Istra

[drth09]

... jos do pre koji mesec sam mogla skoro jasno da osetim miris borova pecene ribe i vina i mora i algi i svega onoga sto more cini egzoticnim i pozeljnim, medjutim to je nekako za cas izvetrilo pa se sad i ne mogu pohvaliti nekakvim spektakularnim aromama u svojoj nosnoj duplji. zamenila je memla nase zaparlozene institucije koja se , istovetno ma kojoj prljavstini, vrlo brzo usunjala na sva vrata duha i tela. ma, j... mu sunce, dosta je tesko coveku da poveruje i prihvati kakve stvari propusta, cak i ako tek sluti, a kamoli ako je uspeo malo da zamoci prst u teglu s pekmezom... znala sam da satima prvo hodocastim ulicama starog grada rovinja trazeci najbolje mesto... ugodan restoran `veli joze` je bio najbolji. ja sam prvo bila iznenadjena velicinom porcije oslica koji sam dobila , naime to je bila vrlo mala porcija koju su cinile jedan socni ali vrlo tanak riblji file koji je bio nehajno prebacen preko jednog osrednjeg parceta dobro skuvane palente, pa se na prvi pogled cinilo da je to sve sama riba, ali ne lezi vraze ipak je ta palenta imala dominantnu ulogu , kao kod ivana cankara pa je ta vecera ostala u pamcenju po krcevini u stomaku skroz do kuce i domace klope.

ove sporedne stvari mi padaju na pamet jer skoro da nema nikakvog smisla pominjati nivo do kog se turizam u istri razvio. mozda mi se cini da je sve toliko blizu savrsenom zbog toga sto sam videla malo toga, naime najvise su me ocarali ti putevi i autoput i pesacke staze i za bajking i ivicnjaci i uopste sva infrastruktura. ima i banaka i bankomata na svakom cosku, ali mi je posebno ostalo u secanju kako smo te subote uvece kada se odrzavao dan grada prolazili pored jednog na udaru , u dnu kojeg je lezalo mnostvo izvestaja, a na sam bankomat se neko izrigao. te noci su turisti veselo i bezbrizno bauljali gradom sa svojim vinskim casama , dok s gradom sirio miris pecene ribe i parfema...

evo nekoliko fotografija sa tog putovanja. Za Kalinu ima i fotka Motovuna















mislim da je dosta... mada ima toliko dobrih da uopste nije lako izabrati planiram da idem u maju ponovo, a to i vama toplo preporucujem, put je trajao nepunih osam sati, a lepote su neopisive

[drth09]

Istra je na mene ostavila neverovatan utisak. Svaki zimski dan izlazeći sa posla već u polumraku, na magluštinu, zamišljala sam proleće i obilazak prelepih istarskih vinograda. Svaki gradić je tako drag da bih mogla da ostanem zauvek. More je hladno ali je njegova prisutnost lekovita. Duge staze za vožnju biciklom kroz šumu pored obale, ruksak na leđima, doručak u bojama, maslina pod jezikom, cvet divlje trešnje, miris pečene ribe i bevande, predeli optočeni suncem; sve mi se javljaju u mislima i jedva čekam subotu da pođem. ... poslaću vam razglednicu.

[drth09]

Proletovanje je bilo prelepo. Pošto smo prošli put obišli Motovun, Vodnjan, Bale i druga manja vinogradarska mesta, sada sam najzad imala priliku da posetim Pulu. Da li zbog toga što sam puno očekivala ili zbog kišovitog dana, ovaj grad nije na mene ostavio neki poseban dojam. Prizor arene u centru grada je, mora se priznati, sasvim veličanstven, ali je grad nekako siv (iako možda za nijansu sivlji zbog kiše) i hladan. Uz obalu se nalazi neka fabrika, brodogradilište, i željeznička stanica ako se dobro sećam. Pruža malo mesta za udobnu šetnju i opuštanje...

Ovog puta smo poneli gps navigacioni uređaj, mada smo se i bez njega dobro snalazili, ali je ruta kojom smo išli bila malo drugačija, pa smo mislili da bi nam mogao biti od pomoći. Dobro se pokazao u većim gradovima, međutim, ima novijih puteva koje uopšte ne prepoznaje, pa kada smo pokušali da siđemo od osijeka na autoput, on novi put slavonika uopšte nije prepoznao, nego nas je odveo starim putevima dok nismo došli do neke cementare u nedođiji i isključili ga. Ne razumem se baš, ali verovatno postoje i različiti programi za ove uređaje.

Bicikl je za obilazak rovinja i okolnih plaža najbolje prevozno sredstvo. Biciklističke staze kroz šumu su lepo uređene tako da se mogu udobno obići sve najlepše plaže i uvale (to sam već pominjala, ali moram ponoviti opet jer je neverovatno i preporučujem svima). Tamo se mogu iznajmiti, pa ne morate da se opterećujete nošenjem.

Vozili smo se do nudističkog kampa, zapravo celog grada, Valalta koji se završava na ulazu u limski kanal. To je dosta zatvoren grad sa svim obeležjima koja čine da bude posve nalik raju.

Posle svega, ipak se vraćam Rovinju. I ja sam ranije mislila da je to crkva, nekakav stari grad i suveniri. Međutim, vraćajući se sada tamo, taj grad sam upoznala ponovo u nekom novom svetlu. Taj stari grad nije samo niz ulica, to je na stotine ulica gde ljudi žive svakodnevno unoseći u njega šarm jedne renesansne epohe, koja je zarazno prisutna. Nije to samo batana koja stoji u izlogu nekakvog muzeja pored menjačnice za turiste, nego luka gde su usidreni stari ribarski brodovi i najluksuzniji jedrenjak. Ne vino iz kristalne čaše u nekom vrhunskom restoranu, nego vino svih ukusa i mirisa, vino sa takvom aromom da bi čovek poželeo da ga pije stalno sa česme Ima li neki pesnik da nastavi

[nenad.bds]

drth09 kaže: .... Vozili smo se do nudističkog kampa, zapravo celog grada, Valalta koji se završava na ulazu u limski kanal. To je dosta zatvoren grad sa svim obeležjima koja čine da bude posve nalik raju... ...Posle svega, ipak se vraćam Rovinju...

Izbegavao sam, zaobilazio ovu temu. Kad vidite slike, biće vam jasno zašto.



1954.



1954. - i baba je išla s nama



1954. Tada smo kampovali u šumi blizu plaže Delfin, gde je kasnije izgradjen hotel Park. Tu nas je doveo predsednik opštine tada polupraznog grada (u vreme Tršćanske krize više od polovine Rovinjeza se iselilo u Italiju) jer smo se prvobitno namestili gde nije bilo u blizini pijaće vode.



1967. - kamp je tada bio na mestu gde je kasnije izgrađen hotel, ispred ulaza na Punta Corentu.



1975. Valalta.





1977. Valalta

I da ne idem dalje, sve do 1991.

Od prvog letovanja u Rovinju (prvo sa mojim roditeljima, pa samostalno i onda sa decom) svega tri puta smo imali 'izostanak'.

Sredinom 70-tih kupili smo kamp-prikolicu nadajući se da ćemo letovati u različitim mestima. Posle nekoliko godina shvatili smo da je svake godine vučemo do Rovinja i nazad, pa smo počeli da je tamo i ostavljamo. Zadnjih godina smo je ostavljali u dvorištu jedne porodice. Bez ikakve naknade.Kad je rat počeo, napisao sam dokument i overio ga u sudu kojim sam prikolicu poklonio toj porodici. Da ne bi imali problema što čuvaju imovinu vlasnika druge s strane fronta.

Pre dve godine ćerka sa porodicom je uspela da opet letuje u Rovinju. Otišli su i do porodice kod koje smo ostavili prikolicu. Bila je tamo, na istom mestu gde smo je ostavili 15 godina ranije, u istom stanju, samo sada neupotrebljiva bez ozbiljnijeg osvežavanja. Zamolila je porodicu da se prikolice reše, a pokupila je iz nje nekoliko stvari kao uspomene.

U Rovinju smo provodili od prvog do zadnjeg sata godišnjeg odmora. Kad bi stigli, narednog dana smo kretali u obilazak da vidimo čega novog ima; čega starog više nema.

U kampu smo se dogovarali sa komšijama ko će kome zauzeti mesto iduće godine. Sa nekim smo stvorili i duže i čvršće veće.

Gledao sam skoro 40 godina kako Rovinj od polupustog ribarskog gradića koji smrdi na ribu u dane kad 'Mirna' konzervira ulov postaje naš Saint Tropez.

Moze mi se pripisati da sam jugonostalgičar. S pravom.

Niko mi ne može oduzeti pravo da Rovinj ostane moj.