Matija Beckovic

[Bishop]

KAD DODJES U BILO KOJI GRAD

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
* * * * *
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
* * * * *
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
* * * * *
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
* * * * *
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
* * * * *
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

[Bishop]

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

[Bishop]

VOLIM TE

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te

Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te

Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te

Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te

Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

[Bishop]

Kad bih znao da

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!


Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

[Bishop]

Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

[maqa]

ufff...matija beckovic kod mene izaziva fizicku reakciju... :pegla:

sorry, but... :stid2:

[Bishop]

ufff...matija beckovic kod mene izaziva fizicku reakciju... :pegla:

sorry, but... :stid2:

moguce je, utisci i dozivljaji su razliciti...... ali bas ta razlicitost cini sve vrednijim i lepsim , pa i onaj nas forum.....

[Lady in red]

VERA PAVLADOLJSKA


Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

Ubeđivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska.



Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala

Svest je mrcala među liticama

Gonjen tocilima, kršima i gubom

Do grla u živom blatu mislio sam

Koliko si me volela

Vera Pavladoljska.



Mrak je u mraku sjao kao životinja

Grom u lancima čamio za brdima

Molio sam za sluh fizičkih radnika

Divio se njihovom surovom apetitu

Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska.



Ceo dan u nebu izgoreo mesec

Pod lažnim imenom leči svoj pepeo

U mrcavi među dvojnicima

Dok muzika sneg u uši ubacuje

Kleo sam se u obe ruke, naročito desnu

Da te nisam voleo

Vera Pavladoljska.



Udvarao se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina

Govorio istine na svim jezicima

Žario i palio da ih poveruje

Dok je ćutala sećao sam se

Da si mi najkrupnije laži verovala

Vera Pavladoljska.



Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo

Hvalio sam se da si luda za mnom

Cela plaža da ti se uzalud udvara

Kako te teram da ideš iz glave

I kako nećeš

Vera Pavladoljska.



Kulo crnog žara pod slepim očima

Zarazna zvezda sve i svašta sazdi

Dok mi se padobran nije otvarao

I kad sam u zavičajne bezdane padao

Pričali su da te zovem iz sveg glasa

Al nisam priznavao

Vera Pavladoljska.



Ronio u najdublje, bežao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje

Bio sujeveran - pitao prolaznike

Kako tvoje lice zamišljaju

Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

Pa da se ne okrenem

Vera Pavladoljska.



Na ljubavnoj promaji između dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

Žeđ za rakijom je slična fantaziji

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su dve usne nepismenih žena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska.



Po nevremenu sam lovio na ruke

Med zlatnih meridijana u vodi

Opisivao oči jedne žene mesec dana

U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

Ubedio da su mi sve što imam u životu

Misleći na tebe

Vera Pavladoljska.



Pita za mene metak lutalica

Sada me pogrešno traži oko zemlje

Vučen tajnim magnetom mog čela

Napija mesec da prokaže gde sam

Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje

Ti ćeš me izdati

Vera Pavladoljska.



Traje monotona biografija sunca

Sve sijalice gore usred dana

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

Jedan od vlašića sklon je porocima

I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

Nekoliko država tvrdi da si njina

Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena

U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka

Vera Pavladoljska.

[Lady in red]

LAŽNE MI PUTEVE


Lažne mi puteve pod noge poturaju.

Lažne mi reči u usta guraju.

Pun mi je život, laži pune uši.

Do grla u strašnoj laži što me guši.



Sve što je moje lažni prizvuk ima.

Sve što je moje ko da je od dima.

Laž je podržana lažnim svedocima.

I istina nigde nikog ne zanima.



Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.

Kako da ne lažem u tome što pišem.

Kad me lažima kao pticu pune:

Ko i druge laži moja glava trune.

[Lady in red]

LELEK MENE


"…Ako nemaš zašto umrijeti

Nijesi se trebao rađati.

Ako ne znaš zašto si se rodio

I za pravu smrt si zaksnio.

Cilj ljudskog života je nešto

Zbog čega ćeš život prezirati.

Kom je život najviša svetinja

I sve ono zbog čega se živi

Sve to nije dostojno života

Zbog toga se ne moraš rađati.



A ko se god rodi bez razloga

Bez razloga mora i mrijeti.

Svak se ođe s razlogom rađao

Znao šta s životom i smrću

Jedino je to dostojno ljudi!

To se dobro znalo i pamtilo

S kojijem smo pozvanjem stvoreni.

Nije bilo ove pucibruke

Ni toliko suvišna naroda

Koji ne zna ni šta će na zemlji.

Ni ko ga je ni zašto stvorio.

Rađaju se i žale da umru

A ne znaju ni što su živjeli!



Šta će ljudi toliki na zemlji?

Ideja je ljudska ponižena!

Svaka vjera tako će propasti.

Svaki smisao tu će postradati.



Velike je tajne vazda znalo

Malo ljudi - i dok ih je malo

Onda svaki mora biti pravi

Kad su pravi - dosta ih je malo.



Šta će ovaj božji gamiz ljudi

Kao neka nova vrsta muve?

Čemu služe slijepi narodi?

Skoro ce ih i zaprašivati…!"

[Lady in red]

OČINSTVO


Mogao bih biti otac svome ocu

a, evo, još sam dete i siroče,

mlađi si bio od mene, moj oče,

kad me ostavi tvome ubiocu!



I sad mi oca on ne da za oca

i ne oprašta mi svoja nepočinstva,

i drži me žedna bez kapi očinstva

i ne uklanja s mene motrioca.



Ali ja silazim na dno praočinstva

da tražim svome sopstvu nosioca

i srž svoju zgrejem kod svog stvorioca

i primim sramotu zbog toga zločinstva.



Ako duh nema groba, ni pepela,

o, daj meni, tvorče i praoče,

jer, evo, svako sa svoga raspela

viče: što si me ostavio oče?



I huli kao Vlah sa nabikoca

zato da bi ga mogli doubiti,

i za smrt moli iskorenioca,

a sve reči su samo jedna: BITI.

[Lady in red]

DVA SVETA


I uskoro ćemo, taj dan doći mora,

uputiti molbe upravi zatvora -



da nas liše straha, slobode i zime

i na robiju tešku da nas prime!



A kad nas u lance bace i povežu,

neka svet izgubi sramnu ravnotežu!



I od dva sveta svet ovaj čine,

nek` svet robijaša bude svet većine!



A čuvari nek` nas, iz straha il` srama,

jene noći mole da budu sa nama!

[Lady in red]

OTKAD GLAVU PROMOLIH IZ MAJKE


Otkad glavu promolih iz majke

Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.



Umesto da sam na dugačkom štapu

Otud prvo isturio kapu



I dok potroše uk ispamećenja

Odlagao muku svog rođenja.



(Da nisam gologlav i goloruk bio

Još bih se u majci ko u rovu krio.



A moj štap i kapa od veka do veka

Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

[Lady in red]

SLAMKA


U onoj noći s petka na subotu

Sudnjega časa u tvome životu

Čistaja djevo i najređi cvetu

Poslednje što si ti od mene čula

Bilo je: "Volim te

Najviše na svetu!"



Ali na čemu bi onaj što ne ume

Više živeti održao sebe

Da mu na usnama što se ne dvoume

Ne dodade slamku

I reč

"I ja tebe!"

[Lady in red]

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u daržavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori ćak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

[Lady in red]

KAD SAM JE DRUGI PUT VIDEO

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i ične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su usi pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena šumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

[Lady in red]

PRIČA O SVETOM SAVI


Kad je Sveti Sava išao po zemlji

Još pre svog rođenja

Dok se zvao Rastko

Kao što ide i sada

Samo ga ne vidimo

A možda je to bilo i docnije

Krenuo je Savinim stopama

Ka Savinom izvoru

Ka Savinom vrhu

Kuda i mi idemo

Jer drugoga puta i nema.

Kad je negde oko Savina dana

Naišao Savinom stranom

Napali su ga psi

Kao što i sad napadaju

Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta

Kakve je odredio da se i mi krstimo

Plašeći ih znakom

Od koga su još više pobesneli

A ni do danas nisu uzmakli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen

Ali kamenje beše zamrznuto

Svezano za zemlju studenim sindžirima

Jer beše jaka zima

Kao i ove godine

Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala

Savin kuk i Savin lakat

Po prodolima i jarugama zemlje

Zbog koje je podeljen svet

Kad je Sveti otpasao mač - usta

Jedino oružje koje je nosio

A koje je i nama ostavio

Govoreći ove reči:

- Neka je prokleta zemlja u kojoj su

Paščad puštena, a kamenje svezano.

[Lady in red]

Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

[Bishop]

POEZIJU VISE NIKO NECE PISATI

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.

[TVO.JA_]

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Bećković

[TVO.JA_]

Ti si moja, ipak

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednim putnikom
Zelezara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reći ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim

[yossarian]

"Безгробна војска"

Од Подгорице до Нове Горице

од Андријевице па до Радовнице

од јужног приморја до у врх Похорја

од Љешкопља до Линбуршког поља

и од Мојковца до иза Целовца

правцем Бијело Поље- Пријепоље

Лијевче Поље - Босанска Градишка

преко Зеленгоре и Калиновика

босанском голготом до леда Камника

и од Требиња Гацка Невесиња

до Дравограда Цеља и Ветриња

и од Острога до Кочевског Рога

и од Везировог до Зиданог Моста

несахрањена једна војска оста

Откад је војни војинства

и робља једино та војска остаде без гробља

Онај ко их поби ни праве ни криве

више их мрзи мртве него живе

Југословенска војска у отаџбини једина је безгробна војска у историји. Постоји илирско, римско, турско, аустријско, њемачко, енглеско , талијанско, француско и ко зна чије све гробље на нашој земљи, али гробља нема југословенска војска у отаџбини. И не само њени војници, него ни њени вођи. Откуд им гробови кад њих нико није побио како би их побио кад нијесу ни постојали. Помишљао сам да је разлог томе што је толико земље колико би заузело њихово гробље требало за гроб ономе који их је потукао и чији гроб и гробно мјесто усред Београда заузима око 16 хектара земље.

Матија Бећковић

[Nenad_DPb]

Kad dođeš u bilo koji grad - Matija Bećković

[TVO.JA_]

Sedimo nas dvoje
u sutonu plavom

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osecamo nebo kao krov nad glavom.

Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeci tako prolazimo.

A negde nas cekaju Veliki Antili
Gde necemo nikad biti nit smo bili.

Kazem ti tiho: nista nam ne treba
Ali vise nema ni tebe ni neba.

[Tami80]

Ista prica

Cim sa upornom mislju jednom jednijatom
Krenem za recju pravom pravcijatom

U papir-pustinji pustoj pustijatoj
Nadjem se u prici istoj istijatoj:

Nestanu reci silne silnijate,
Ugasnu slike zive zivcijate.

Al kad zgori papir svaki svakijati
Grmne jezicinom jezik jezikati.

[TVO.JA_]

КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куда да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Патријаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам до неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

[TVO.JA_]

Кад будем млађи

Кад будем млађи
Умећу да живим
Неће ми дани пролазити као до сад
Тек тако
Без сврхе и смисла
Имаћу времена
Колико хоћеш
Али га нећу траћити на глупости
Већ сваки трен посветити себи
Осмислити га и ослојити
И лаганицом
pаспоредити на своја задовољства
Кад будем млађи
Нећу отварати очи
Чим се пробудим
Већ наставити да жмурим
Гледам унутра и маштарим
Док покретом ножног палца
(Који је доручак за тело)
Успоставим везу са светом
Стимулишући системе
Да луче највеће дивоте
Потребне за предстојећи дан
Док орошено чело
(А не капљичасти зној)
Крунише то дело
Кад будем млађи
Имаћу добро постављену кичму
А нема добро постављене кичме
Без јаких стомачних мишића
Ни јаких стомачних мишића без трбушњака
Бар две стотине дневно
Пре шест сати поподне
Што је сасвим довољно
Да аутирам млечну киселину
И остварим сан многих нараштаја
Кад будем млађи
На тренинг без стречинга
Нећу ни помишљати
Јер од вежби без истезања
Нема теже заблуде
Ни од згрчених мишића веће трагедије
Кад будем млађи
Главу ћу уравнити
С врховима кукова
А браду подићи
Паралелно с тлом
Корачајући крупним корацима
Како бих истезао мишиће
Покретом из кукова
Бутина и колена
И хрлио напред
Без освртања
И одвратне снисходљивости
Према утварама
Прошлости
Кад будем млађи
Нећу јести с ногу
Ни онако узгред
Глуварећи кухињом
Већ увек за столом
Макар једну маслинку
Поставићу сто најсвечаније
Потегнути столњак од дамаста
Уштиркане салвете
И сребрни есцајг
Направити атмосферу
Пустити музику
Упалити свеће
И тек пошто се тушнем
И скоцкам до бола
pаспалићу по маслинки
И утолити глад за идентитетом
Кад будем млађи
Сваки залогај жвакаћу
Најмање тридесет шест пута
Уживајући у бројању
Мада ћу за сваки случај
Сат држати поред тањира
А на сату уместо клатна
Имаћу огледало
Да гледам своју икону
И пратим како јој дрхтури
Жилица иза ушију
Кад будем млађи
Уместо о Берлинском
И Кинеском зиду
Бринућу само о једном
Зиду над зидовима
Зиду дебелог црева
A највеће кршине
Које у извесним годинама
Почну да се смањују
Нека се само сете
Колико су у животу
Полокале кока коле
Кад будем млађи
Учићу с разумевањем
Кроз игру
Distant learning
pедовно
А не кампањски
И у последњи час
Нећу бити скроз одличан
Него јак четворкаш
Полиглота
Причаћу
Инглиш
С тренди акцентом
И зналачки умиксан
Компјутерски сленг
Домаћу спику
С посебним нагласком
На говор тела
И невербалну мимику
pечју
Све језике
Без муке
Матерње и татерње
Осим језика мржње
Кад будем млађи
Нећу бити члан САНУ
Ма колико ме притискали
И седели за вратом
Да им то учиним
Нема силе да ме наватају
И упишу у ту фауну
Маторих деструктиваца
И окљоцаних лузера
(Читај ратних хушкача
И клерофашиста)
Заобилазићу ту зграду
На путу у дискотеку
Да не мисле да ми је стало
До лажног перја
Покушаћу на фињака
Да их дилитујем
Али ако буду навалентни
И наставе да ме бламирају пред екипом
И телохранитељима
(Љубазност ме и иначе чини напетим)
Бићу принуђен
(У самоодбрани)
Да их гадно набушим
Поломим и покопам
Кад будем млађи
Носићу само брендирано
Нешто у чему се видим
А ако уфлекам
pобну марку
Нећу се нервирати
Нема везе
Мирно ћу се удаљити
И без зезања
Пући у главу
И све ће бити
Као да ништа није било
Што се ја не бих упуцао
С дебелим разлогом
Кад се Хемингвеј и компанија
(Hemingway &
Пукоше у главу
Без икаквог разлога
Па им ништа не фали
Кад будем млађи
Одмах ћу да се дефинишем
Даваћу јасне команде
Нећу радити full time job
Који не допушта ослушкивање организма
Већ part time job
Како бих себи могао приуштити
Најмање чуку дневно
Креативне самоће
Кад будем млађи
Студен и врелина неће насртати на моју глеђ
Нити ће ми по телу плутати вишак воде
Бе-12 потражићу негде другде
А не у хлебу
Квасцу и пиву
Па макар ништа не било од мојих ноктију
Кад будем млађи
Никад залудан
Знајући за меру
Скратићу име и презиме
Чему толики слогови
И тако дугачка имена
У тако малој и мизерној земљи
С том дужином
Не можемо у свет
Инсистирати на ић
Које сви читају ик
А не треба ти ни nick name
Политички је некоректно
Важно је за коју фирму радиш
А не како се зовеш
Никога то у свету не занима
И није реално очекивати
Да се ико смара
И икад игде
Правилно изговори
Твоје депласирано
Име и презиме
Кад будем млађи
Нећу живети овде
Нема шансоне
No chance
Доста је било смарања
Са Чистим Колором
Не бежим већ одлазим
Навигам
Пакујем се
Палим
LA или
Ко да тежу гомилу лаког кеша
A кад клепим кинту
Нарокам се
И нагрнем паре
Боли ме уво
На шта ћу да их кршим
И слупам
У сваком случају
Ало
Добро јутро Колумбо
Нема смисла живети с народом
За који се зна
Да се неће опаметити
Никад
Кад будем млађи
Бићу Американац
И утолити глад
За алтернативним постојањем
Глупо је (за сада)
Бити нешто друго
Али се бојим да се не урадим
И да сутра кад будем млађи
Американци буду
Па шта онда да радим
(У сваком случају
Да сам био Амер
Не бих чамио с мајком у подруму
За време бомбардовања
Мада нас нико неће бомбардовати
Колико ми сами себе бомбардујемо
Теглама ајвара
Левачким кобасицама
И сличним кашикарама)
Нема смисла припадати
Лузерским нацијама
Којима сви држе лактове под грлом
И цео век
Ма ко да си
Провести у Србији
Где Запад прави паузу
Од неколико стотина километара
И наставља у Бугарској
На путу у будућност
Остављајући нас саме
Усред Ничега

[zrnce]

ne znam da li je bila....ali svakako jedna od drazzih(ne rachunam V.P)....

Japan....Java....Majorka....Madagaskar

Ne smem da pomenem Japan, Javu, Majorku ili
Madagaskar
Jer ih nikada nisam video,
I ne verujem da uopste postoji ista tako daleko.
To su metafore izmisljene radi utehe.
Oni koji su tamo putovali ugledali su ponor
I dogovorili se da lazu.
Ako tamo zive neki ljudi, ja ne znam za njih,
I oni ne mogu biti svedoci da sam ikada ziveo,
A kamoli da smo ziveli zajedno u isto vreme,
Jer da postoje:
Niko od buducih ne bi verovao da se nismo znali,
Kao sto ja danas ne verujem,
Da se nisu poznavali savremenici
Dante i Domentijan!
Ako tamo nikada nisam ziveo,
Zasto bih onda tamo bio mrtav?
Ako cu biti mrtav samo ovde gde sam ziveo,
Da postoje ove zemlje,
Ja bih u njima ziveo ponovo i ponovo umro.
Onda me samo ovde ne bi bilo.
Ako jos negde ima zivota, ja ga nisam ziveo,
Kunem se,
I zasto bih svuda bio mrtav,
Kada svuda nikad nisam bio ziv.
Da postoji Japan, Java, Majorka, Madagaskar i
I ostala cudesa,
Ja bih odlazio iz jednog u drugo, ziveo i umirao
razlicito,
Pod razlicitim suncem i imenom
I poznavao bih zemlju koju sam napustio,
Kao sto poznajem ovu ovde.
I gde bih god posle smrti doputovao rekli bi mi:
"Gospodine, vas vek je osamdeset godina,
I vec osamdeset godina niste ovde ziveli,
Prozivite to sto je vase,
A onda nastavite dalje."
I tako bih isao iz prostora u novi prostor,
Ali ne postoji nijedna druga zemlja,
I nigde se ne zivi osim ovde,
Jer to bi bila velika nepravda
Prema tolikom broju vec mrtvih.

[DBlica]

MOLITVA

Uđi u moje oči
Pre nego što ih sklopim
Da te pod trepavicama čuvam.

[DBlica]

TUGOVANKA ZA VEROM PAVLADOLJSKOM

Ne mogu da zaspim
A ni da se probudim
Jedino tebe nema
A samo ti postojiš.

Više je biti pesma
Nego pesnik
A biti ti
Više je od oboje.

[DBlica]

CRKVE

Ja crkavam Ti crkavaš
On crkava
Mi crkavamo Vi crkavate
Oni crkavaju

Ja sam crkavao Vi ste crkavali
Oni su crkavali
Mi smo crkavali Vi ste crkavali
Oni su crkavali

Ja ću crkavati Ti ćeš crkavati
Oni će crkavati
Mi ćemo crkavati Vi ćete crkavati
Oni će crkavati

Koliko crkava!

[DBlica]

DRUGI POGLED

Nisi imala takve oči
Onda kad sam te sreo

One su iskrsle na tvom licu
Tek kada sam te zavoleo

[TVO.JA_]

Ćeraćemo se još - Matija Bećković, 1996

Ćeraćemo se još
jednako ćerati
to da smo načisto
nema šta da krijemo
neka niko ne misli da nećemo

poštenije je reći da hoćemo
pa da se otvoreno ćeramo
kad se već ćeramo
i da jasno kažemo
ćeraćemo se još

nego da upredamo i obećavamo
kako više nećemo
a svak zna da hoćemo


Ćeraćemo se još govori Petar Božović.
pa da ispadne
neka što smo se ćerali
nego smo još i slagali
i u laž ućerani

ćeraćemo se još
nema od pomirenja ništa
moramo se ćerati
ne možemo se ne ćerati
ni stati na ovome
samo bi još trebalo
da se i ne ćeramo

dje ste se ćerali
nidje
šta ste isćerali

ništa........

[joksi]

volim te.............
Izmedu dva uporednika dok provirujem glavu
izmedu dve žiške u slepoocnicama
u pauzama kad radnici piju cadavo mleko
i prašnjavi maslacak lepi se za plucna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
izmedu dva daleka poredenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noci
moje je srce slicno kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi sude od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postacu prašina ako prašinu voliš
ti koja me tudim imenom zoveš
Volim te
Dolazi prolece i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noc je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni andele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruc
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno vec svojim ocima ne verujem
Volim te

[joksi]

Slamka



U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome životu
Cistaja djevo i najredi cvetu
Poslednje što si ti od mene cula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na cemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec
"I ja tebe!"

[DBlica]

DETE KOJE NE UME DA SPAVA

Dete koje ne ume da spava
Jer nije imalo od koga da nauči
Svet uzavrelim mozgom opipava
Nepismeno vreme azbuci ga uči!

Dete koje nema čega da se seti
I leptir može da nagovori
Da je od hodanja lakše da poleti
I vlastiti jezik da govori!

[DBlica]

BODEŽ

Po čuvenoj priči
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodež sa dve oštrice
Umoče u svežu krv
Balčak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji.

Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na čistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronađe krvavu udicu.

Oblizujući smrznutu sukrvicu
Poreže jezičinu
I svoju toplu krv
Lapće s hladnog sečiva.

I ne ume da stane
Dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.

Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
Kakvi li su tek ljudi
Pa i čitavi narodi
A pogotovu naš
Koji se vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre će nestati
Nego se opsetiti
Da će krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.

1989.

[DBlica]

ĐE REČE JAPAN


Đe reče Japan...
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.

Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi bilo pametnije
Ponekad i drugoga čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati sve ispočetka.

Ne sviđam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To i mene zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.

I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja znam
To jedino ne znam
A šta misle drugi
Znam bolje od njih.

Da ti nešto kažem
Pre nego što počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bih mogao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.

Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Da mi se usta ne usmrde.

Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričajte kad odem.

Po godinu sam sebe nagovaro
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga a borim se s palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečemu drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.

I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio.

Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
Ali ako kažem onako kako se kaže
To nije ono što hoću da kažem.

Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga i ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću
Tobož slušaju pletipriču
Pletipričalica
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svako bi pričao svoju priču
Ovo svak zna a samo ja priznajem
Niko me ne nagoni nego ja hoću.

Niko sa mnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikoga sem sebe
A sebe sam najželjniji.

Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao ovo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i on je tu skoro zavapijao
Ne mogu više
I iskočio preko vrata
Preko kojih ćeš iskočiti i ti.

Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Po jednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A onda pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.

Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sam sa sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Kao bor osamnik
E to je drvo junak
I čoek je čoek
Ako može sam.

Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
Ono što ne znaš
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.

A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bih čekao da te ja pitam
Zato ću ja sve sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimaj glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam
Meni nije muka da pričam sve ispočetka.

Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego sam sa sobom
Pričam svoju priču.