Marina Abramovic

[Kalina]

Marina Abramovic



rodjena je 30. novembra 1946. godine u Beogradu, u Jugoslaviji. Zivi u Amsterdamu i Njujorku. Vec od pocetka karijere u Beogradu, ranih 70-ih, krcila je put performansu kao vidu vizuelne umetnosti, koristeci telo i kao subject i kao medijum. Istrazujuci fizicke i mentalne granice svog bica, izdrzavala je bol, iscrpljivanje i opasnost, u traganju za emocionalnom i spiritualnom transformacijom.
Slikanjem i crtanjem pocela je da se bavi 1960. godine, a 1970. zavrsila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Pocela je da istrazuje zvucno okruzenje za vreme postdiplomskih studija koje je zavrsila 1972. godine na Akademiji umetnosti u Zagrebu, kod profesora Krsta Hegedusica. Od 1970. do 1973. godine radila je zvucne instalacije i ucestvovala na izlozbama u Studentskom kulturnom centru u Beogradu sa Rasom Todosijevicem, Zoranom Popovicem, Erom Milivojevicem, Nesom Paripovicem i Gergeljem Urkomom. Od 1973. pocela je da predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a istovremeno se bavila filmom, videom i ritualnim, prociscavajucim performansima, u pokusaju da se distancira od represivne kulture njene porodice i Titove posleratne Jugoslavije.
Sredinom 70-ih napustila je zemlju i odselila se u Amsterdam, gde je 1975. godine upoznala Ulaja (Ulay), profesionalnog i licnog partnera narednih 20 godina. Zajednickim performansima i “relacionim radovima”, kao sto su “Breathing In/Breathing Out” (1977), “Rest Energy” (1980) i “Nightsea Crossin” (1981-87), istrazivali su parametre snage i zavisnosti izmedju njih i publike. Poslednji zajednicki rad, “Setnja velikim zidom” (The Great Wall Walk) (1988 ), podrazumevala je 2.000 kilometara dugo pesacenje Kineskim zidom, pri cemu su posli sa suprotnih strana i sreli se u sredini. Nakon toga, Marina Abramovic pocela je da radi i izlaze samostalno.
Marina Abramovic je 1997. godine trebalo da predstavlja tadasnju SRJ na Bijenalu u Veneciji, ali je odluka o njenom izboru promenjena i Crna Gora, koja je predlagala umetnika za nacionalni paviljon, odabrala je Voja Stanica. Abramoviceva je ipak ucestvovala na centralnoj izlozbi, na poziv generalnog komesara Bijenala Djermana Celantea (Germano Celante), a za instalaciju “Balkanski barok” (Balkan Baroque) dobila je Zlatnog lava. Posle izvinjenja crnogorskog Ministarstva kulture, ucestvovala je ove godine na Cetinjskom bijenalu, kao i na 45. Oktobarskom salonu u Beogradu, vrativsi se u rodni grad posle 30 godina. Dobila je pocasnu nagradu Oktobarskog salona, na kojem se predstavila radovima “Racunajte na nas”.
Od 1997. godine profesor je na Visokoj skoli za likovnu umetnost u Braunsvajgu u Nemackoj. Od 1998. clan je Upravnog odbora Centra za savremenu umetnost u Kitakjusuu u Japanu, a od 2001. radi i kao umetnik u Ateljeu Kalde u Saseu u Francuskoj. Za rad “Kuca sa pogledom na okean” (The House with the Ocean View) - 12-dnevni performans u njujorskoj Galeriji “Son Keli” (Sean Kelly) dobila je 2003. godine nagradu “Besi” (The Bessies) grada Njujorka za igru i performans. Nagradu Udruzenja americkih umetnickih kriticara dobila je 2004. godine, kada je dobila i pocasni doktorat Skole instituta za umetnost u Cikagu. Za 2005. godinu priprema samostalnu izlozbu u njujorskom Muzeju Gugenhajm.

[Kalina]

INTERVIEW-MARINA ABRAMOVIC



Marina Abramovic isplakala se u Muzeju Nikole Tesle, vrativsi se u Beograd posle 30 godina. To nije bio jedan od njenih cuvenih performansa, jer u njima i nije plakala, ma koliko sama sebi nanosila ili dopustala drugima da joj nanose fizicku bol. Nije rec ni o nostalgiji, niti o suzama radosnicama zbog urucenja pocasne nagrade 45. Oktobarskog salona i dogovora s gradskim vlastima o restrospektivi u buducoj modernoj galeriji na Trgu Zorana Djindjica. Nije bila u pitanju ni ogromna medijska paznja, niti cestitke na projekciji video instalacije “Racunajte na nas II” u Teslinom muzeju, kojem je poklonila rad i 20.000 evra da zaostavstina tog slavnog naucnika ne bi propala bez digitalizacije. Zaplakala je pominjuci Rasu Todosijevica, Eru Milivojevica, Zorana Popovica, Nesu Paripovica i Gergelja Urkoma, sa kojima je pocetkom 70-ih godina cinila cuvenu sestorku iz SKC-a, skandalizujuci tadasnji establisment. “Ostavila sam ih i, posle 30 godina, zatekla sam ih u istom stanju. Ja sam odradila karijeru, a svi ovi koji su ostali nisu nigde, osim Rase. Zato sto ih nasa sredina nije nikada priznala. Neverovatno je sta treba da se uradi da bi shvatili sta imaju. Era je, na primer, bio za mene kao novi Disan. Kakve je ideje imao! Bila bih u istoj situaciji kao i oni”, rekla je u intervjuu za SEEcult.org Abramoviceva, isticuci da joj nagrada Salona mnogo znaci i da joj predstavlja “kartu za povratak”, ali da joj ne treba penzija, niti planira da postane “drzavni predstavnik umetnosti”.

- Da li priznanja umetnicima koji su godinama ignorisani znace promenu duha i svesti ili je to politicka pragmaticnost?

MA: Na zalost, mislim da se nista ne menja. Gde su katalozi mlade generacije? Gde su njihove izlozbe? Mi smo u 60. godinama, a gde su ti mladi ljudi? Kada smo mi imali 20, 25 godina, radili smo stvari koje su u isto vreme u svetu bile apsolutno na istom nivou. U inostranstvu vec imas u tim godinama izlozbe, kataloge, ima te u muzejskim sopovima... Ja to ne vidim. To znaci da ta generacija treba da ceka 30 godina da bi se kao mi izborila.

- Kazete da ste se osecali odbaceno. Da li postoji sada opasnost od svojatanja i nove zvanicne umetnosti?

MA: Ja sam mislila da niko nista ne zna ovde o meni. Nikada nijedan moj rad nije otkupljen u Muzeju savremene umetnosti (MSU). Nikada nijedna knjiga nije odstampana. Katalog ne postoji. Nikada nisam pozvana na neku izlozbu ovde, osim sada na Oktobarski salon. U MSU postoje tri rada, koja nisu moja, vec su jednostavno uzete reprodukcije iz knjiga i uvecane. Napisala sam im pismo da se napravi istraga i da ih skinu, jer nisu moji. Nikada ih nisam prodala muzeju. Evo cekam vec godinu dana. Postoji i jedan video rad koji sam svojevremeno dala MSU. U katastrofalnom je stanju. Rekli su da su original dali televiziji, da je to neka treca verzija. Mogli bi, ali me nikada nisu pitali za donaciju. Napravila sam donaciju rada u Makedoniji, Sarajevu, Sloveniji… Ali nemojte da napravite prezentaciju rada koji nije moj.

- Uoci ucesca na ovogodisnjem Cetinjskom bijenalu u Crnoj Gori dobili ste izvinjenje Ministarstva kulture zbog povlacenja vaseg rada iz nacionalne selekcije za Bijenale u Veneciji 1997, za koji ste potom na glavnoj izlozbi dobili Zlatnog lava? Je li vam to bilo dovoljno?

MA: Pozvana sam na Cetinjsko bijenale, odazvala se kao profesionalac. Sve to oko Venecije, dobila sam tada nagradu, ministar kulture dao je ostavku, ali nisam dobila nikakvo izvinjenje osam godina. Rene Blok mi je rekao privatno da je sada institirao toliko da ministar kulture Crne Gore napise meni to pismo izvinjenja. Osam godina je vrlo dugo vreme ako je bila nepravda. Dobijem pismo, ali nije dovoljno. Hocu da to bude objavljeno u medijima, jer sam u njima ocrnjena. Uradili su to, rekla sam: “U redu”.

- Emotivno ste vezani za period 70-ih. Koliko je nedostatak dokumentacije o tom periodu doprineo svojevrsnom zaboravu i glavnih aktera koji su oznacili prekretnicu na domacoj sceni, radeci stvari koje su bile avangardne i na svetskom nivou?

MA: Mi smo na Aprilskim susretima u SKC-u imali sve te ljude ovde, od Janisa Kunelisa do Jozefa Bojsa, vrlo poznatih kriticara… Svi su imali placene hotele, dnevnice, kompletan VIP tretman. Kad su nasi ljudi, istoricari i kriticari umetnosti odlazili u inostranstvo, ne verujem da su nosili portfolio nasih umetnika, da se napravi neka ekvivalentana zamena. Samo smo davali, nista nismo dobli. Bile su svetske izlozbe, ali nasi umetnici nisu bili tamo, nije bilo fotografija, kataloga... Ljudi odavde su odlazili tamo, ali nisu promovisali nase ljude tamo. Nase podrucje je toliko talentovano, ali uvek ispada gubitak vremena, jer je bez podrske. Nije umetnik taj koji mora da bude i PR i da uradi delo. Mnogi nisu sposobni za to. Zato postoje kuratori, kriticari, muzejska infrastruktura…

- Poznat je vas stav da je uloga umetnosti da sluzi drustvu i utice na njegovu promenu, da da neku viziju… Da li mislite da je vas internacionalni uspeh pokazatelj da je vasa umetnost shvacena, s obzirom da se nastavljaju ne samo ovde, vec i u nekom globalnom smislu, tragedije, razaranja i sve ono na sta ste delom i ukazivali?

MA: Mogu samo da kazem da imam svoju publiku koja me prati, ali i novu publiku i uzasno mi je vazna nova generacija. Najdepresivnije je ako je sve stara publika. Ja zivim za novu generaciju. Jedino ona moze da nosi tvoju umetnost dalje, pa zato sada i moji studenti izvode moje radove. Predajem svoj ego drugome i to je za mene izuzetno oslobadjajuce. Vazno mi je da mogu kroz konferenciju za novinare, radionicu, knjigu, da objasnim svoje ideje. Zato i kazem da umetnik treba da bude sluga i sluzi drustvu, ali ne u smislu politicke moci, vec u najkritickijem smislu. Dolazicu ovde sve vise i najpre cu da vidim sta radi mlada generacija. Napravicu jednu kolekciju, da otkupim njihove radove, da im pomognem.

- Uvek ste se borili protiv institucija, pocev od porodice, do drustva. Po odlasku u Amsterdam rekli ste da vam je najveci problem bio sloboda, jer niste znali sta sa njom da radite i da ste morali da napravite sopstvene granice. Koja su to bila ogranicenja, da li jos postoje?

MA: Kada sam dosla u Holandiju, odjednom moj zivot vise nije imao smisla, jer je to bilo suprotno mom shvatanju umetnosti… I dan danas u Amsterdamu se prodaju samo donji delovi zenskih kupacih kostima. Sloboda mi je bila vazna oduvek. I ljubav. Majka me nikada nije ni poljubila, ni zagrlila, navodno da me ne bi razmazila. Taj nedostatak ljubavi me je zauvek ostetio i to sam pokusala da pokazem kroz rad. Performans mi je bio jedan vid oslobadjanja. Sve sto nisam smela da uradim u zivotu, uradila sam u performansu. Ali sve samo do deset sati uvece, sve dok nisam pobegla u 30. godini. Majka je posle toga otisla u policiju. Pitali su je: “Pa koliko godina ima vasa cerka?” rekla je: “Trideset”. Poslali su je kuci.

- Koliko je ta porodicna situacija uticala na vas rad? Kao i raskid sa Ulajem, vasim dugogodisnjim profesionalnim i licnim partnerom?

MA: Ja sam proizvod svih kontradikcija mojih roditelja. Otac je bio nacionalni heroj, od njega sam nasledila sve sto je herojsko, da ides do kraja… Od majke, koja je bila major armije - kontrolu, preciznost, urednost u komunikaciji… Spiritualni element nasledila sam od bake, koja je provela ceo zivot u crkvi. Brat njenog muza proglasen je svecem - patrijarh Varnava. Secam se, kada sam imala sest godina, isla sam u crkvu sa njom, sela na stolicu i resila da popijem svu svetu vodu, jer sam mislila da cu tako postati svetac, a samo sam dobila proliv. Roditelji su dolazili samo na rodjendan i za slavu, krisom. Oni su se upoznali u ratu, a posle njega ispoljila su se dva potpuna razlicita socijalna bekgraunda. Otac je bio iz siromasne porodice iz Crne Gore, majka iz gradjanske. Majka je isla u operu, a otac voleo da pece prase i sedi u kuhinji na podu sa partizanima. Razveli su se uzasno dramaticno, majka je postala jos stroza. Kada sam imala 12 godina, kupila sam oko 250 kutija imalina za cipele najgoreg, najjeftinijeg, braon, i premazala svoju sobu - sve zidove, vrata, prozore - uzasno, kao da si stavio govna. Majka je usla, vrisnula i zatvorila vrata. To je bio vazan trenutak mog zivota. Napravila sam svoju teritoriju, htela sam na taj nacin da odbranim svoju privatnost i licnost. U Holandiji sam morala sama da postavljam granice slobode i testiram ih. Najlepsi period mog zivota bilo je pet godina koje smo Ulaj (Ulay) i ja proveli kao nomadi u autu. Bilo je perioda kada nismo imali sta da jedemo, muzli smo krave i koze uzput. Kada me je napustio covek koga sam volela, jedini nacin da se oslobodim bola ponovo je bilo to da ga postavim na scenu. Pocela sam da igram sopstveni zivot u pozoristu u Rimu, pred 25 ljudi. Onda sam se odrekla prava veta na scene u “Biografiji”, predala svoj ego i ponovo sam se oslobodila. Vise nisam bila odgovorna za sebe.

- Da li ostajete u Holandiji?

MA:Selim se, Holandiju zovem temporary forever. Ona je mesto gde proizvodim radove, ali nije stimulativna, velika sloboda mi smeta. Ja sam stalno u nekom prostoru izmedju. Dacu otkaz na Akademiji u Braunsvajgu, jer sam napravila jednu nezavisnu studentsku grurpu i jer je bez institucija mnogo efikasnije za mene. Najvise cu provoditi vremena u Njujorku, jer mislim da ima smisla biti tamo, a bicu i u jednom mestu na jugu Sicilije, gde vulkan svakih 20 minuta ima erupciju. Ona mi daje neverovatnu energiju.
Miroljub Marjanovic

[Kalina]

YouTube - Relation in time

YouTube - Marina Abramovic

MySpaceTV: Balkan Erotic Epic de Marina Abramovic...

MySpaceTV: Marina Abramovic - 'Balkan Epic' by...

[Gospodin Ne]

Video sam pre par godina performans Marine Abramovic i Jan Fabre.
Body art fazon.
Skalpelom su sarali po telu, bojili krvlju i nanosili sebi fizicki bol.
Mislim da je trajalo par sati. Meni je vec posle 15 minuta bilo dosadno.
Sigurno tu ima simbolike ali mi se ne svidja forma.
Mada bih voleo da vidim jos koji.
Valjda je to voajer u meni...

[Leonard Peltier]

Visoko odlikovanje Marini Abramović

Predsednik Austrije Hajnc Fišer uručio je umetnici Marini Abramović, rođenoj u Beogradu, a koja živi u Njujorku, najviše odlikovanje austrijske države na polju umetnosti i nauke.

Abramovićevoj je 1. aprila u Beču uručeno odlikovanje za izvanredni doprinos u oblasti primenjene umetnosti, performansa i filma.

Ujedno, ovim odlikovanjem ova umetnica primljena je u austrijsku Kuriju umetnost i nauke.

Abramovićeva je rođena u Beogradu, gde je studirala slikarstvo na Akademiji za primenjenu umetnost. Od 1968. godine, objavljuje tekstove i crteže, a od 1973. organizuje redovne performanse.

Tokom 70-tih godina XX veka, Abramovićeva je predavala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a od 1997. do 2004. na Visokoj školi umetnosti u Branšvajgu.

U Njujorku Abramovićeva je osnovala "nezavisnu grupu" (Independent Group), forum za umetnike koji se bave performansom.

Abramovićeva je 1997. osvojila "Zlatnog lava" na Bijenalu u Veneciji za svoju video-instalaciju "Balkanski barok", a 2003. nagrađena je priznanjem "Besi", dok je 2004. dobila doktorsku titulu Škole umetnosti instituta Čikago.

Austrijsko odlikovanje za nauku i umetnost je najviše priznanje Austrije na ovom polju. Kao nosilac počasnog priznanja, Abramovićeva je istovremeno primljena u Kuriju umetnosti i nauke, koja broji 36 naučnika i isto toliko umetnika, od kojih je 18 iz Austrije.

Izvor B92