije podatke o Merkuru dobijamo tek ovog veka posredstvom americke svemirske sonde Mariner 10. Letilica je lansirana 3.11.1973. da bi 29.3.1974. prosla blizu Merkura i poslala 647 fotografija njegove povrsine.
U rimskoj mitologiji Merkur je poznat kao bog-zastitnik trgovaca i putnika, dok je u grckoj mitologiji bio poznat pod imenom Apolon kad se video kao jutarnja zvezda, a Hermes, kad se video na nebu kao vecernja zvezda. On je sin boga Zevsa i Maje, bog pastira i stada, puteva i trgovine, zastitnik lopova i glasnik bogova; vodio je duse umrlih u podzemlje.
Simbol Merkura: http://img210.imageshack.us/img210/8655/merkurznakzr7.gif
Merkur ) Orbita )
Merkur obilazi oko Sunca, na prosecnoj udaljenosti od oko 58 miliona km, po veoma ekscentricnoj putanji (e = 0,206) za gotovo tacno 88 dana. Dokaz za veliku ekscentricnost njegove putanje je taj da je u perihelu udaljen od Sunca samo 46 miliona km, dok je u afelu udaljen od Sunca cak 76 miliona km. http://img76.imageshack.us/img76/520/orbitamerkuranr9.gifMaksimalna elongacija od Sunca gledano sa Zemlje, iznosi samo 280 zbog cega se najvise moze posmatrati tokom dana (specijalnim metodama) i malim delom pre izlaska ili zalaska Sunca (najvise se moze posmatrati 1,5 cas).
Sve do 1962. godine se verovalo da je jedan Merkurov dan iste duzine kao i njegova godina, tj. da je vreme da se okrene oko svoje ose i oko Sunca, jednako. Ali to verovanje je prekinuto 1965. godine od strane Doplerovih Radarskih Opservatorija. Dokazano je da se Merkur obrne oko svoje ose tri puta za svoje dve godine i to pokazuje da jedan dan na Merkuru traje kao 176 Zemljinih dana.
Rotacija i revolucija Merkura
http://img76.imageshack.us/img76/6678/rotacija1vd9.gifhttp://img250.imageshack.us/img250/783/rotacija2uz1.gif
Dok nacini jedan obilazak
oko Sunca Merkur se dva
puta obrne oko svoje ose.
http://img283.imageshack.us/img283/7428/nagibmerkurafk2.gif - Nagib putanje Merkura prema ekliptici je 7°
Na Merkuru
Merkur je pust svet, sparusen vrelim Suncevim zracima. Njegov reljef neodoljivo podseca na reljef Meseca iako mu nedostaju prostrana lunarna mora karakteristicna za nas satelit. Tokom svoje evolucije, bez atmosferskog omotaca koji bi ga stitio, Merkukr je izbombardovan meteoritima koji su izrovali njegovu povrsinu i stvorili bezbroj kratera svih velicina, od mikro do onih gigantskih razmera. Krateri se cesto preplicu i manji i mladji ruiniraju vece i starije. Ponekad su poredjani u citav venac, nekad poravnati u liniju. Neki krateri imaju centralni vrh, a ima i zrakastih kratera. (Slucaj kada iz kratera izviru duge zrakaste pruge prasine nastale laganim talozenjem nakon eksplozije od udara meteorita). Jedan od najvecih kratera na Merkuru predstavlja Caloris Basin koji ima precnik od oko 1300 km.
http://img198.imageshack.us/img198/1622/povrsinamerkuraaa2iz5.gif (http://imageshack.us)
Krateri na Merkuru su udarnog tipa, ali nije iskljucena mogucnost da su neki nastali ikao posledica vulkanskih aktivnosti.
Pogled sa Merkura
Planine se izdizu i do nekoliko kilometara u visinu, a protezu se stotinama kilometara u duzinu.
Posetilac sa Zemlje bi ugledao na nebu Merkura, koje je uvek mracno zbog nedostatka atmosfere, Sunce koje je dva i po puta vece nego na Zemlji i dve veoma sjajne zvezde: krem boje Veneru i Zemlju plave boje.
Merkur ima veoma veliku gustinu, vecu nego Mesec, i ona iznosi 5,43gr/cm3 i to Merkur cini drugu po redu najguscu veliku planetu Suncevog sistema, posle Zemlje.
http://img211.imageshack.us/img211/8634/pogledsamerkuranh7.gif
Nebo nad Merkurom. Zbog odsustva atmosfere zvezde se vide kristalno jasno cak i po danu. Gore vidimo nebo sa Merkura kako izgleda u noci 23. marta 2001. u trenutku dok mnogi Zemljani osmatraju M objekte u okviru Mesijeovog maratona. Neki od takmicara u istom trenutku posmatraju Merkur.
Dva nebeska tele dominiraju na gornjoj slici. To su Zemlja (plavicast krug) i Venera (krem). Vidimo ih dok se lagano priblizavaju horizontu. Gore levo su planeta Mars i zvezda Spika.
U Merkurovoj unutrasnjosti je dominantno veliko gvozdjevito jezgro precnika od 1800 km do 1900 km.
Sem povrsinskog dela koji je izbusen kraterima, na Merkuru postoje i ravnice za koje se veruje da su nastale jakim radom vulkana koji su izbacivali velike kolicine lave na povrsinu.
http://img233.imageshack.us/img233/6342/jezgroha1.gif
Struktura Merkura
Atmosfera na Merkuru je veoma razredjena - toliko da se o njoj i ne moze govoriti u ovom nasem, zemaljskom smislu. Povrsinski pritisak iznosi ~10-15 bara. A srednja temperatura je oko 440 k.
Sastav atmosfere
Kiseonik (O2) = 42%
Natrijum (Na) = 29%
Vodonik (H2) = 22%
Helijum (He) = 6%
Kalij (K) = 0.5%
Moguci tragovi argona (Ar), ugljen dioksida (CO2),
vode (H2O), azota (N2), ksenona (Xe), kriptona (Kr), neona (Ne)
Neki detalji....
Merkur je osma planeta po velicini u Suncevom Sistemu. U precniku je manji od Titana (Saturnovog satelita) i Ganimeda (Jupiterovog satelita), ali je zato masivniji od njih.
Precnik Merkura je za 40% manji od Zemljinog, ali je za 40% veci od Mesecevog precnika.
Za Merkur se zna jos u praistorijsko doba; poznat od vremena Sumeraca (3 000 godina pre nase ere). Najstariji zapis o posmatranju ove planete pominje poslednji veliki astronom antickog doba Ptolomej (120-180). Radi se o osmatranju od 15. novembra 265. godine pre nove ere.
Faze Merkura prvi je opazio Hevelius u prvoj polovini 17. veka.
Prve proracune o prelazu Merkura preko Sunca dao je Kepler za 7. novembar 1631. Taj proracun je zatim omogucio Gasendiju da prelaz i posmatra.
Prelazi preko Sunca se desavaju samo u maju i novembru. U maju do prelaza dolazi kada je Merkur u blizini afela, a u novembru kada je blizu perihela. Novembarski prelazi su cesci (u odnosu 7:3). Najduzi prelaz traje skoro devet sati (i to je majski prelaz).
Prvi pokusaj mapiranja Merkura nacinio je G. V. Skjapareli na osnovu njegovih posmatranja planete od 1881. do 1889. Skjapareli je zabelezio postojanje vise tamnih oblasti na Merkuru. Skjapareli veruje da je Merkurova rotacija jednaka njegovoj revoluciji.
Prve kanale na Merkuru je opazio P. Lovel 1896. Kao i sa Marsom Lovel je i u pogledu na Merkur podlegao iluziji.
Neobicno krtanje Merkura moguce je objasniti jedino Ajnstajnovom Opstom teorijom relativnosti. Naime, jos su astronomi 19. veka uocili sitne razlike izmedju osmatranih i proracunatih vrednosti u kretanju Merkura i tragali su za objasnjenjem. (Jedno vreme se razmisljalo o postojanju jos jedne planete u blizini Sunca - neki su je zvali Vulkan - koja navodno deformise Merkurovu putanju) Radi se zapravo o keretanje citave Merkurove orbite kako je to prikazano na crtezu desno. Ovakvo kretanje moguce je objasniti jedino snaznim dejstvom gravitacije Sunca a u skladu sa Ajnstajnovom teorijom.
http://img232.imageshack.us/img232/2536/kretanjembu1.jpg
Rotacija putanje Merkura na crtezu je znatno preterana.
Prve sugestije da Merkur nema sinhronu rotaciju dao je 1962. W. E. Howard na osnovu merenja dugotalasnog zracenja sa Merkura. Pokazalo se da je tamna strana Merkura (dakle, suprotna od one okrenute ka Suncu) mnogo toplija nego sto bi trebalo da bude da je Sunce nikada ne osvetljava. Ovaj nalaz je potvrdjen 1965.
Kada je u najboljoj poziciji za osmatranje sa Zemlje Merkur nam uvek pokazuje svoje isto lice (tj. okrenut nam je istom stranom).
Venera
Venera - druga po redu velika planeta (recnik) Suncevog sistema polazeci od Sunca.To je terestricka (recnik) i najsvetlija planeta (posle Sunca i Meseca najsvetliji objekat na nebu). Od svih planeta Venera se najvise primice Zemlji (na 40 miliona kilometara sto je jednoko oko 1000 razdaljina Meseca od Zemlje). Konacno, Venera je unutrasnja (recnik) planeta.
Predanja i verovanja
U nasem narodu Venera se zove Vecernjaca i Zornjaca posto se vidi uvece odnosno u zoru. Zovu je i Danica jer se ponekad vidi i po danu. Narod istice njen lepotu pa kaze za lepu zenu da je lepa kao zvezda Danica.
Veneru pominje i Varon kada kaze da je Eneja, trojanski junak, ploveci ka Italiji, gledao pred sobom danju ovu 'zvezdu'.
A 1797. nakon sto je Napoleon pokorio Italiju, Venera se videla po danu i to u podne. Napoleonove pristalice su ovo protumacile kao nebeski znak za dela koja je pocinio njihov vodja i ovu planetu su nazvali zvezdom osvajaca Italije.
Orbita
Posto Venerina putanja lezi unutar Zemljine orbite oko Sunca za nas je Venera uvek blizu Sunca. Od Sunca se udaljava najvise 47°. Zato Veneru vidimo uvece na zpadu ili ujutro naistoku (ona naime prati Sunce ili mu pak predhodi). Zatim, ovaj polozaj unutrasnje planete omogucaca da vidimo promene mena Venera (sto je prvi opazio Galilej 1610.) kao i kod Meseca. Za posmatranje te pojave dovoljan je i mali teleskop. Vrlo retko se moze pratiti i prolaz Venere ispred Sunca. Zadnji put je to bilo moguse 6. oktobra 1882. a nov prelaz ce biti tek 8. juna 2004. i zatim 6. juna 2012.
Atmsfera
Venera ima gustu atmosferu, ispunjenu bljestavim slojem oblaka. Atmosferu je otkrio cuveni ruski nucnik Lomonosov 1761. prilikom prolaza Venera ispred Sunca. Atmosfera se sastoji uglavnom od ugljendioksida (90%), kiseonika i vodene pare (1,5%), te azota (7%). Atmosferski pritisak je za nas pojam izuzetno visok - preko 90 atmosfera. Toliki pritisak vlada u nasim okeanima na dubini od oko 1000 metara. Temperaturne razlike su minimalne na Veneri sto je rezultat staklene baste koja je opet posledica visokog procenta ugljendioksida u atmosferi. Atmosfera se prostire do visine od 400 km.
Reljef
Gusti oblaci nad Venerom sprecavaju da se teleskopima sa Zemlje uoce detalji Venerinog reljefa. Ipak reljef ovo planete je danas dosta poznat zahvaljujuci svemirskim sondama koje su upucene ka Veneri. Neke od njih su poslale nesto fotografija sa same povrsine planete. Medjutim, mape Venere su stvorene na osnovu radarskih osmatranja ovih sondi.
Povrsina Venere je prilicno mlada - najstariji krateri su nastali pre svega 800 miliona godina (racunajuci na starost Suncevog sistema i vreme nastanka planeta to je tek nedavna proslost). Postojanje atmosfere i visok atmosfersk pritisak uzrok su specificnog isgleda udarnih kratera u poredjenju sa kraterima recimo Meseca. Pre svega mali meteoriti nisu u stanju da dospeju do tla Venere jer potpuno sagore u atmosferi. Zbog toga malih udarnih kratera na Veneri i nema. Veliki meteoriti, koji prezive put kroz atmosferu udaraju o tle, ali istisnut materijal se ne rasprostire daleko od mesta udara (kao npr. kod Meseca), vec se talozi oko nastalog kratera. Postoje forme reljefa koje su ocigledno vulkanskog porekla: tokovi lave, male kupole do 3 km u precniku, te velike vulkanski kupe precnika i po vise stotina kilometara.
Zatim postoje i korone (formacije slicne kraterima) i formacije koje po izgledu podsecaju na paucinu.
Inace 20% Venerine povrsine cine nizije. To su oblasti koje leze ispod prosecnog nivoa planete (s obzirom da na Veneri nema vode od cije povrsine bi se merila visina, odn. dubina, za tu svrhu se koristi prosecan precnik Venere). Oko 70% je na nivou prosecnog precnika, a 10% cine visoravni, dakle delovi tla iznad prosece visine.
Osmatranje
Venera je jedan od rado posmatranih objekata jer se lako pronalazi na nebu, a i malim teleskopom mogu se uociti njene faze.
Sta cemo i koliko videti zavisi od polozaja Venere u odnosu na Sunce i Zemlju.
Kada je Venera u gornjoj konjunkciji (recnik) (polozaj 1 na crtezu) njen ceo disk je osvetljen (puna Venera), ali je s druge strane tada on mali, jer je Venera na najvecoj razdaljini od Zemlje. Uglovna velicina Venere u tom polozaju iznosi jedva 10''.
http://img188.imageshack.us/img188/4654/venerauraznimpolozajimalv1.gif
U polozaju 2 Venera nam je bliza i njena uglovna velicina je veca (15''). Venera se tada nalazi istocno od Sunca, ali je mi mozemo videti uvece na zapadu. Ujutro Sunce izlazi pre nje pa je svojimom svetloscu zasenjuje.
Kada prodje 221 dan od gornje konjunkcije Venera dolazi u polozaj najvece istocne elongacije (recnik)i tada se za posmatraca sa Zemlje nalazi najdalje od Sunca, a ugao Sunce-Zemlja-Venera je 47°. Venera je tada u svojoj prvoj cetvrti.
71 dan kasnije Venera stize u donju konjunkciju (polozaj 5). Uglovna velicina je 64'', ali to je faza mlade Venere kada nam je okrenuta njenanocna strana, te u najboljem slucaju od Venere mozemo videti samo njen tanak srp. Venera je inace najsvetlija u polozajima 4 i 6 tj. 30 dana pre i posle donje konjunkcije.
Ako se nasa planeta nalazi u ravni Venereine putanje u trenutku kada je Venera u donjoj konjunkciji postoji sansa da pratimo prelas Venere ispred Sunca (samo posebnom opremom za osmatranje jer gledanje direktno prema Suncu moze biti fatalno za oci) Medjutim ovaj spektakl se retko dogdadja (vidite podatke gore)
71 dan posle donje konjunkcije Venera ulasi u fazu druge cetvrti. Tu je Venrea vec zapadno od Sunca i na nasem nebu se moze videti u jutarnjim satima, na istoku pre izlaska Sunca.
A nakon sledecih 221 danastize Venera ponovo u gornju konjunkciju. Vreme izmedje dva prolaza kroz gornju konjunkciju (ili bilo koju svoju istu fazu) iznosi 583,92 dana i to je sinodicka revolucija Venere
Zemlja
Razdaljina od Sunca srednja 149,5979 miliona km = 1 a.j.
maksimalna 152 miliona km =1,0167 a.j.
minimalna 147 miliona km = 0,9833 a.j.
Sidericki period 365,256 dana
Period rotacije 23 h 56 m 04 s
Srednja orbitalna brzina 29,79 km`s
Ekscentricitet putanje 0,016719
Precnik 12 756 km
Masa (Sunce = 1/M Zemlje) 328 900
Gustina (voda = 1) 5,517
Masa 5,976 X 1024 kg
1. kosmicka brzina 11,18 km`s
Srednja povrsinska tempetratura 22? C
Spljostenost 0,003
Albedo 0,36
http://www.solstation.com/stars/earth.jpg
Mars( opste )
http://img128.imageshack.us/img128/7281/marslf5.jpg
Za Mars se zna od pamtiveka. Svojom crvenkastom bojom i jakim sjajem privlacio je paznju jos praistorijskih civilizacija. Zapise o Marsu nalazimo u drevnoj Kini, Asiriji, Egiptu i drugim drzavama starog sveta. U drugom mileniju pre nove ere Vavilonci vec znaju za neobicno kretanje Marsa unazad. On je jedna od pet zvezda koje ne miruju poput ostalih, vec setaju po nebu. Ove zvezde Heleni ce zvati lutajuce zvezde, ili na grckom: planete.
Vavilonci su Mars zvali Nergal po svom bogu smrti i kuge. Crvenkast sjaj Helene je asocirao na poteklu krv u ratu i oni ce ovu planetu nazvati Arej po svom bozanstvu rata. Za Indijce opet Mars je vatra nebeska.
Zauzeti ratovanjem i uredjivanjem svoje sve vece drzave Rimljani nisu imali vremena, a ni smisla za originalna dela u filozofiji, umetnosti i religiji. Sve to, pa i bogove uvezli su iz Helade. Samo su bogovima nadenuli svoja imena. Aresa su zvali Mars.
Jacina sjaja i crvena boja odredili su i simboliku Marsa. Mars je tako olicenje muskosti, snage, volje, agresivnosti.
Graficki simbol Marsa je: http://img230.imageshack.us/img230/626/simbolmarsalj6.gif
Mars ( orbita)
Ako krenete od Sunca do Marsa cete stici nakon sto presecete putanje sparusenog Merkura, vruce Venere i rajske planete Zemlje. U Suncevom sistemu Mars je cetvrta planeta po redu. Poput ostalih planeta oko Sunca Mars se krece po elipticnoj putanji. Ta putanja ima relatvno velik ekscentricitet (0,0934) pa odstojanje Marsa od Sunca prilicno varira: od 206,6 miliona kilometara (kada je Mars u perihelu) do 249,2 miliona kilometera (u afelu). [crtez ispod prikazuje preterano izduzenu Marsovu orbitu]
http://img233.imageshack.us/img233/6299/orbitamarsapg7.gif
Put oko Sunca Mars predje za nekih 687 nasih, zemaljskih dana (suvise dugo rekli bismo, jer mali Marsovci ocito moraju skoro dve nase godine da cekaju na Deda Mraza).
http://img207.imageshack.us/img207/2593/orbitamarsa2or0.gifSvakih 26 meseci Sunce, Zemlja i Mars (tim redom) se poravnaju, tj. Mars se nadje u opoziciji. Tada je Mars cele noci na nasem nebu i to je dobra prilika za njegovo posmatranje. Jos bolje je kad se dogodi da je Mars i u opoziciji i u perihelu, jer je onda najblizi i Suncu i Zemlji (polozaj A na crtezu levo). To se desava svakih 15 do 17 godina. Gledano sa Zemlje Mars je tada najsjajniji i prividno najveci. Od nas je udaljen blizu 56 miliona kilometara, a njegov prividni precnik iznosi 25".
Mars je od Zemlje najudaljeniji kad ode sa druge strane Sunca i onda nas od njega deli skoro 400 miliona kilometara (kad je Mars u polozaju C, a Zemlja u polozaju A na crtezu).
U odnosu na ravan ekliptike Marsova putanja je nagnuta pod uglom od 1,85°. Mehanika kretanja Marsa je tako uredjena da se u perihelu Mars nadje ispod, tj. juzno od ravni ekliptike. To znaci da kad nam je Mars najblizi nesto belje se vidi sa juzne nego sa severne Zemljine polulopte.
http://img67.imageshack.us/img67/8913/slikazamarsuv2.gif
Mars izbliza
Mars je mala planeta. Njegov precnik (6794 km) je skoro duplo manji od precnika nase planete. Gledano iz daljine on izgleda kao savrsena bilijarska kugla, medjutim precizna merenja su pokazala da je ta kugla na polovima malo spljostena pa je njen ekvatorski precnik za 44 kilometara veci od polarnog. Zapravo postoje dva jasna ispupcenja na njemu. To su vulkanski predeli Tharsis i nesto manje na suprotnoj strani Elysium. Geometrijski centar Marsa je pomeren za 2,5 kilometara ka jugu u odnosu na centar mase.
Kod Marsa pada u oci da je tvorcu (ko god on bio), vec ponestajalo teskog materijala kad je gradio ovu planetu. Srednja gustina planeta Suncevog sistema pocevsi od Marsa definitivno opada. Dok prve tri planete (Merkur, Venera i Zemlja) imaju srednju gustinu od preko 5 g/cm3, srednja gustina Marsa je svega 3,93 g/cm3 (Jupiter 1,33, Saturn 0,69, Uran 1,32 g/cm3 itd.). Jasno je da telo male srednje gustine i male zapremine ima i malu masu. Masa Marsa je skoro deset puta manja od mase Zemlje. Shodno tome i gravitacija Marsa je manja od gravitacije Zemlje (tri puta), a brzina koju neko telo mora da razvije ako hoce da napusti ovu planetu je 5,03 km/sec (1. kosmicka brzina).
Mars se oko svoje ose okrene za 24,6229 sati i to je, dakle, jedan Marsov dan. Marsov dan se inace zove sol. Ovaj dan je jedva nesto duzi od naseg zemaljskog dana koji traje 23,9345 sati. Medjutim Marsova godina je skoro duplo duza (668,6 sola) jer je i put koji Mars treba da prevali oko Sunca duzi.
Hemisfera Duzina
Juzna Severna Dani Solovi
Prolece Jesen 146 142
Leto Zima 160 156
Jesen Prolece 199 194
Zima Leto 182 177
Ukupno 687 669
Marsova kugla je naklonjena na jednu stranu u odnosu na ravan orbite, (to je slucaj i sa ostalim planetama). Zbog ovog naklona (kod Marsa on iznosi 24,935°) na planeti postoje razlicita godisnja doba. Ima jedna zanimljiva stvar sa godisnjim dobima na Marsu. Zbog relativno velikog ekscentriciteta orbite godisnja doba na Marsu su sasvim nejednakih duzina. Tako na severnoj polulopti prolece traje 194, a jesen tek 142 Marsova dana. Na jugu opet prolece traje svega 142 dana itd. Juzna leta su kratka i topla, a severna duga i hladna.
Osa rotiranja Marsa usmerena je ka maloj zvezdi SAO 33185 seste velicine u blizini sjajnog Deneba (konstelacija Labud). Ta zvezda je Marsova severnjaca i da je malo sjajnija Marsovci bi sigurno nju koristili za orijentaciju. Ali pod uticajem ostalih tela u Suncevom sistemu Marsova osa rotiranja ne miruje, vec pravi krug po nebu pa se tako menja i Marsova severnjaca. Taj krug osa napravi za 97 000 godina.
Mars ( atmosfera )
Sastav Marsove atmosfere
Element Simbol Procenat
Ugljen dioksid CO2 95.32
Azot N2 2.7
Argon Ar 1.6
Kiseonik O2 0.13
Ugljen monoskid CO 0.07
Voda H2O 0.03
Neon Ne 0.00025
Kripton Kr 0.00003
Ksenon Xe 0.000008
Ozon O3 0.000003
U poredjenju sa Zemljom Mars ima vrlo tanku atmosferu. Ona cini tek stoti deo vazdusnog omotaca nase planete. Sastavljena je uglavnom od ugljen dioksida, preko 95%. Svih ostalih gsova, azota, argona, kiseonika itd. ima tek oko 4%.
Oblaci
Mada je Marsova atmosfera ovako tanka po njoj ipak krstare oblaci. Na velikim visinama formiraju se dugi i tanki oblaci sastavljeni od vodenog leda i to su tzv. beli oblaci. Vode u atmosferi Marsa ima zapravo veoma malo, svega nekoliko molekula na 10 000 drugih molekula. Zbog niske temperature i niskog atmosferskog pritiska voda moze da postoji jedino u vidu leda ili pare.
http://img212.imageshack.us/img212/831/belioblacimarsazj2.jpg
Beli, ledeni oblaci visoko u atmosferi Marsa
Zuti oblaci nasatju kao posledica snaznih pescanih oluja koje bacaju prasinu u atmosferu na visinu od preko deset kilometara.
Pritisak
Atmosferski pritisak na Marsu je oko 100 puta manji nego na Zemlji. Zbog velikih visinskih razlika Marsovog reljefa i ovaj pritisak ima velike oscilacije. Najveci pritisak postoji na najnizim terenima jer je tu i vazdusni stub najveci. Tako je u Hellias basenu, koji lezi cetiri kilometara ispod srednjeg topografskog nivoa Marsove povrsine, izmeren pritisak od 8,4 milibara, dok na vrhu vulkana Olimpus Mons, koji je visok 25 kilometra ovaj pritisak iznosi svega 0,5 milibara. Na "nivou mora" (srednji topografski nivo) pritisak je 6,1 milibara stim sto je prosecan pritisak za celu planetu 5,9 milibara.
Temperatura
Mars je hladna planeta. Temperature koje vladaju na Marsu su nize nego sto bi se ocekivalo na tom rastojanju od Sunca. Da je Zemlja na istom mestu bila bi opet toplija od Marsa.
Temperatura zavisi od latitude i od doba dana. Ona se na Marsu znatno vise menja nego u pustinjama Zemlje. Dnevne promene su vece blizu tla zbog velike sposobnosti tla da isijava toplotu tokom noci. Medjutim za vreme pescanih oluja ova sposobnost tla opada pa su i temperaturne razlike izmedju dana i noci tada manje.
Na visini od nekoliko kilometara dnevne razlike u temperaturi nisu toliko zavisne od tla i vise zavise od ulaznih suncevih zraka. Oscilacije u temperaturi usled dejstva sunca su ovde pravilne, periodicne i potpuno u skladu sa polozajem Sunca na Marsovom nebu.
Najnize teperature na Marsu javlaju se zimi na polovima: 140 K (-133° C), a najvise na dnevnoj strani u vreme leta 300 K (27° C). Prosecna temperatura inace iznosi 218 K (-55° C). Velike razlike u temperaturi na jednom mestu u toku godine (30° C) posledica su izduzene Marsove putanje.
Temperatura naravno opada sa visinom. Na Marsu na svakih jeden kilometar visine temperatura opadne za oko 1,5K.
Vetar
http://img223.imageshack.us/img223/5240/erozijanamarsuri8.jpg
Erozija tla pod udarima vetra. Detalj sa severne ledene kape pokazuje pescane dine prekrivene injem.
Dugo se spekulisalo o promeni imidza Marsa. U velikoj zelji da tamo gore na Marsu postoji kakav takav zivot mnogi astronomi su verovali da pojava tamnih pega posmatrano kroz teleskop pretstavlja sezonsko bujanje Marsove vegetacije. Tek 1954. postavljena je teza da ove promene mozda poticu od vetrova koji bacaju u vis velike kolicine prasine. Vasionske letelice koje su posetile Mars ovu pretpostavku su konacno i potvrdile. Globalne pescane oluje u stanju su da prekriju celu planetu na vise nedelja.
Ali vetrovi na Marsu nisu uvek tako snazni. Prosecno oni duvaju oko 2 metra u sekundi. U stvari, vetrovi zavise od godisnjeg doba, a i od regiona. Jaki vetrovi duvaju u jesen i zimu u blizini polarnih kapa i to ka istoku brzinom i preko 100 metara u sekundi.
Pescane oluje uglavnom pocinju na juznoj hemisferi i to u vreme proleca i leta. Tada se velike kolicine prasine podignu u atmosferu. Oko ekvinocija, ravnodnevnice, vetrovi su znatno blazi.
Mars( Rana atmosfera )
Postoje dokazi da je u dalekoj proslosti Mars bio mnogo prijatnije mesto, bar po meri nas Zemljana. Marsom su tekle vode, atmosfera je bila mnogo deblja i gusca a temperatura - gotovo da je bila kao ovde kod kuce. U to vreme, pre vise milijardi godina, Mars je bio dobro mesto za zivot.
O posotojaju vode u davna vremena svedoce neke goloske formacije koje veoma mnogo podsecaju na nasa recna korita. Neki tereni jos uvek imaju tragova velikih bujica i poplava. A ima i drugih dokaza. Mars Pathfinder je na Marsu pronasao stene konglomerate. To su stene sastavljene od zacementiranog sljunka u pesku, a za formiranje takvog kamena potrebna je voda. Pa i izobilje peska govori o obilnoj vodi u davna vremena.
Voda je, dakle, tekla na Marsu, ali to je bilo vrlo davno i trajalo je kratko. (Danas je voda na Marsu zaledjena na polarnim kapama i duboko ispod povrsine planete. Postoji, medjutim, teorija po kojoj na velikim dubinama ipak ima tekuce vode jer je unutrasnjost planete zagrejana od radioaktivnih elementa koji isijavaju toplotu. Ali to tek treba dokazati.)
http://img231.imageshack.us/img231/2679/rekanamarsusk1.jpg
Reke su tekle Marsom. Mozda je u ovom recnom koritu bilo zivota.
Snimak je napravio Viking orbiter u podrucju Mangala Valles.
Postojanje tekuce vode u proslosti dokaz je da je nekada atmosfera na Marsu bila mnogo bogatija nego danas. Jer voda u tecnom stanju ne moze da postoji bez odgovarajuceg atmosferskog pritiska. Ako ste nekad bili na visokim planinama, gde je atmosfera razredjena i pritisak manji, mogli ste videti da voda kljuca na nizoj temperaturi nego u podnozju, cak i na sobnoj temperaturi. U uslovima koji danas vladaju na Marsu voda moze da postoji jedino u obliku leda ili u vidu gasa.
Dakle, u vreme kada je na Marsu bilo tekuce vode atmosferski pritisak je morao biti mnogo visi sto znaci da je atmosferski omotac bio mnogo bogatiji nego danas. To je opet znacilo i da je temperatura bila visa zbog efekta staklene baste. Mars je bio prijatno mesto.
Efekat staklene baste
Jedan manji deo vidljivih (kratkotalasnih) Suncevih zraka se odbija od oblaka dok mnogo veci stize do tla planete i zagreva ga. Kratkotalasni zraci zapravo lako prolaze kroz vodu i gas ugljen dioksida.
http://img65.imageshack.us/img65/4260/efekatsbwc0.jpg Tako zagrejano tlo isijava energiju u vidu infracrvenih (dugotalasnih) zraka. Ovi zraci nisu toliko prodorni kao kratkotalasni i tesko prolaze kroz gasove vodene pare i ugljen dioksida koji se nalze u atmosferi, pre svega u oblacima. Veci deo infracrvenih zraka se odbija od oblaka nazad ka tlu i tako ostaje zarobljen dodatno zagrevajuci povrsinu planete.
Ali, sta se desilo sa Marsovom atmosferom? Kako to da je danas ona tako oskudna?
Pa, glavni razlog lezi u Marsovoj slaboj gravitaciji koju gasovi mogu lako da savladaju. Iz istog razloga ni Mesec nema atmosferski omotac. Kada molekuli gasa iz nekog razloga dobiju dovoljno ubrzanje oni su u stanju da napuste planetu.
Ovo ubrzanje cestice Marsove atmosfere su u izobilju dobijale u ranoj istoriji Solarnog sistema kada su planete bile izlozene cestim razornim udarima asteroida. Tragovi udarnih kratera danas u izobilju postoje na Marsu. Pri udaru asteroida u planetu dolazi do snazne eksplozije koja je u stanju da citave stene odbaci u medjuplanetarni prostor. Razume se da je dobar deo Marsove atmosfere na isti nacin odlutao sa planete.
Uporedo sa ovim Mars je poceo da gubi i svoju toplotu, jer je na njemu otpoceo proces obrnutog efekta staklene baste. Toplota koju Mars prima od Sunca je relativno mala pa su se u davna vremena vodena isparenja kondenzovala u obliku tekuceg pokrivaca na tlu. Gasoviti ugljen dioksid je poceo da se rastvara u vodi i zatim hemijski vezuje za stene. Uklanjanje nesto ugljen dioksida iz atmosfere doveo je do slabljenja efekta staklene baste, posto su sada infracrveni zraci sa tla lakse nalazili svoj put kroz atmosferu. To je opet dovelo do snizavanja temperature na celoj planeti. Zbog nize temperature vodena para se vise kondenzovala te se i vise ugljen dioksida rastvaralo, odnosno vezivalo za stene i - planeta se dalje hladila.
S druge strana Mars nije sposoban da, kao Zemlja, nadoknadi izgubljeni ugljen dioksid. Na njemu nema proizvodjaca ovog gasa. Ono sto je od ugljen dioksida danas ostalo omogucava Marsovoj staklenoj basti da podigne temperaturu za svega nekih pet stepeni. Mars je zapravo od pocetka bio osudjen na ledenu pustos
Marsovi kanali
Godine 1877. Djovani Virginius Skjapareli, direktor opservatorije u Milanu, je objavio vest da je na Marsu uocio duge, tamne, uzane i prave linije. Ove linije nazvao je canali. Skjapareli nije rekao da su te linije irigacioni ili neki drugi kanali kojima tece voda. Medjutim rec canali ipak je na engleski nesrecno prevedena kao canals umesto channels. Sve tri reci na nas jezik se mogu prevesti kao "kanali", ali rec canal na engleskom oznacava vestacki tvorevinu, vestacki kanal.
Kako priroda medjutim ne pravi vestacke kanale vest je postala senzacionalna. Ona je znacila da na Marsu postoji zivi svet dovoljno inteligentan i tehnoloski razvijen da gradi kanale planetarnih razmera. Ideja da u susedstvu imamo komsije i to mozda pametnije i sposobnije od nas samih postala je golicava. Prostrujala je svetom i dosla do Persivala Lovela .
http://www.astromia.com/biografias/fotos/lowell.jpg
Percival Lowell
Persival Lovel je bio srecan spoj bogatog Amerikanca i strasnog ljubitelja astronomije. U mladosti je dosta je putovao po Dalekom istoku i ta svoja putovanja je opisao u nekoliko knjiga. Devedesetih godina proslog veka, inspirisan Skjaparelijevim radom, odlucio je da zivot posveti izucavanju Marsa. U tu svrhu podigao je sopstvenu opservatoriju na jednoj planini u Arizoni i zatim proveo bezbroj noci piljeci kroz teleskop. Za sobom je ostavio ispisane beleznice sa preciznim crtezima kanala na Marsu.
Lovel je bio sasvim siguran u postojanje kanala. Bio je ubedjen da kanale gradi visokorazvijena i mudra civilizacija kako bi sa ledenih polova dovela vodu u suve ekvatorske predele. Kanali su dugi i 3000 km i Marsovcima su bile potrebne snazne crpke da poteraju toliku vodu preko planete. Lovelova Mreza kanala koju je video na Marsu i koju je ucrtavao u svoje beleznice postajla je vremenom sve preciznija, slozenija i veca.
Kanale su videli i drugi astronomi. Cesto su crtali gotovo iste kanale kakve nalazimo kod Lovela. Cinilo se da covecanstvo nije bilo nikad blize otkricu jedne vanzemaljske civilizacije nego tada. Jedan pariski casopis je 1900. godine ponudio nagradu od sto hiljada franaka onom ko uspostavi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, ali kontakt sa Marsovcima se cinio tako lakim da je Mars bio iskljucen iz ove nagrade.
Nisu medjutim bas svi astronomi videli te famozne kanale. Neki su cak dokazivali da je nemoguce sprovoditi vodu sa polova na Marsu jer bi ona vrlo brzo isparila. A navodjeni su i drugi dokazi.
Ipak u to vreme covecanstvo je bilo sklono verovanju u vanzemaljce. Zemljani su tih decenija i sami gradili velike kanale - Suetski 1869, Korintski 1893, Panamski 1914. Mars se u to vreme cinio veoma slican nasoj planeti. Njegov dan traje koliko i nas, jos 1783. Hersel je utvrdio da Marsove polarne kape menjaju velicinu sa promenama godisnjih doba i da Mars ima atmosferu, a i klimu koja je slicna nasoj zemaljskoj itd. i cinilo se da je Mars veoma pogodan za zivot. Iz tog perioda (1897.) potice i veoma popularna knjiga Rat svetova H. Dz. Velsa u kojoj je opisana invazija Marsovaca na nasu planetu (kasnije ce O. Vels po toj knjizi emitovati radio dramu u vidu vesti sto je izazvalo paniku medju hiljadama slusalaca koji su poverovali u stvarnu najezdu osvajaca sa Marsa).
Medjutim pouzdanih dokaza za kanale na Marsu ipak nije bilo. Nije bilo ni sigurnih protivdokaza. Sa Zemlje je zapravo i nemoguce tacno utvrditi reljef na Marsu. Bez obzira na kvalitet teleskopa slika koja se kroz njega vidi nikad nije dovoljno jasna zbog debelih slojeva nase atmosfere kroz koju putuju zraci iz svemira. Ta atmosfera je u stalnom komesanju jer se mesaju tople i hladne naslage vazduha. Sem tog u atmosferi uvek ima cestica prasine koje kvare sliku u teleskopu. Da bi se tacno videlo kako Mars stvarno izgleda bilo je nuzno prici mu blize. Mnogo blize. To je bio posao za svemirske brodove.
A oni su poleteli sezdesetih godina ovog veka. Obleteli su Mars i poslali hiljade fotografija. Fotografije su podvrgnute detaljnim analizama. Na nekim od njih vide se cak i sasvim sitne crte reljefa. Vide se planine, kanjoni, brda, ostaci recnih tokova, samo vestackih kanala nema.
Kako se moglo dogoditi da iskusni astronomi vide nesto nepostojece? Pravi odgovor na to pitanje tesko je dati. Izgleda da su svi oni samo strasno zeleli da vide kanale i da su podlegli optickoj varci. U maloj titravoj slici u okularu teleskopa neke crte reljefa Marsa oko posmatraca nesvesno spaja u linije koje zapravo ne postoje. To je izgleda jedino objasnjenje.
Na Marsu
http://img.aktualne.centrum.cz/2/0/20098-na-marsu.jpg http://www.astronomija.co.yu/suncsist/planete/Mars/marschmean.htm
Mars je fantastican svet. Za nas pojam nedostaje mu zubor vode i njihanje zelenih grana, ali sem toga on pruza pogledu raznovrsne i zadivljujuce predele: ogromne hladne pustinje, beskrajno duboke kanjone, presahla recna korita, isusena jezera, velike kratere, visoke ugasene vulkane iznad kojih lebde tanki, paperjasti ledeni oblaci, strme litice koje se gube u izmaglici.... jednog dana Mars ce biti glavna turisticka atrakcija.
Ako zenemarimo ledene Marsove polarne kape citav Mars izgleda kao da je sastavljen od dve razlicite polulopte. Juzna (zauzima dve trecine planete) je nesto visa od srednjeg topografskog nivoa, za kilometar ili dva, obiluje kraterima iz najranije istorije Marsa i donekle podseca na Meseceve visoravni. Severna trecina Marsa je opet nesto ispod srednjeg nivoa, ima manje kratera i njena povrsina je mladja. Tu se pruzaju blage i prostrane ravnice, nastale verovatno dejstvom erozije i poplava lave. S druge strane ovde su smestene velike i visoke vulkanske visoravni.
Otkud poticu ove razlike izmedju dve Marsove polulopte jos uvek je misterija. Moze biti da su u kreiranju ovakvog reljefa glavnu ulogu odigrali udari velikih asteroida u davnoj proslosti. Ili su u pitanju neke unutrasnje aktivnosti u periodu formiranja Marsove kore.
Granica izmedju ovih oblasti nagnuta je u odnosu na ekvator za nekih 30 stepeni. Granica je siroka i strma.
http://img221.imageshack.us/img221/8626/nekidjavoomarsulo2.gifhttp://img221.imageshack.us/img221/8691/nekidjavoomarsu2yg2.gif
Jug
Krateri juzne hemisfere su stari tri do cetiri milijardi godina. Ima ih nekoliko karekteristicnih tipova: velikih sa ravnim dnom, malih dobro ocuvanih sa naglasenim peharom, zatim tu su krateri sa jakim i sirokim bedemima, te krateri na ciji izgled je uticala erozija vetrova. Najveci prepoznatljiv udarni krater je Hellas basen koji ima oko 1600 km u precniku.
Tu je i neobicna mreza malih dolina koje nalikuju na nase, zemaljske drenazne sisteme, zatim isarani ispreturani tereni, ponekad zatrpani erozivnim dejstvom, predeli potopljeni vulkanskom lavom....
Najupadljiviji predeo je sigurno ogromna pukotina Valles Marineris, koja se cini kao da je nesto veliko i mocno ogromnom kandzom zagrebalo planetu. Oko 4500 km je dugacka, blizu 600 km siroka i 7 do 10 km duboka.
Sever
Na severnoj polulopti padaju u oci dve velike oblasti ogromnih vulkana: Tharsis i Elysium.
Tharsis je siroka vulkanska zaravan velicine nekih 4000 kilometara koja se dize do 10 kilometara iznad srednjeg povrsinskog nivoa. Manjim svojim delom zahvata i juznu polovininu Marsa.
Nesto dalje je i Elysium, zaravan visine oko sest kilometara sa tri manja vulkana: Hecates Tholus, Elysium Mons i Albor Tholus.
Mars ( vulkani )
Nema dokaza o aktivnosti vulkana na Marsu u novije vreme. Marsovi vulkani su ugaseni, ali u proslosti su imali veliku ulogu u formiranju reljefa planete..
Tharsis Montes
http://img214.imageshack.us/img214/114/vulkaninamarsuzc7.jpg
[Po Bibliji Tharsis je zemlja na krajnjem zapadu tada poznatog sveta. Danas je to Spanija. Montes: planine; plural od latinske reci mont: planina]
Tharsis je vulkanska oblast na severnoj Marsovoj polulopti. To je prostrana visoravan koja se prostire na 4000 km i doseze deset kilometara u visinu racunajuci od srednjeg topografskog nivoa.
Kao tri velika planetarna cira leze u ovoj oblasti tri vulkana poredjana jedan do drugog. Ta tri vulkana u obliku zaravnjene kupole su Ascraeus Mons, Pavonis Mons i Arsia Mons i naravno, manji su od Marsovog "Olimpa". Zauzimaju prostor od 350 do 450 km svaki, a u visinu se uzdizu do 15 km iznad svog podnozja. U okolini vulkana cesto se mogu videti velike bele pege. To su nezni, ledeni Marsovi oblaci.
http://img207.imageshack.us/img207/4490/vulkani2uf9.jpg
http://img215.imageshack.us/img215/3715/vulkani3ec1.jpg
Strelica u kalderi pokazuje seriju kupola.
.
Na zapadu nalazi se Olympus Mons
Olympus Mons
http://img212.imageshack.us/img212/6109/vulkani4hr1.jpg
Od svih poznatih vulkana u Suncevom sistemu Olympus Mons je najveci. Od svog podnozja dize se 25 kilometara u visinu. U poredjenju sa njim najvise nase planine jedva da su brda. Skoro tri puta je veci od Mont Everesta, najvise planine na Zemlji. Dva i po puta je veci od Mauna Kea, najviseg vulkana na Zemlji (racunajuci od dna okeana Mauna Kea je visok 9,754 km i tako je najvisa je planina na Zemlji). Gotovo da izviruje iz Marsove atmosfere. Na njegovom vrhu pritisak je jedva 0,5 milibara. Zauzima prostor od 624 kilometara u precniku. U taj prostor komotno bi mogle da stanu dve Jugoslavije. Planina je opasana sest kilometara visokom liticom. Samo kaldera ovog vulkana ima precnik od oko 65X80 kilometara. U njoj je smesteno nekoliko kruznih vulkanskih kratera.
Da bogovi zive na Marsu sigurno bi se nastanili na ovoj planini i zato ona s pravom nosi naziv Olympus [Olimp je u najvisa planina u Grckoj na kojoj su prema helenskim mitovima stanovali bogovi]
Olympus je mlad vulkan, mozda i najmladji na Marsu. O tome se sudi po malom boju - svega dva - kratera na njegovom obodu (logicno je da se u duzem vremenskom periodu vise kratera napravi). Po nekim procenama zadnja erupcija ovog vulkana dogodila se pre oko 25 miliona godina.
Kaldera ovog vulkana je nastala kada je lava prokopala sebi put negde sa strane i iscurela ili kada se ona jednostavno povukla unutra ka sredistu planete te se stvorila depresija.
http://img215.imageshack.us/img215/6698/vulkani5ky2.jpg
Ranije se ovaj vulkan zvao Nix Olympica - Snezni Olimp - jer, gledan sa Zemlje, on se cini da je prekriven snegom. Zapravo bele povrsine dolaze od oblaka koji su cesti u tom podrucju. Ovaj vulkan je otkrio G. Skjapareli 1879
Mars( Valles Marineris )
http://img77.imageshack.us/img77/1161/villasm1x1wv4.jpg
Kao da je neka ogromna, svemirska kandza zaorala po planeti - tako izgleda ovaj kanjon. Na gornjoj slici ga vidimo sa visine od 2500 kilometara.
Mnogi veliki recni kanali iz drevnih vremena su povezani sa ovim kanjonom. Ceo sistem Valles Marineris dugacak je oko 4000 km (po nekim izvorima 5000 km). Na pojedinim mestima kanjon je dubok 7 km (po nekim merenjima 10 km), a sirok je 200 km. U poredjenju sa ovim Grand kanjon u Koloradu je potok http://img207.imageshack.us/img207/9008/marinersievvropaiy2.jpg(Grand kanjon je 443 km dug, 8 do 29 km sirok i oko 1,6 km dubok).
http://img223.imageshack.us/img223/2162/kanjonnamarsupb6.jpg
Kanjon Marineris je nastao kao posledica rastezanja i pucanja kore sa istovremenim kreiranjem podrucja Tharsis.
Mars ( Krateri )
Iako su krateri cest elemenat reljefa na Marsu, njih nema tako puno kao na Merkuru ili na Mesecu. Tome je uzrok svakako Marsova erozija, jer su udari asteroida i kometa, pogotovo u dalekoj proslosti, bili jednako cesti na Marsu kao i na drugim telima Suncevog sistema.
Juzna polovina Marsa je bogatija kraterima nego severna. Tu se nalaze i neki krateri koji su nastali pre skoro cetiri milijardi godina.
Argyra Basin
http://img59.imageshack.us/img59/8673/krater1vf1.jpg
Pre 4 milijardi godina jedan asteroid (kometa?) precnika oko 50 kilometara je udario u juznu Marsovu hemisferu i ostavio veliki oziljak na povrsini planete. Danas je to ogroman basen Argyra, precnika oko 1100 kilometara. Okruzen je zidom krhotina koje su od siline udara asteroida izbacene iz kratera. Na slici se vidi veci deo ovog basena.
Galle
http://img59.imageshack.us/img59/7610/krater2samostalnoec3.jpg
Ovaj krater ima oko 215 kilometara u precniku. Mozete ga videti i gornjem delu prethodne slike (Argyra Basin). Astronomi ga zovu "Srecno lice" i jedan od retkih je kratera koji imaju nadimak. Ucitajte veliku sliku da biste videli otkud ovom krateru nadimak. [vise o "Srecnom licu": images of the "Happy Face" from Viking and a higher res image from MGS]
Yutu
http://img55.imageshack.us/img55/2307/krater3mq2.jpg
Ovo je krater Yuty. Ima 18 kilometara je u precniku. Oko njega se veoma lepo vide "zaledjeni talasi", kao kad voda razlije pesak na plazi. Slicnih kratera na Marsu ima dosta oko ekvatora. Pretpostavlja se da takav reljef nastaje kada se nakon udara nekog tela o tlo rastvoreni led izmesa sa prasinom po povrsini.
Milankovic
http://img55.imageshack.us/img55/5567/krater4vo5.jpg
Milutin Milankovic je najpoznatiji nas naucnik u svetu i svemiru. Postoji mala planeta sa njegovim imenom [asteroidi], zatim jedan krater na Mesecu i evo jedan krater na Marsu. Krater na Marsu ima precnik od 113 kilometara.
Mars (Polarne kape)
Marsove polarne kape su predmet groznicavog istrazivanja zadnja dva veka. Osnovno pitanje je od cega su kape sastavljene. Astronomi su se nadali da su one od vode i za to su trazili dokaze.
Prve pretpostavke da polarne kape predstavljaju velike naslage smrznute vode javile su se u drugoj polovini XVIII veka. Tako je William Herschel, na osnovu svojih visegodisnjih osmatranja, dosao na ideju da Marsove polarne kape po svemu veoma lice na Zemaljine polarne kape i da su prema tome sastavljene od vodenog leda.
Medjutim, krajem proslog veka javila se hipoteza po kojoj se polarne kape na Marsu sastoje od zaledjenog ugljen dioksida. Kako vodena para u to vreme nije detektovana u Marsovoj atmosferi ova hipoteza je delovala vrlo ubedljivo sve dok sredinom ovog veka nije utvrdjeno da spektar svetlosti koji reflektuju polarne kape vise odgovara vodenom ledu nego ugljen dioksidu.
Tako je ponovo osnazena hipoteza o vodi na Marsovim polovima. Medjutim, sezdesetih godina ovog veka izgradjen je numericki model toplotnog stanja Marsa i taj model je ponovo bacio sumnju na "vodenu" teoriju. Po ovom modelu u uslovima koji vladaju na Marsu na polovima bi ipak trebalo da je smrznuti ugljen dioksid, bar kad se radi o sezonskim naslagama. Model sugerise postojanje relativno tanke naslage smrznutog ugljen dioksida, od nekoliko metara blizu polova ka sve tanjim naslagama u pravcu ekvatora.
Po svemu sudeci stvar s polarnim kapama je ovakva. U periodu polarnih noci (zimsko doba) temperatura opadne na nivo ispod tacke mrznjenja ugljen dioksida i ugljen dioksid iz atmosfere se zaledi (tzv. suvi led) i to u tolikoj kolicini da atmosferski pritisak opadne za 25%.* Tada i kape narastu i vide se lepo sa Zemlje. Kada dodju topliji dani zaledjeni ugljen dioksid ponovo prelazi u gasovito stanje, vraca se u atmosferu i kape polako kopne.
Kako medjutim i tada, dakle kad je temperatura iznad tacke mrznjenja ugljen dioksida, i dalje ostane nesto leda to mora da je u pitanju zaledjena voda. Prema tome Marsove polarne kape predstavljaju velike rezervoare vode. Severna polarna kapa bogatija vodom nego juzna jer je i "vecni led" na severu veci.
* Na prvi pogled ocekivalo bi se da izdvajanje ugljen dioksida iz atmosfere prelaskom iz gasovitog u cvrsto stanje ne utice na atmosferski pritisak jer se istovremeno sa ovim procesom na jednom polu dogadja obrnut proces na drugom polu. Ali Marsova orbita je izduzena i godisnja doba na njegovim hemisferama nisu jednaka. Leto na juznoj hemisferi je mnogo toplije nego leto na severnoj hemisferi jer je Mars za vreme leta na severu dalji od Sunca nego kad leto stigne na juznu poluloptu.
Teren ispod kapa
Ispod Masrovih kapa teren je blag, nezno zatalasan, sacinjen naizmenicno od svetlih i tamnih prasinastih prekrivaca. Ovi prekrivaci se sire preko strmina i dolina u vidu spiralnih sara sto sugerise da je vetar imao uticaja na njihovo formiranje.
http://img220.imageshack.us/img220/6253/ispodkapa3im3.jpg
Oko severnog polarnog regiona prostire se zid brojnih pescanih dina.
Juzna kapa
U rano prolece juzna polarna kapa koja se proteze sve do 50° S pocinje da kopni. Sa dolaskom toplijeg perioda godine kapa se smanjuje po latitudi za oko 1° svakih pet dana. Tada ivice polarne kape postaju krzave jer se led povlaci preko rapavog terena (krateri, pukotine i sl.). U leto kapa je svedena na najmanju meru i sa Zemlje se vise ne moze videti. Medjutim ona i dalje postoji sto potvrdjuju snimci svemirskih brodova.
Juzna polarna kapa pocinje opet da raste sa dolaskom hladnijeg doba. Tada se iznad kape formira sloj tamnih oblaka koji se sire i do 35° ka ekvatoru. Povremeno ova "polarna kapuljaca" postaje trensparentna za crvene svetlosne zrake sto omogucava fotografisanje polarne kape i pracenje njenog rasta.
Severna kapa
http://img220.imageshack.us/img220/965/razvojkapenamarsulo2.jpg
Razvoj severne polarne kape
Razvoj severne polarne kape je slican razvoju juzne mada ne u svim detaljima jer su godisnja doba na juznoj i severnoj polulopti razlicita. Na severnoj polulopti vladaju kratke hladne zime i duga sveza leta sto dozvoljava velike sezonske naslage leda i uopste duzi opstanak severne kape. Severna kapa je nesto veca jer se proteze do 60° tj. pruza se oko 1800 km od pola ka ekvatoru. (Na fotografiji iz marta 97. vidi se zid dina koje okruzuju severnu ledenu kapu.) [o godisnjim dobima na Marsu vidite clanak Mars izbliza]
Od cega je Mars
http://img97.imageshack.us/img97/382/odcegajemmarstd7.gif
Unutrasnjost Marsa je malo poznata, ali na osnovu poznavanja nekih opstih cinjenica i iduci logickim sledom zakljucujemo da je ona po strukturi razlicita od unutrasnjosti Zemlje. Pre svega srednja gustina Marsa je 3,75 g/cm3. Srednja gustina Merkura, Venere i Zemlje je preko 4 g/cm3, a srednja gustina Jupitera i daljih planeta je tu negde oko 1 ili 2 g/cm3. Sta nam kaze ovaj podatak? Mars je gradjen od cvrstog materijala, ali relativno mala gustina svedoci o prilicno malom metalnom jezgru. Ovo jezgro nije u tecnom stanju jer na Marsu nije detektovano neko znacajnije magnetno polje. Poluprecnik jezgra je oko 1700 kilometra, a njegova gustina je izmedju 5 i 8 g/cm3.
Srednja gustina plasta je izmedju 3,33 i 3,58 g/cm3 sto je vece od gustine plasta Zemlje. Ovaj plast je gradjen od silikatnog matarijala.
Kako je kora na Marsu u stanju da podnese tako ogromne formacije kao sto je Tharsis ona mora da je dosta deblja od kore Zemlje i to nekih pet do sest puta, sto znaci da je debela oko 200 km.
Hemijska priroda Marsovog tla je razlicita od stena Zemlje ili Meseca. Ono je slicno glini ili ilovaci. Pronadjeni su prirodni radioaktivni izotopi kalija, uranijuma i torijuma u tlu u proporcijama slicnim onim koje su nadjene na terestrickom tlu. U povrsinskom materijalu su nadjene izvesne kolicine gvozdja, silikona, kalcijuma, aluminijuma i titanijuma.
Seizmometri Vikinga 2 nisu detektovali ni jedan "Marsotres", ali ovaj podatak treba primiti sa rezervom jer Vikingovi seizmometri nisu bili sasvim ispravni.
Geometrijski centar Marsa je pomeren za 2,5 kilometara ka jugu u odnosu na centar mase.
Mars ( Istazivanja )
Do otkrica teleskopa
Mars je jedna od pet planeta, "lutajucih zvezda", koje su jos stari narodi poznavali. Vavilonski svestenici su pre vise hiljada godina sa vrha svoje cuvene kule, uocili povremenu, cudnu osobinu Marsa da po nebu ide unazad. To i Marsova crvena boja za njih je bio jasan znak da postojanje ove planete ima neki dublji smisao. Pokusavali su da dokuce buduce dogadjaje posmatrajuci kretanje Marsa. Iz ovakvih njihovih napora rodjena je astrologija. Ali iz tih astroloskih pobuda oni su dobro izucili kretanje planeta.
Zapisi o Marsu mogu se naci u svim drevnim civilizacijama, u Kini, Asiriji, Egiptu, u Heladi i Rimu. Ali svi ti stari narodi su o zvezdama imali sasvim mutne i maglovite predstave isprepletane sa mitskim verovanjima o njihovom bozanskom poreklu. Zapravo su retki naucno relevantni podaci koje su nam oni ostavili. Aristotel je, kazu, jednom posmatrao okultaciju Marsa Mesecom i to je manje vise sve. Mars je bio suvise daleko, a instrumenti u starini bili su retki i neprecizni.
Takvo stanje se odrzalo i kroz citav srednji vek. I tada su jos uvek "astronomi" izucavali zvezde nebi li dokucili buducnost. Narocito ih je interesovao Mars koji je mogao dobrom astrologu da predskaze ishod ratova.
http://img69.imageshack.us/img69/8435/marsovapetljasj8.gif
Plava planeta je Zemlja, crvena Mars. Crvena petllja gore je projekcija Marsove putanje gledano sa Zemllje
Doduse u vreme kad je srednji vek vec bio na izdisaju javili su se astronomi sa novim poglednom na kosmos. Kopernik je 1543. objavio svoj heliocentricni sistem, koji je tvrdio da se planete krecu po kruznicama oko Sunca, a ne oko Zemlje kako je to ucila crkva. Ovaj sistem je naisao na odobravanje kod vecine velikih astronoma tog doba, ali ni on, kao ni prethodni sistemi, nije umeo da precizno predvidi Marsovo kretanje. Jednostavno Mars nikad nije bio tacno tamo gde se po ovim sistemima ocekivalo da bude.
U to vreme, a radi se o drugoj polovini XVI veka, najveci osmatrac neba sve do pojave teleskopa bio je Tiho Brahe (1546-1601), danski plemic, astrolog, alhemicar, astronom i dvorski matematicar u sluzbi cara Rudolfa II. Tiho je bio izvrstan osmatrac. Usavrsio je svoje merne instrumente do tog stepena da su njegovi podaci o kretanju planeta bili deset puta precizniji od dotadasnjih. Posebnu paznju Tiho je posvetio Marsu. Mars je uopste pogodan za posmatranje u dugom vremenskom periodu jer je blizu Zemlje i jer njegova putanja ima naglasen ekscentricitet pa su sve "anomalije" u njegovom kretanju lako uocljive. Ali Tiho je bio prakticar. Ostavio je za sobom ogromnu, vrlo preciznu osmatracku dokumentaciju iz koje nije bio u stanju da izvede odgovarajuce zakljucke.
Ova dokumentacija je nakon smrti Tiha srecnim slucajem dospela u ruke Johana Keplera (1571-1630), sjajnog matematicara i astronoma. Kepler je bio teoreticar. U podacima koje je dobio video je mnogo vise od pukih brojeva. Godine 1609. resio je Masovo zagonetno kretanje. Sada nam to izgleda banalno ali citava stvar je bila u tome da se Mars (kao i ostale planete) oko Sunca ne krece po kruznoj nego po elipticnoj putanji. Ovim otkricem (Prvi od tri Keplerova zakona kretanja planeta) bio je dokazan i Kopernikov sistem i na taj nacin Mars je bio kljucna planeta za razvoj astronomije.
Sedamdeset pet godina kasnije Keplerovi zakoni kretanja planeta posluzili su kao osnov za Njutnovo izuvcavanje gravitacije.
Teleskop
Ali za dalje izucavanje Marsa bilo je potrebno neko sredstvo koje ce omoguciti da se planeta posmatra iz vece blizine. To novo sredstvo bio je teleskop koji je upravo tih ranih godina XVI veka otkriven otkrice teleskopa. U istoriji astronomije Galilej je ostao zapisan velikim slovima zahvaljujuci bas teleskopu. Otkrio je brda i doline na Mesecu, Jupiterove satelite, neobican izgled Saturna (tek kasnije ce se uociti da taj izgled potice od Saturnovih prstenova) i da Mars kao i Mesec prolazi kroz faze. Bilo je to 1609. i 1610. godine. Nesto kasnije Galilej ce zbog svojih radova u oblasti astronomije odgovarati pred sudom inkvizicije.
Usledio je brzi razvoj i teleskopa i astronomije. Na Marsu se uocavaju pojedine topografske formacije, uocavaju se polarne kape, odreduje se period rotacije, zatim inklinacija Marsove ose, pa postojanje atmosfere, opazeni su oblaci i tako dalje, ostalo je jos samo da se otkriju mali zeleni coveculjci.
Od tog doba, svako istrazivanje Marsa je uvek nekako i traganje za zivotom na njemu. Mi bismo silno zeleli da sa nekim podelimo nase dvoriste, Suncev sistem, i vekovima tragamo za komsijama. Mars je u XIX veku izgledao kao vrlo dobro mesto za zivot. Imao je, kako se verovalo, atmosferu i vodu, temperatura je bila ugodna, a Marsov dan je trajao kao i nas zemaljski. Nemacki astronom Gaus je prvih godina devetnaestog veka predlagao da se u tundrama Sibira iscrtaju velike geometrijske slike kao signal Masovom stanovnistvu. Nesto kasnije pojavila se i ideja da se iz Sahare ka Marsu upute svetlosni signali paljenjem velikih vatri.
Medjutim prava histerija oko Marsovaca je nastala tek nakon sto je 1877. Skjapareli otkrio 40 kanala na Marsu kanali. Ali histerija se polako i gasila nakon sto su neki naucnici primetili da uslovi na Marsu ipak nisu idealni, da je temperatura na njemu niska, da je atmosfera isuvise retka, da voda u tecnom stanju nije moguca i da zapravo uslova za zivot tamo i nema. Bar ne za zivot kakav mi na Zemlji poznajemo.
Ipak nista pouzdano se nije znalo. Jednostavno trebalo je otici na lice mesta i videti.
Danas je "odlazak na lice mesta" glavni nacin prikupljanja podataka o Marsu. Ali ne i jedini, jer razvile su se i druge discipline. Mars se istrazuje i ovde na Zemlji studiranjem njegovih meteorita, a zatim i izucavanjem snimaka HST (Hubbel Space Telescope) i tako dalje. Do slika koje je nacinio Habl mozete i vi doci ako kliknite na ovaj link: Hubble Space Telescope Images of Mars. Ipak prvo procitejte kako istrazivanje ide sa brodovima.
Mars ( Svemirski brodovi za istoriju )
Marineri
Neke misterije su pocele da se rasvetljavaju kada je svemirska stanica Mariner 4 (1965.) proletela pored Marsa na visini od oko 10000 kilometara i snimila planetu. Na snimcima se video "Mesecev" pejsaz pustinja izrovanih kraterima. Nije tu bilo nikakvih kanala i nikakvih tragova zivota. Atmosfera se pokazala suvise retkom za zivot kakav mi poznajemo.
Cetiri godine kasnije pored Marsa su proletele dve nove letelice: Mariner 6 i Mariner 7. Nosile su kamere i uredjaje za merenje temperature i analizu atmosfere. Na Zemlju su poslale brojne izvestaje. Na njihovim fotografijama opet nije bilo ni kanala ni znakova zivota, ali ova dva broda su otkrili vulkane, podrucja bez udarnih kratera i doline pune neobicnih brezuljaka. Izmerena je masa i gustina Marsa. Pokazalo se da je Mars vrlo hladna planeta (-123?C na juznom polu) i da je njegova tanusna atmosfera sastavljena skoro sva od ugljen dioksida.
Bio je to divan uspeh i planetolozi su puno naucili o Marsu. Ali te godine je Apolo 11 odveo prve ljude na Mesec i sve drugo je bilo drugo. Marineri su tako pali u senku.
Medjutim ma koliko bili uspesni ovi Marineri su ipak bili samo u prolazu pored Marsa. Naucnicima je trebalo mnogo duze osmatranje Crvene planete i ka Marsu je 1971. upucen jedan mnogo veci i opremljeniji brod. Bio je to Mariner 9. Nosio je kolor kamere i gomilu instrumenata napravljenih za izucavanje Marsove povrsine i atmosfere. Ova letelice je imala za ono vreme cudo od kompjutera koji je omogucavao da se pojedine operacije odgode sve dok se atmosfera Marsa ne procisti nakon pescanih oluja.
Skoro godinu dana Mariner 9 je bio na svom zadatku. Mapirao je 85% Marsove povrsine nacinivsi preko sedam hiljada fotografija, analizirao je gravitaciono polje, merio povrsinsku temperaturu i temperaturu i vlaznost atmosfere itd.
Sve u svemu bio je to veliki napredak. Prvi Marineri su snimali gotovo stihijski; videli su juznu hemisferu i obilje kratera. Ali Mariner 9 je otkrio i drugu prirodu Marsa. Snimio je fantastican kanjon Valles Marineris dugacak koliko i nasa Evropa, ogromne doline koje nam svedoce o velikim poplavama u proslosti, siroke nizije koje zauzimaju skoro trecinu planete, presusene zalive velikih jezera. Mariner 9 je video i Olympus Mons najveci vulkan u Suncevom sistemu, visoki Tharsis koji visinom narusava sferoidni Marsov oblik.
Vikinzi
Ali i Mariner 9 je bio samo uvod u dalja, iscrpnija i obimnija istrazivanja. Na redu su bili Vikinzi. Pre njih su leteli i sovjetski brodovi tipa Mars i Zond, ali podaci o njihovim rezultatima nisu ni izbliza toliko dostupni kao podaci americkih astronautskih istrazivanja. Sem toga Rusi sa Marsom jednostavno nemaju srece. Nacinili su velike poduhvate na Veneri i Mesecu, ali vecina njihovih pokusaja usmerenih ka Marsu pretrpelo je neuspeh.
Misija Viking je podrazumevala ambiciozan poduhvat. Sacinjavala su je dva broda, Viking 1 i Viking 2, a svaki je opet bio sastavljen od dva dela, orbitera i lendera. (Orbiteri lete po orbiti oko planete, a lenderi se spustaju na nju) Zadatak Vikinga je bio snjimanje Marsove povrsine u visokoj rezoluciji, utvrdjivanje sastava i strukture atmosfere i Marsove povrsine i traganje za znacima zivota!
http://img67.imageshack.us/img67/935/vikinglendernamarsunb4.jpg
Viking lender
Prvi Viking je stigao do Marsa juna 1976. i prvog meseca je obletao planetu u potrazi sa pogodnim mestom za sletanje lendera. Viking lender se uspesno prizemio na planetu 20. jula.
Viking 2 je usao u orbitu oko Marsa avgusta 1976. a njegov lender se na planetu spustio mesec dana kasnije.
Oba orbitera su kruzila oko Marsa - Viking 2 do jula 1978, a Viking 1 do avgusta 1980.
Lenderi su poslali obilje fotografija povrsine; uzeli uzorke tla, analizirali njihov sastav i tragali za mikoorganizmima; izucavali su atmosferu i vremenske prilike; postavili su seizmometre da bi zabelezili eventualne potrese tla.
Rezultati su bili odlicni. Stiglo je obilje podataka (orbiteri su poslali oko 52 000 fotografija i katrografirali iz razlicitih uglova 97% Marsove povrsine; lenderi su poslali 4 500 fotografija i podatke o meteorologiji Marsa, o sezonskim promenama, izvrsili niz bioloskih i hemijskih eksperimenata) i zapravo vecina znanja o Marsu potice bas od Vikinga. Ali zivot nije pronadjen.
Sve astronautske misije imaju za konacan cilj slanje ljudske posade na Mars. Po sadasnjim palnovima ljudska posada bi na Mars trebalo da krene 2018. godine, a stigla bi 2019. Time bi otpocela era stalnog prisustva ljudi na Marsu. Po nekim planovima let coveka na Mars bi mogao da bude i 2007.
Meteoriti sa Marsa
3. oktobra 1815. godine u 8 sati u blizini mesta Chassigny, Francuska, nakon snazne tutnjave sa neba na zemlju se stropostao kamen tezak oko 4 kilograma.
25. avgusta 1865. u 9 sati u Shergotty, Indija, desio se slican dogadjaj. Posle snazne detonacije na zemlju je sa neba pao kamen tezine 5 kilograma.
Zatim, 28. juna 1911. u 9 sati snazna eksplozija je preplasila stanovnistvo mesta Nakhla, Egipat. Zatim je pala kisa od 40 komada kamenova ukupne tezine od 10 kilograma. Jedan kamen je pogodio i ubio jednog psa. Siroto pseto izgubilo je zivot na nacin koji ni masta jednog Markesa ne bi mogla cudnije smisliti.
Jos dramaticniji dogadjaj odigrao se 3. oktobra 1962. u mestu Zagami, Nigerija. Jedan lokalni zemljoradnik tog popodneva je izasao u svoju njivu da otera vrane koje su napale njegov kukuruz. Odjednom je iz visine zacuo strahovitu eksploziju i osetio snazan vazdusni udar. Zatim je na samo metar od njega u zemlju udario veliki kamen tezak 18 kilograma i ceo se zario u tlo.
Sve to kamenje, kako se kasnije ispostavilo, bili su meteoriti koji su dosli sa Marsa. Prevlili su stotine miliona kilometara da bi pali na nasu planetu. Ponekad su pre toga milionima godina lutali izmedju planeta.
Kako se moze dogoditi da neki kamen sa druge planete padne na Zemlju? O tome govori nobicna istorija meteorita ALH 84001.
Pre 16 miliona godina, dakle u vreme kad je zemljom hodao austrolopitek, nas daleki prapredak, neko veliko telo je udarilo o Mars. Mogla je to biti velika kometa ili pak neki asteroid. Snazna eksplozije koja je nastala prilikom udara izbacila je velike kolicine Marsovog tla uvis. Nesto stenja dobilo je dovoljno veliko ubrzanje da savlada Marsovu ne bas veliku gravitaciju i otisnulo se u medjuplanetarni prostor. Jedan takav kamen je lutao tim prostorom 16 milona godina sve dok ga nije zahvatila Zemljina gravitacija i on je, pre 13 hiljada godina kao meteorit pao na Antarktik. Tu su ga 27. decembra 1984. godine pronasli americki istrazivci. Oktobra 1993. utvrdjeno je da potice sa Marsa.
Tri godine kasnije, 7. avgusta 1996. NASA je objavila da je meteorit ALH 84001 stena stara 4,5 milijarde godina, nastala odmah nakon formiranja planete. U meteoritu su pronadjeni tragovi organskih molekula za koje se pretpostavlja da vode poreklo sa Marsa od pre 3,6 milijardi godina!
Jupiter
Sa svojim brojnim mesecima i nekoliko prstenova, sastav Jupitera je kao "mini Sunčev sistem".
Jupiter je najmasivnija planeta u našem Sunčevom sistemu, i svojom veličinom on nalikuje malenoj zvezdi.
Da je Jupiter bio pedeset do stotinu puta masivniji, on bi bio zvezda, a ne planeta.
07.10. 1610. godine dok je posmatrao nebo iz svojeg vrta u Padovi, u Italiji astronom Galileo Galilei je bio iznenađen što vidi četiri malene zvezde "blizu" Jupitera.
Otkrio je četiri najveća Jupiterova satelita. Oni se zovu, Io, Europa, Ganymede i Callisto.
Ukupno, ova četiri satelita danas su poznati i kao Galilejevi sateliti.
Galileo bi se zaprepastio koliko smo naučili o Jupiteru u proteklih 30 godina.
Mesec ( satelit ) Io je svemirsko telo sa najžešćom vulkanskom aktivnošću u sunčevom sistemu.
Ganymede je najveći Jupiterov satelit i ima svoje vlastito magnetno polje.
Pretpostavlja se da ispod zamrznute kore satelita Europa postoji vodeni okean.
Vodeni okean može takođe ležati i ispod smrznute kore satelita Calisto.
Tek 2001. godine astronomi su otkrili 11 novih satelita.
Jupiter sada službeno ima 39 satelita - najviše u celom sunčevom sistemu.
Mnogi manji sateliti Jupitera sigurno su asteroidi privučeni ogromnom gravitacijom planete.
U prvi mah kada ga gledamo Jupiter izgleda prugast.
Te pruge su tamni pojasevi i svetla područja, stvorena jakim istočno zapadnim vetrovima u gornjoj atmosferi Jupitera.
Unutar tih pojaseva i područja su olujni sistemi koji bjesne godinama.
Južna polulopta Great Red Spot (Velika crvena mrlja ) postoji najmanje 100 godina, a možda i duže kao što je Galileo i najavio pre skoro 400 godina.
Tri planete veličine Zemlje mogle bi se uklopiti u područje Južne polulopte - Veliku crvenu mrlju.
Jezgro Jupitera nije čvrsto, već je gusto, vruće i tekuce.
Pritisak u Jupiterovoj unutrašnjosti može biti 30 miliona puta veći nego pritisak na površini Zemlje.
Kako Jupiter rotira, ogromno magnetsko polje daje kao rezultat električno pražnjenje u tekućoj unutrašnjosti.
Zahvaćene unutar Jupiterove magnetosfere - područja u kojem linije magnetskog polja okružuju planetu od pola do pola - nalaze se dovoljno brze čestice.
One čine unutrašnje delove magnetosfere Jupitera najsmrtonosnijom radijacijom u okolini ijedne planete - kako za ljude tako i za električnu opremu
"Rep" magnetskog polja Jupitera - rastegnuo se iza planete - i izgleda poput solarnog vetra koji je prošao velikom brzinom, a bio je otkriven kada i Saturn.
Prstenovi Jupitera i satelita uklopljeni su u intenzivan pojas radijacije elektrona i iona zahvaćenih u magnetskom polju.
Svemirski brod Voyager 1 otkrio je 1979. godine prstenove Jupitera što je bilo veliko otkriće.
Glavni spljošten prsten i unutarnji prsten sličan oblaku nazvani halo ( aureola ), sastavljeni su od malenih tamnih čestica.
Treći prsten, znan kao paučinasti prsten zbog svoje prozirnosti zapravo su tri prstena sićušnih ostataka tri malena satelita.
To su Almathea, Thebe i Adrastea.
Sastav Jupiterovih prstenova možda se formirao pomoću prašine stvorene interplanetarnim meteorima koji su se sudarili sa četiri mala satelita.
Glavni prsten verovatno dolazi od malenog satelita Metisa.
U prosincu 1995. godine Svemirski brod NASE Galileo spustio je sondu u atmosferu Jupitera.
Noseći šest naucnih instrumenata, sonda je preživela ogroman pritisak i vrucinu skoro jedan sat, skupljajući prva izravna merenja atmosfere Jupitera.
To su bili prvi realni podaci o kemijskim sastojcima o gasnoj planeti.
Nakon spuštanja sonde, svemirski brod Galileo je počeo višegodišnju orbitu oko Jupitera, posmatrajući pojedine velike satelite iz bliske udaljenosti u više navrata.
http://lexikon.astronomie.info/jupiter/img/im-jupiter.jpg
Saturn
http://astrogeology.usgs.gov/assets/wallpaper/saturn.jpg
Saturn je sesta planeta u Suncevom sistemu. Saturn je udaljen 9,54 AU ili 1.429.400.000 km od Sunca, ima precnik 120.536 km (ekvator) i masu 5,68×1026 km. Saturn je po velicini druga planeta Suncevog sistema, nakon Jupitera. Karakteristika Saturna cu prstenovi koji ga opasavaju u 7 pojaseva, a a svaki prsten nosi slovo abecede od A do F. РRazmaci izmedju pojaseva nose imena po astronomima koji su ih otkrili (Cassini, Guerin, Huygens, Maxwell, Encke). Kao i Jupiter, Saturn ima mnogo satelita. Neki od njih (po udaljenosti od sredista planeta ): Pan, Atalas, Prometej, Pandora, Epimetej, Jan, Mima,...
Saturn u brojkama
Razdaljina od Sunca( srednja )= 1427 miliona km
Sidericki period = 29,46 godina = 10 759 dana
Sinodicki period = 378,1 dana
Period rotacije = ekvatora 10 h 39,4 m
Srednja orbitalna brzina = 9,6 km`s
Ekscentricitet putanje = 0,056
Precnik = ekvatorski 119 300 km; polarni 107 700 km
Masa (Sunce = 1/M Saturna) = 3498,5
Gustina (voda = 1) = 0,71
Masa (Zemlja=1) = 95,17
Zapremina (Zemlja=1) = 744
1. kosmicka brzina = 32,26 km/s
Povrsinska gravitacija (Zemlja=1) = 1,16
Srednja povrsinska tempetratura = -180? C
Spljostenost = 0,1
Albedo = 0,61
Magnituda pri opoziciji = maksimalna -0,3; minimalna +0,8
http://www.enterprisemission.com/_articles/06-30-2004_Cassini/images/Saturn-inside_rings.jpg
Uran( Otkrice i ime )
Sve do 13. marta 1781. Suncev sistem je bio velik koliko i razdaljina Saturna od Sunca, jer je Saturn vazio za najdalju planetu. Medjutim 13. marta Suncev sistem je postao dva puta veci - bar u svesti coveka. Tog dana profesionalni orguljas u jednoj britanskoj crkvi, Viljem Hersel (1738-1822), inace strastan astronom amater, uperio je svoj teleskop (reflektor, 6,2 inca) koji je sam konstruisao, ka sazvezdju Blizanaca u potrazi za dvojnim zvezdama. Medju brojnim poznatim zvezdama ugledao je nepoznat objekat u obliku diska. U svojoj beleznici Hersel je zapisao da se verovatno radi o kometi ili nekoj maglicastoj zvezdi. Nekoliko meseci kasnije Anders Leksel (1740-1784) je ustanovio da se radi zapravo o novoj planeti.
Bila je to prva planeta ikada pronadjena, posto je pet najsjajnih (Merkur, Venera, Mars, Jpiter i Sturn) vec od pamtiveka bilo poznato (doduse nije se bas oduvek znalo da se radi o planetama).
Ovo otkrice pronelo je slavu Herselovu po citavom svetu. Britanski kralj Dzordz III dodelio je Herselu dozivotnu penziju od 200 funti i zvanje kraljevskog astronoma ciji je zadatak bio da clanovima kraljevske porodice povremeno pokazuju na nebu nebeska tela. Za uzvrat Hersel je predlozio da se nova planeta nazove Georgium sidus (Dzordzova zvezda). Neki su opet smatrali da planeta treba da se zove Hersel - pa su je tako i zvali. Medjutim planeti je na kraju ipak, na predlog Bodea, pripalo ime starog grckog boga Urana.
Otkrice Urana bilo je neminovno, govorio je Herse. "Ja sam sistematski ispitivao svaku zvezdu na nebu, ne samo te velicine nego i mnogo slabije. One noci bio je njen red da bude otkrivena.... Da sam bio sprecen one veceri, otkrio bih je sledece."
Herselu je ovo otkrice izmenio zivot. Postao je vise astronom, a manje muzicar. 11. januara 1787. otkrio je dva Uranova satelita i nadenuo im imena Titanija i Oberon po likovima iz Sekspirove komedije "San letnje noci".
Da bi preciznije utvrdili orbitu Urana astronomi su tragali za nekim eventualno jos starijim podacima o Uranu. I zaista desilo se da je Uran bio osmatran vise puta (tacnije 22 puta) pre Hersela. Naravno ti raniji osmatraci nisu znali da je rec o novoj planeti. Najstarije osmatranje Urana pripada Dzonu Flemstidu, 23. decembra 1690. i tada je planeta bila u Biku.
Simbol Urana: http://img212.imageshack.us/img212/5710/simboluranaih6.gif
http://img87.imageshack.us/img87/1526/uransamostalnowr7.jpg
Uran ( Opste )
Polazeci od Sunca Uran je sedma planeta po redu. Po velicini svog precnika on je treca najveca planeta, veci je od Neptuna iako ima manju masu od njega. Uran je dzinovska lopta okruzena izuzetno gustom atmosferom.
Uran je tek toliko sjajan da se jedva moze opaziti golim okom, u vedroj noci na tamnom nebu bez Mesecine, ako mu se zna pozicija, pa zato nije ni cudo sto niko nije ni znao za njega sve do slucajnog Herselovog otkrica.
Precnik Urana iznosi 51 118 km (negde cete naci 52400 km) na ekvatoru, dok je na polovima precnik manji zbog prilicno brze rotacije ove planete (period Uranove rotacije iznosi 17 h i 14 min). Vreme potrebno da ova planeta obidje jedan puni krug oko Sunca iznosi 84.01 godine. Njegova udaljenost od Sunca varira izmedju 18.3 a.j. i 20.1 a.j.
http://img212.imageshack.us/img212/8813/orbitauranajw0.gif
Orbite Jupitera (najmanji, neimenovani krug), Saturna, Urana, Neptuna i Plutona. Orbite ostalih planeta se nalaze unutar putanje Jupitera i suvise su male da bi se prikazale na ovom crtezu.
Uranovi prstenovi
Prstenovi Urana bili su senzacionalno otkrice. Do njega je doslo slucajno i to ovako.
Prvo je Gordon Taylor sa Kraljevske opservatorije u Grinicu proracunao da ce 10. marta 1977. Uran okultirati zvezdu SAO 158687, sto je bila prilika da se precizno izmeri precnik te planete. Osmatrackog zadatka su se prihvatili J. Elliot, T. Dunham i D. Mink i to iz aviona sa visine od oko 12,5 kilometara iznad juznog dela Indijskog okeana. Okultacija se pratila i sa zemaljskih opservatorija u Flagstafu (Arizona), Kejp Taunu i Pertu. Osmatraci iz aviona su sa posmatranjem krenuli dosta ranije pre same okultacije i nekih 35 minuta pre ocekivanog dogadjaja su uocili da je posmatranoj zvezdi za trenutak znatno opao sjaj, kao da ju je nesto zaklonilo. To se zatim ponovilo jos cetiri puta. Odmah su alarmirane opservatorije u Kejp Taunu i Pertu. Sama okultacija zvezde SAO 158687 se inace dogodila u 20,52 UT i trajala je 25 minuta. Nakon toga pojava sa opadanjem sjaja zvezde opet se ponovila i to opet pet puta sto je uoceno i u Kejp Taunu. Analize su zatim pokazale da se radi o postojanju prstenova oko Urana.
Potrvrda o postojanju prstenova dosla je zatim i 23. decembra 1977. pa 10. aprila 1978. i 10. juna 1979. te 20. marta 1980. iz raznih opservatorija u svetu.
http://www.astronomija.co.yu/suncsist/planete/Uran/foto/9rings.gif
Poznato je da sve velike gasovite planete imaju prstenove. Kao i kod Jupitera, Uranovi prstenovi su veoma tamni i u svom sadrzaju imaju “kamenje” od po nekoliko desetina metara, ali i sitnu, finu prasinu. Za sada je poznato da postoji 11 prstenova, i svi su tamni, a najsvetliji i najveci od njih je Epsilon prsten. Uranovi prstenovi su bili prvi otkriveni posle Saturnovih.
http://img83.imageshack.us/img83/6371/prstenoviuranasamostalnopu8.jpg
Na ovoj slici se vide dva Uranova satelita koja su obelezena belim kruzicima, to su Kordelija (1986U7) i Ofelija (1986U8 ). Prvi i najsvetliji od prstenova je Epsilon prsten i on ima najveci albedo za razliku od ostalih Uranovih prstenova koji su dosta tamni. Od Epsilon prstena se prostiru Delta, Gama, Eta, Beta i Alfa prstenovi. Prstenovi su detaljno proucavani od njihovog otkrica 1977. godine.
http://img204.imageshack.us/img204/362/prstenoviurana2samostalnokg4.jpg
Lazna slika Uranovih prstenova. Slika je dobijena tako sto je propustana kroz razne filtere da bi se lakse videli Uranovi prstenovi jer su dosta tamni. Prirodna boja prstenova je tamno siva, tamna skoro kao ugalj. Sliku je napravila kamera Voyager-a 2 FDS 26852.19.
Voyager i Uran
Uran je posetila samo jedna letelica, 2. januara 1986. i to je bio Voyager 2.
U bliskom preletu, Voyager je otkrio dosta toga sto se pre nije znalo o ovoj planeti, ali sto se tice slika koje je letelica napravila, potpuno su drugacije od onih sto su slikane sa Zemlje. Uran se na slikama, koje je poslao Voyager 2, pojavljuje kao zelenkasto-plava lopta, sa jednim brojem detalja u atmosferi, ali zato manje nego kao npr. kod Jupitera ili Saturna.
Za Uran se jos ranije znalo da lezi “na boku”, jer mu osa rotacije lezi pod uglom od 980 u odnosu na ravan njegove putanje oko Sunca. Zbog takvog polozaja, Uran rotira u potpuno surotnom smeru od vecine ostalih planeta, a zima blizu njegovih polova traje cak 42 godine.
U vreme preleta letelice, Uranov juzni pol je bio okrenut tacno prema Suncu. To je dalo cudne pretpostavke i misljenja po kojima je zakljuceno da Uranov juzni pol prima vise Sunceve energije nego ekvatorijalni regioni sto bi trebalo da znaci da je u ovom slucaju pol ove planete topliji nego ekvator. Zbog toga, letelica Voyager 2 je izvrsila merenja temperature ekvatroskog pojasa i ispostavilo se da su, i pored veceg osuncavanja regiona oko pola, pojasevi oko ekvatora topliji. Ovakva pojava ce ostati za naucnike, najverovatnije, nepoznata jos neko duze vreme.
Sto se tice same atmosfere, Voyager 2 je otrkio da je njen sastav, sto se vec pretpostavljalo, nepovoljan za bilo kakve (nama poznate) oblike zivota. Atmosfera je sastavljena od oko 83% vodonika (H2), 15% helijuma (He2) i 2% metana (CH4). Sem toga u gustoj atmosferi su detektovane manje kolicine sicusnih kristala leda. U atmosferi su prisutne stalne oluje koje dostizu brzinu i do 160 m/s (oko 580 km/h) i duvaju u smeru rotacije Urana. Voyager 2 je detektovao i magnetno polje na Uranu ali njegov izvor jos uvek ostaje misterija.
http://img84.imageshack.us/img84/8699/strukturauranaxg4.gif
Temperatura na povrsini gustih oblaka je izmerena cak do –2140C.
Voyager 2 je otkrio i jos 10 satelita pored onih velikih 5 za koje se jos pre njegovog preletanja znalo.
http://img87.imageshack.us/img87/9876/uranus2ar8.jpg
Ova slika ( gore ), koju je poslala letelica Voyager 2, 17. januara 1986, pokazuje nam kako Uran izgleda u prirodnoj boji (leva slicica) i u laznim bojama (desna). U trenutku snimanja, letelica je bila udaljena od planete 9,1 miliona km. Leva slika predstavlja Uran kako bi ga video covek da se nalazio u letelici na vec poznatoj udaljenosti od planete. Sa druge strane diska se nalazi i severni pol Urana koji je stalno u tami.
Desna slika predstavlja snimak Urana propusten kroz ultraljubicaste, ljubicaste i narandzaste filtere da bi se lakse videli detalji oko polarnog i delom ekvatorijalnog regiona.
http://www.astronomija.co.yu/suncsist/planete/Uran/foto/uranus.jpg
Slika Urana sa Voyager-a 2, u januaru 1986. godine. Na originalnoj slici se vide tragovi izuzetno slabe zelenkaste boje i to su ostaci metana u atmosferi.
http://www.astronomija.co.yu/suncsist/planete/Uran/foto/uranusrp.jpg
Jos jedan snimak Urana sa letelice Voyager 2, nacinjen 25.januara 1986. godine. Snimak je napravljen posto je letelica otisla iza Urana, jer je produzivala put za Neptun, pa joj je valjda bilo usput . U trenutku slikanja, Voyager 2 je bio udaljen od Urana 1 milion km. Pa cak i na ovako malom snimku, vidi se opet kao i na ostalim slikama, plava i malo zelenkaste boje zbog ucesca metana u atmosferi.
http://www.astronomija.co.yu/suncsist/planete/Uran/foto/uranoblbig.jpg
Ovaj snimak Urana je nacinio Hubble Space Telescope (HST). Na slici se moze primetiti jedan par oblaka na severnoj hemisferi Urana. Slika je nacinjena 14. avgusta 1994. kada je Uran bio udaljen 2,8 milijardi km od HST-a, tj. od Zemlje. Veci oblak, koji se nalazi blize centru slike, ima u duzini oko 4,300km, dok ovaj manji, koji se nalazi sa desne strane slike, ima duzinu od oko 3,100km. Kao i ostale druge gasovite planete, Uran ima i veliki broj manjih oblaka, ali ti oblaci se ne mogu videti jer su izuzetno tamni za zemaljske teleskope, kao i za HST, i oni se mogu videti samo preko letelica koje prave snimke u “neposrednoj” blizini ove planete, kao sto je bio Voyager 2. Fotografija levo je detalj sa kolaza koji prikazuje kretanje oblaka tokom nekoliko sati
Uran ima 20 poznatih satelita i jos jedan novootkriveni koji jos nije dobio zvanicno ime. Gotovo svi sateliti su dobili imena iz Sekspirovih dela za razliku od ostalih satelita i planeta Suncevog sistema koji su imena dobijali iz Grcke i Rimske mitologije. Svi Uranovi sateliti se dele na: 11 malih i tamnih satelita koje je otkrio Voyager 2; na 5 velikih, za koje se jos pre znalo; na ostale koji su nedavno otkriveni i oni su veoma udaljeni od Urana. Svi oni imaju skoro pravilne kruzne putanje oko ekvatora Urana, dok samo 4 imaju vise elipticne putanje, verovatno jer su i najudaljeniji.
Sateliti: Kordelija, Ofelija, Bjanka, Kresida, Dezdemona, Dzulijet, Portija, Rozalinda, Belinda, 1986U10, Pak, Miranda, Arijel, Umbrijel, Titanija, Oberon, Kaliban, 1999U1, Sicoraks, 1999U2 , 1999U3
http://img82.imageshack.us/img82/5967/porodica78samostalnogb5.jpg
Uran ( zanimljivosti )
otkrice
• Uran je otkrio 13. marta 1781. godine astronom amater Viljam Hersel, pomocu svog teleskopa od 6,2 inca koji je sam konstruisao. Hersel je zapravo samo utvrdio da posmatrani objekat nije zvezda, vec neki drugi objekat, najverovatnije neka kometa.
• Da je u pitanju planeta utvrdio je finski matematicar Andres Leksel (Anders Lexell, 1740-1784) nekoliko meseci nakon sto je Hersel uocio objekat na nebu. Leksel je izracunao orbitu novog tela, utvrdio da se ono nalazi na rastojanju od 19 a.j. i da je njen orbitalni period izmedju 82 i 83 godine. Izgleda da je nezavisno od Leksela i francuski astronom amater J. de Saron (maja 1781.) utvrdio da se radi o novoj planeti. (Nesto kasnije, 1794. u vreme Francuske revolucije J. de Saron je giljotiniran.)
• Da bi preciznije utvrdili orbitu Urana astronomi su tragali za nekim eventualno jos starijim podacima o Uranu. I zaista desilo se da je Uran bio osmatran vise puta (tacnije 21 put) pre Hersela. Naravno ti raniji osmatraci nisu znali da je rec o novoj planeti. Najstarije osmatranje Urana pripada Dzonu Flemstidu, 23. decembra 1690. kada je planeta bila u Biku.
• Tragican lik u ovoj prici je Le Monnier koji je od 17. decembra 1768. do 23. januara 1769. cak osam puta video Uran ali nije opazio njegovo kretanje (sto je inace jasan znak da je u pitanju ne neka zvezda vec nesto mnogo blize nama). S druge strane Uran je, posmatrano sa Zemlje, u tom periodu zaista bio gotovo nepomican.
naziv
• Predlog da se nova planeta nazove Uran potice od nemackog astronoma J. E. Bodea (1781.). A postojali su i drugi predlozi: Hypercronius i zatim Dzordzova planeta, odn. Dzordzova zvezda (po britanskom kralju Dzordzu III; ovo je bio Herselov predlog 1782.). Bilo je i predloga da se nova planeta nazove Hersel pa su je neki jedno vreme tako i zvali.
razno
• Prvi pokusaj da se odredi prividni precnik Urana potice od Hersela 1781. On je dobio vrednost od 4",18. Nesto kasnije, 1788. Hersel je izracunao da precnik Urana iznosi 55067 km, a da mu je masa 17,7 puta veca od mase Zemlje (tacne vrednosti: Uran u brojkama).
• Zadnji put je u afelu Uran bio 1. aprila 1925. Sledeci put ce u afel stici 27. februara 2009.
• Na maksimalnoj razdaljini od Zemlje Uran je bio 13. marta 1925. Tada je to rastojanje iznosilo 21,09 a.j.
• Zadnji put Uran je bio u perihelu 20. maja 1966. Sledeci put ce biti u perihelu 13. avgusta 2050.
• 1966. godine Uran je bio na najmanjem rastojanju od nase planete 9. mrta: 17,29 a.j.
• Prvu okultaciju Urana Mesecem posmatrao je 6. avgusta 1824. ser John Ross.
• Prve detalje (mrlje) na Uranovom disku uocio je 25. januara 1870 J. Buffham pomocu reflektora od 9 inca sa uvecanjem od 320 puta.
• Prvu spektroskopsku potvrdu da se Uran rotira retrogradno dao je francuski astronom H. Deslanders 1902.
• Prvi otkriveni Uranovi sateliti bili su Oberon i Titania. Otkrio ih je V. Hersel 11. januara 1787. Zatim je engleski astronom W. Lassell otkrio satelite Ariel i Umbriel 24. oktobra 1851.
prstenovi
• Prstenovi Urana bili su senzacionalno otkrice. Do njega je doslo slucajno. Da bi precizno odredili precnik Urana astronomi Dz. Eliot, E. Danhem i M. Mink su 10. marta 1977. posmatrali prelaz Urana preko zvezde SAO 158687. Trideset pet minuta pre nego sto ce planeta zakloniti zvezdu desilo se da je sjaj ove zvezde naglo opao, a zatim se nakon nekoliko sekundi povratio. Ta promena sjaja zvezde se dogodila pet puta. Ista pojava opadanja sjaja i isto pet puta se zatim ponovilo i nakon sto je Uran presao preko zvezde. Kako su kasnije analize potvrdile do promene sjaja doslo je usled prelaza Uranovih prstenova preko zvezde.
Neptun
Neptun je sedma planeta u Suncevom sistemu. Udaljen je 30,06 AU ili 4.504.000.000 km od Sunca, i ima precnik od 49.532 km (ekvator) i masu od 1,0247×1026 kg. Po precniku Neptun je cetvrta planeta po velicini, posle: Jupitera, Saturna i Urana. Planetu Neptun opasuju prstenovi , njih ima 4: 1989N3R, 1989N2R, 1989N4R, 1989N1R. Neptunovi prstenovi su slabije izrazeni nego kod saturna i Urana.
Do sada je otkriveno 13 Neptunovih prirodnih satelita (po udaljenosti od sredista planete ):
* Naiad
* Talasa
* Despina
* Galatea
* Larisa
* Proteus
* Triton
* Nereid
http://foto2000.kkp.cz/images/neptun.jpg
Pluton
http://interlingua.planetology.org/imagines/g_pluton.jpg
Zvanicno Pluton je najdalja, najmanja i zadnje otkrivena planeta Suncevog sistema. Pluton jos nije vidjen izbliza jer ni jedna letelica nije bila toliko daleko od nase Zemlje. Zbog toga se o Plutonu malo zna, a ono sto je poznato samo otvara nova, teska pitanja. Pluton je najmisterioznija planeta Suncevog sistema.
Ako racunamo od Sunca Pluton je deveta planeta po redu, ali ponekad je osma. Nagib njegove orbite prema ekliptici je "nenormalno" velik, a nagib ose rotiranja neobican. Najcesce pitanje koje se o Plutonu postavlja jeste: da li je on uopste planeta?
Simbol Plutona je: http://img238.imageshack.us/img238/4447/simbolplutonafr5.gif
Kako je otkriven Pluton?
Traganje za planetom iza Neptuna pocelo je u drugoj polovini XIX veka. Da postoji neka neotkrivena planeta posumnjalo se kada je otkriveno nepravilno kretanje Urana. Uran se nikad nije nalazio tacno tamo gde bi po racunima astronoma trebalo da bude i iz toga je izveden zakljucak da neko nepoznato telo ometa njegovo kretanje. Racunajuci ovo ometanje David Pek Tod (David Peck Todd) je 1877. procenio da se radi o nepoznatoj planeti na nekih 52 a.j. od Sunca i koja ima precnik od 80 hiljada kilometara. Od 3. novembra 1877. do 3. marta 1878. on je 30 vedrih noci reflektorom od 66 cm pretrazivao nebo, ali novu planetu nije pronasao.
Zatim se u traganje upustio Flmarion 1879, a 1900. Forbs je procenio da je nova planeta veca od Jupitera i da se krece na 100 a.j. od Sunca u periodu od 1000 godina. Bilo je i drugih procena. Po nekima iz Neptuna postoje dve pa i tri planete.
planeta x
Pocetkom XX veka u traganje za nepoznatom planetom, planetom X kako ju je nazavao, ukljucio se Persival Lovel. Lovel je pazljivo izracunao orbitu Urana i na osnovu poremecaja u toj orbiti 1905. je dosao do sledecih rezultata: planeta X se nalazi na oko 6 milijardi km od Sunca, ima period od 282 godine i prividnu velicinu od 12 do 13m.
Lovel je svoje traganje otpoceo, za tovreme modernom i revolucionarnom, fotografskom metodom. Napravio je heljade snimaka tokom gotovo desetogodisnjeg traganja. Cesto je nailazio na pokretne objekte, ali svi su se isuvise brzo kretali. Planeta X je naime po proracunima bila toliko udaljena da je njeno kretanje moralo biti malo.
( Traganje pomocu fotografije
Ovaj metod ima niz velikih prednosti nad vizuelnim traganjem.
Kod vizuelne metode astronom kroz teleskop posmatra deo neba i sliku koju vidi poredi sa kartom zvezda. On tu zaista trazi ojekat.
Kod fotografskog traganja astronom pravi dva snimka istog dela neba u razmaku od nekoliko dana pa zatim na fotografijama traga za kretanjem - poredi te dve fotografije i glada da li se neki objekat pomakao. I to radi u svom komforu svoje sobe. Osmatranje kroz teleskop je i zamorno (a zamislita kako je osmatrati zimi po mrazu) a preciznost zavisi mnogo od stanja u atmosferi. Sem toga fotografije su u stanju da zabeleze i onaj svetlosni izvor koji se okom ne moze videti. )
Prvo traganje Lovel je poceo 1905. Zatim je 1908. vrsio nove proracune uzimajuci u obzir i devijacije u Neptunovoj orbiti. Traganje je vrsio do 1913. a nastavio ga 1915.
1915. Lovel je objavio teorijske rezultate svoje potrage, a 16. novembra 1916. iznenada je iscrpljen i obeshrabren umro od srcanog udara.
Lovel nije uspeo da pronadje planetu X. Na blizu 1000 snimaka iz 1915. godine otkrio je 515 asteroida i 700 promenljivih zvezda. Kasnije ce se pokazati da se na tim fotografijama (od 19. marta i 7. aprila) nalaze i dva snimka Plutona koje Lovel nije opazio.
otkrice
Prica o otkricu Plutona je tipicno americka. Simpatican decak iz siromasne farmerske porodice vredno i uporno radi, radi i radi i konacno ostvaruje svoj san. Momak je Klajd Tombo i prica o njemu je zapravo poucna.
U traganje za planetom X Klajd Tomba se ukljucio kada je na poziv glavnog astronoma dr V. M. Sajfera dosao u Flagstaf u Lovelovu opservatoriju, da radi kao asistent. Klajd je ovaj poziv dobio nakon veoma dobrog utiska koji su astronomi opservatorije stekli o Klajdovim dotadasnjim osmatranjima. Brzo ce se ispostaviti da vrenijeg, upornijeg i pedantnijeg saradnika nisu mogli izabrati.
Klajdov zadatak je bio da fotografise odredjeno podrucje neba po dva puta u razmaku od nekoliko dana i da zatim blink mikroskopom na snimcima traga za pomerenim objektom.
Kakav je to posao bio moze se naslutiti iz podatka da je na svakom snimku bilo bar po 160 000 svetlosnih izvora. Kada je sinimana oblast u Mlecnom putu tada se taj broj peo i na preko 400 000 hiljada.
Ali Klajd Tombo je pokazao neverovatnu upornost. Ploce je eksponirao oko pola sata kako bi belezio i zvezde 17 magnitude. Zbog eventualnih ostecenja na plocama poceo je da radi sa tri snimka istog dela neba. Preko dana je blink mikroskopom poredio snimke. To je mukotrpan posao. Za jedan par ploca trebalo je obicno nekoliko dana, ali ploce sa velikim brojem objekata zahtevale su i po mesec dana detaljnog traganja.
Posao je nakon vise meseci neprekidnog rada postao gotovo besmislen. Ali 21, 23. i 29. januara 1930. Klajd je napravio tri istorijska snimka istocnog dela Blizanaca. Prvi je zapravo bio prilicno los i Tombo ga je izdvojio od ostalih. Druga dva je stigao da poredi tek sredinom februara. 18. februara poceo je da pretrazuje okolinu zvezde Wasat (d Geminorum, HD 56986). I tada sledilo otkrice. Jedna tacka bila je pomerena na jednom snimku. Pomak je iznosio svega oko 3,5 milimetra sto je govorilo da se radi o vrlo dalekom objektu.
Usledile su duge analize snimka. Tombo posmatrao cak i odbaceni snimak od 21. januara pa je i na njemu otkrio pokretnu tacku. Posmatranja nakon nekoliko nedellja su potvrdila da se sumnjivi objekat krece u skladu sa dodatnim proracunima.
Konacno, vest o pronalasku planete X bila je objavljena svetu 13. marta 1930.
http://img72.imageshack.us/img72/8258/plton1wl0.gif http://img231.imageshack.us/img231/9715/pluton2vd6.gif
Detalji sa dva snimka. Strelicama je oznacena planeta X
[Zapravo, kada je o Plutonu prikupljno vise informacija astronomi su uvideli da to nije planeta koju su trazili. Ispostavilo se da je Pluton isuvise mali da bi prouzrokovao toliki uticaj na Uran i Neptun i traganje za planetom X je nastavljeno. Kasnije medjutim, kada je izmerena masa Neptuna, utvrdjeno je da i nema poremecaja orbita planeta koji bi nagovestavao postojanje desete planete.... Izlazi da je Pluton pronadjen greskom.]
Pluton ( kako je dobio ime? )
Kada je pronadjena nova planeta postavilo se pitanje njenog imena. Predloga je bilo u izobilju: Atlas, Artemida, Persej, Tantal, Vulkan, Kron, Minerva, Oziris, Bah, Apolon, Erebus itd. Lovelova udovica je predlagala ime Zevs, ali je zatim promenila predlog u Konstanca. Mnogi su predlagali ime Lovel.
Tim Lovelove opservatorije, predlagao je: Kron, Minerva i Pluton
Nova planeta je dobila ime Pluton. Zapravo ovo ime je predlozila (a Lovelova opservatorija podrzala) Venecija Burnej (Venetia Burney) jedanaestogodisnja ucenica iz Oksforda (Engleska).
Na kraju, ispao je to dobar naziv. Prva dva slova Plutona su ujedno i inicijali Persivela Lovela, sama planeta se nalazi u tamnim dubinama Suncevog sistema sto i asocira na Had koji se nalazio daleko od suncevog svetla. Sam bog Had imao je kapu koja ga je cinila nevidljivim - kao sto je i planeta Pluton nevidljiva za golo oko.
Pluton( orbita )
http://img53.imageshack.us/img53/8044/orbitaplutonaponovohc6.gifPluton je najdalja planeta Suncevog sistema. Od Sunca je prosecno udaljen 5.913.520.000 km ili 39,5 a.j. Ali Plutonova orbita ima naglaseno velik ekscentricitet (0,2444) tako da je razlika izmedju Plutonovog afela i perihela velika (skoro 3 milijarde km). Zbog toga se i desava da Pluton na svom putu povremeno pridje Suncu toliko blizu da je blizi od Neptuna i tada postaje osma planeta po redu.
Medjutim nagib Plutonove ravni prema ekliptici (17,16°) je znatno veci no u ostalih planeta i zapravo ne postoji nikakva sansa da se Pluton sudari sa Neptunom. Pluton je osma planeta svega oko 20 godina.
http://img233.imageshack.us/img233/5033/orbitaplutona2ff6.gifhttp://img206.imageshack.us/img206/1262/orbitaplutona4yj7.gif
Nagib orbite Plutona: pogled sa strane i od napred. Orbita Plutona zapravo uopste ne sece orbite drugih planeta.
Pluton zalazi u Neptunovu orbitu cak 56 miliona kilometara. Ipak razdaljina izmedju ove dve planete nikad nije manja od 384 miliona kilometara.
Pluton izbliza
Pluton je jedina planeta koju jos nije ni jedna svemirska letelica posetila, cak ni onako usput. Zbog ogromne udaljenosti cak ni svemirski teleskop Habl (HST) nije u stanju da uoci na Plutonu jasne detalje. Zbog toga su mnogi podaci o Plutonu proizvod matematike i logickog zakljucivanja, a ne neposrednog opazanja.
Ovome je mnogo doprinelo otkrice Plutonovog satelita Harona. Iz brzine Haronovog kretanja oko Plutona astronomi su mogli preciznije da izracunaju masu Plutona. Iz prolaza Harona preko planete i obrnuto, te posmatranjem smene svetlih i tamnih podrucja prilikom ovih prolaza izvedeni su i odgovarajuci, vrlo grubi, podaci o povrsini oba tela.
rotacija
Pluton se rotira suprotno od vecine ostalih planeta Sucevog sistema (i Uran ima rotaciju u istom smeru kao i Plutona). To je samo jedna od zagonetki koja prati ovu planetu. Duzina Plutonovog dana (rotacije) izmerena je 1954. (Iznosi -153,2928 sati. Broj je negativan jer se Pluton rotira suprotno od uobicajenog.)
http://img54.imageshack.us/img54/1362/plutonsaharonomba1.gif
Dve strane Plutona. Gore su slicice Plutona kakve se vide u teleskopu, a dole su isti snimci kompjuterski objadjeni (HST, u momentu dok je Pluton bio 3 mlrd km od Zemlje).
povrsina
Pluton ima, ako se izuzme Saturnov Iapetus, najkontrasniju povrsinu u Suncevom sistemu. Na polovima se uocavaju svetle polarne kape, dok je podrucje oko ekvatora tamnije. Svetle pege razbacane po povrsini ove planete mozda su baseni ili svezi udarni krateri.
http://img54.imageshack.us/img54/9049/uporedjivanjeplutonanv7.jpg
Povrsinska temperatura koja vlada na ovoj planeti nije sa sigurnoscu utvrdjena, ali ona mora da se krece izmedju 35 i 45 K (-228 do - 238 C°). Po nekim pretpostavkama slabasna Plutonova atmosfera obezbedjuje ravnomerno prostiranje povrsinske toplote na sire regione. Po drugim tamnija podrucja planete su topliji predeli planete posto na njima nema zaledjenog azota i metana (sto je slucaj sa svetlim predelima).
atmosfera
Vrlo malo se zna i o atmosferi Plutona. Otkrivena je posmatranjem okultacija zvezda Plutonom 1988. Verovatno se sastoji od azota i nesto ugljen monoksida i metana. Ali to je izuzetno retka atmosfera koja na povrsini planete pravi pritisak od svega nekoliko mikrobara. Sem toga ona moze u vidu gasa da postoji samo kada je planeta u blizini perihela jer se u daljim polozajima Plutona od Sunca ona zamrzava u led. U perihelu opet verovatno se nesto gasova gubi u svemir - moguce je da postoji izvesna interakcija sa Haronom.
http://img54.imageshack.us/img54/4095/nejasnisnimciplutonatl7.jpg
Na nejasnim snimcima Plutona uocavaju se izrazite svetle i tamne povrsine. Svetla podrucja su izgleda povrsine prekrivene zamrznutim azotom uz primesu metana (otkriven 1976.), etana i ugljen monoksida. Sastav tamnih podrucja nije jasan ali se pretpostavlja da se radi o organiskim molekulima ili pak da je sve rezultat fotohemijske reakcije povrsine na kosmicko zracenje.
struktura
Unutrasnja struktura Plutona takodje nije poznata, ali prema gustini ove planete izvodi se zakljucak da se ona razlikuje od jovijanskih planeta. Verovatno je gradjena od 70% stena i 30% vodenog leda.
http://img54.imageshack.us/img54/4761/strukturaplutonasa4.gif
Da li je Pluton planeta?
Ono malo sto o Plutonu znamo dovoljno je da nametne pitanje statusa ove planete. Pluton ima veoma izduzenu putanju sa velikim nagibom, mali je, manji cak od sedam satelita, ne spada ni u terestricke ni u jovijanske planete. Mogao bi biti i kometa, a mozda i asteroid. Pa sta je Pluton konacno?
Vecina astronoma ce ipak reci a je Pluton planeta. Iza takve tvrdnje stoji i autoritet Medjunarodne astronomske unije koja i pored nekih nedoumica ne vidi razlog da se Plutonu promeni status planete.
Sta je to planeta? Nema jasnog i nedvosmislenog odgovora na to pitanje. Ipak planetu mozmeo definisati sa sledece tri odrednice.
1. to je telo koje direktno oblece zvezdu, dakle ne kao sto to cine sateliti koji oko zvezde idu kruzeci istovremeno oko drugog tela,
2. to je telo dovoljno malo da se u njemu ne moze razviti unutrasnja nuklearna fuzija, inace bi to bila zvezda
3. to je telo dovoljno veliko da ga njegova sopstvena gravitacije formira u sferni oblik.
Sve te uslove ispunjava Pluton, ali i npr. Ceres koji je klasifikovan kao asteroid. Uopste sva tela koja u precniku imaju vise od 400 km uglavnom su sfernog oblika. Posebnu konfuziju su unela u zadnje vreme otkrivena ledena tela velikog precnika u prostoru iza Plutona (Kuiper Belt). Radi se o gigantskim kometama, a za neke od njih se pretpostavlja da dostizu Plutonove razmere. Pa i sam Pluton po svom sastavu, led i stene, mogao bi biti jedna takva ogromna kometa. S druge strane, ako gledamo po sastavu Zemlja bi onda mogla da bude i dzinovski asteroid. Sem toga Pluton ima visok albedo (60%) sto ga razlikuje od do sada poznatih objekata Kjuperovog pojasa.
Na kraju recicemo Pluton je planeta, ako ni zbog ceg drugog ono zato sto je astronomija pomalo konzervativna nauka - tesko se odrice starih navika. Do sada smo govorili da je Pluton planeta pa ce tako i ostati jer, kako se 3. februara 1999 izjasnila Medjunarodna astronomska unija, nema razloga da bude drukcije. (Izjava zapravo glasi: "No proposal to change the status of Pluto as the ninth planet in the solar system has been made by any Division, Commission or Working Group of the IAU responsible for solar system science";
Da li je Pluton Neptunov satelit?
Nije! Istina mnogo toga u vezi Plutona je nejasno i neuobicajeno pa se jedno vreme spekulisalo sa idejom da Pluton nije prava planeta vec da je odbegli Neptunov satelit. Tu pretpostavku je prvi izneo Lajtleton (Lyttleton) iz Kembrudza 1936. Dvadeset godina kasnije (1956) tu ideju je zastupao i Kuiper.
Danas medjutim vecina astronoma smatra da bi to bilo suvise komplikovano resenje. Kad za neki problem postoji vise resenja astronomi veruju onom koje je najjednostavnije, a u slucaju Plutona jednostavnije resenje je da Pluton potice iz Oortovog oblaka koji se prostire izvan Plutonove orbite. Ovakvo mesto rodjena Plutona moglo bi da objasni "nastranosti" ove male planete
Pluton ( misije )
Do sada ni jedna svemirska letelica nije prisla ni blizu Plutona. Ali misija koja ce doneti odgovore na mnoga vazna pitanja (i otvoriti jos vise novih pitanja) je u pripremi.
http://www.dimaggio.org/images/AIG/1999+2000/Pluto_Kuiper_Express.jpg
Pluto-Kuiper Express
To je Pluto-Kuiper Express, misija koja, kako sada stvari stoje, treba da pocne 2004. da bi nakon osam godina stigla u blizinu nase planete. Kada letelica prodje pored Plutona i Harona (i pokupi podatke), plan je da nastavi put u dubine Suncevog sistema kako bi eventualno "pronasla" neki objekat iz Kuiperovog pojasa. [Prema novim podacima ova misija ce biti odlozena za 2020. godinu zbog smanjivanje budzeta NASE]
O Plutonovom satelitu - Haron
otkrice
Na snimcima Plutona nacinjenim tokom aprila i maja 1978. Dzejms Kristi (James W. Christy) je uocio da Pluton ima ne loptasti nego razvucen oblik, kao da postoji neko ispupcenje na planeti i to ispupcenje koje se krece. Snimci iz 1965, 1970. i 1971. su takodje potvrdili ovo zapazanje i 22. juna 1978. Kristi je zakljucio da takav oblik ove planete dolazi zbog manjeg tela u neposrednoj blizini Plutona. Intenzivna proucavanja koja su zatim usledila zavrsena su potvrdom da Pluton ima svog pratioca. Satelit je dobio privremeni naziv P-1, a Kristi je predlozio ime Haron, sto je kasnije i prihvaceno
Otkrice Harona je omogucilo dobijanje novih, preciznijih podataka o samom Plutonu. Pre svega ispostavilo se da su masa i precnik Plutona manji nego sto se do tada racunalo, jer su se prethodni racuni zasnivali na podacima koji su dobijeni od oba tela. Iz brzine Haronove revolucije oko Plutona sad se mogla prciznije izracunati masa planete.
revolucija
Haronova revolucija oko Plutona jednaka je Plutonovoj rotaciji zbog cega Pluton i njegov satelita pokazuju jedan drugom uvek istu svoju stranu. Sa mesta sa koga se vidi Haron nikad ne izlazi ni ne zalazi.
http://img213.imageshack.us/img213/9626/haronqh7.gif
velicina
Ako se gleda odnos velicine satelita prema maticnoj planeti Haron je ubedljivo najveci mesec u Suncevom sistemu. Zbog takve ogromne (relativne) velicine astronomi cesto ova dva tela nazivaju dvojnom planetom. U skladu sa tim je i utcaj Harona na svoju planetu, te se centar gravitacije ova dva tela nalazi izvan Plutona ka Haronu i to za nesto vise od jednog precnika samog Plutona.
http://img58.imageshack.us/img58/2075/podacioharonuax2.gif
struktura
Unutrasnjost Harona je sacinjena od mesavine leda i stena, dok je povrsina ovog satelita prekrivena vodenim ledom.
http://img217.imageshack.us/img217/3765/strukturaharonaep5.gif
nastanak Postoji pretpostavka da je Haron nastao na slican nacini kao i Mesec - udarom velikog tela o Pluton sto je u okolni prostor izbacilo velike kolicine materijala od kojih je zatim nastalo novo telo.
E, zavrsih i planete. Nadam se da vam se svidja :ok: Ukoliko imate nekih pitanja vezanih za ovu temu recite :uredu:
vBulletin® v3.6.8, Copyright ©2000-2008, Jelsoft Enterprises Ltd.