Prijatelji stari gde ste?

[Mish]

Od svih onih sa kojima smo u nekim periodima života bili bliski, vremenom ostaneš u redovnom, bliskom kontaktu sa nekolicinom.
Izgubila svaki kontakt sa njima ili tek povremeno ih čula i sretala, uvek se trudim da znam gde su, šta rade, kako im je.
Vi?

[Lady S]

Mene je život nekako u poslednjih par godina nosio po raznim gradovima i gde god da se nastaniš (makar to bilo i privremeno) vežeš se za ljude. Posle nastaviš svojim putem, sa ljudima se intenzivno čuješ neko vreme, a posle se i ti kontakti prorede. To je nekako normalno... Prijatelje iz detinjstva srećem vrlo retko. Svoju najbolju drugaricu iz detinjstva vidjam na svakih nekoliko meseci, ali se i u toj jednoj prilici u kojoj se vidimo ispričamo za sve naredne mesece.
Da, vremenom od svih onih ljudi sa kojima smo bili bliski - ostanemo u kontaktu samo sa nekolicinom. U naš život ulaze neki novi ljudi koji zauzimaju njihova mesta. Samo oni pravi prijatelji ostaju na svojoj poziciji dugo, dugo, svi ostali dodju i prodju, kao što i mi sami prolazimo kroz nečiji život. Sve mu to dodje nekako normalno...

[Savannah]

Od silne se selidbe prorijedila prijateljstva. Srecom znam da postoje brojevi telefona koje uvijek mogu da okrenem pa i u pola noci ako zatreba, a to su najcesce oni ljudi koje jos od malih nogu znam.

[mima15]

moji prijatelji iako rasuti po celom svetu su u mom srcu:)

[euridika]

Fizička i vremenska distanca, ipak nekako čine svoje. Ne menja se intenzitet ljubavi, ne bih to rekla, ali se menja oblik komunikacije, prioriteti, pamte se rođendani, čestitaju se neki momenti u našim životima, ali nismo tu uvek, kada naiđu "oni" dani, kada bih kožu sebi da pocepam od muke, ili kada poludim od radosti (ovo je neverovatna retkost...) i kada bih da im vidim oči, da ih uhvatim za ruke, zagrlim, kako smo nekada radile, samo jedan kratak telefonski poziv, prepozna se sve iz prvog "zdravo" koje se izgovori, zna se mesto, vreme je onoliko koliko nam treba da stignemo do mesta, i čarolija bi počinjala i trajala... Eeee toga više nema. Možda to samo znači da odrastamo, možda to nema nikakve veze sa daljinom, ne znam. Znam da osećam i da je neobično. Nisam malodušna i nikome ne zameram, ja prva, često, ne odgovorim na mail danima, nedeljama, kao pojele me obaveze...
Naravno, pristižu neki novi ljudi, ali oni nisu "prijatelji stari", ti su jedni za života.

[makilli]

Ponekad se sa setom prisecam nekih bezbriznijih dana kada sam imala gomilu pravih(u to vreme su bili)prijatelja.Vremenom se ispostavilo da mi je uzasno malo nijh ostalo,mada zalim i za onima koje retko srecem i jos redje komuniciram sa njima.Ponekad se pitam da li je vreme u pitanju ili je zivot taj koji nas je usmerio u nekim drugim pravcima,razdvojio,ili je ipak presudio ljudski faktor,prestali smo da gledamo svet istim ocima i rasuli se poput prasine...Za neke znam gde su,ostale bih bar ponekad volela bar na kratko da cujem,ali...izgleda da su neki krugovi ipak zatvoreni.

[la femme]

Imam prijatelja na sve strane, i jako mi je zao sto se retko cujemo, ali se nekako ta nit medju nama nikad ne pokida. Uvek neko nekog iznenadi, pa makar i nakon godinu dana (ili vise)! Ali taj period koji se ne vidimo ili ne cujemo uopste ne utice na nase prijateljstvo, jer kad sednemo uz kafu, prica ide sama od sebe, kao da se nismo ni rastajali.
Imam drugaricu koja se odselila iz mog grada pre 15 godina (ja sam znaci tad imala 12 godina). Nismo se videle svo to vreme, ali smo se cule s vremena na vreme - prvo pismaima, pa telefonom, pa sms-om, pa preko interneta... odrzavale smo kontakt i eto, nakon toliko godina konacno se i videle prosle godine kad me je pozvala na njenu svadbu!!! Dakle, fizicka prisutnost nije nuzna da bi prijateljstvo opstalo!

(ufff, ja sam malo prosirila temu)

[DanijElla]

Imam mnogo prijatelja u raznim gradovima, sa kojima se povremeno čujem ili posetim.Opet imam i one koje nisam videla i čula godinama, pa kad pregledam fotografije, nekako me uhvati neka seta :( setim se našeg druženja, izlazaka..No, možda ih jednog dana ponovo i sretnem (daće Bog, nadam se)
A moja drugarica iz detinjstva sticajem okolnosti je u mom komšiluku ostala, tako da se redovno posećujemo, što mi je veoma drago.Imam i drugaricu, sa kojom se družim nekih 10-tak godina, jedno vreme (1-2 god) nismo bile u istom gradu, ali ponovo smo zajedno :uzbud:

[Snow White]

Imala sam jako dobru prijateljicu iz Novog Sada Dragicu Radosavljevic-Gaga frizerka iz3M SALONA .Nismo se odavno cule jer u toj selidbi iz jedne zemlje u drugu izgubila sam tel.ako iko nesto zna o njoj neka mi se javi.:ok:

[baggio]

Nisam sugurna da ovde mozemo da se nadjemo, ali bih se jako radovala ako je Blues Becar ( tako smo se poznavali na jednom drugom forumu ) ovde prisutan. Molim da mi se javi na PP.

[Goga]

Sasvim slučajno ( a ništa nije slučajno ), zove me drugar da mi kaže da ga je izgooglala školska drugarica, sa kojom se nismo videli 12. godina.
Sticajem okolnosti, otišla je u Hrvatsku, tamo je započela novi život, zasnovala porodicu...
Sve sam to saznala iz maila koji sam dobila danas :skok:
Saznala sam mnogo i o ostalim drugarima sa kojima sam bila nerazdvojna i sa kojima ću... za početak da razmenjujem mailove, a za posle ćemo da vidimo :skok:
Divnog li dana :skok: ... :osmeh:

[Mish]

Ona je bila moja morska drugarica. Dve kuće od mene, nerazdvojne smo bile ta dva meseca na moru, a tokom godina smo razmenjivale tu i tamo pisma i po koji put se čule. Što je dobro jer smo imale o čemu naširoko i nadugačko da raspredamo kad se spojimo. Lepi dečiji i tinejdžerski dani.
U međuvremenu se raspala zemlja, zajednička letovanja su postale uspomene. Naravno, za vreme rata je prešla u Srbiju. Javila se. Čule smo se i tu i tamo videle.
Udala se, promenila prezime, ja se preselila, promenila broj telefona,... nekako, izgubile smo kontakt.
Prošlo je sigurno 5-6 godina. Desilo mi se da je u mesec dana desetak puta sanjam. Stalno mi je bila u priči, u mislima. Prosto mi nešto nije dalo mira. Jedva sam se setila njenog novog prezimena. Sad, u Beogradu tražiti nekog po prezimenu. :blink: Ali, bila sam uporna. Okrenula sam sigurno 15 brojeva. Uredno se predstavljala i rekla koga tražim. I ostavljala ljude u čudu koja budala traži samo po prezimenu neku Seku.
I na ko zna kojem pokušaju, na moje predstavljanje, još nisam izgovorila zašto zovem i koga tražim, muški glas odgovara: "Pa, ne mogu da verujem. O tebi priča skoro mesec dana i pita se gde si. Čekaj, neću joj reći ko je zove, hoću da čujem vrisak." (I ja shvatim da razgovaram sa njenim suprugom kom se ni imena nisam mogla setiti)
I bi vrisak. I radost. Obostrana. I divan. Taj dan, i posle dva dana opet. I opet.
Više ne gubimo kontakt.

[Goga]

On je bio moj školski drug.
Bili smo nerazdvojni.
On je voleo Natašu, ja sam volela Sašu. Svako jutro, je bilo naše,
( autobusi su uvek kasnili i kad nisu :fijuk: ) uz prvu jutarnju kafu.

Maturirali smo i svako je otišao na svoju stranu...
Poslednji put smo se videli na proslavi petogodišnjice od mature.

Do pre neke večeri :uzbud:...
Uspavljivala sam Kikija, i čula zvono na vratima,
posle toga i razgovor - prilično glasan.
Uletela sam kao furija :smeh:, da vidim šta se dešava...
Kad ono - on!
Onaj isti koji je voleo Natašu, i ja ista, koja sam volela Sašu.
Došao je nešto poslovno kod dragog mi supruga.
Kada smo se spazili -
samo smo poleteli jedno drugom u zagrljaj :uzbud:
i počeli da se vrtimo u krug kao deca :skok:
- na opšte oduževljenje okoline :wacko: :hahaha:...

Sva priča o poslu je prestala :stid2:,
opet smo pili kafu i smejali se do iznemoglosti... :uzbud:
Iznendani susret mi je ulepšao dan, noć... noći... dane...

[Mish]

Onomad se vraćam kući i pred dućanom vidim mog prvog komšiju, prvog druga,... Zajedno smo puzali, zajedno u jaslicama, obdaništu, razredu,... Taman sam se razdvojila od njega, srećem drugog. Takođe druga iz jaslica, obdaništa, razreda... I na posletku, stižem kući, zove me sestra i prenosi mi pozdrav od trećeg drugara iz naše četvorke. Moja tri musketara.
Da, bili smo četvorka koja se nekad teško razdvajala. Prisutni jedni drugima u skoro svim segmentima života.
A onda smo se negde izgubili. Čestitamo jedni drugima rođendane, obradujemo se pri svakom slučajnom susretu i nabacamo jedni drugima, onako u tezama, najbitnija dešavanja u životu i čvrsto obećamo da ćemo se skupiti. Na žalost, svaki put se skupimo svi samo kad nekom treba izjaviti saučešće.
Čvrsto verujem da ih imam za ceo život i ubeđena sam da i oni veruju u isto. Nosimo i dalje onaj osećaj zajedništva u sebi i proređene susrete pravdamo onim "život nas je razdvojio".
Opet,...pitam se da li se sve time može opravdati? Ili je to samo nepostojanje inicijative da, bez obzira na ne znam kakav životni tempo, ipak izdvojimo pet minuta za telefonski kontakt kojim ćemo utanačiti vreme i mesto?

[Goga]

Sedim, još uvek nema.
Zaboleo me je pročitani mail, koji sam dobila jutros. Da, od prijateljice sa kojom sam se našla posle 16 godina.

Koliko je snage, volje i hrabrosti bilo potrebno da u četvrtoj godini srednje škole odeš. Daleko.
Najdalje od svih koji su te voleli i davali ti neizmernu podršku. To smo bili mi, drugari iz odeljenja.
Odlazak nismo shvatili isuviše ozbiljno, jer smo se onako, još uvek dečije nadali da ćeš da se vratiš.
Dani su prolazili, časovi se sve manje pravdali, a naše nade su potonule.


Sticajem okolnosti, srele smo se u Budvi pre jedanaest godina,
pričale smo o nekim perifernim stvarima, sporazumevale se pogledima,
jer jedino oči nisu mogle da sakriju i sreću i tugu.


Zahvaljujući mojoj ptici, mementu i temi godišnjica mature, saznajem tvoju adresu. Ni sada nisam u stanju da se ''sastavim''.

Sretna sam, ti si sretna jer imaš najveće blago pored sebe.
Znam da ćeš mu pružiti svu ljubav (moguću i nemoguću) a opet biti pravedna, nikako stroga. Jednostavno to si ti.

Nema sam i dalje, sa osmehom na usnama i suzama koje mute pogled.

Sigurna sam da ćemo nekako uspeti da nadoknadimo sve ovo vreme, ovu prazninu od šesnaest godina.

Ti si neko moj.


:srce:

[Goga]

Od kada smo se našle,
barem putem neta nadoknađujemo propušteno.
Ćućorimo kao šiparice, prepričavamo dogodovštine naših klinaca.
Prisetimo se, na brzinu ''starih dobrih vremena'',
ali se brzo vraćamo u
''sada'' i ''ovde'',
kao da ne želimo da propustimo ni jedan trenutak.
Sebično ga čuvamo, za nas, i još neke drage ljude.

[Goga]

Otišla je odavno...
Možda i nije toliko vremena prošlo,
ali se meni razvuklo kao ''gladna godina''...
Školska drugarica sa kojom sam ''delila'' školsku klupu.
Otišla je u Kambodžu.
Jednim sms-om je javila da odlazi.
Znala sam zašto nije želela, da mi čuje glas tada.

No.. Pojavila se :uzbud:
Lepša nego ikada, zadovoljnija nego ikada...
Vraća se uskoro.

Opet će da bude eksplozija emocija... :srce:

[starsica]

pre nekih godinu dana, moj jedan prijatelj je otisao da radi van naseg mesta, negde u Srbiji, nije daleko kad kazes Srbija, ali meni predaleko.. nije dolazio uopste kuci za tih godinu dana.. javio se samo jednom kuci, posto nemaju telfeon.. gradili su neku branu i sve sto je mogao da vidi bial su 4 muskarca koji su sa njim bili u tom selu, pored jos stotinak mestana ciji prosel godina ne prelazi 70 godina.. i jako mi je nedostajao, navikla sam da svako vece budem sa njim, navikla sam da ima ko da mi govori kako nisam normalna i kako ne postoji muskraca koji od mene moze jace da podrigne :roll: i samo mi je jedno jutro poslao poruku da ide, ni kako ni zasto.. dzaba, ja kad sam se doslepala do stanice, on je vec otisao..
danas, poziv uvece na fixni.. "Guzata.. koliko je sati?" a ja osmeh od uva do uva, ne mogu sebi da dodjem.. reko: "Idemo da prdimo, pa da 'vatamo" :uzbud:
najdivnija kafa koju sam popila u poslednje vreme.. bez zuci..
:srce:

[bellissima]

Davno joj se izgubio svaki trag...

A bila je moje drugo ja...
I sve ove godine bez nje,prosle su u lutanju,
iznenadni poziv obojio mi je vece...
Milion pitanja ,suze i smeh...
Opet je tu,kao da vreme nije ni postojalo,
opet se smejemo istim glupostima i
uzivamo u nasim cutanjima...
Opet jednim pogledom resavamo sve,
starije i mozda malo ozbiljnije u dusi
jos uvek one dve devojcice,koje su delile od prve
skolske klupe sve...:srce:

[Goga]

Jutros kisnem i ispaljujem ko zna koju cigaretu...
Još uvek sanjiva naravno...
Čekajući doktora...
Misli vrludaju na zilion strana...

Prilazi mi devojka... sa širokim osmehom...
Nisam je odmah prepoznala,
počela je da se šminka...
Sada je porasla i odrasla...
dobila posao, baš u mom selu...

Zajedno smo mažnjavale cigarete od njene tetke :stid2:
Slušale Ivin voz sa njenim starijim bratom, koji me je porodio :uzbud:


Totalno blentava ranojutarnja reakcija:
''Katarina, to si ti?'' :blink:
(neko pametan bi mi odgovorio, jok ti si :hahaha: )

Osmeh.. Prelepe zelene oči...
Videla sam joj po pogledu da je srećna...
Samo smo se izljubile... Razmenile par reči...
Bilo je dovoljno...

za početak... ispočetka... :srce:

[diktatorka]

...moj tada super frend sa faksa,kao da je iscezao...
...telefonom sa cujemo cesto ali kad ga pitam da se
vidimo kaze da nije spreman.Ej bre,kako?
Vrlo lako kaze covek-jedva sam uspeo da te stavim u
imenik,voleo sam te.E jebiga,mislim ja i opet se samo
slusamo!