Koje su to vrste koje toliko volimo da skidamo sa udice, stavljamo u tiganj i lazzemo o njima? Shta je to shto nas odvlachi od dece koja se deru i zene ..... ?:)
Evo spiska autohtonih riba nashih voda a chiji opis donosimo ovde, dok su one koje su donesene u nashe vode, opisane u drugoj temi :)

(Preneto sa http://www.pcelica.co.yu/ribe/vrste-riba.php)

Balavac
Balavac prugasti
Bandar
Bas
Belica
Bodorka
Plotica
Brkica
Bolen
Crvenperka
Deverika
Deverika crnooka
Špicer
Čikov
Jegulja
Jaz
Klen
Klenić
Karas
Karas srebrni
Kečiga dugonosa
Kečiga kratkonosa
Keder
Krupatica
Krkuša
Linjak
Lipljen
Nosara
Manić
Mladica
Moruna
Mrena
Mrena potočna
Pastrmka potočna
Pastrmka jezerska
Pastrmka ohridska
Pastrmka glavatica
Pastrmka kalifornijska
Mekousna
Zlatovčica potočna
Zlatovčica jezerska
Peš
Pijor
Pucavac
Sabljarka
Skobalj
Smuđ
Smuđ kamenjar
Som
Šaran
Štuka
Umbra
Vijun
Vretenar veliki
Vretenar mali
Grgeč
Podust
Uklija
Tolstolobik
Bucov


Uzzivajte ! ;)


BALAVAC (Acerina cernua, Gymnocephalus cernuus)


http://img250.imageshack.us/img250/7444/balavacvn0.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: okun, paplajz, smrad.

Max. dužina: 25 cm.

Max. težina: 400g. ( u Rusiji je pronađen balavac od 16 kg )

Vreme mresta: od aprila do maja (ponekada i u junu)

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Vidi dobro u uslovima slabe svetlosti i u polu mraku. Imaju sposobnost hranjenja u mraku, na niskim temperaturama i mutnoj vodi. Danju su u dubokoj vodi, a noću zalaze u plićake radi ishrane. Žive u većim ravničarskim tekućicama i jezerima. Hrani se faunom sa dna. Slabo podnose deficit kiseonika u vodi. U našoj zemlji je rasprostranjen u vodama crnomorskog sliva. Balavac naseljava vode Evrope, sa izuzetkom Španije, Italije i Grčke. Nalazimo ga u većem delu Sibira, do Bajkala. Živi na dubini 3 - 5 metara, u velikim jezerima, a i u rečicama i velikim rekama. Retko se sreće na dubinama manjim od dva metra, jer izbegava sunčevu svetlost i toplu vodu. Boravi pored strmih ili stenovitih obala, jer je talasi razbijaju i nanose gliste i larve. U rečnim jezerima, kao riba noći i sumraka, živi u jamama ispod zasenčenih obala, ali najviše voli brane i mostove gde nalazi hranu i hladovinu. Posebno ga privlači larva komaraca. Građom podseća na bandara. Balavac je društvena, miroljubiva riba koja skoro celoga leta živi na istom mestu i menja ga samo kada voda postane previše topla.

Opis i građa:

Balavac pripada porodici grgeča. Nalazimo ga u svim rekama na našim prostorima. Telo mu je izduženo, a leđna peraja su mu srasla, međusobno spojena, i prošarana tamnim tačkama. Usta su poludonja. Rilo je kratko i tupo. Leđa su sivozelene boje, sa crnkastim mrljama, i imaju nejasno izražene izdužene sive pege. Bokovi su zuckasti, a trbuh belicast.Boja njegovog tela uglavnom zavisi od prebivališta. U rekama i jezerima sa peščanim dnom balavac je uvek svetlije boje nego na muljevitom dnu. Na leđnom i repnom peraju postoje tamne pege. Prednje, bodljikavo, leđno peraje povezano je sa zadnjim. Debele bodlje se nalaze i u podrepnom peraju. Kružni poklopci ( obrazi ) takođe su snabdeveni sa 11 - 12 oštrih bodlji. Ima velike buljave oči mutnoplavičaste boje. Boja tela zavisi od okoline u kojoj živi ali je najčešće svetlozelene sa tamnim uzdužnim prugama, uz to je i lepljivo i sluzavo. Krljušt mu je duboko usađena u kožu. Prosečno naraste oko 10 - 13 cm, mada ima i većih primeraka (oko 25cm), i 400 g. U nekim jezerima Rusije ulovljeni su balavci od 16 kg. Takav gigantski rast zavisi pre svega od količine hrane koje ima tokom cele godine. Bodlje su mu šuplje poput igala za injekcije kroz koje luči otrov iz potkožnih žlezda ( ihtiotoksin ), pa se posle uboda oseća intezivan i trajan bol. Glava mu je šiljata i bez krljušti sa mrežom senzornih pora. Ima osetljivu bočnu liniju.

Razmnožavanje:

Mreste se dva puta godišnje, jednom sa zime na proleće a drugi put u leto. Mresti se u aprilu i maju, ponekada i u junu, kada ženka položi 50 000 - 100 000 jaja ikre žućkaste boje, prečnika 0.8 - 1 mm. Mresti se u blizini obale reke, na šljunkovitom ili peskovitom dnu, često na poplavljenim terenima. Mrest se dešava noću i u sumrak. Ikra je vezana pihtijastom, mada ne i lepljivom sluzi, i leži u tom gustom sloju sluzi. Mlađ se izvaljuje nakon dve nedelje i izgleda ostaje na istom mestu do kraja leta, pojavljujući se u plićacima, ne dostigavši dužinu 2.5 cm. Razvoj normalnog jajeta ima veliki raspon pH vrednosti (6.5-10.5). Mladi se izležu za 5-12 dana na temperaturi između 10-15 stepeni Celzijusa. Često radi mresta prelazi u plitke vode, gde polaže od 10 do 150 000 jaja. Inače plodnost je najčešće do 6 000 jaja. Jaja imaju u dijametru oko 1 mm, o odlažu ih na biljke ili kamenje. Embrion se razvija u jajnim opnama 8 do 10 dana. Tempo rasta je spor. Polnu zrelost dostižu sa dve godine. Podnosi širok raspon ekoloških i stanišnih uslova uključujući slatku i brakičnu vodu, mutnu i zagađenu. Kad se izlegu hrane se sitnim životinjama, a kasnije larvama i malo većim životinjama. Bore se za hranu protiv sličnih vrsta.

Mamci i pribor za lov:

Iako mu je meso ukusno, i ima najmanje kostiju (samo 25), balavca ne smatraju konzumnom ribom, zbog male veličine pa im je privredni značaj mali. Lovi se udicom, a skoro nikada mrežom. Pecanje balavca možemo podeliti na tri perioda: prolećno - letnji, od trenutka vraćanja vode u korito do vremena kada temperatura vode dostigne 12 stepeni Celzijusa; jesenji, do zamrzavanja vode; zimsko - jesenji od zamrzavanja vode do topljenja leda. Balavca treba tražiti na dubokim mestima, u udubljenjima i jamama. Skoro uvek se lovi na plovak, udicama 5 - 8 i najlonom do 0.20 mm. Mamci su: komadići gliste, parčići mesa od ribe, crvići.

BALAVAC PRUGASTI (Acerina schraetser)

http://img210.imageshack.us/img210/632/balavacprugastisz1.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: šrac, smkež, admiral, general.

Max. dužina: do 20 cm.

Max. težina: varira

Vreme mresta: od aprila do maja.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Prugasti balavac koga još zovu i šrac, admiral, general, pripada porodici grgeča. U našoj zemlji nalazimo ga u rekama crnomorskog sliva. Često prodire visoko u gornje tokove reka. Hrani se faunom dna. Bolje grize za vreme mresta. Voli dublju vodu sa peskovitim ili šljunkovitim dnom. Voli takođe, brze vodene tokove a zalazi i u maticu.

Opis i građa:

Ima izduženo telo i šiljatu glavu. Leđna peraja su mu srasla i prošarana su tamnim flekama. Boja tela mu je svetlozelenožuta sa tamnim uzdužnim prugama. Krljušt mu je duboko usađena u kožu, a telo mu je sluzavo i lepljivo. Rilo mu je izduženo. Duž tela se pružaju 3 ili 4 uzdužne pruge, često isprekidane. Naraste najviše do 20 cm.

Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju, na mestima sa jačom vodenom strujom. Ženka položi do 10 000 jajašaca ikre, i to je naveći broj jaja koje može da položi.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se tokom cele godine, a najbolje dok je u mrestu jer tada prilazi obali. Za lov se koristi fini pribor ali bez plovka. Omiljeni mamac mu je crvena glista. Kao i njegov rođak balavac zna da bude dosadan i vešto skida mamac namenjen drugoj ribi. Omiljeni mamac mu je crvena glista. Nema privredni značaj.

BANDAR (Perca fluviatillis)

http://img95.imageshack.us/img95/8199/bandaryj3.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: buljež, grgeč, okan, kokelj, kostrež, ostriž

Max dužina: 50 cm.

Max težina: 2 kg.

Vreme mresta: od marta - do aprila.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci(Dunav), u bari (Craska, Obedska, Provala), i močvari, u dubokom jezeru (Vlasinsko, Bodensko), pa i u priobaljima slabo oslanjenih mora (Baltik). Najviše trenutno stabilno stanište grgeča kod nas je Vlasinsko jesero. Pri dužini od 4-7mm hrane se račičima, planktonima. Pri dužini od 40-50mm prelazi polako na ishranu sitnim bezkičmenjacima faune dna: larve insekata, pretežno komaraca, tubifeks. Dostizanjem dužine od 13-15 cm grgeči se hrane ribama.

Posle izvaljivanja, mladj je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto s nogu ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.

Opis i građa:

Grgeč je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba ledjna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda.Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto zućkast, sa vertikalnim crnim prugama (od 5 do 8)duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji.

Razmnožavanje:

Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 mužjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm. Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a narocito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom, oporavivši se udaljavaju se sa mresnog podrućja. Ikra posle oplodenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedju 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mladji najveće.

U nasim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predju na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili većinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.

BELICA (Leucaspius delineatus)

http://img95.imageshack.us/img95/7081/belicajd9.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: najlonka, belka, kosalj

Max. dužina: 9 cm.

Max. težina:

Vreme mresta: leto

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Za belicu ili belku karakteristično je da se drži površinskog sloja vode. Zato je u nekim našim krajevima nazivaju '' povruš ''. Prosečno je duga 6-8 cm, maksimalno 12. Belica je sitna, jatna riba. Živi u jezerima i kanalima, kao i ravničarskim rekama sa sporim tokom. U našoj zemlji naseljava nizinske i prelazne vode crnomorskog sliva. Rasprostranjena je i u Srednjoj i Isto#269;noj Evropi. Nema privrednog značaja.

Opis i građa:

Mnogi ribolovci belicu brkaju sa kederom (kaugler, beovica, belka, klija, zelenika, zekica, uklija), ali ako ih pažljivo posmatramo uočićemo značajne razlike. Belica je primetno manja od kedera. Bočna linija joj nije puna i prekida se najdalje od 12-13 krljušti iza glave. Peraja su joj bezbojna. boja belice zavisi od osobine vode i dna. Rečna belica je mnogo svetlija od jezerske. Leđa imaju zelenkastu ili žućkastu nijansu. Bokovi su srebrnasto beli sa prugicama jarko srebrnasto-plave boje. Ima izduženo telo pokriveno srebrnastom krljušti koja lako otpada. Nalik je bolenu.

Razmnožavanje:

Polnu zrelost dostiže u drugoj godini života. Mresti se leti, a ikru odlaže na donju stranu listova ili drugih predmeta koji plivaju na površini vode.

Mamci i pribor za lov:

Ova je riba veoma proždrljiva, hrani se ogromnom količinama planktona. Grabi bukvalno sve što padne na vodu. Zabavno je posmatrati kako te žustre i prgave ribice otimaju jedna drugoj zalogaj iz usta. Kao mamac možemo koristiti sve što nam padne pod ruku, čak i parče vunenog konca. Tim mamcem se uspešno može loviti u tihe dane bez vetra, neprestano tresući vrh štapa. Lov belice je odlična škola za početnike. Zahteve nežan pribor kao i keder.

BODORKA (Ruthilus rutilus carpathorosicus)

http://img471.imageshack.us/img471/1711/bodorkahv5.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: žutooka, zlatooka, platika, grunec, siruna

Max. dužina: 30 cm

Max. težina: 600 gr

Vreme mresta: od aprila - do juna

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Bodorka se smatra redovnim stanovnikom svih slatkih voda, u nekim vodama je najmnogobrojnija vrsta ribe. Vrlo je prilagodljiva pa opstaje u svim rečicama, potocima, mrtvajama, ali i u velikim rekama i (čak i u akumulacionim) jezerima. Neke varijante bodorke žive i u morima niskog saliniteta, a nema ih u brzim i hladnim vodama, dok izgleda podnosi i vode osrednjeg kvaliteta. Često se javlja u donjim delovima reka sa pastrmkama. Živi u gustim jatima sa rođacima raznih uzrasta. Naseljena je posvuda a najviše je ima u rekama dunavskog sliva. Ljubitelj je mirnih isporotekućih voda sa puno podvodnog i priobalnog rastinja. Najviše se zadržava namestima bogatim trskom i rogozom. Pored ovog, voli tvrdo dno gde voda nanosi i taloži prirodnu hranu (larve insekata, mekušci i sl., biljni izdanci, otpaci, alge leti i podvodna mahovina i insekti koji padnu na vodu ili tek izašli iz čaure), i duboke zone gde se oseća bezbedno od prirodnih neprijatelja. U proleće, posle topljenja leda, drži se samo obale i u rekama i u jezerima. Iz reka često odlazi u zalive i mrtvaje vezane za reku i posle opadanja vodostaja. Posle mresta, bodorka se može naći na celom toku reke osim u najbržim delovima. Kada se u rekama pojavi trava, odlazi u zaliv. Za vreme letnjih vrućina traži dublja mesta ili se zavlači u podlokane obale i korenje drveća. Travnate terene ne voli, pa se nalazi na čistinama između njih. Bodorka voli peskovito dno i, za razliku od crvenperke, nalazi se na dvadesetak cm od dna. Glavna hrana bodorke su vodeno bilje i larve raznih insekata.

Opis i građa:

Izgled bodorke je skoro svima poznat jer je to prva riba koju početnici upecaju. Karakteristike su joj: krupna srebrnasta krljušt koja se lako čisti i koje ima 42 do 45 komada po uzdužnoj brazdi (koja je jako naglašena), peraja su žuta, zavisno od temperature vode, kada prelazi u narandžasto-crvenu boju, pogotovo u zimskim uslovima kada je voda hladnija, dok joj je oko zlatno-žute boje sa karakterističnom mrljom u gornjem delu oka pa joj odatle i potiče jedan od naziva, zlatooka. Iris oka je crven. Trbušna i analna peraja su ponekad žuto-narandžaste boje, a ostala uglavnom sivosmeđa. Telo bodorke je lagano spljošteno bočno, ali je produženo. Leđa su joj crnkasta sa plavim ili zelenkastim odsjajem. Bokovi su sivosrebrnasti. Leđno i repno peraje su zelenkasto-sivi sa crvenkastim prelivom. Grudna peraja su bledozućkasta, a trbušna crvena. Leđno peraje se nalazi uspravno nad trbušnim perajima. To su boje obične rečne bodorke kojih ima nekoliko varijeteta u zavisnosti od uzrasta i okoline u kojoj živi. Vrlo je slična crvenperki, pa je oni manje iskusni ribolovci težko razlikuju. Može da dostigne težinu do jednog kilograma, ali se lovi ona sitnija. Živi u jatima, pa kad ovo naiđe, može te ga zadržati prihranjivanjem, a tada budite sigurni da će vam čuvarka biti puna. U većini slučajeva, ne prelazi dužinu od 30 cm i težinu od 600 g. Veci primerci su izuzetno retki. Postoje brojni hibridi sa bodorke sa deverikom, uklijom ili crvenperkom, morfologija kojih se znatno razlikuje.

Razmnožavanje:

Mresti se od aprila do juna kada je temperatura vode iznad 12o stepeni. Mresti se u travnatim ili šljunčanim područjima ali uvek u plitkim zonama, ne dubljim od jednog metra i često uz obale. Sve ženke iz iste grupe polažu jaja istovremeno na istom mestu. Plodnost jedne ženke je od 5000 do 100 000 jaja. Desetak dana nakom oplođenja iz jaja izlazi mlađ. Tokom posebno toplih godina bodorke se razmnožavaju dva do tri puta godišnje. Rast mlađi je spor pa treba čekati i do tri godine i veličinu od 15 cm da bi potomstvo počelo sa razmnožavanjem.

Mamci i pribor za lov:

Stariji ribolovci ne vole da pecaju bodorku. Nju i nije baš lako uloviti, pa se većem ulovom malo ko može pohvaliti. Bodorka je uvek sita, a i kada nije, mamac ne uzima energično kao druge ribe. Često čujemo da je pecanje bodorke dobra škola za ribolovce početnike. Uz odgovarajući mamac bodorka se može pecati tokom cele godine. Lovi se i noću pri veštačkom svetlu kojim se primamljuju i druge ribe. Osetljiva je na promenu vremena, pa se uzavisnosti od te promene može nalaziti pri dnu, na sredini ili pri samom vrhu vodene površine. Provereno je da pred promenu vremena ne grize. Ako ne pogodimo dubinu, ulova neće biti ni u vreme kada grize. Jelovnik širok, od biljne hrane, preko trave i rastinja sa dna, do hrane životinjskog porekla. Najčešće se lovi na mesnog crvića. Kako? Prvog crvića navucite celom dužinom na udicu 14, a jednog zakačiti da jednim delom slobodno leluja i mrda u vodi, što privlači pažnju ribi koja onda brzo i hitro napada. Sem ovog mamca, odlična je i crvena glista, ruša od belog hleba, mamac od sojinog brašna, ali su ovi mamci nesigurni jer ih okolna sitna riba brzo skine. U rano proleće kada je ostala riba tek probuđena iz zimskog sna, a neke zanete prirodnim nagonom za produženje vrste, bodorka svojom agresivnošću uzima hranu i za vreme mresta, pa se često dešava da skoro svaka ulovljena bodorka ima utrobu punu ikre, što znači da je u ovo doba godine najaktivnija, pa je tada ribolovci masovno love. U ovo doba godine nije potrebna neka posebna hrana da bi smo je zadržali na mestu lova, dovoljno je pomešati stari hleb sa koncentratom za piliće, uz dodatak šaku-dve mlevenog prženog suncokreta, malo prženog semena konoplje tucanog u avanu, dodati miris anisa ili vanile, ovo dobro umesiti, praviti kugle da su malo čvršće, veličine pesnice, i bacati ih na mesto pecanja. Ako želite da hrana bude jača ubacite jednu do dve šake crvića koje umešate u hranu. Još bolji efekat postići će te ako hrani dodate malo pileće krvi što kod bodorke izaziva poseban nagon prema hrani.

Prvo i osnovno je da odaberete dobro mesto sa čvrstim dnom i pristojnom dubinom, bogato travnatim lejama. Kada prilazite vodi i sve vreme lova budite tihi bez mnogo kretanja i trupkanja. Vrlo je osetljiva na zvucne vibracije i sumljive senke, i tada brzo napušta mesto jer je vrlo plašljiva i oprezna riba. Ovo ne mora da znaci da vam neće doći novo jato, jer je bodorka riba pokreta, stalno se kreće i zato je ima duž cele obale.

Teleskopski štap nikako kraći od 4 m, može samo duži, najlonski konac debljine od 0,10 do 0,14 mm, lak plovak vretenastog oblika koji se lako potapa. Bodorka ne trpi otpor, čim ga oseti ostavlja mamac i odlazi. Prilaz mamcu joj je brz i nervozan, pa zato treba biti oprezan i brz na kontri. Plovak opteretiti tako da iz vode viri samo antena i obeleženi vrh plovka. Kako opteretiti plovak i rasporediti olovca? Prvo i osnovno, morate voditi računa da vam olovca koja koristite budu iste težine, nikakve kombinacije sa olovcima različite tezžine ne dolaze u obzir. Kada raspoređujete olovca vodite računa da vam prvo bude udaljeno od udice 25 cm a zatim vršite raspored prema vremenskim uslovima. Ako je mirna voda olovca treba grupisati ravnomerno, kod protočne vode preneti opterećenje prema plovku, ako je vetrovito a voda stajaća opterećenje ide ka udici. Mamac treba da bude pri samom dnu.

BRKICA (Nemachilus barbatulus)

http://img218.imageshack.us/img218/8280/brkicauz5.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: sliz,babica

Max. dužina: 15cm

Max. težina:

Vreme mresta:april-avgust
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Široko rasprostranjena, ali često se ne vidi u bistrim potocima sa šljunkovitim dnom, nezagađenim potocima i rekama. Hrani se noću, a danju je skrivena među kamenjem uz pomoć svoje sposobnosti kamuflaže. U vodama naše zemlje žive tri podvrste ove vrste.

Opis i građa:

Šarmantna i neobična riba sa dobro razvijenim brčićima,kojih ima ukupno 6, od kojih se 4 nalaze na vrhu rila, a 2 u uglovima usta. To je slatkovodna riba sa dugačkim pljosnatim telom i zubima u malim ustima, koja su okružena brčićima (osetljivim dlačicama).Telo ima sivu boju,sa pegama koje ne formiraju poprečne pruge,već šare podsećaju na mramor.Tamne pege se nalaze na perajama. Evropska brkica nema krljušti. Dužina je od 7 do 11cm. Glava je nešto spljoštena odozgo.

Razmnožavanje:

U periodu mrešćenja, i mužijaci i ženke imaju kvržice po telu. Narastu do 11 cm. Mreste se u proleće. Jaja su lepljiva i pričvršćuju se za biljke ili pesak. Plodnost je do 6000 jaja. Mladi se hrane sitnim organizmima dna.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se finim priborom na komadiće gliste i mrežicama sa sitnim okicama.Odličan je mamac za grabljivice, ali pri stavljanju na udicu treba voditi računa da joj se ne povredi kičma.

BOLEN (Aspius aspius)

http://img117.imageshack.us/img117/8321/bolenqd8.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: balin, belun, bajin

Max. dužina: do 120 cm.

Max. težina: do 12 kg.

Vreme mresta: od aprila do kraja maja.

Opis i građa:

U našim uslovima naraste do 80cm. i dostiže maksimalnu tezinu do 8kg. Donja vilica mu je isturena ispred gornje i na njenom vrhu ima jedno ispupčenje, koje kada su usta zatvorena ulazi u odgovarajuće udubljenje u gornjem delu usta. Zbog nedostatka zuba usta su mu duboko usađena, te pripada gutačima koji svoju lovinu prihvataju zubolikim izraštajima na škrgama i prosleduju je ka hrapavom ždrelu. Kod primeraka težine do 2kg telo je izduženo, naoružano vrlo jakim perjanim sistemom koji se zavrsava veoma mocnim repom. Krupniji primerci blago su pogrbljeni od glave do lednog peraja, sa spuštenim trbuhom. Boja leđa kod bolena je tamno zelena, bokovi su srebrnasto-plavkastog sjaja dok je trbuh bele boje. Analno i trbušno peraje su crvenkasti. Uzduž bočne linije ima 64 do 76 komada sitnijih krljušti.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Pripada rodu Aspius iz familije Cyprinidae, iako je grabljivica. Kod nas ga gotovo svi brkaju sa bucovom, od koga se razlikuje u dve osnovne stvari: bolen može narasti preko 1kg, i hrani se sitnom ribom, što kod bucova nije slučaj. Njegova osobina da se hrani sitnom ribom, čini ga jedinstvenim među ciprinidama. Ipak dok su mladi, boleni se hrane račićima, larvama riba, faunom dna i insektima koji padaju u vodu. Predstavlja riblju vrstu veoma zanimljivu za sportski ribolov. Rasprostranjen je po celoj Evropi osim severne Škotske, Irske, Danske i jugozapadne Engleske. U Skandinaviji živi samo na jugu, dok Finske reke posecuje samo na zapadu. Obitava u svim većim kanalskim sistemima, rekama i jezerima. Veći deo dana provodi u mirnoj vodi. Na prelive prirodne ili veštačke, stubove mostova i ušća voda, dolazi uveče i rano ujutro da bi se hranio. Što su primerci veći jata su manja, tako da nije nikakvo čudo videti kapitalnog bolena da lovi sam. Meso mu nije na ceni, puno je kostiju i bljutavog je ukusa. U kombinaciji sa drugom ribom obavezan je sastojak riblje čorbe. Ribolovci ga love zbog njegove borbenosti i uživanja koje ta riba pruža.

Razmnožavanje:

Polnu zrelost ženke dostižu u petoj-šestoj godini, a mužjaci u petoj godini života (veličina preko 30cm). Intenzivno polaganje jaja traje od aprila do kraja maja (ev. poč) juna, ženka polaže od 58000 do 480000 jaja, koja se lepe za peskovito dno. Razvoj jaja traje od 14-21 dan.

Mamci i pribor za lov:

Za uspešan lov je dobro imati štap akcije "A" ili "B", težine bacanja 20-40 grama ili 30-60 grama ako se očekuju krupniji primerci. Štap treba da ima dobre bacačke mogućnosti jer se u lovu na bolena mora daleko zabacivati, čak i do 50m. Debljina najlona ne bi trebalo da prelazi 0,30mm. Najbolje su marke elastičnih, srednje mekih najlona. Neistegljivi i kruti najloni nisu pogodni jer se lako i brzo upredu. Mašinica treba da ima velik prenos (da bude brža) od 1:5 i veći. Poželjan kapacitet špulne je najmanje 100m najlona 0,40mm. Kočnica treba da bude tačno podešena u zavisnosti od debljine i jačine najlona. Vestacke mušice koje se koriste su na udicama veličina 1-10, obično su ručni rad i spadaju u kategoriju fantastičnih mušica što znači da nisu pravljene po uzoru na nekog insekta iz prirode. Kod pravljenja sistema za lov, dobro je kombinovati mušice svetle i tamne boje, zatim manje sa većim... Sisteme sa mušicama treba zabacivati nizvodno, odnosno poprečno na tok vode i brzo ih povlačiti sa visoko podignutim vrhom štapa. Najbolja mesta za ovakav lov koja su i ujedno omiljena mesta na kojima bolen boravi i lovi su prelivi, kamene regulacije (neperi, šporovi) i peščane plaže. Najbolje doba dana za lov su pozno jutro i rano popodne, a najbolji uslovi za ribolov su razdoblja kad vodostaj Dunava stagnira ili kad je u manjem porastu. Na opisani način se bolen lovi od marta do kraja novembra. Ne treba dozvoliti da udarci krupnih bolena budu iznenadjenje. Kočnica mašinice treba da bude popuštena jer je udarac bolena "surov", a osim toga krupan primerak na udici je izuzetan borac. Svaka greška pri zamaranju takvih primeraka se kažnjava gubitkom ribe jer su udice relativno sitne pa su za zamaranje potrebni strpljenje i puna kontrola situacije u svakom trenutku.

BUCOV (Chalcalburnus chalcoides)

http://img218.imageshack.us/img218/2104/bucovxv3.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: pegunca

Max. dužina: max 40cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od maja do juna.

Opis i građa:

Gornja strana glave i leđa su tamni sa zelenkastim prelivom, a bokovi tela i trbuh su srebrnaste boje. Osim repnog, sva peraja imaju crvenkastu boju pri osnovi, a po obodu su siva. Obično narastu i do 40cm. od 15 do 25 cm a postoje podaci da dosežu i do 40cm. Uzduž bočne linije ima 57 do 70 komada sitnijih krljušti. Ko zna zašto, ali u svakom slučaju neopravdano, kod nas je praksa da se naziv bucov koristi za bolena.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Hrane se faunom dna i larvama riba. Za razliku od bolena, kome je nalik, ne hrani se kederima. Žive u mirnijim vodama crnomorskog sliva i nemaju privrednog značaja.

Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, na šljunkovitoj podlozi. Plodnost mu je od 20000 do 40000 jaja. Na prednjem kraju tela i na glavi, u periodu mresta, kod mužjaka se javljaju bradavičasti naraštaji.

CRVENPERKA (Scardinius erythrophthalmus erythrophthalmus)

http://img307.imageshack.us/img307/9682/crvenperkatp3.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: krasnoperka, crvenooka

Max. dužina: do 40cm.

Max. težina: do 2 kg.

Vreme mresta: od aprila - do juna.

Opis i građa:

Prosečna dužina odrasle jedinke iznosi između 20 i 30 cm, a kapitalaca težine preko pola kilograma i 35 do 40 cm. Najteži poznati primerci crvenperke bili su preko dva kilograma, ali su to mahom bili hibridi iz ukrštanja sa deverikom ili drugom krupnijom ribom iz familije ciprinida. Crvenperka se od belice razlikuje po položaju usta, više su uzdignuta, po oštrom prelazu između trbuha i podrepnog peraja, kao i daleko povučenom leđnom peraju prema repu.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

otiče prvenstveno iz velikih jezera, prirodnih i veštačkih, ali i iz manjih voda kao što su bare i iskopi. Može se naći i u mirnijim odsecima tekućih voda uz deverike. Crvenperka boravi u blizini vodenog rastinja kao što je lokvanj, drezga, šaš, trska. Ređe izlazi na otvorene vode, a tokom zime se u jatima povlači u dubine. Po položaju usta može se zaključiti gde i kako crvenperka hvata insekte. Hvata ih na površini vode i to isključivo tokom dana pri sunčevoj svetlosti. Ponekad se mogu primetiti kako svojim leđnim perajima seku vodu ostavljajući blage talasiće iza sebe. Crvenperka voli bistru vodu. Kao i štuka i crvenperka se uglavnom oslanja na čulo vida. Vode bogate crvenperkama često su isto toliko bogate i štukama. Njeno omiljeno boravište je u vodama punim rastinja, a najradije boravi u širokim poljima šaše i trske koja po pravilu nude obilje raznovrsne hrane, pre svega sitne životinjice. Dakle, treba je tražiti među vodenim biljem.

Razmnožavanje:

Crvenperka je prava letnja riba. Posle mresta u periodu od aprila do juna, u zavisnosti od pojedinih voda, dobro se lovi sve do jeseni. Polnu zrelost crvenperke dostižu sa tri ili četiri godine života. Mrešćenje je u proleće. Plodnost je 96 000-232 000 jaja. Jaja se odlažu na biljke. U dijametru imaju oko 1,5 mm

Mamci i pribor za lov:

U ribolov na crvenperku ide se plovkom (prirodno je da i ovo pravilo ima izuzetaka). Najpogodniji su oni mamci koji sporo tonu ili oni koji ostaju na površini vode. Između ostalih takvi su hleb, crvi. Posle zabacivanja plovak se na površini vode mora brzo uspraviti jer se često dešava da se mamac zgrabi još u fazi tonjenja. Sem toga češće se mora zabacivati i to daleko i precizno da bi se imalo uspeha u izlovljavanju jata uz ivicu polja obraslog šašom. Ribolov vaglerom je izuzetno povoljan metod. Koristi se za lov ispod površine vode tako da se između gornje olovne kuglice na struni i granička plovka iznad ušice ostavlja dovoljno slobodnog prostora po kojem se mamac bez problema može kretati. Zatezanjem strune mamac se diže a otpuštanjem i labavljenjem se spušta na postavljenu dubinu. Kada se koristi providna vodena kugla onda se preporučuje kugla manjih dimenzija jer veće proizvode jak pljusak prilikom dodira sa površinom vode, pogotovo ako se izbacuje na veću daljinu. Jato crvenperki se lako može uplašiti i razbežati usled nepažljivog ubacivanja hrane. Međutim, ove ribe se manje plaše od montaže unete u vodu i bez zazora prihvataju i mamac na većoj udici. Uobičajeno je korišćenje najlona od 0.20 mm na štapu od 3 do 4 m sa stacionarnom rolnom. Odgovara udica veličine 14 i manje u zavisnosti od vrste mamca. Podrazumeva se da se hranjenje riba uvek isplati. Komadići prepečenog ili starog hleba magično privlače crvenperku, ponekad čak i onda kada vetar duva sa obale prema otvorenoj vodi. Loptice hrane koja se ubacuje na dno treba da sadrže deliće koji će se posle rastapanja loptica dizati ka površini. Mešavina treba da bude takvog sastava koji će omogućiti brzo razlaganje ubačenih loptica. Provereni, klasičan način primamljivanja riba predstavlja fiksiranje na dnu komadića starog hleba u odgovarajućoj mreži. Crvenperke su u pravom smislu reči uporni i čvrsti borci pa zbog toga zakačenu ribu treba što pre izdvojiti iz jata kako se ostale nebi uznemirile i razbežale. Kapitalci se najčešće nalaze u sredini jata ili ispod njega. Ponekad se mogu uloviti i veštačkom mušicom. Crvenperka spada u malobrojne ribe koje se uspešno love na mušice, ukoliko posle njihovog dodira sa površinom vode nastanu "izdajnički" kružići, talasići na vodi koji će svakako privući pažnju crvenperke koja traga za insektima.

DEVERIKA (Abramis brama)

http://img307.imageshack.us/img307/8905/deverikaeg4.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: ploščić

Max. dužina: do 75 cm.

Max. težina: do 6 kg.

Vreme mresta: od meseca - do meseca.

Opis i građa:

Deverika pripada redu šarana (Cyprinioformes), porodici šarana (Cyprinidae) i potporodici Klena (Leuciscinae). Telo joj je visoko (posebno kod starijih primeraka i primeraka iz dubljih jezera) i bočno spljošteno. Mladi primerci su srebrnaste boje. Kod starijih, leđa dobijaju zagasito zelenu boju, hrbat se izdiže, odvajajući srazmerno malu glavu, sa malim, gotovo završnim, mada ipak malo niže postavljenim ustima. Usta, sa predviličnim i viličnim kostima, vrlo su mekana. ždrelni zubi su jednoredni i ima ih po 5 na svakom petom škržnom luku. Posebna karakteristika Deverike je izrazito dugo analno peraje, sa 26-31(po ruskim izvorima 24-33) žbicom. Po broju žbica, ova vrsta se može razlikovati od crnooke Deverike Abramis sapa (Pallas, 1811) sa 41-48 žbica špicera (Abramis ballerus) sa 39-46 žbica, nosare (Vimba vimba) 20-25 žbica, i krupatice (Blicca bjoerkna) sa 22-26 žbica. Deverika može narasti do 75 cm dužine i do 6kg težine, a životni vek može biti i do 20 godina, premda su prosečni primerci deverike u ulovu od 30-40cm dužine i 0,5-1,5 kg težine

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Najčešće stanište Deverike su reke, ali se sreće i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih ciprinida i Deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na područjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se sreću čista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naći i ostale "bele ribe", kao jaz, bodorka, i dr. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje određuje temperaturu vode, i od doba dana, koje određuje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slučaju da pronađu područje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleća i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i kreću u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za font mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.) Jelovnik starijih je slilčan, samo što jedu vrste većih dimenzija. U bogato zatravljenim područjima, deverike će "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja račića i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleća deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predveče. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i večernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahlađenjem, prelazi se ponovo na režim sličan onom u proleće do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa čak i kamenitim terenima. Ujutro i, u manjoj meri, predveče u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveći deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letenje noći provode u plićoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega količine dostupne hrane u njemu.

Razmnožavanje:

Mrest deverike nastupa u aprilu i traje do kraja juna pri temperaturi vode između 10 i 14µC. U plitkoj vodi (0,2-0,5 m dubine), dobro zatravljenoj vodi, deverike se mreste u društvu ostalih, njoj srodnih vrsta "bele ribe", polažuci ikru na vodenu vegetaciju. Mrest se najintenzivnije odvija ujutru, između 6 i 9 sati, na mestima zaštićenim od vetra i ne traje duže od 2-3 sata. Polnu zrelost deverike stiču već u trećoj godini života (mužjaci), a najkasnije do pete godine(ženke). ženka u zavisnosti od uzrasta tj. veličine, položi od 100 000 do 580 000 komada ikre. Deverika kod nas, kako je već pomenuto, spada u tzv. "belu ribu" i računa se kao riba III kategorije. Zakonom o ribarstvu je zaštićena minimalnom dužinom izlova od 20 cm.

Mamci i pribor za lov:

Veoma je osetljiva na promenu vremena i u to vreme je ne interesuje ponuđeni mamac. Pred kišu i oluju silazi na dno i traži rupe u kojima će se sakriti ili čak zavući u podlogu. Ne dira udicu pri severnom i severnoistočnom vetru, a dobro jede pri južnom i jugozapadnom vetru. U toplim danima aktivnija je po oblačnom vremenu nego po sunčanom. Deverika ne uzima odmah mamac, već ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da počne da guta, kreće na stranu. Lov na deveriku jednako je ispešan od ranog proleća do kasne jeseni. Najbolji period je od početka jula do kraja septembra. Tada dobro opremljeni, sa finim priborom, ceo dan možete imati dobar ulov. Sa osetljivim, dobro nameštenim plovkom i hranom lako možete namamiti viš deverika odjednom. Postoje dva uslova za usešan lov: šsto finiji i osetljiviji pribor i dobro pripljemeno mesto. Dubinski lov preporučuje se samo iskosnim ribolovcima sa dobrim refleksima, koji ne koriste čamac, te su primorani da love sa obale, na razdaljini 25 do 30 metara. Sa ove daljine treba da se koristi isključivo jako tanak najlon i jedan jedini štap. Ako lovite iz čamca on treba da bude postavljen u delu reke sa sporim tokom, 5 do 8 m iznad mesta gde želite da ubacite udicu. Budite leđima okrenutim prema vetru, tako da plovak nemogu da pomere ni vetar ni tok vode. Štap na lov na deverike bi trebao da bude što je moguće osetljiviji, tanak i savitljiv. U proleće kada deverike odlaze u plitke vode koristite štapove od bambusa, dužine 2,80 do 3 m. U drugim periodima kada riba nastanjuje dublje vode koristite štap duži od 3 m, jer što je štap kraći to je teže njim upravljati. Ako je težina deverike od 15 do 30 dkg koristite najlon 0,20. Plovak neka bude što manji, struk što uži a gornji deo što tanji. Udica od 10 do 14. Ako je težina deverike od 10 do 15 dkg koristite najlon od 0,12 do 0,15, udicu 12,16 i još lakši i uži plovak. Sa ovakvim priborom lako možete uloviti i bodorku i kečigu.

CRNOOKA DEVERIKA (Abramis sapa)

http://img85.imageshack.us/img85/8619/deverikacrnookapt3.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: do 30 cm.

Max. težina: do 1 kg.

Vreme mresta: od aprila do maja.

Opis i građa:

Odlikuje se visokim telom i dugačkim podrepnim perajem. Njuška joj je ispupčena, debela i tupa. Leđa su joj tamnomodra i zelenkasta, bokovi srebrnasti, a trbuh beo. Naraste do 20cm, izuzetno do 30cm.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Crnooka deverika naseljava vode crnomorskog sliva. Dunavom dospeva do Nemačke, gde naseljava njegove pritoke. Živi u većim jatima i pri dnu ravničarskih reka i jezera.

Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju i tada mužjaci imaju bradavičaste izraštaje po glavi, trupu i unutrašnjim površinama peraja. Ženka položi oko 10000 jajašaca ikre, mada joj je plodnost 42000-150000 jajašaca. Ikru lepi na podvodno bilje.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se na isti pribor kao i deverika, a i mamci su isti kao i za deveriku. Privredni značaj joj je mali.

ŠPICER (Abramis ballerus)


http://img85.imageshack.us/img85/4669/spicernu6.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: kesega, kosalj

Max. dužina: 35cm.

Max. težina: 1kg.

Vreme mresta: mart - maj.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u vodama crnomorskog sliva. Zadržava se pri dnu i u ušćima reka. Hrani se faunom dna.
Opis i građa:

Od drugih vrsta svog roda razlikuje se po tome što su joj usta završna i koso postavljena. Krljušti su sitne. Ima dugačku podrepnu peraju sa 38-45 žbica. Telo kesege je bočno spljoštenije nego telo deverike. Leđa su joj plavozelena, bokovi srebrnobeli, svetlucaju plavo ili crvenkasto, trbuh je crvenkastobeo. Tempo rasta je spor, za pet godina naraste do 20 cm.

Razmnožavanje:

Mresti se između marta i maja. Polno je zrela s 4 godine pri dužini 18-20cm. Lepljivu ikru odlaže na vodene biljke. Jaja imaju u dijametru 1,3 do 1,5mm. Razviće embriona u jajnim opnama traje desetak dana. Narastu do 30cm, retko do 40cm i 600g.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Potreban je karbonski štap "takmičarac" od 5 - 6 metara iz dva ili tri dela. Debljina najlona ipak zavisi od veličine prve upecane kesege. Za pecanje u kanalima najlon debljine 0,08 - 0,10 je obično dovoljan. Koriste se udice od broja 12 do broja 16. Plovak u obliku šargarepe nosivosti od 0,3 - 1,5gr. Balansiranje olovima treba da bude dobro urađeno. Najbolje je koristiti veći broj manjih olovaca ili jednog olivetija i više malih olovaca. Za pecanje u brzacima i rekama, najlon treba da je nešto deblji od 0,12 do 0,14 mm. Koristi se nešto veći plovak oblika lopte ili kruške. Plovak treba da ima dugačku antenu i telo zbog stabilnosti. Veličina udice se bira u zavisnosti od mamca. Najbolje je koristiti udice u rasponu od 10 do 18. Klasični mamaci za deveriku i bodorku dobri su i za kesegu. Među njima mesni crvići, larve komaraca, brašneni crvi, kuvano žito, hleb i gliste su najčešće korišćeni. Za uspešan ribolov primama je esencijalna. Treba da bude teška, masna, hranjiva, tamna i lepljiva. U sebi može da sadrži samo biljne sastojke, ali kesega nece odbiti ni mesne delove. Od biljnih sastojaka tu su hleb, mleveni keks, kukuruzni griz, skrob i pšenicne, ražene i ovsene pahuljice. Od mesnih sastojaka treba koristiti mesne crviće, sitne gliste i komadiće glista. Najbolje je formirati loptu od biljne primame, a onda u njenu unutrašnjost dodati životinjske komponente. Od primame se formiraju lopte veličine mandarine i sa oko 1/2kg hrane nahrani se mesto pecanja. Nakon toga, na isto mesto se zabacuje sistem sa hranilicom u slučaju da je dubinski metod u pitanju, odnosno namamčena udica ukoliko se peca uz pomoć plovka. Za razliku od deverike, koja se nikada neće dići sa dna, kesegu možemo adekvatnom primamom dići od dna ako nam je to cilj. Primama koja to može uraditi mora u sebi imati elemente koji prilikom raspadanja isplivavaju, kao što su korica hleba i treset. Jedini razlog zašto želimo kesegu da dignemo sa dna je pecanje plovkom na mestima gde je dubina jako velika ili dno preterano zatravnjeno i prekriveno panjevima, pa je opasnost od kačenja velika. Prisustvo kesega primetićete po pojavi mehurića na površini vode, koji izlaze iz dna, dok ribe riju po primami koju ste upravo bacili. Imajte na umu da kesege ne vole dodatna dohranjivanja mesta. To ih može uplašiti. Zato kada jednom primamite ribe, nemojte dohranjivati dok god riba radi. Kada jato ode, prihranite opet i čekajte. Ugriz kesege je karakterističan. Plovak prvo blago izroni, što je znak da je kesega uzela mamac, a nakon toga se položi, drži mamac u ustima i najzad krene u jednu stranu. U tom trenutku treba kontrirati i kačenje je zagarantovano. Kesega se može pecati dubinskom metodom, plovkom i bolonjez tehnikom. Lov dubinskom metodom je najčešći na jezerima i sporotekućim vodama. U ovakvim sistemima kesega se nalazi na velikoj udaljenosti od obale i treba joj "dobaciti" mamac. Koristi se karbonski štap dužine od 3 do 4 m. Najbolje je da se vrh štapa opremi nekim indikatorom trzaja. Najlon treba da je od 0,14 do 0,16 mm. Na kraju najlona treba da se nalazi hranilica. Mesto pecanja pre početka dobro nahranite, a dohranjivanje vršite samo hranilicom. Zabacujte uvek na isto mesto. Štap postavite u pravcu toka reke. Kontrirajte kada indikator trzaja pokaže da je riba ponela mamac. Lov plovkom se ni u čemu ne razlikuje od lova bodorke plovkom. Pribor za ovakav lov opisan je na početku teksta. Plovkom se obično lovi na tekućim vodama, kao što su reke i kanali. Kontrira se kada riba ponese plovak na jednu stranu. Lov kesega bolonjez (Bolognese) tehnikom dolazi iz Italije i tamo je koriste ribolovci na brzim vodama sa jakom strujom. Za ovaj tip pecanja potrebni su karbonski teleskopski štapovi dužine 5 do 7 m. Na ovakav štap postavlja se kvalitetna mašinica. Na špulnu se namotava najlon debljine 0,10 do 0,20 mm. Plovak treba da je masivan sa većom nosivošću. Antena olovka je velika i na vrhu ima kuglu. Montira se jedna udica veličine od 10 do 18 na kraj najlona. Udica je na predvezu dugom oko 50cm i vezana je virblom za glavni najlon. Za opterećenje koriste se dva veća olova. Tehnika ribolova je jednostavna, ribolovac zabacuje sistem nizvodno i pušta da ga struja nosi na željeno mesto. Vrh štapa stoji podignut i u svakom trenutku može da da kontru. Da bi ribolov bio uspešniji voda se dohranjuje i to malo uzvodnije od mesta gde leži mamac, kako bi se pri rastapanju primame čestice primame skotrljale pravo do mesta gde vozimo plovak. Pored kesege, ovaj sistem pecanja može biti odličan i za druge vrste deverika, crnooku i nosaru.

ČIKOV (Misgurnus fossilis)


http://img224.imageshack.us/img224/9219/cikovon8.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: do 30 cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od meseca - do meseca.

Opis i građa:

Po izgledu podseća na jegulju ili zmiju. Ima dugačko telo, spreda skoro cilindrično. Gubica mu je spuštena nadole i na njoj se nalazi deset brkova, od kojih je šest najvećih na gornjoj, a četiri manja su na donjoj usni. Sva peraja su mu zakrugljena. Trbušna peraja su malo i daleko iza grudnih. Krljušt mu je sitna i pokrivena debelim slojem sluzi, pa je skoro neprimetna. Po leđima je žutomrke boje, sa crnim pegama. Stomak mu je žut, ponekad crvenkast, a po bokovima se pružaju dugačke crne trake, od kojih je sredina znatno šira.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Riba nizijskih voda crnomorskog sliva. U drugim slivovima Srbije ga nema. Naseljava tihe, mirne vode, mrtvaje, kanale sa muljevitim dnom i ne voli velike dubine. Može da preživi i u uslovima gde bi svaka druga riba uginula. Uz pomoć jednog creva apsorbuje kiseonik iz vazduha i stvori rezerve, pa može ukopan u vlažnom mulju da opstane i po mesec i više dana.

Razmnožavanje:

Vreme mresta je nedovoljno jasno. Prema nekim zapažanjima, ikru baca u decembru, prema drugim u proleće, a prema trećim dva puta godišnje, zimi i u maju. Najverovatnije da mrest počinje u rano proleće i traje dosta dugo. Ženka je plodna i položi oko 150.000 jajašaca ikre, koju lepi za vodeno rastinje. To objašnjava neobičnu brojnost čikova na mestima gde mu ne preti opasnost od grabljivica.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se vađenjem mulja ili vršama, lako i dugo se čuva u akvarijumima i raznim kantama na čijem dnu ima nekoliko santimetra muljevitog peska i nesto vode. Čikov je izuzetan mamac za soma, a osim soma čikova rado napadaju i štuka, smuđ, bolen i jegulja. Čikov je i najpouzdaniji meteorolog. Mozete ga drzati u akvarijumu i posmatrati njegovo ponašanje. Dan-dva pre promene vremena cikov se uznemiri i sa dna akvarijuma izlazi na površinu vode po kojoj nervozno pliva do pred samu promenu vremena ili pojavu vremenske nepogode.

JEGULJA (Anguilla anguilla)

http://img169.imageshack.us/img169/857/jeguljacx5.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: 180 cm.

Max. težina: 5-8 kg.

Vreme mresta: februar-april.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jegulja živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlanskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u braktičnim vodama na ušću. U potrazi za hranom one znaju da migriraju i do 1.000 m nadmorske visine. Društvo ljubitelja ribolova iz Galca je 1890. godine dobavilo više od pola miliona mladih jegulja iz Altane (Šlezvig) i pustilo ih u Dunav kraj rumunske obale. Pored reka, jegulja rado nastanjuje jezerca, kanale, jezera i potoke zahvaljujući komunikaciji koja postoji među njima. Posebno voli dna sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosače i stubove mostova. Pored toga, jegulje se smeštaju i u potopljenim stablima i drveću, u šupljim strmim obalama, u zapletenom korenju. Jegulja je stanovnik tame koja najveći deo vremena provodi skrivena i zaklonjena od svetla. Stalno je u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka. Najaktivnija je od nekoliko sati pre noći, pa sve do jutra. Izuzetak su dani porasta vodostaja, letnje oluje koje mute vodu, ali i oblačni i kišni prolećni i jesenji dani. Po svoj prilici jegulja se aklimatizovala u Dunavu i kasnije razmnožavala u moru. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste. Jegulja, pak, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti. Na tom putu nema prepreke (ni visoki vodopadi) koje jegulja ne može da savlada da bi dospela u more. Ne zna se pouzdano kako savlađuje te prepreke koje ni lososi ne mogu da prebrode, ali ih po svoj prilici zaobilazi prolazeći kroz vlažno priobalje. Neki tvrde da može da puzi po vlažnoj zemlji i da van vode može da provede više od 12 sati. Jegulja naseljava reke sa glinastim i muljevitim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim i peščanim dnom. Voli trsku i drugo vodeno bilje. Danju miruje u mulju, a noću traži hranu. Zimi se takodje zavlači u mulj, ponekad i 40cm duboko. Jegulja zna za jedan dan da pređe 20 do 40 km. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana. Voli bezmalo sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Jedino što bi moglo da predstavlja problem je veličina plena, jer jegulja ima dobar želudac - ali mala usta. Kad je jelovnik bogat, ume da bude probirljiva; ali kada su vremena teška, ni najmanji plen ne prođe nezapaženo.

Opis i građa:

Jegulja na prvi pogled liči na zmiju, pa je u nekim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste kao hranu. Telo joj je dugačko i skoro savršeno cilindrično, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je mala i konusna, a na njoj se nalaze male oči i dva para naglašenih nozdrva na gubici koje su značajne za njeno čulo mirisa. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe su usađeni mali oštri zubi. Ima velika usta sa puno malih sitnih zuba. Oči su joj žućkastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Leđno i podrepno peraje su vrlo dugačka i, zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja jegulja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primećuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ako skinemo gusti sloj sluzi, videćemo da joj je telo prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno raspoređenom, tako da se ne poklapa. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mlađih od četiri godine. Boja joj se menja kako stari. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Boja tela joj je različita i kreće se od tamnozelene do sivocrne. Zavisi i od polne zrelosti, kada se na bokovima javljaju srebrnkasti odsjaji, zelenosiva boja na leđima a bela na trbuhu. Trbuh joj je inače žućkastobeo ili plavičastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postići dužinu od 1 m, dok mužjaci retko prelaze 0.5 m. Jako sporo rastu.

Razmnožavanje:

Razmnožavanje jegulja je do danas nedovoljno ispitano i tajanstveno. Niko još nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se naučnici slažu da se odvija u Sargaskom moru, na pučini ispred Floride. Mresti se od februara do aprila u Sargarskom moru. Kada potpuno odraste u slatkoj vodi (4-5 godina), otpočinje putovanje prema moru, gde se mresti. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina, a ženke za 10 do 14 godina. Odrasle jedinke menjaju boju u srebrnu kada postanu polno zrele. I u tom periodu su izrazito proždrljive. Kada se ugoje dovoljno prestaju da jedu. Ženka jegulje nosi više od milion jajašaca ikre, više nego bilo koja slatkovodna riba. Da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Na putu do mora ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaskog mora, spušta se na dubinu 100-300 metara, gde se mresti, posle čega ugine. Oplođena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegnu male jegulje, koje putuju Golfskom strujom. One imaju oblik listova koji rastu idući dalje prema površini. Kada stignu na površinu, razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku i za tri godine stignu do obala Evrope i one koje plivaju prema zapadu i za nešto kraće vreme stignu do američke obale. Na tom putu porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilično sporo, tako da dužinu od 100 cm postiže u svojoj petoj ili šestoj godini. Kada stignu do naših obala, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7 centimetara. Mužjaci će tokom čitavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok će ženke, veće i snažnije, pokušavati da dođu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, što je 8 do 10 godina za mužjake i 12 do 15 godina za ženke, jegulje silaze prema okeanu i vraćaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.

Mamci i pribor za lov:

Jegulje se veoma retko love, ali je sasvim sigurno da u svakoj vodi postoje veliki primerci. Bez obzira gde lovite jegulje one se uglavnom nalaze oko ostrvaca, kamenjara jer se tu osećaju najbezbednije. Jegulje se najviše love od juna do septembra, u periodu od sat vremena pre sutona pa do ponoći, ili izjutra pa sve dok sunce ne izađe. Osnovni metod pecanja jegulje je vagler. Bacaju se bronzani crvići kao primama. Umesto vagler tehnike koriste se izuzetno dugi štapovi sa kratkim najlonom. Ali jegulja najčesše traži nepomičan mamac. Štap bi trebalo da je tvrd. Najbolje mesto za lov je na prelazu sa ravnog na strmu ivicu. Obično je to na dubini do 4 cm. Velike jegulje su često jaki borci i za njih je potreban jak pribor isti koji se koristi za štuku ili šarana. Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privući jegulju.

JAZ (Leuciscus idus)


http://img196.imageshack.us/img196/9811/jazcb1.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: brotfiš, jez, pečenica, bratfiš

Max. dužina: 45 cm.

Max. težina: 4 kg.

Vreme mresta: od marta do aprila.

Opis i građa:

Ima prilično veliku glavu, sa koso postavljenim ustima. Telo mu je produženo, lagano bočno spljošteno i podseća na crvenperku ili klena, ali siguran znak raspoznavanja je njegovo zlatnožuto oko sa crnom pegom u gornjem delu beonjače. Gornji delovi tela su mu tamno zeleni, a prema bokovima prelaze u srebrnastu boju. Trbuh mu je beo. Ima moćna peraja što je povezano sa njegovim mestom boravka (brzi tokovi). Naraste do 4 kg, mada retko. Na Drini su lovljeni primerci od 3kg i to su pravi kapitalci. Hrani se sitnim vodenim životinjama, puževima, i rakovima, ali ume da bude i vegetarijanac. Ponekada se hrani samo algama. Prema nekim iskustvima crvena glista mu je omiljena hrana.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naseljava prvenstveno nizijske delove većih reka, ali se sreće i u mirnim vodama kao što su zalivi i kanali. Kod nas ga ima duž celog toka Dunava i Save, a vrlo je brojan i u kanalima sistema DTD. U pritokama Dunava i Save ga takođe ima, ali samo u nizijskom delu. Jaz je jatna riba. Jata čine jedinke istog uzrasta. Jedino krupniji primerci lutaju u parovima ili pojedinačno. Na istom mestu se retko može uloviti više takvih komada. Kad prođe zima, jaz postaje aktivan već u rano proleće čim voda počne da se greje. Posle mresta se intenzivno hrani i tada se uspešno lovi na ružu od svežeg hleba, valjke od kukuruznog brašna, koricu hleba, gliste i crviće. S dolaskom toplih letnjih dana aktivnost mu se povećava i vrhunac dostiže od jula do septembra. Kada temperatura vode počne da opada, i aktivnost jaza se smanjuje i tada počinje da se povlač i u dublje delove vode gde i prezimi. Jaz je vrlo osetljiva i plašljiva riba. Ima dobro razvijeno čulo vida, a posebno je osetljiv na vibracije iz vode ili sa obale. Na površinu se diže samo u ranim jutarnjim časovima. Na površinu izleće i kada juri sitnu ribu kojom se hrani ili radi skupljanja gusenica ili insekata koji putuju površinom. Najradije se zadržava u priobalnim delovima toka na dubini od 1-3 m, uglavnom pri dnu, na mestima gde se mešaju vode sa brzaka i iz tišaka. Na plićim mestima se može naći u blizini izliva kanalizacije ili izliva klanica i sličnih objekata. Jaz koji se duže zadržava na takvim mestima nije ukusan za jelo, jer mu meso poprimi neugodan miris.

Razmnožavanje:

Jaz se mresti u martu - aprilu, pri temperaturi vode od 7 do 8 stepeni. Inkubacija oplođene ikre traje 15-20 dana. Polnu zrelost stiče 3-5 odnosno 5-7 godina zivota. Mresti se od marta do maja kada ženka položi do 120 000 jajašaca ikre. Telo mu tada dobije zlataste nijanse, pa izgleda atraktivno.

Mamci i pribor za lov:

Najpogodnija mesta za lov su delovi obale utvrđeni kamenom, mesta gde su potopljeni brodovi ili šlepovi, isteci poljskih kanala preko prebačenih pumpi, mesta sa potopljenim oborenim drvećem, kladama i panjevima itd. Na takvim mestima se gotovo sigurno nalazi i uspešno lovi. Najbolje vreme za ribolov su rani jutarnji sati i predvečerje, a može se loviti i noću. Lovi se na sva tri najčešća načina: na plovak, dubinski i varalicom. Pribor za lov na plovak ne razlikuje se mnogo od pribora za lov ostale bele ribe. Štap sa mašinicom ili bez nje treba da bude dug bar 3,5 m, nešto tvrđi, sa dovoljno osetljivim vrhom. Najlon 0,15 - 0,25 mm, bez obzira na boju treba, da bude elastičan i jak. Udica po vlastitom izboru, ali jaka i dovoljno oštra od broja 12 pa do 6. Plovak treba da nosi 3-5 g olova, može se montirati kao fiksni ili klizeći, zavisno od dubine vode i daljine na kojoj se lovi. Lov dubinskom metodom je moguć , ali se retko koji ribolovac odlučuje da jaza lovi samo na taj način jer za to i nema neke posebne potrebe. Kada se odabere dobro mesto za ribolov i pripremi najpogodniji pribor, pristupa se prihranjivanju pahuljicama od svežeg hleba, dobro nakvašenim i umešenim starim hlebom, zdrobljenim zrnevljem kuvanog starog ili mladog kukuruza, sitnijim komadićima valjka od kukuruznog brašna ili nekom dokazanom kupovnom teškom hranom. Prihranu treba otežati da bi pala na dno tačno tamo gde će se loviti. Za to dobro posluži hrana pomešana sa zemljom ili tvrdim blatom. Ne bi trebalo preterati sa količinom bačene primame i bolje je bacati pomalo, s vremena na vreme, nego mnogo odjednom. Dobar mamac je i nekoliko crvića na udici. Jaz voli da pojede dobar zalogaj i teško mu odoli kad na njega naiđe. Udica sa mamcem mora pri kretanju da dodiruje dno. Mamac koji prolazi iznad dna jaz ređe uzima. čak i kad je voda mutna moguć je uspešan ulov, jer je čulo mirisa kod te ribe dobro razvijeno i izgleda da je ono odlučujuće za pronalaženje hrane u takvim uslovima. Jaz udicu sa mamcem uzima punim zahvatom usta, tako da plovak zastane kao da je udica zakačila dno. Posle nekoliko trenutaka, plovak brzo potanja u pravcu dubljeg dela vode. Tada treba učiniti lakšu kontru. Jača nije preporučljiva zbog mekanih usta koja bi pri tom mogla biti prosečena udicom. Zakačen na udicu, uporno se brani, naročito pri površini kada iskače iz vode i pravi trzaje glavom. Krupnije komade treba prihvatiti meredovom.

KLEN (Leuciscus cephalus)

http://img169.imageshack.us/img169/2840/klenle7.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina:

Max. težina:



Navike, stanište, rasprostranjenost:

Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom.

Opis i građa:

Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu, u našim vodama retko naraste preko 4kg.

Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu. Sezona parenja im je u proleće, tada mužjaci dobijaju pege po telu a peraje im postaje crveno.

Mamci i pribor za lov:

Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja12. Najušpesniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i kad nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.

KLENIĆ (Leuciscus leuciscus)

http://img306.imageshack.us/img306/861/klenicmp0.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: brzak

Max. dužina: do 40cm

Max. težina: 1kg

Vreme mresta: od marta do maja

Opis i građa:

Ima zaokruženo telo i mala, ispupčena usta. Glava i leđa su mu tamno plave boje, a sa strane ima sjajnu srebrnkastu boju sa brojnim tamnim linijama koje prate smer krljušti. Stomačna i analna peraja su bela, prošarana svetlo crvenom, a leđna i grudna su na krajevima crna. Leđno peraje ima samo sedam žbica a repno peraje je snažno rascepljeno. Naraste maksimalno do 40cm , a maksimalna težina je 1kg. Može da živi do 16 godina. Godišnje poraste dvostruko, pa klenić od jedne godine ima 25gr, od dve godine 50gr, od tri godine 100gr i od četiri 200gr.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Nastanjena je u rekama i potocima Evrope, severno od Alpa, kao i u Aziji. Najviše je prisutna u Francuskoj i Nemačkoj, ali se proširila do Irske, gde se koristi kao riba-mamac. Preferira vodu od 6.0 do 8.0 pH, a idealni raspon temperature je od 4 do 20ºC. Voli čiste potoke, plivajući preko šljunkovitog dna dubokih mirnih voda zimi, a blizu površine leti. Iako je tipična slatkovodna riba zna ući u braktične vode na istoku Baltičkog mora. Živahna je i aktivna riba, rado se skriva iza kamenja, zimi boravi u dubljim vodama. Hrani se crvima, insektima, larvama insekata, puževima i retko biljkama.

Razmnožavanje:

Mresti se od marta do maja i tada ženka položi oko 30.000 jajašaca ikre, koja se lepe na vodeno bilje, potopljene panjeve i kamenje. Pretpostavlja se da se klenić mresti u nekoliko navrata i to najpre najstariji primerci. Polno je zreo sa 3 godine.

Mamci i pribor za lov:

Klenić je vrlo lukava riba i mada nema nikakav privredni znaćaj, mnogi ga rado love. Za uspešan lov klenić treba biti pravi majstor. Lovi se lakim priborom, štapom dužine 2-4 metra, najlonom 0.18mm, udicama 10-12 i malim osetljivim plovkom. Kao mamac koristimo crviće, kuvanu pšenicu, komade tanke crvene gliste, kućnu muvu. Pred mrak napada i veštačke mušice na udicama ne većim od 14, a u zavisnosti od raspoloženja klenića ona može da bude mokra ili suva.

KARAS (Carasius carasius)

http://img215.imageshack.us/img215/511/karasap1.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: karaš, zlatni karas.

Max. dužina: 45cm.

Max. težina: 1,5 kg.


Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naseljava tihe i tople nizijske vode, mrtvaje, bare, rukavce, ritove, jezera obrasla vodenim biljem, kanale, akumulacije i uopšte vode sa muljevitim i glinovitim dnom. Najviše joj odgovaraju uslovi u kojima živi šaran. Dosta dobro podnosi nedostatak kiseonika u vodi. Koristi se kao mamac za štuku, soma, smuđa...

Opis i građa:

Telo joj je izduženije nego kod zlatnog karaša. Leđa su tamno siva, bokovi srebrnasti, ponekad sa zelenim ili metalnim prelivima, kadkad i žutim. Peraja su žućkasta ili siva. Usta mala bez brčića. U našim vodama naraste do 45cm dužine i 1,5kg težine. U većini voda babuške od 400-500gr smatraju se krupnim.


Mamci i pribor za lov:

Uobičajeni mamci su crvena glista, crvi iz mesa i brašna, hlebna ruža, valjak od pšeničnog i kukuruznog brašna, kuvano zrnevlje pšenice i kukuruza, grašak iz konzerve, topljeni sir... Podrazumeva se da prihranjivanje donosi mnogo bolji uspeh.Lovi se raznovrsnim priborom. Obično se koriste štapovi dužine između 2,7 i 4,5 m, akcije "A" ili "B", sa opterećivanjem vrha 10-30gr. Plovak je lagan, dugačak i veoma osetljiv. Težina olova minimalna. Osnovna debljina strune je 0,18-0,20 mm, predvez 0,15-0,18 mm. Udica br. 4 kratkog vrata. Sitniji primerci se mogu loviti metodom "na pec". U tom slučaju koriste se laki i veoma dugački štapovi, osetljivi plovci, tanane strune (0,10-0,15 mm) i sitne udice (16-20)

BABUŠKA (latinski naziv)

http://img222.imageshack.us/img222/3461/babuskawg7.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: melez, srebrni karas, babuška, pastak, korov

Max. dužina:

Max. težina: 3 kg.


Navike, stanište, rasprostranjenost:

Babuška je preko dve decenije "slučajni partner" većine ribolovaca na našim vodama. Ima je u svim većim rekama mirnijeg toka, gde je njena populacija, čini se, sve veća iz godine u godinu. Svoju brojnost babuška duguje specifičnom načinu razmnožavanja, kao i gotovo neverovatnoj prilagodljivosti i otpornosti na sve moguće nedaće koje mogu da zadese riblji svet (čak i u mešavini slane i slatke vode). Prosečna lovna težina babuške kreće se oko 500g, mada su sve brojnije vode u kojima plivaju babuške teže do 3 kilograma.

Razmnožavanje:


Mamci i pribor za lov:

Na stajaćim vodama babuška se da loviti na više načina. Na vodama u kojima ima dosta vodene vegetacije, babuške se uglavnom kreću i prebivaju u neposrednoj blizini rastinja. Ovo verovatno čine iz dva razloga. Prvo, vodeno rastinje predstavlja prirodni zaklon od raznih neprijatelja, a takođe isti ambijent je bogat prirodnom hranom babuške. Na vodama gde nema u izobilju vodene vegetacije, babušku treba tražiti što dalje od obale, što je najčešće slučaj na većim jezerima. Kod ribolova na vodama obraslim vodenom vegetacijom najbolji rezultati postižu se pecanjem neposredno iznad rastinja, ili u rupama-čistim delovima vodene površine okružene rastinjem. Bez obzira na položaj vegetacije, najbolji rezultati se postižu na dubinama 2,5 do 3 metra i tu se, po pravilu, javljaju najkrupniji komadi. Za ovakav način pecanja potrebno je imati štapove duge od 6 do 8 metara bez provodnika ili tek nešto kraće štapove sa provodnicima (tzv.Bolonjeze teleskope) uz koje ide manja mašnica. Za pecanje babuške sasvim su dovoljna dva štapa, jer kad babuška krene nemoguće je pratiti više štapova. Štap bi trebalo da bude lagan, ali dovoljno žilav i jak da podeli megdan sa ribama teškim kilogram-dva. S obzirom na dužinu, štap bi ipak morao da bude od karbona, što mereno novcem iznosi oko 50DM po dužnom metru štapa. Babuške se, po pravilu, love pri samom dnu, jer se ove ribe hrane slično šaranu, rijući po mulju. Iz tog razloga mesta gde se babuške intenzivno hrane obeležena su mehurićima, koji u nizovima izbijaju na površinu vode. Međutim, u pojedinim periodima dana, babuška izlazi veoma blizu površini, takođe uz kakvo vodeno rastinje. U ovim uslovima babuška se peca na dubini od 70-80cm, nedaleko od vodene vegetacije.

Pored štapova veoma je važan i ostali prateći pribor. Od najlona, kao osnovni, najčešće se koristi 0,15 ili 0,16, dok se debljina predveza kreće od 0,12 do 0,14 mm. Za pecanje mašinicom, idealan najlon je 0,18 koji je dovoljno tanak da omogući daleka bacanja, a u isto vreme dovoljno jak da može uspešno da uštopuje i kapitalne primerke bauške. Kod dosta ribolovaca postoji uvrešeno shvatanje da debljina najlona ne utiče na apetit babuške. Valja reći da postoje dani kada babuška uzima mamac bez obzira na debljinu najlona, no to su retke i izuzetne prilike. Izbor udice direktno zavisi od veličine babuške koja se očekuje, kao i od vrste mamca. Uglavnom su se najbolje pokazale udice u rasponu 16-12 kao najuniverzalnije, jer podjednako dobro kače i sitnije i krupnije primerke babuške. Kad se radi o konkretnim modelima, dobro su se pokazale udice "Gamakatsu" i to modeli 6314 i 6315, "Tubertini" serija 2 i "Kamasan" b-920. Jedna od osobina dobre udice je ta, da bez obzira na relativno malu veličinu, može da se uhvati u koštac i sa velikim ribama, pa ih prema tome ne treba izbegavati. Izbor plovka najmanje utiče na krajnji rezultat. Ipak treba izbegavati teške glomazne plovke. S obzirom da se peca na stajaćim vodama sasvim su dovoljni plovci do 2 grama nosivosti. Izuzetno, kada se peca na maloj dubini, najbolje rezultate daju veoma lagani plovci (0,3-0,5 grama). Za pecanje babuške na većim daljinama najčešće se koristi "Waggler", ili se peca dubinskom metodom sa hranilicom. Na dubljim, čistim vodama uglavnom se koriste klizeći "Waggler" i hranilica, a na plićim vodama najbolji rezultati postižu se upotrebom fiksiranog "Wagglera". Od pribora za ovaj način pecanja neophodan je "Match" štap, ili pak teleskop sa provodnicima sa odgovarajućom mašinicom.

KEČIGA DUGONOSA (Acipenser ruthenus)

http://img81.imageshack.us/img81/6396/kecigadugonosauc8.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: nosvica

Max. dužina: do 1 m.

Max. težina: do 9 kg.

Vreme mresta: od marta do juna

Opis i građa:

Od drugih riba iz porodice jesetri kečiga se lako razlikuje po veličini i po izduženom nosu (zovu je i nosvica), dugačkim resastim brkovima, bočnim pločicama i dvodelnoj donjoj vilici. Umesto krljušti po telu ima koš#&269;ate pločice raspoređene u pet redova, od kojih jedan zauzima sredinu leđa, dva su na bokovima i dva na ivici trbuha. Na telu ima 12 do 17 oštrih leđnih pločica, 58 do 70 bočnih i 12 do 18 trbušnih. Boja tela joj zavisi od mesta boravka i kreće se od žute do tamnosmeđe. Leđa su joj obično sivosmeđa ili tamnosmeđa, stomak žućkastobeo, a peraja siva.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u nizijskim vodama crnomorskog sliva, u rekama koje se ulivaju u Kaspijsko, Crno i Azovsko more, kao i u reke koje se ulivaju u Ladoga i Onega jezera. Ke#&269;iga naseljava sve reke evropske Rusije i Sibira. Kod nas se nalazi u Dunavu, Savi i Tisi, i sve je brojnija u Velikoj Moravi. Ona se u principu nalazi na najdubljim mestima reke, obično na 18-20 cm od dna, a ponekad i na samom dnu. Samo uveče i noću odlazi na plića mesta, na travnati deo pri obali, gde pretresa sve rupe i udubljenja. Posebno voli "bubu", pa se kasno uveče vidi na površini kako je lovi. Za njen život je neophodan dobar kvalitet sredine u kojoj se nalazi, voli kamenito i peščano dno, čistu, prohladnu i prilično brzu vodu. Ovo je jedini predstavnik jesetri (rod Acipenser) koji neprekidno živi u slatkoj vodi. Jedini član iz porodice jesetri koja ceo život provede samo u rekama. Hrani se vodenim organizmima iz naselja dna. Odrasle ribe se hrane životinjama dna i ikrom drugih riba. Noću, prilaze obalama gde hvataju insekte koji padaju u vodu. Da bi ovo izveli, okreću se na leđa, jer su im usta sa donje strane tela.

Razmnožavanje:

Kečiga zimu preživljava u potpunom miru u većim dubinama donjih tokova reka. U toku proleca seli se uzvodno radi parenja. Od marta do juna, ženke polože od 11.000 do 140.000 jajašaca u peskovitom ili šljunkovitom dnu na dubini od 3 do 4 m. U prvih devet godina što je ženka starija, to više jajašca položi. Nakon tog uzrasta broj jajašca opada. Nakon oplodnje ženke napuštaju gnezdo, dok mužjak ostaje, nastavljajući da se pari sa drugim ženkama. Nakon izleganja mladi se pod uticajem strujanja reke seli ka ušću, gde se hrani glavonošcima.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se dubinski, a koriste se tanke i oštre udice velicine 8 - 14. Najbolji mamac je larva vodenog cveta, retko se može uloviti i na crvenu glistu. Mamac mora da bude na dnu ili blizu njega. Najbolje se lovi u proleće pred mrest. Na trzaj treba odmah kontrirati. Pored kečige u dunavskom toku žive i jesetre i morune koje su vrlo slične kečigama, ali periodično migriraju u Crno, Kaspijsko i Jadransko more. Ove dve ribe sportski pecaroši ne mogu da upecaju, njih mrežama love isključivo profesionalni ribari.

KEČIGA KRATKONOSA (Acipenser nudiventris)

http://img222.imageshack.us/img222/5562/kecigakratkonosajj4.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: sip.

Max. dužina: od 23 do 29 cm. U Mađarskoj je naIena najveća, dužine 170cm i težine 32 kg.

Max. težina: od 40 do 60 g

Vreme mresta: od marta do maja

Opis i građa:

Kratkonosa kečiga je najnerazvijenija riba naših voda. Na telu ima pet važnijih koštanih pločica. One su manje više izdignute, špicaste i oštre. Koža između njih je bez krljušti. Glava joj je izdužena, a nos kratak. Ispod nosa su joj zaokrugljena usta sa četiri velika brka. Otvor usta je mali i uzak, u obliku cevi. Boja leđa je tamno braon, sivo braon, braon žuta ili sivo zelena, dok su sa strane znatno svetliji. Stomak je srebrnasto bele boje, a peraja su zelena.



Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u Crnom i Kaspiskom moru. U vodama Dunavskog sliva se retko kad nađe. Poslednji put je nađen 1957. u donjem toku Tise. Kratkonosa kečiga se hrani larvama, rakovima i ostalim bezkičmenjacima

Razmnožavanje:

U zavisnosti od staništa, kečiga može da se mresti tri puta godisnje, u proleće, leto ili u jesen. Kečige dunavskih voda mreste se od marta do maja u šljunkovitim i peskovitim delovima reke. Ženke se mreste na svake dve do tri godine. Ikre su prečnika 1,6 do 3mm, težine 11 do 13 mg. Posle pet dana iz ikri se izleže mlađ koji posle godinu dana odlazi ka moru.

Mamci i pribor za lov:

Zabranjeno ju je loviti preko cele godine jer je zaštićena vrsta.

KEDER (Alburnus alburnus)

http://img81.imageshack.us/img81/6971/kederjp5.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: uklija, beovica, kaugler, klija, zelenika, zekica, klejica.

Max. dužina: 20 cm.

Max. težina: 80 g.

Vreme mresta: maj, jun

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Mnogi je mešaju sa belicom (Leucaspius delineatus). Živi u rekama, kanalima i jezerima. Voli čistu vodu, ali se drži van glavnog toka - u mirnim rukavcima i zatonima - izbegavajući predele gusto obrasle vodenim biljem. Ponekad se skuplja blizu mostova, kupališta i mesta gde stoka prelazi vodu. Obično se kreće u jatima, tik ispod površine. Vrlo je živahna i nikada ne miruje, a i kako bi kada je vrebaju svi vodeni grabljivci, ali i zmije, žabe, čaplje i galebovi. Keder je svaštojed koji se mresti u vreme stabilnog vodosotaja.

Opis i građa:

Po leđima je sivo-plava ili zelenkasta, bokovi i trbuh su joj srebrnkasti i sjajni, dok su peraja obično siva. Krljušt ove ribe je slabo usađena, pa lako spada pri dodiru rukom. Glava mu je mala, usta iskošena, donja čeljust je izbačena napred. Najviše je nalik sabljarki (gardi). Obično naraste između 10 i 20 cm, a krupniji primerci teže do 35g, mada se izuzetno može zakačiti primerak od čak 80 g.

Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, u plitkoj vodi. Lepljiva jaja se pricvrscuju za kamenje i druge predmete u vodi. Plodnost je od 3 000 do 10 500 jaja.

Mamci i pribor za lov:

Tokom najvećeg dela godine Beovica mamac grabi smelo. Izuzetno je proždrljiv i neprestano zauzet pronalaženjem hrane. Zainteresovan je za sve što padne u vodu. Čim padne na vodu, riba ga hvata i vuče u stranu. Najbolji mamci su: crvići, hlebne pahuljice, razna testa, insekti, mravlja jaja, sobne muve, končasto bilje i sitna veštačka mušica. Lovi se laganim priborom. Po tihom vremenu bez vetra, mamac se zabacuje ispod same površine, na dubinu od svega 15-20 cm. Ukoliko duva vetar, beovicu ćemo tražiti u srednjim slojevima, a u zimskom periodu pri samom dnu. Štap dugačak 4 m i više; osnovna struna prečnike 0,10 mm, predvez 0,08 mm; udice od br.16-20; vrlo osetljiv plovak i olovce. Mladj se hrani zooplanktonom, odrasle jedinke lutkama hironomida.

KRUPATICA (Blicca bjorkna)

http://img81.imageshack.us/img81/9617/krupaticavk6.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: blika, androga.

Max. dužina: 30 cm.

Max. težina: 1.5 kg.


Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u nizijskim vodama, najčešće u velikim rekama i njihovim plavnim područjima. Hrani se životinjskim organizmima na dnu.

Opis i građa:

Za godinu dana mlad izraste na dužinu od 6 do 8 cm. Mužjaci postaju polno zreli nakon druge godine, a ženka nakon treće do pete godine. Može živeti do 16 godina. Obično naraste 16 - 18 cm i do 1 kg težine.

Razmnožavanje:

U severnom delu areala koji naseljava, parenje se odigrava sve do jula. Pre parenja mužjacima se na glavi i telu pojavljuju male koščane izrasline. U tom periodu postaju izuzetno teritorijalni braneći je od drugih mužjaka. Sam mrest se dešava u sumrak i u zoru. Ženke polažu između 11.000 i 109.000 jajašaca na vodenom bilju i ostalim potopljenim objektima, kao što su panjevi i krupno kamenje. Jajašca su lepljiva i kače se za objekte u vodi. Ona koja padnu na dno uginjavaju zbog nedostatka kiseonika. Ne polaže svu ikru odjednom, već u 2 do 3 navrata.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Štap "takmičarac" od 5 - 6 metara, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Od mamaca se koriste crvi, kuvano žito, hleb, gliste ...

KRKUŠA (Gobio gobio)

http://img53.imageshack.us/img53/6936/krkusacy8.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: govedarka, brkulja, mrenče, položarka, grungl, pištavac, grundlić

Max. dužina: do 15cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od maja do juna

Opis i građa:

Krkuša je sitna riba, ne duža od 15cm. Telo joj je valjkastog oblika, glava spljoštena, a na gornjoj usni ima dva brčića. Boja tela joj zavisi od sredine u kojoj živi i obično je siva, žućkasta ili zelenkasta. Duž bočne linije ima veće tamne pege, čiji oblik zavisi od vrste krkuše, a ona ima mnogo varijeteta. Najčešće se govori o četiri vrste: obična krkuša, Keslerova krkuša, tankorepa i beloperajna krkuša. Sve su ribe dna i vrlo popularne među ribolovcima početnicima, jer su uvek gladne i u jatima.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Krkuša naseljava vode crnomorskog sliva. Živi u velikim rekama, ali i u rečicama. Može se naći u jezerima i mrtvajama, ali ređe i obično u zimi. U proleće i leti boravi u plićacima, ili njihovoj blizini, sa kamenitim ili peščanim dnom, po čemu je i dobila ime (na ruskom peskar). Krajem leta i u jesen odlazi u dublje vode sa peskovito-glinovitim dnom. Često se sreće u društvu sa klenom. Nikada ne zalazi u travnate terene. U oktobru skoro da je nema, jer odlazi na zimovanje u mrtvaje i jezera ili je u rečnim jamama. Krkuša je prava dnevna riba i noću leži na dnu odupirući se vodenoj struji trbušnim perajama kao podupiračima.

Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu kada ženka ikru lepi na podvodno rastinje i šljunkovito dno.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se od izlaska do zalaska sunca, finim priborom i tankim najlonom. Obično su to pecaljke dugačke 4 metra i duže, udice 6-8 (treba da bude bez povratnog jezička kako bi krkuša ostala nepovređena), i najlon 0.15mm. Mamac treba uvek da bude na dnu, tj. da ga "miluje". Najbolje je pecati dvema udicama, jednom iznad druge i to sa obale. Mamci su uglavnom crvena glista ili vodena buba, a oni od testa su manje uspešni. Ponekad neće da zagrize ni crvića. Najbolji način primamljivanja je da se zamuti voda. Krkuša tada gubi svaku opreznost i dolazi do samih nogu. Ta riba nema nikakav privredni značaj, ali je odličan mamac za smudja i štuku. Lako se održava u posudama sa vodom, a ako kroz nju propuštamo vazduh, može se održavati mesecima. Ima ukusno meso sa mnogo kostiju, i nezaobilazni je sastojak riblje čorbe.

LINJAK (Tinca tinca)


http://img490.imageshack.us/img490/5506/linjakeq8.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: linj, linis

Max. dužina: 84 cm.(po zapisu iz jugoistocne Evrope)

Max. težina: 8 kg.

Vreme mresta: od maja - jun,a ponekada i avgust

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda : bara, jezera, nižih delova reke, mrtvaja, rukavaca. Živi u plitkoj zamućenoj vodi koja sadrži mnogo vodenog bilja te spada u tipične barske ribe. Obično živi na dnu, i ne napušta ga , već po njemu rije tražeći hranu. Linjaku je dovoljna i najmanja količina kiseonika. Ako živi u tekućim vodama bira mesta gde se najviše taloži mulj, jer grabljivice izbegavaju takva mesta. Naseljava naše kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju, Novi Zeland. Najviše je rasprostranjen u srednjoj i južnoj Evropi kao i u srednjoj Aziji. Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojim skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke letnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Više voli topliju vodu i zato Severni delovi Skandinavije i bivseg SSSR-a mu nisu baš privlačni. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastane i male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.

Opis i građa:

Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, i veoma sitnim krljuštima, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužijaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Repno peraje je slabo usečeno. Obodi svih drugih peraja su zaobljeni. Već od druge godine , mužjaci se razlikuju od ženki , jer im je negranati zrak u trbušnim perajama zadebljao. Trbušna peraja su karakteristična za determinaciju poliva, te su kod mužjaka veća i prelomljena, a kod ženki su mala i zaobljena. Obično narastu do 30 cm i 250 g,u dobi od 3 do 4 godine. Retko narastu duži od 50 cm i 2 kg. Postoje zapisi iz jugoistočne Evrope, o ulovima linjaka do 70 cm i do 8kg. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usaŵene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za cipšćenje, to ćete najlakše obaviti uz pomoć dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja; "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem, sa nijansama od zućkasto smeđe do zelenkasto sive na bokovima, što ga čine prepoznatljivim. Trbuh mu je žut, a svetlocrvene oči. Usta linjaka su postavljena koso nadole, a na kraju gde se sastavlja gornja i donja usta ima brčiće. Dublje u ustima se nalaze zubi u jednom redu i povijeni unutra. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.

Razmnožavanje:

Mresti se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Mresti se na temperaturi vode od 22 do 24 stepena. Obično i najčešće se mresti u maju i junu. Plodnost je do 900 000 jaja. Jaja imaju u dijametru 0.8 do 1mm. Embrion se u jajnim opnama razvija 3 do 6 dana. Sitnu i lepljivu ikru odlaže na plitka mesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20ºC. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo leti, a pri temperaturi od 4ºC prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu letnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima belo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.

Mamci i pribor za lov:

Najbolje se lovi na larve komarca. Prirodni neprijatelji su štuka, som i smuđ. Postavlja se pitanje kada linjak najbolje grize. On nije manje pametan od ostalih riba iz svoga roda. Osetljiv je na duge senke u vodi, sneg, jači vetar severac i hladnoća utiču tako da ponekada uopšte ne uzima hranu. Plašljiv je samo na prvi pogled, jer kada treba zna da bude i napastan čak ponekada i brutalan. Tada jede i svoje potomstvo. Oni koji smatraju da je lenj, greše. Za lov linjaka potrebno je strpljenje i uporno sedenje. U privrednom pogledu značajan je kao dopunska riba za gajenje u ribnjacima , a poželjna je riblja vrsta za sportski ribolov.

LIPLJEN (Thymallus thymallus)

http://img490.imageshack.us/img490/2550/lipljenza0.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: lipen, lipljan, lipan

Max. dužina: varira

Max. težina: 2 kg i do 14 godina.

Vreme mresta: od aprila do sredine maja.

Opis i građa:

Lipljen se ubraja u najelegantnije i najlepše slatkovodne ribe. Telo mu je vitko izduženo i pokriveno čvrstom, relativnom sitnom krljušti. Za razliku od potočne pastrmke, pastrve (Salmo trutta) on ima neobično veliko i dugačko leđno peraje metalnoplave boje sa 3-4 reda krupnih crvenih i ljubičastih pega, i malu glavu, koja se sužava u zašiljeni špic sa malim jedva vidljivim ustima i slabo razvijenim kukastim zubima, zbog čega se i lovi sa manjim mušicama. Donja peraja su pepeljasta, sa bledo-crvenim i violetnim prelivom na vrhu. Repno peraje je crvenkastobakarno, a masno peraje je sivo sa crvenim prelivom. Retke su ribe sa tako lepim perajem. Na bokovima iza glave je manji ili veći broj crnih pega. Sa obe strane tela iznad trbušnih peraja krase ga veliki crveni prelivi nepravilnih oblika. Za vreme mresta sve boje su jače izražene naročito kod mužjaka. Prednji deo leđnog peraja kod mužjaka je viši nego kod ženki.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Geografsko rasprostranjenje lipljena je ogromno i zahvata severni i srednji deo evroazijskog kontinenta. U Evropi ga ima od Urala na istoku, do Velike Britanije na zapadu. Na severu ga ima na Kaninom i Kolskom poluostrvu i severoistočnim delovima Skandinavije. Južna granica gornji tok reke Ural, pritoke gornjeg i srednjeg toka reke Kame i Volge i basen gornjeg, srednjeg i donjeg toka Dunava. Najjužnije područje lipljena na Balkanu i u Evropi uopšte je reka Ljuća sa Plavskim jezerom. U našim vodama lipljen živi isključivo u vodama crnomorskog (dunavskog) sliva. To su Tara, Drina, Ljuča, Ibar, Ćehotina, Komarnica, Lim, Studenica, Rzav. U vodama jadranskog sliva nema lipljana. Izuzetak je reka Soča, gde živi autohtona vrsta - soški lipljen i reka Morača gde lipljena ima od izvora pa sve do 20km od Podgorice. Lipljen je riba hladnih voda i često živi zajedno sa potočnom pastrmkom iako ima svoje područije. Za razliku od pastrmke on voli mirniji, manje bujičav i relativno veći tok. Živi u manjim jatima. U prirodi, pak, ne postoji oštra razlika između ta dva područja, pa te dve ribe žive zajedno. Tipični primeri njihovog zajedničkog života su reke Tara, Komarnica, Ćehotina i skoro sve slovenačke reke. Lipljen živi u tzv."pastrmskim" vodama: brzim, čistim i hladnim potocima ili rekama. Lipljen je brži lovac na mušice, koje padaju, ili samo dodiruju u letu vodenu površinu. Tu je i lepota borbe ribolovca i lipljena. Jer, on u deliću sekunde, kada mušica dodirne vodu, kao munja izleti sa dna i zgrabi je. Ali, za razliku od drugih riba, ova nikad ne proguta odmah uhvaćenu mušicu, već je osetljivim usnama i nepcima oproba, i onda, ako nije po ukusu, jednostavno ispljune. Slobodno ga mogu nazvati ne riba, već lisac, koga je teško prevariti. Njemu sve smeta i vaser kugla i iole deblji najlon i senka ribolovca i loše nabačena mušica. U jakim strujama ga ne treba tražiti (bar ne one krupnije), jer radije boravi u tihim i dubokim razlivima.

Razmnožavanje:

Lipljen je riba prolećnog mresta i njegov početak umnogome zavisi od temperature. Uglavnom traje od aprila do sredine maja. U hladnim planinskim rekama mrest počinje kasnije. U našim rekama mresti se pri temperaturi od 6-10 stepeni C. Ako su vode duboke, dan i ostali uslovi povoljni, ženka će baciti ikru u blizini mesta boravka. Ikru polaže u jame duboke 50-100cm. Ako područje nema pogodnih plodišta ili je temperatura izuzetno niska, lipljen odlazi na mrest u obližnje potoke sa toplijom vodom i pogodnijim dnom. Te migracije su uobičajene kod jezerskih vrsta jer se lipljen ne može mrestiti na velikim dubinama. Polnu zrelost stiče u trećoj godini, dok je potpuno polno zreo u svojoj četvrtoj i petoj godini. Plodnost lipljena nije velika. Ženka položi u proseku 3 000-6 000 jajašaca ikre, mada to treba uzeti uslovno, jer se sa starošću plodnost povećava. Veliku kolebljivost plodnosti uslovljavaju i ekološki činioci, koji na mnogim našim vodama primetno negativno deluju. Na takvim mestima, pretpostavlja se, mrest uspe svake pete godine.

Mamci i pribor za lov:

U svetu, pa i u našoj zemlji, lov lipljena dozvoljen je samo veštačkim mamcima: mušicom i ninfama. Što se tehnike ribolova tiče, dozvoljeni su mušičarenje i ribolov pomoću "vaser" kugle, sa najviše 3 mušice. Neobično je važna veština u lovu na lipljena, strpljenje i iskustvo u mušičarenju. Za uspešan ribolov osnova je pravilan izbor mamca, pri čemu je važno da: mamac bude sitan (14-18 ) vrhunske izrade, jer u bistroj vodi samo takav mamac donosi rezultate, i da se koriste mušice koje naseljavaju staništa na kome pecamo. Danas najviše uspeha imaju imitacije ose, crnog i ljubičastog mrava, vodenog cveta, muve i leptira. Sve su to suve plivajuće mušice, jer samo ako plivaju, mogu da privuku lipljena. One se koriste u popodnevnim satima, kada se lipljen može uočiti kako na površini lovi insekte. U vreme kada miruje na dnu, koristimo mamce koji imitiraju larve. Ulovljeni primerci na takve mamce redovno su veći. Lipljena moramo ''tražiti ''. U bistroj vodi ga uočavamo kako pliva i tada nastaje nadmudrivanje koje ponekada traje satima. Prirodni nagon lipljena da izbegava opasnost zahteva tišinu i uklapanje u prirodni ambijent. Svako nesretno zabacivanje i izvlačenje ulovljene ribe rasteraće druge lipljene. Najbolje je da se mušice prave na samoj vodi po uzoru na postojeće, jer mnoge od njih ne postoje u katalozima, a nalazimo ih iznad vode. Lov lipljena je istinsko nadmetanje čoveka i prirode, gde riba često pobeđuje ako je čovek fer igrač.Lipljen se lovi mušičarskim priborom sa predvezom debljine 0,15 mm i sitnim udicama. Meso mu je ukusno sa vrlo malo kostiju. U trenutku kad krene zaleti se na mušicu treba zaigrati štapom. Jer, ako je već progutao mušicu, i mi osetili jak udar, pa tek onda reagovali - budite sigurni da tog lipljena nećete videti. Nestaće. Potom odmah promenite mesto jer lipljen se ne vara dva puta. Štos je u tome ko će pre reagovati - ribolovac ili riba, lovac ili žrtva. Lovcu je i do trofeja, a lipljenu do života. Lipljen retko naraste preko kilogram i po. Međutim, lovljeno je dosta lipljena od kilograma. Ostali iznad kilograma su već orijaški lipljeni. Veoma je borben kada se nađe na udici. Oprezniji je od pastrmke, pa teško postaje plen ribolovaca početnika. Najbolje mušice su: Hard'ys favourite, Gouverner, Kozarica. U lovu lipljena veoma je važno, dobro se sakriti. Najviše ga ima u Drini. Međutim, ponekad zaluta i u Gradac, Mlavu, Resavu. Najčešće je u društvu sa pastrmkom, ali često nešto nizvodnije. Lov prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv. U Srbiji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30cm. Kada voda otopli diže se bliže površini, tako da napada uglavnom suve mušice.

NOSARA (Vimba vimba)

http://img490.imageshack.us/img490/9193/nosaraxx4.jpg (http://imageshack.us)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: buborak, kljunara , šljivar, plavonos, ogrica, popadnik, gubičasta deverika, ugrica.

Max. dužina: 50 cm

Max. težina: do 2.5 kg.

Vreme mresta: od maja do juna.

Opis i građa:

Nosara ima dužu glavu, izrazito izdužen nos i po tome podseća na skobalja. Leđa su mu modra, a trbuh beo. Grudna i trbušna peraja su narandžasta, a ostala siva. Usta su donja, polumesečasta. Naraste najviše do 50 cm i više od 1 kg, ali su obično manji. Dobro se lovi u proleće ili u kasno leto, na dubljim mestima. Šljivar je pretežno vegetarijanac.Osim zelenih i nitastih algi koje sebi svojstvenim ustima struže sa kamenja, jede i larve insekata, račiće i crviće.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Šljivar naseljava vode severne i srednje Evrope, a zalazi i u more. Iako liči na kesegu, pa ga mnogi zamenjuju sa njom, on pripada drugom rodu. Pripada beloj ribi šaranskog roda.Tipična je riba tekućih voda, mada se prilagođava i stajaćim. Treba ga tražiti u bržem delu vodenog toka. Leti se zadržava u vodama bogatim kiseonikom, tj. kod brana i napera. U plićacima zapažamo belasanje njegovih bokova dok kidaju alge sa dna. Nosara je jatna riba.

Razmnožavanje:

U vreme mresta, od maja do juna, u jatima se kreću uzvodno tražeći pogodna šljunkovita mesta za mrest. Tada skoro ne uzima hranu, pri jasnom letnjem danu posebno, pa ju je teško prevariti da uzme mamac. Polno je zrela izmedu 4. i 5. godine pri dužini od 24 do 28 cm. Plodnost je od 80 000 do 200 000 jaja, koje se razviju za jedan. Jaja su malo lepljiva i pričvršćuju se za kamenje ili biljke. U periodu mresta, i mužijaci i ženke imaju bradavičaste izraštaje po glavi i leđima. Jaja imaju u prečniku oko 1,4 mm. Razviće embriona traje od dva i po do deset dana, u zavisnosti od temperature vode.

Mamci i pribor za lov:

Sve nosare se love finim priborom, najlonom od 0,12 do 0,14 mm i udicama od 16 do 20. Lovi se na ružu od hleba, noklu, pšenicu. Peca se na plovak sa tako podešenom dubinom da mamac "miluje" dno.Da bi nosara navikla na našu hranu i naš mamac, neophodno je prihranjivanje. Hrana treba da bude dovoljno teška da ne ispliva niti da se brzo raspadne. Specijalisti za pecanje nosare godinama pokušavaju da je prevare na njenu omiljenu hranu-algu klodoforu, prekrivajući njome pažljivo udicu. Ako ovaj mamac izdrži izbačaj i vodenu struju, ulov je skoro zagarantovan. Neki algu mešaju sa želatinom, pa kada se masa ohladi, seku je na komadiće i stavljaju na udicu. Kapitalne nosare su odlični borci i podsećaju na mrenu ili jaza.

MANIĆ (Lota lota)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: žabar, derača, menka, menjka

http://img216.imageshack.us/img216/6862/manicfh9.jpg (http://imageshack.us)

Max. dužina: 1 m.

Max. težina: od 25 do 30 kg.

Vreme mresta: od decembra do marta.
Opis i građa:

Kada ga običan ribolovac ugleda u prvi mah pomisli da se radi o somu. Pažljivim posmatranjem brzo se uoče razlike: vilice su srazmerno manje i zašiljenije, naročito ako se posmatraju odozgo i na donjoj vilici se nalazi jedan karakterističan brk. Leđno peraje je dugo i proteže se do repnog koje je polukružnog oblika. Analno peraje, po dužini je slično kao kod soma. Koža je prekrivena sitnim krljuštima preko koje je sloj prilično vodenaste sluzi. To je uticalo da dobije i lokalni naziv "žabar".

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Ova neobična, vrlo interesantna i retka riba, naseljava vode sliva Dunava. Krajnja južna tačka njenog areala su pastrmske vode oko Plavskog jezera i reka Lim u Crnoj Gori. Manića tamo nazivaju "deraća" i tu dostiže i više od 2 kg težine. Početkom ovog veka, bilo je dosta manića u gornjem toku Velike Morave. Lovljeni su primerci težine do 3 kg. Stari ribari tvrde da ga je bilo mnogo kao i soma. Međutim, ni izdaleka nije bio cenjen kao som. Od tog vremena, a naročito posle Drugog svetskog rata, brojnost manića je stalno opadala, najverovatnije zbog povećane zagađenosti vode. Manić spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kg. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se kreće i hrani se nastojeći da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija. Manić je, kao izrazita riba dna, dosta lenj. Preko dana retko napušta svoja skrovišta osim kada ga na to ne primoravaju visoke vode. Aktivan je isključivo noću i tada se lovi, najčešće u blizini skrovišta od koga se ni tada mnogo ne udaljava.

Razmnožavanje:

Zbog svog porekla, manić je jedina naša riba koja se mresti i aktivna je zimi. Tačnije, mresti se od decembra do marta. Plodnost je 5 000 000 jaja. Jaja su sitna, imaju u prečnika oko 1 mm. I pored velike plodnosti, samo mali broj manića uspe da se izvede iz ikre. Mnoga mlađ strada kako od samih roditelja tako i od drugih grabljivica, ili ne nađe odgovarajuće uslove za život. Ženka polaže ikru na peščanim mestima, gde je rečni tok mirniji.

Mamci i pribor za lov:

Iako je grabljivica, hranu uzima nežno kao šaran. Za razliku od njega, hranu koju jednom uzme u usta, ne ispušta sve dok je ne proguta. Zbog toga pri lovu treba malo sačekati sa kontrom. Najbolji mamac za lov manića su: sitni kederi (karas i beovica), gliste, živinska creva i sveže iznutrice domaćih životinja (jetre i bubrezi). Varalice ne napada. Kada zimi na Dunavu slabo radi smuđ, varaličari imaju običaj da konstatuju: "nešto pipka tvistera, nece da ga proguta, to je manić". Sezona ribolova manića pada u vreme kada som miruje, između ostalog i zbog toga što mu je upravo som najveći prirodni neprijatelj. Na velikim panonskim rekama manić se uspešno lovi od novembra do početka aprila. Najvažnije je otkriti njegova staništa u vreme kada radi i kada se u tome uspe, na istom mestu se moze upecati nekoliko komada. Uspeh u ribolovu najčešće postižu ribolovci koji zimi, na kedera pecaju štuku ili smuđa. Njima se dešava da "pogode manića" kog onda danima uspešno love. Na našim rekama manić je aktivan i jede na mahove. Nekih godina se dobro lovi na Dunavu, nekih na Tamišu, a nekih na Tisi. Na našim velikim rekama manić se obično peca iz čamca na potezima sa kamenim dnom ili sa obale koja je podlokana i ima korenja od vrba. Udica sa "mrtvim" mamcem treba da leži na dnu, a ako se koriste živi kederi, oni treba da se nalaze nešto iznad dna. Dobra je i kombinacija sa dve udice, jednom ispod, a drugom iznad olova. Pribor koji se koristi je isti onaj kojim se lovi smuđ, uz upotrebu tanjeg najlona za predvez (0,25mm). Prosečna težina primeraka koji se love kod nas je, na žalost prilično skromna, 200-500gr. Primerci teži od 1 kg se vrlo retko ulove. Manić zakačen na udicu nije veliki borac i uglavnom se lako vadi iz vode. Problemi mogu da nastanu jedino ako ribolovac nije u blizini štapova jer manić koji proguta udicu nastoji da se uvuče u sklonište koje je najčešće između potopljenog korenja drveća sa obale. Meso manića je prilično ukusno. Pri čišćenju kožu treba odrati. Manićeva jetra je delikates za gurmane. Kod nas manić nije zaštićena vrsta i za njega nema ni lovostaja ni minimalne pripisane dužine za lov. Bilo bi lepo kad bi ribolovci koji love tu ribu, primerke kraće od 40cm vraćali u vodu. To bi povoljno uticalo na povećanje brojnosti te vrste koje se uspešno lovi u vreme kada ostale ribe miruj

MLADICA (Hucho hucho)

http://img216.imageshack.us/img216/8061/mladicaaq8.jpg (http://imageshack.us)

Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: drinska lepotica, dunavski kolos

Max. dužina: preko 2m.

Max. težina: 52 kg.

Vreme mresta: od marta do aprila.

Opis i građa:

Lepo dugačko i valjkasto telo, koga bi svi, ne samo ribolovci poželeli, krasi drinsku lepoticu mladicu ili dunavskog kolosa, kako je neki, zbog toga što živi u vodama dunavskog sliva, zovu, latinski naziv je Hucho hucho i ona je najveći predstavnik pastrmskog roda koji para srca zaljubljenika u nju. Pliva meteorskom brzinom, a repno peraje je snažno poput vesla. Škržni poklopci su veliki i široko ih otvara, tako kada je savladate onakvu veliku, deluje zastrašujuce ali u isto vreme i lepo. Boja joj je izrazito lepa i na snegu deluje veličanstveno. Po telu ima crne pege. Glava i leđa su joj tamnosmeđa do zelenkasta, a kod ponekih primeraka blago ružičasta sa prelivima, što je vezano za mesto obitovanja. Svadbeno ruho joj je još lepše i tada dobija neku bakarnoljubičastu boju. Najveća ikada ulovljena mladica bila je teška 59,4 kilograma i duga 186 cm. Bilo je to 1873.godine. Zvanično priznati rekord drži primerak od 34,511 kilograma ulovljen 1985.u Austriji.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Lovi se od maja do februara naredne godine, minimalne dužine 70 cm. Što se Drine tiče najbolji lovni tereni za mladicu su od Bajine Bašte pa nizvodno do sela Crnca pre početka Zvorničkog jezera u Opštini Ljubovija, mada je ima i nizvodno sve do ušća Drine u Savu, pa čak zaluta i u savske vode pogotovo oko ušća i to za vreme jakih zima kada ona traga za belom ribom a naročito skobaljem koji joj je omiljena hrana.

Razmnožavanje:

Mresti se od marta do aprila, izleže 10-25000 jajašaca. Polno je zrela sa 5 godina kad je dugačka 50-60 cm.

Mamci i pribor za lov:

Ona se ne sme loviti prirodnim mamcima. Treba na osnovu konfiguracije dna odabrati mesto za ribolov mladice, i kada smo to uradili uzimamo ostale faktore u obzir. Gde li je u tom momentu mladica na odabranom potezu, gde boravi gde li se i kada hrani. Kako li reaguje na mesečeve mene,