Политикин забавник (1939–1941)

[yige_gui]

„Политикин забавник“ се појавио 28. фебруара 1939. године. Нови лист је штампан на истом формату као и „Политика“ (31×47 цм), а од 12 страна колико је имао, четири су биле отиснуте у црној и црвеној боји. Излазио је два пута недељно (уторком и петком) и продаван је по цени од један динар. Дужност одговорног уредника обављао је Мирослав Д. Стевановић.



~Насловна страна „Политикиног забавника“ (1939)~

На насловној страни првог броја објављен је почетак сторије „Мики Храбри кројач“ Волта Дизнија. Друга страна била је посвећена роману Едгара Алана Поа „Златни јеленак“ и стрипу „Риста спортиста“ Моме Марковића, рађеном према тексту Љубинке Бобић и Миће Димитријевића. Занимљива Марковићева сторија описивала је доживљаје београдских дечака, који су у трци за фудбалском лоптом упали у неочекивану авантуру. Трећу страну испуњавала су два стрипа: гег-табла „Паја Патак“ и први наставак стрипа „Бојажљиви Ћира“, оба из продукције америчког уметника Волта Дизнија. Прича о потапању америчког брода „Лузитаније“ испунила је простор на четвртој страни. Наредна је била посвећена „Џиму из џунгле“ Алекса Рејмонда и почетку епизоде „У шангајском ресторану“. На шестој страни Ник Афонски се представио читаоцима са два остварења: мелодрамским стрипом „Доживљаји мале Ане и њеног пса Нулице“ и „Пустоловине малог Џонија” (епизода „Тајна куће старог археолога“). Половину следеће стране испуњавао је текст о настанку „пластичних шала“ (новој забави америчке читалачке публике), а испод њега отиснут је „Усамљени јахач“ Еда Кресија, стрип о тајанственом маскираном праведнику са Дивљег запада и његовом нераздвојном пријатељу Индијанцу Тонтоу.

[yige_gui]

Једанаести број „Политикиног забавника“ доноси прве значајније промене. „Бојажљивог Ћиру“ замењује нови Дизнијев стрип, гег-табла „Добри пас Плутон“, а истовремено стартују реалистични стрипови „Неустрашиви капетан Грин“ Кларенса Греја (недељна верзија „Брика Брадфорда“) и „Каубој Ред“ Фреда Хармана. Два броја касније завршава се и други Дизнијев стрип „Мики Храбри кројач“ Уместо њега, у 14. броју појавиле су се недељне табле са Микијем и Шиљом. Наредни број доноси завршетак прве пустоловине „Усамљеног јахача“, а од 16. до 19. броја „Плутона“ ће заменити Дизнијева верзија приче „Ружно паче“. У 17. броју окончана су још два стрипа: „Риста спортиста“ Моме Марковића и „Пустоловине малог Џонија“ Ника Афонског. Популарни Дирксови обешењаци „Бим и Бум“, овог пута у верзији Харолда Кнера, стартовали су у 20. броју „Политикиног забавника“. А затим је уследила права серија, јер претходно завршене епизоде замењују нове: од 21. броја „Дух Јаванског мора“ (Џим из џунгле), два броја касније „Мала Ана и њен пас Нулица међу скитницама“, а од 28. броја „Војвоткиња из шарене долине“ (Каубој Ред) и „Капетан Грин тражи закопано благо“. У 36. броју „Политикин забавник“ објављује почетак треће епизоде „Џима из џунгле“ под називом „Благо Џингис Кана“, у којој Џим и Колу крећу у нову авантуру након обрачуна са гусарима Харвеја Брента, познатијег под именом „Дух Јаванског мора“. Неколико недеља касније, привремено ће се од читалаца опростити црвенокоси каубој луталица и његов мали пријатељ Велики Дабар, јунаци Хармановог стрипа „Каубој Ред“, а уместо њега у лист се враћа „Усамљени јахач“ у обради Чарлса Фландерса.

„Нови задатак Џима из џунгле“ наслов је четврте епизоде популарног Рејмондовог јунака, који ће стартовати у 51. броју листа. После неколико наставака, поменути наслов ће без икаквог објашњења бити замењен новим „Господар Пагуанских острва“. Педесет четврти број доноси почетак нове епизоде „Усамљеног јахача“ Чарка Фландерса („Глас индијанског идола“), а Дизнијев најпопуларнији јунак јавља се пет бројева касније у сторији „Мики као детектив“. Убрзо и „Брик Брадфорд“ запада у нову пустоловину у причи „Људи од метала“.

[yige_gui]

Са 194. бројем од 3. јануара 1941. године „Политикин забавник“ улази у трећу годину свог постојања. Само два броја касније у лист се враћају стари познаници „Брик Брадфорд“ са „Индијанском лутком с дијамантским очима“ и „Вирус“ у епизоди „Пол В“. У истом броју, Мики Маус поново стиже на насловну страну са сторијом „Мики Маус у зачараном хотелу“, на четрнаестој почиње нова авантура „Кинга из северне бригаде“ под називом „Крадљивци крзна“, а на последњој Сегар одводи Попаја на његово четврто фантастично путовање „Попај и Кића у земљи Демонији“. Завршетак сторије „Пустоловине малог Џонија“ Ника Афонског објављен је у 209. броју, док се једну недељу касније у лист враћа „Капетан Грин“ Кларенса Греја у епизоди „Капетан Грни и златна круна пустиње“.

Све до 212. броја, на страницама „Политикиног забавника“ примећујемо присуство само тројице домаћих аутора. Међутим, у поменутом броју, Ђорђу Лобачеву, Моми Марковићу и Константину Кузњецову придружиће се и Сергеј Соловјев са једним од својих највећих остварења, изванредном адаптацијом Стивенсоновог романа „Острво с благом“. Два броја касније, Јангов „Репортер Харпер“ појављује се у новој епизоди „Тајанствене минђуше“, док се у 216. завршава четврто Попајево путовање.

Последњи, 220. број „Политикиног забавника“ појавио се у петак 4. априла 1941. године. Поново ће почети да излази након више од једне деценије, 5. јануара 1952. године, и овога пута покренут од издавачког предузећа „Политика“.






„Риста спортиста” Моме Марковића (1939)

[yige_gui]

Краљевство смехa
Хогара страшног

Код нас је „Хогар Страшни” доста објављиван. Веома брзо стигао је у стари, новински „Стрип арт”. Био је тада Хогар Окрутни, те давне 1973. године, и смејали смо се његовим догодовштинама у исто време када и стриповима „Редова Билија” и „Форда Т”. Касније се Хогар нацртао на страницама „Политикиног Забавника”, па „Стрипотеке”. Критика је много и похвално писала о њему. Добио је чак самостално издање „Хогаров Забавник”, нажалост само један број.
Према проценама, широм света данас га чита бар сто милиона људи, излази у неколико хиљада дневних новина и говори више десетина језика.

Била су то тешка времена за породицу Браун. Неплаћени рачуни, муке са здрављем... И, једног дана Дик Браун је најавио породици да се не враћа из студија у подруму док не нађе решење. Зна се да му је тетка пореклом била Швеђанка и да му је причала старе нордијске легенде. Зато није чудно што је Дик, у намери да створи новог стрипског јунака, завирио у викиншка посла.
Тако се родио Хогар Страшни, а кумовао је син његовог творца. Дикови синови једном су нешто живо препричавали кад се он спустио низ степениште. Крупан и са брадом (налик на будућег Викинга), тражио је погодно место да дремне. Један од дечака је узвикнуо: – Ево Хогара страшног! – И тако је Викинг добио име.

Први каиш стрипа појавио се 5. фебруара 1973. Хогар, иза кога је булумента нарогушених Викинга, стоји запањен сазнањем да је напао погрешан замак. Ма, погрешио је адресу! Било је то тек прво од многих разочарања и неуспеха с којима ће се, у свету све већих промена, суочавати до дана данашњег.
Нови стрип одмах је продат у 136 дневних листова, што изгледа занемарљиво у поређењу с његовом тренутном популарношћу. Према проценама, дневно га чита бар сто милиона људи. Стрип који у САД излази у готово 2000 дневних новина објављен је у небројено колекција на десетине језика. Читав свет га обожава.
Ко је, дакле, тај страшни Викинг? Тај презапослени варварски бизнисмен који се труди да, између пљачке Европе и два мамурлука, буде и добар татица?
Па, он је, пре свега, породичан и послован човек. Само што живи у погрешно доба, па тако, кад осваја стране земље, не заборавља ни да узме листу за набавку од своје супруге Хелге. Тај грозни Викинг има меко срце. Спава с мецом и купа се једном годишње. Ни тада без играчке.

Кажу да Викинзи не лажу. Хогар је и ту изузетак. Лаже као велики. У ствари, понекад само прекројава истину. Опет као велики. Али, ту је и први детектор лажи у историји. Његови рогови. Тресу се и звецкају кад Хогар изговори лаж. Постоји могућност и да отпадну. Није ли то пех над пеховима? Баш незгодно и за сурова викиншка времена.
Жена, по имену Хелга, права је викиншка, ратничка жена. Родом из Осла, из угледне породице, док је Хогар пореклом из неке забити. Да је Хелга та која у породици „носи панталоне“, јасно је и по роговима на њеном шлему, великим бар колико и Хогарови, ако не и већи.
И док други Викинзи имају синове који ће и надаље неговати обичај страшних пљачкаша северних мора, Хогар за сина има млакоњу који само чита књиге. Хамлет је све оно што Хогар не би никад пожелео да му син буде. Замислите, он хоће да постане први викиншки зубар!
Ни са кћерком није најбоље прошао. Дражесна Хони, са шлемом и мачем у руци, чека принца на белом коњу. Иако романтична, сетна душа, у њој врије крв правих Викинга. У њој пламти прави викиншки борбени жар! Она има све оно што би морао да има синак Хамлет...
Ту је, разуме се, и ташта. Кад је она у посети, Хогар ставља салвету преку очију. Да је не види, наравно. Салвета вам је позната – то је она што му је верна љуба метне на сто да се не испрља.
А тек верни саборац Срећни Еди, Викинг са две леве руке. Ушетао је неприметно у стрип и полако, поред Хогара, постајао све популарнији лик. Штос његових незгода толико је популаран да причају како у „Кинг фичерс” стижу писма у којима се захтева да се он редовно појављује у стрипу. Нема тог посла који он неће замутити и оставити необављен! И не постоји несрећа која га неће задесити. Њему и дуга падне на главу.

Но, ту је и шири „породични” круг. Као Хернија, девојчица с којом се Хогарово синче, Хамлет, игра. Али, Хернија је одвећ непосредна, сувише нападна, па се Хамлет радије посвећује књигама и диви световима описаним тим чаробним исписаним речима. С друге стране, тако бар и Хамлет има неког у животу. Није сам на свету. Неко размишља о њему као о правом момку, а то свакако није мала ствар. Да је Хернија мушко, била би прави супарник за Хамлета. Овако, мало претерује у феминизму, те је превелик залогај за бојажљивог клињу који увек може да умакне у тајни свет писане речи.
Затим Леут, песник и трубадурчић, не пропушта прилику да засвира за женско срце. Наравно, он свира за Хони. Кад добије по глави вазом с цвећем, коју хитне бесни Хогар, јави му се мисао да се некоме песма можда није свидела.
Члан породице је и пас Снерт. Или, ако мало проширимо границе значења речи, и он спада у Хогарове играчке поред паткице за купање и меце за спавање. А шта ћемо друго него да прихватимо и то јер Хогар је, ипак, само једно велико дете.
Својевремено је Дик Браун увео и сиреницу по имену Етел. Створио ју је по истинском лику. Етел Мермејд била је звезда бродвејских комедија тридесетих и четрдесетих година. Но, читаоци нису баш прихватили лик сирене, па је она полако нестала из стрипа.

Поменимо још и доктора Зука, лекара и врача викиншког доба, који, као и Хогар, верује да светом управља магија. И док су се некад справљали магични напици за љубав, мржњу и, наравно, за здравље, који су били најскривенија тајна, тако се и формула за данашњу „кока-колу” држи у највећој тајности, како је духовито приметио неки критичар. Па шта ако, дакле, Хогаровим светом не управља наука него магија?! Ипак се свет окреће као и данас. И Хогар много тога зна, пун је животних мудрости. Стекао их је искуством и наследио од свог оца. И он те мудрости, најчешће утемељене на бапским причама, мртав хладан преноси синку Хамлету као исконске мудрости.
А кад налети на проблем о ком појма нема, само га заобиђе. Па шта ако Хамлет помишља да би Земља могла да буде округла? Хогар добро зна да мора добро да пази на ћошкове кад опловљава свет, да не падне и да се не удари о оштре ивице. Ни Хогару ни читаоцима не сметају такве мале недоследно