Vaš omiljeni novinar?

[Nenad_DPb]

Dragoljub Žarković, Dragan Bujošević i Teofil Pancic.
Naveo bih jos neke ljude cije tekstove rado citam, ali oni nisu novinari vec obicni posmatraci situacije.

[MamAna]

Branko Stankovic

"Kvadratura kruga"

[Lokomotion]

Definitivno Mira Adanja-Polak a zatim sledi Nataša Miljković. I Branislav Stanković je tu ali mi nekako ne spada u novinare, mada redovno pratim njegovu emisiju.

[mrvacha]

Viktor Ivancic "feral Tribune"

[memento]

Prvi novinar kojeg sam uocio kao nešto posebno je ostao i moj najomiljeniji novinar. Miroslav Miro Radojčić je svakako neponovljiva pojava u našem novinarstvu. Imao je jedinstven stil, neponovljiv šarm i neobičan život, čak i za jednog novinara.

Setimo se samo da je preživeo avionsku nesreću u kojoj su izgubili živote fudbaleri Mančester Junajteda koji su se vraćali u Englesku posle gostovanja u Beogradu. Miro je, naime, zaboravio pasoš i vratio se kući po njega, pa je zakasnio na avion...

Poznat je i po tome što je vrlo često nosio leptir kravatu, što je mnogima u ono vreme bolo oči. Tako je jednom u Beograd stiglo pismo iz inostranstva na kojem je umesto adrese bila nacrtana leptir mašna, a ispod pisalo Yugoslavia. Mudri novinari su zaključili da to mora biti samo Miroslav Radojčić, jer su znali da je jedini on tada nosio taj odevni predmet koji je bio jedan od atributa aristokratije. I nisu pogrešili. Pismo je zaista bilo namenjeno njemu...

Sledećim tekstom su jedne novine zabeležile njegov odlazak:

Početkom 2000. godine,14. januara, posle kratke bolesti, umro Miroslav-Miro Radojčić, doajen srpskog novinarstva i dugogodišnji novinar "Politike".
Radojčić je rođen 1920. godine u Sarajevu gde je proveo detinjstvo i prvu mladost. U ovom gradu je završio Prvu mušku gimnaziju, i to kao najuspešniji đak. Na pragu Drugog svetskog rata sa porodicom se doselio u Beograd. Sredinom 1945. Miroslav Radojčić je počeo da radi u "Politici" kao novinar reporter. Karijeru je počeo izveštavanjem sa beogradskih ulica i radnih akcija, a u međuvremenu je završio Visoku novinarsko-diplomatsku školu. Polovinom prošlog veka poslat je u inostranstvo kao prvi dopisnik zemlje koja je, tada, želela da otkriva svet. Pokazao je da je, u tadašnje vreme bez televizije, bio pravi izbor. Postao je lični prozor srpskog novinarskog čitalaštva iz Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Poslednje penzionerske dane provodio je u bifeu "Brioni" u Svetogorskoj ulici, bivšoj Ive Lole Ribara, gde smo čuli poslednju izjavu za NIN: "Eto, Tito je išao na Brijune, a ja u 'Brione'."

[believer]

Kad sam procitala naslov teme prvo ime koje mi je palo na um je bas Miro Radojcic.....divan novinar,veliki sarmer
Gospodine Memento,od mene traze da i drugima udelim repute,inace bi ovo secanje na Mira Radojcica svakako donelo Vama jedan plavi

[NSdjanka]

Novinari danas... Hm... Nema nešto upečatljivih likova kojih se setiš čim izgovoriš reč "novinar"... Mnogo nezanimljivih, nalik jedni drugima kao jaje jajetu, podložnih uticaju vladajućih, jednostranih, neobrazovanih... ( Neko pomenu skoro novinara Neđu Kostića )...
Na tv-u Tanja Peternek... Na papiru... Volim Tirketove kolumne...

[yige_gui]

Teofil Panchic, Petar Lukovic, Boris Dezhulovic, Heni Erceg, Vedrana Rudan.. pronadje se josh poneki pisac kolumni chije rechi kazhu pokoju pametnu..

[yige_gui]

Boris Dežulović, Globus

Biće danas propast sveta
11. septembar 2008.

U trenucima dok čitate ove retke, jedan će profesor u velikom laboratoriju kraj Ženeve na tipkovnici kompjutera pritisnuti "enter", i dva će protonska snopa, sto milijardi čestica svaki, krenuti kroz kružne cijevi goleme, dvadeset sedam kilometara dugačke centrifuge podzemnog akceleratora, sve dok se za koji tjedan ne sudare u veličanstvenom srazu od četrnaest tera-elektron-volta. Posljednje što ćemo vidjeti bit će taj famozni Higgsov bozon, ista ona "Božja čestica" koja je prije petnaest milijardi godina stvorila Svemir.

Sve će biti brzo gotovo, neće ništa boljeti, nećemo ni osjetiti. Rasplinut ćemo se u velikom prasku, crna rupa ispod Švicarske usisat će nas poput bijednih kozmičkih grinja i prebaciti u neku paralelnu dimenziju, stvorit će se strašne nakupine kvarkova što će presložiti molekule svih poznatih tvari i Zemlju pretvoriti u golemu svemirsku ćuftu, ili oni zloglasni magnetski monopoli, koji svaku materiju i formu pretvaraju u druge, posve nasumične i blesave tvari i oblike, pa ćete se, držeći Globus u rukama udobno zavaljeni u dvosjed, u trenutku pretvoriti u kiseli krastavac s kockicom šećera među perajama, udobno zavaljeni u plastičnu pepeljaru sa znakom Karlovačkog piva.

Tako će, ili tko zna kako još sve ne, završiti današnji historijski eksperiment u podzemnom laboratoriju CERN-a, o kojemu priča sav znanstveni svijet: astrofizičari sa splitskog pazara, doktori nauka iz provincijskih župa, akademici kolodvorskih krčmi i eksperti novinskih kolumni, svi su iznenada diplomirali fiziku, i kao drugi predmet filozofiju ili teologiju, pa kompetentno slažu zabrinuta lica i živo raspravljaju o ozbiljnim propustima CERN-ovih stručnjaka.

- Neće na dobro ovo u Švajcarskoj - slušam nekidan na Kalenića pijaci prodavača kajmaka iz Mrčajevaca, dok puni zdjelicu nekom starijem čovjeku. - Đavo je magnetski monopol.

- Ne sekiraj se ti za magnetski monopol, nego lepo napuni tu ćasu - uzvraća mu mušterija. - Nemoj trista grama da mi podvaljuješ za pola kile. Polupraznu ćasu sam poslednji put doneo kući.

- I bre budalo jedna! - uzvraća mu prodavač prezirno. - Da se ti razumeš u kajmak znao bi da u kvantnoj fizici ne postoji prazan prostor. To šta ti vidiš kao polupraznu ćasu, to su slučajne fluktuacije.

- Nemoj mene da učiš - naljuti se čiča. - Znam ja šta su fluktuacije i šta je savijenost prostor-vremena. Te praznine u ćasi kajmaka možda i jesu pena prostor-vremena, ali sve dok mehurići lažnog vakuuma eksponencijalno ne narastu do veličine protona to je sve, ali kajmak nije. Lepo napiši: pena prostor-vremena po 700 dinara kilo, pa neka tu penu kupuje ko oće. A ja neću penu prostor-vremena, nego kajmak.

- Nemoj da zakeraš - uskoči tada u diskusiju žena u marami s uzorkom ruže, Stana iz Leskovca. - Kad udare protoni u tu Ženevu, ima oni kvarkovi celu kuglu zemaljsku da pretvore u kajmak. Za cenu pola kile dobićeš pet kvadriliona tona.

- Šest - dobaci onaj iz Mrčajevaca.

- Šta šest?

- Šest kvadriliona tona je teška kugla zemaljska. Kilo više, kilo manje.

- Ih, da si je ti pravio, ne bi u njoj bilo ni dva kvadriliona - nabaci onaj čiča, i društvo u trgovini na Kalenića pijaci prasne u smijeh.

- Pet milijardi dolara ulupali Švajcarci da sagrade hadronski akcelerator i naprave lažni vakuum, a ti ga napravio za mojih tristapedeset dinara - ne zaustavlja se čiča, zadovoljno se smijući svojim šalama.

- Budalaštine - uključi se debeli švercer grčke fete iz Ljiga. - Sudari protona se dešavaju svakodnevno, to je u prirodi normalna stvar. Ovi će samo da izazovu veštački sudar u tunelu da uvate Higsov bozon. Kakav bre lažni vakuum, kakve crne rupe, kakvi bakrači. Plaše narod da ne misli na cene benzina.

- Jeste, evo jutros se kod nas sudariše dva, u tunelu Štavica - potvrdi sa susjednog štanda baba iz Sevojna. - Najedoše se duvan-čvaraka, napiše šljive, pa ko će pre kroz oni tunel. Pretvoriše ih ti čvarkovi u bezobličnu masu baš onako načisto. Pravo kaže čovek, kreteni.

- Nisu baba čvarkovi, nego kvarkovi. I nisu kreteni, nego protoni.

- To i kažem, moroni, protoni, ista stvar - uzvrati starica. - Treso se Rudnik kako se sudariše.

- Ima baba pravo, ista stvar - dobaci netko. - Tresla se gora, rodiće se miš. Tako će da bude i u Švajcarskoj.

- Ne bih ja to tako gledala - uključila se Stana iz Leskovca, vadeći kajmak iz velike bijele kante. - Nije to ljudi fizika, nego filosofija. Mnogo se bre zajebavamo sa ti protoni. Ne zove se Higsov bozon džaba Božja čestica.

- I ko je taj Higs da je to sad baš njegov bozon? - ne da se ona baba. - Otkad je ovaj Tadić, sve pokupovaše stranci.

- Ja se slažem sa Stanom - složi se prodavačica s drugog kraja trgovine, pružajući na vrhu noža komadić mladog sira nekom vračarskom gospodinu. - Probaj, komšija, pravi ovčji. Iz Pljevalja, dabome. Šta sam htela da kažem? Nije stvar u tome da nauka popuni sve rupe u našem znanju i odgovori na sva pitanja za koja nam je do sad bila dovoljna religija. Po meni, nije pitanje da li ima Boga, nego da li ima čoveka bez njegove transcendentalne dimenzije. Čovek prosto mora za nju da ostavi neke rupe u znanju. Četristo dinara, komšija.

- To i ja kažem, mora da se ostave neke rupe - jedva dočeka onaj iz Mrčajevaca. - Ali ajde ti dokaži čoveku. Mora u ćasi da budu rupe. Nije kajmak bre teška masa. Svako živ zna da su masa i energija kajmaka ekvivalentne veličine. Pola kile je pola kile. Tristapedeset dinara mala ćasa, sedamsto velika, pa se ti žali Ajnštajnu.

Tako raspravljaju svjetski fizičari, pripremajući nas za još jedan smak svijeta. Zaredali ti smakovi u kalendaru kao sveci, malo-malo pa se poslože planeti u formaciju koju su nam još prije hiljadu godina najavili aztečki prodavači kajmaka, ili se poslože geostrateški interesi pa NATO dođe na ruske granice, ili otkrijemo da na nas juriša nekakav golemi asteroid, ili bude nekakva zgodna okrugla godina, evo Jehovini svjedoci organiziraju Armagedon kao Sinjsku alku, nikad u cjelokupnoj povijesti čovječanstva nije bilo toliko smakova kao posljednjih desetak godina. Bogami se ova naša malena, prljava balota još i dobro drži koliko je puta smaknuta.

Histerija oko Božje čestice i crnih rupa ispod Alpa podsjeća me stoga na onu sjajnu scenu iz filma "Rusalka" Anne Malikyan, kada neki prevarant u lučkom gradiću na samom obodu ruske provincije na dan pomrčine sunca prodaje ljudima čađava stakla za promatranje kraja svijeta, pa ih na kraju megafonom poziva da se "mirno raziđu kućama", jer je "kraj svijeta upravo završio".

Završit će tako i ovaj, najnoviji kraj svijeta, a mi ćemo se mirno razići, i neće nam se dogoditi ništa što već nismo iskusili. Evo, recimo, taj Big Bang kojim nas plaše, veliki prasak kojim je stvoren svemir. Mislite da nismo to već doživjeli? To kad udare protoni, a mi se u tom sudaru rasplinemo i velikim praskom stvorimo posve novi svemir?

I onda sve ispočetka: ponovo prve fluktuacije svježeg prasvemira, epoha kvantne gravitacije, kvarkovska, leptonska i fotonska era, prvi kvazari i protogalaktike, pa eksplozija supernove, formiranje planeta, hlađenje kore, opet iznova milijarde godina do prvih ameba, svi oni kenozoici i mezozoici, pa vodozemci, dinosaurusi i primati, pa siđi sa stabla, pa hodaj, pa lovi, pa zapali vatru, pa izađi iz pećine i sagradi kuću, pa sruši kuću, pa sagradi, pa sruši, pa ratuj, ubij, siluj, stenji, trpi opet tuđinsku vlast tisuću godina, pa Prvi rat, pa Drugi rat, pa ponovo Jugoslavija, pa hajde ispočetka pravi nezavisnu Hrvatsku, opet Tuđman, Račan i Sanader, opet Haag, pregovori i poglavlja, sve u svemu petnaest milijardi godina zajebancije da bi došli nadomak Europske unije, sve dok opet neki osebujni profesor u Ženevi ne pritisne "enter".

I tako u krug, oduvijek i zauvijek. Sva se pamet svijeta upregla da spektakularnim eksperimentom otkrije kako je nastao svemir, a ovaj je nastao upravo spektakularnim eksperimentom prije petnaest milijardi godina, kad je u nekakvoj proto-Ženevi stanoviti profesor s pločicom na bijeloj kuti - da, da, upravo onaj sijedi s Michelangelove freske u Sikstini - pritisnuo dugme i sve je završilo u velikom bljesku. Ili započelo, ovisi kako gledate. Zato, ako mene pitate, iskoristite ovih par tjedana do sudara protona u Švicarskoj i platite krstarenje Mediteranom čekovima s odgodom plaćanja.

Ali to je samo moja teorija. Mnoge kolege se ionako ne slažu. "Ne može to tako, komšija", kaže jedan od njih, ne znate ga vi, doktor fizike iz Mrčajevaca: "Plati ti kajmak odma'. Za petnaest milijardi godina ko živ, ko mrtav."