Televizije sa nacionalnom frekvencijom

[Necromancer]

Koja televizija nije zaslužila da dobije nacionalnu frekvenciju i zašto?

Ako imate kandidata sa kojim niste zadovoljni, koga biste stavili umesto njega?

[A6quattro]

Svoje misljenje o medijima u Srbijii, njihovoj ulozi i delovanju kao javnog servisa isrekao sam vec ranije u nekim mojim postovima.
I ovom prilikom kao negativan primer izdvojio bih B92. Ne samo TV stanicu, vec sva izdanja te medijske kuce.
Poseban bih naglasak stavio na radio emisiju "Pescanik" i njene voditelje koji su najbolji primer kako ne treba da se radi!
Najblaze, primer su drskosti, nedemokratskog odnosa, netolerantncije i neuvazavanja svojih sagovornika.
Nadam se da cu na nekoj drugoj temi imati priliku da dam svoj osvrt.

[Lady S]

Od do sada viđenog, na mene Avala recimo nije ostavila nikakav utisak. Pokušavam povremeno da propratim šta se u stvari tu konkretno dešava, ali generalno - nigde ništa. Svi su se nešto svojevremeno okomili na Košavu i Happy, dok je meni sasvim simpa ta podela frekvencije na dnevnu i noćnu, što da ne... Košava je u doba dodeljivanja frekvencija zaista bila očaaaaaajna (i tehnički i sadržajno), ali mi se čini da se polako popravljaju (ako ne sadržajno, a ono bar tehnički ). Happy kao dečija elevizija teško da može nekome da smeta. Nema neki izražen kvalitet, ali ni ne smeta... Pink kao pink, fox kao fox... RTS ne vredi diskutovati... a B92 je po meni sasvim ok televizija. Iskreno me čudi da trenutno vodi na anketi, iako ima "jaku" konkurenciju...

I ovom prilikom kao negativan primer izdvojio bih B92. Ne samo TV stanicu, vec sva izdanja te medijske kuce.

Pošto te smatram kompetentnim za komentarisanje medija (ako ništa drugo, bar si čovek iz struke) ne bi bilo loše da malo detaljnije obrazložiš zbog čega ovako negativan stav? Ja kao prosečan gledalac ne vidim neke velike propuste u njihovom radu, bar ne veće od ostalih medijskih kuća u Srbiji.

[goldie]

Avalu znaci nikad nisam gledala ni pratila. Meni je dovoljno da okrenem taj kanal i da vidim kvalitet slike i tona koji emituju da mi bude muka. Kontam ja da nemaju para (mada nisam sigurna u ovu izjavu ) ali ako cu gledati neku televiziju prvo i osnovno hocu kvalitet slike. Znaci da je crvena crvena (a ne nesto bledunjavo crveno), da se zelena zeleni, hocu dobru montazu, hocu nove ideje.... Ovo je po meni potpuno neprivlacna televizija.

[A6quattro]

Iako mediji ne prisiljavaju ljude da razmisljaju na odredjeni nacin, oni uticu na postavljanje granica prakticnog i moguceg. U mnogim aspektima uloga medija u totalitarizmu je slicna njihovoj ulozi u parlamentarnoj demokratiji. U oba slucaja mediji oblikuju politicki i drustveni program osnazujuci dominantna drustvena, kulturna i politicka gledista. U totalitarnom rezimu gledista koja se ne poklapaju sa gledistima vladajuce elite nikada ne ugledaju svetlost dana. Ljudi koji pokusaju da iskazu drugacije stavove preko medija bivaju proganjani, hapseni ili cak ubijani. Medijski sadrzaji u parlamentarnim demokratijama dozvoljavaju siri spektar gledista. U drustvima (kapitalizmu) koja su bazirana na principima parlamentarizma mediji su obicno u posedu i pod kontrolom male grupe ljudi koja informacije i vesti posmatraju kao robu koja moze da se kupi i proda. Ovi mediji mogu da izvestavaju sa mnogo raznovrsnih desavanja ali su skloni tome da podupiru predstavu da samo one ideje koje osnazuju kapitalizam raspolazu bilo kakvom validnoscu.
Osoblje cine – sustinski - zaposleni koji su nezainteresovani za svoj licni integritet. Oni nece daleko dogurati ukoliko se ne vode uredjivackom politikom svog poslodavca. Iako su ljudi u parlamentarnim drustvima bombardovani obiljem ideja i mogucnosti, ove ideje i mogucnosti osnazuju kapitalizam kao jedini validan koncept. Neodoljiva slicnost izmedju medija u totalitarnom i u parlamentarnom drustvu tice se pitanja vlasnistva i kontrole. U oba drustva vlasnistvo i kontrola su u rukama male grupe ljudi.

Preslikano na Srbiju, tamo u javnosti ne postoji argumentovan i ozbiljan dijalog o najvaznijim pitanjima i izazovima drustva. To je vec opste mesto i ima mnogo primera koji mogu potvrditi ovu tvrdnju. Ucestali “razgovori” na televiziji i u stampi samo su paralelni monolozi bez ikakvog stvarnog suceljavanja razlicitih misljenja i pogleda. I najambiciozniji pokusaji uspostavljanja dijaloga zavrsavaju se vrlo brzo, bez ikakvog dodira argumenata i spremnosti da se makar saslusa druga strana. Jednostavno, ne postoji istinska prilika i podsticajna atmosfera da se u javnosti ostvari valjan i argumentovan dijalog. Tako postaje zatvoreno drustvo liseno komunikacije.
Ovome doprinose i politicke snage koje se inace stalno pozivaju na liberalne principe, na slobodu misljenja i potrebu uspostavljanja dijaloga. Upravo mediji koji pripadaju takozvanoj liberalnoj politickoj grupaciji (B92 je "uzor" liberalizma) demonstriraju zatvorenost, ideolosku ekskluzivnost i jednostranost, bez obzira na to sto zastupaju uzvisene i velike principe otvorenog drustva. Oni su u stvari ostali zatvoreni u svom uskom krugu istomisljenika i zadrtih poklonika, proglasavajuci se drustvenom savescu Srbije, u kojoj zapravo ima mesta samo za njih i njihove odane sledbenike i podrzavaoce.

Drastican primer ovakvog zatvorenog pristupa javnim pitanjima pruzaju autorke emisije “Pescanik” na Radiju B92, koje priznaju da i nemaju nameru da omoguce bilo kakvu razmenu razlicitih stavova. Naprotiv, one ovu emisiju koriste kao puku ilustraciju svojih ideoloskih pogleda. Zato se u emisiji “Pescanik” pojavljuju grupe odabranih ljudi koji samo variraju osnovna politicka polazista iz uvodnih autorskih komentara emisije. Uvodnici Svetlane Lukic su spiritus movens ove jednostrane politicke orijentacije, gde je prva na udaru aktuelna (ipak oni predstavljaju drzavu) vlast Srbije, kojoj se pripisuju gotovo sva zla ovog sveta. Mrzovoljni”"politicari izlozeni su kritici bez ikakavih kocnica, pri cemu se cesto gubi osecaj za elementarni dobar ukus i pristojnost. "Kriticki govor" u ovoj emisiji je izraz nemoci, iskljucivosti, ocajanja i neke vrste licnog ideoloskog rata koji autorke neumorno vode.
Kakvi su glavni stavovi ovih ostrascenih posvecenica u istini o Srbiji? Cak i ne pokusavajuci da budu objektivne, one teze apsolutizaciji sopstvenog misljenja. Za njih je Srbija danas uzasno mesto, banditska drzava, crna rupa Evrope, gde je nemoguce civilizovano misliti i ziveti. Srpski narod je mentalitetski predodredjen za robovanje i manipulacije, njihova istorija i tradicija su obicne iluzije i mitovi, zatocenici su proslosti i nisu sposobni za evropeizaciju i modernizaciju. Ogrezli su u klerikalizam i sovinizam, nisu spremni da se suoce sa prosloscu, na politickoj sceni su vucibatine, lazovi i prevaranti. Izuzetak su, naravno, predstavnici tzv. gradjanske inteligencije, koji uvek dobijaju prelaznu ocenu, bez obzira na to sto, na primer, nikad nije objasnjeno odakle tim uzasno interesantnim, sposobnim i zanimljivim predstavnicima te opcije, kuce sa bazenima odakle im stanovi itd. Ali to i nije toliko vazno. To su naprosto sitnice u poredjenju sa znanjem modernizatorskih poduhvata ovih ideoloskih jurisnika. Eto, i bespostedna kritika kojoj pribegavaju autorke “Pescanika” ima svoja ogranicenja, ali jedino kad su posredi njihovi istomisljenici.
Ostali ocigledno ne ispunjavaju visoke liberalne standarde i ocekivanja Svetlane Lukic i Svetlane Vukovic, pa zato moraju biti izlozeni neprimerenoj kritici u kojoj se poteze sve i svasta. Da li su to liberalni uzusi i dostignuca o kojima neprestano slusamo u ovoj emisiji i da li ove javne delatnike ipak obavezuju neke norme pristojnog komuniciranja? Njima je u njihovom medijskom ataru sve dozvoljeno, pa cak i otvorene uvrede i neumesna poredjenja, jer su oni patentirani i samoproglaseni branioci zdravog razuma i gradjanskih vrednosti.
U ovakvom vidjenju svakodnevnog politickog zivota dominantno je odredjenje da su zahtevi Srba u pogledu slobode oduvek bili nemastoviti i skromni. Navodno, vecini njih je dovoljno da zivi u Srbiji kojom na bilo koji nacin vladaju Srbi. Ove reci najbolje pokazuju ideolosku poziciju ovih zgadjenih boraca za nametanje sopstvenog ekskluzivnog ideoloskog misljenja. Za njih je srpski narod uvek bio tek beslovesna masa zagnjurena u proslost i mitove, vodjena instinktom rulje, zaglibljena i ukopana u blato gluposti, sovinizma i ksenofobije. Ostala je samo manjina slusalaca “Pescanika”, koja predstavlja prosvecenu i normalnu Srbiju ciji glasnogovornici, doduse, umeju ponekad da kazu i neku ne bas odmerenu rec, ali kada je covek zgadjen nad zemljom u kojoj zivi, nije potrebno da uvek bira reci.
Glupost i govor mrznje uvek su rezervisani za Srbiju mraka i neznanja, neprosvecenosti i sovinizma, dok je sagovornicima “Pescanika” dozvoljeno da iznose uvrede i ispoljavaju mrznju jer su oni ipak gorljivi zastupnici liberalizma, modernizma i prosvecenosti.
Medju ucesnicima u ovoj emisiji postoje odredjene razlike. Pored stalno prisutnih predstavnika tvrdog jezgra, povremeno se ukljucuju i ljudi koji pokusavaju da kazu i neku rec van njene osnovne matrice.
Funkcionisanje i ideoloske postavke “Pescanika”, kao specificne monoloske strukture zatvorene u sopstveni sistem misljenja, govora i specificnog sektaskog, jednostranog duha. Opste mesto i neizostavna tvrdnja jeste to da je Srbija zemlja bez ikakvih demokratskih tradicija i da su zato siroko otvorena vrata njenoj klerikalizaciji, autoritarnosti i antimodernizmu. Bez ikakvih rezervi oni nude jedino svoje impresije, a ne i validnu argumentaciju za svoje tvrdnje, svodeci pri tom slozeno i razlicitim znacenjima bogato vizantijsko nasledje iskljucivo na despotizam, uz pokusaj da ga predstavi kao srpsku jedinu politicku i istorijsku tradiciju. Ovo je stara prica o takozvanom vizantinizmu, koja se uvek poteze kada se zeli diskvalifikovati tradicija srpskog naroda, a on predstaviti kao sklon prevarama, lukavstvima i pritvorstvu. Ova predrasuda o vizantinizmu rezervisana je za Istok i njegov orijentalizam.
I u ovim recima mozemo prepoznati onu istu vrstu jednostranosti, ideoloske ostrascenosti i zaslepljenosti kojom se autorke “Pescanika” stalno sluze kako bi pokazale da Srbi nisu spremni da zive cak ni u krdu jer su poslednji savremeni varvari, nesposobni da razumeju savremeno doba i uklope se u njega. Srbi su u percepciji ovih liberalno-gradjanskih sagovornika horda varvara koja zasluzuje da bude izopstena iz savremane civilizacije.
U njihovim emisijama se neminovno pojavljuju i veliki borci za ljudska prava i uterivanje istine Natasa Kandic i Sonja Biserko. Onomad, na pitanje sta je sa grobnicama u kojima su posmrtni ostaci Srba i sta je sa sudbinom nestalih Srba Kandicka je u retkom nastupu velikodusnosti objektivnosti nevoljno dala sledeci odgovor:
“Naravno da ima i nestalih Srba, da ima grobnica, da su, znaci, prema njima pocinjeni zlocini, ali kada je rec o nama, kada je rec o Srbiji, kada je rec o institucijama, pravosudju, tuzilastvu, policiji, onda je prvenstveno njihov zadatak da ono sto je pocinjeno odavde, sto su pocnile srpske snage, to mora da bude zadatak ministra pravosudja i o tome mora da se iznese puna zvanicna istina. Time mi sticemo kao institucije legitimitet da i od drugih trazimo istinu o zrtvama Srbima, ili nekim drugim.”
Ovo je vec poznato i vidjeno zalaganje da mi tek treba da steknemo legitimitet i neku vrstu kvalifikacije da se usudimo da od drugih trazimo istinu o zlocinima nad Srbima. Nikada se ne moze govoriti o zlocinima nesumnjivo pocinjenim nad Srbima, a da to ne bude podvrgnuto specijalnom rezimu legitimiteta i uz spominjanje zrtava drugih naroda. Ako se spominju samo zrtve srpskog naroda, onda se tezi relativizaciji zlocina i izbegava se bolno suocavanje sa prosloscu.
U stavovima Sonje Biserko nema ni trunke dobre volje i objektivnosti jer ona nema nikakve dileme kada je u pitanju kolektivna krivica srpskog naroda.
To je jos jedna od konstanti emisije, da se razbije tzv. vladajuci mit o srpskom narodu kao narodu zrtvi, i pri tom pokaze da su Srbi iskljucivi krivci za raspad druge Jugoslavije i da ostaju najveci remetilacki faktor na Balkanu, spremni da o sebi govore samo kao o zrtvi, a nespremni da se suoce sa stradanjima drugih naroda u proteklom ratnom sukobu. Jer, Srbija spava na lesevima, kako to bez ikakvih obzira kaze Sonja Biserko.
Osnovno pitanje politicke scene Srbije, jeste u nedoumici da li je kod nas moguca rekonstrukcija nacionalizma i njegova modernizacija. Ako, pak, sledimo osnovni ton “Pescanika”, ovaj izuzetno znacajan poduhvat nije moguc jer je srpski nacionalizam, jednostavno, retrogradna i anahrona ideologija koja je vredna samo prezirivih komentara autorki ove emisije.
“Pescanik” je koncipiran kao izrazito lican medijski poduhvat, on je izraz specificnog politickog radikalizma i ideoloskog autizma, verbalnog egzibicionizma, mizantropije i zelje da se takozvanom radikalizovanom kritikom, koja se ne osvrce na mogucnost drugacijeg misljenja, odbrane veliki principi gradjanskog drustva. Ovo poslednje nije sporno, ali se postavlja pitanje moze li se to raditi tako sto ce se ograditi odredjeni medijski prostor i u njega predominantno pustati oni koji sa voditeljkama dele pogled na svet. Mogu li se zatvorenoscu i ideoloskom iskljucivoscu braniti liberalni i gradjanski principi?

Pescanik je klepsidra u kojoj tece pesak i meri se vreme, ali se on ponekad mora okrenuti i na drugu stranu da bismo dobili pravu informaciju koliko je vremena stvarno proteklo. Pescanik koji nude autorke ove emisije zbog svoje iskljucivosti i jednostranosti ne moze da pruzi celovitu i preglednu sliku vremena u kome Srbija zivi, ma koliko pretendovao na to da bude glas razuma.

[HLEBmaster]

Quatro, dobro, to je dosta sazzeto sazzeto u principu... ne mozzesh tek u tako u kratkim crtama da objasnish stanje u srbiji narochito na osnovu jedne tako beznachajne emisije... Koja istina svojim stavovima para ushi mnogima...

Sa druge strane, ja zzivim u toj Srbiji I zadnjih 20 godina kada sam bio bombardovan prichama i stavovima one druge strane, one druge televizije koja nam je kroz najjednostraniju medijsku torturu servirala dijametralno suprotnu prichu koja nas je dovela tu gde smo. Zapravo svako gutanje onoga shto nam serviraju mediji nas je dovelo tu gde smo tako da, sushtinski, ono shto one kazzu da smo podlozzni manipulacijama nije daleko od istine. Ja opet, lichno, imam svoj stav bez obzira shta kazze neka Biserka ili Kandicka koje ovde chini mi se imaju jedinu ulogu kompromitacije demokratskih ideja svojim extremnim anacionalizmom.

Shto se tiche frekfencija... Ne bih branio emitovanje nikom, to je sigurno. A ako je pitanje dodele frekfencija na nacionalnom nivou ni tu se ne bih neshto ogranichavao. Svako ko mozze neka izvoli, a trzzishte tj gledanost ce ga opravdati i li unishtiti.

[A6quattro]

Iz dva racioanlna razloga odlucio sam da odmah ne odgovoram na reagovanjene na moj post.
Prvo, smatram da je nedovoljan broj komentara (iako mi se ovaj dopada) i stoga bilo
kakav moj odgovor predstavljao bi ishitrenu reakciju i u krajnoj liniji bio bi nesvrsishodan.
Drugo, prilicno je kasno, a ja bi trebalo da budem svez za sutranji radni dan.

Umesto komentara, a da bi moja potreba za pisanjem bila ispravno shvacena,
prepricacu jedan nedavno vodjen razgovor sa mojim drugom, a u vezi moga pisanja.
Razgovor je vodjen doslovno ovako;

Jebote, jel ti dobijes dobru lovu za sve te tvoje price i pesme sto pises?
Ne, kazem ja.
A koji kurac onda pises?
A jel ti jebes za lovu? - pitam ja njega.
Na zalost, ne.
Koji kurac onda jebes?

Pogledao me prenerazeno.
Daj, ne seri, jebanje i pisanje se ne mogu usporedjivati!

[SQUAW]

Kao prvo, drago mi je što spadam u ove "netolerantne" koji simpatišu B92 i žive u nekom začaranom, uskom krugu... ili šta već.

Po meni bi bila gadna sramota da televizija kao što je B92 nije dobila frekvenciju. Kao što je grupica u kojoj se našla više nego očajna. Ove ostale televizije... pa od njih pola ne proizvodi nikakav program, a one koje proizvode bolje da ga ne proizvode. Prvenstveno mislim na Pink. Nacionalnu frekvenciju nikako ne bi smela da dobije televizija koja je toliko neprofesionalna da ne poštuje čak ni satnicu emitovanja, a o netačnoj programskoj šemi da ne diskutujem. Gledaćeš film koji počinje u 1:00 ali u 2:15. Užas. A na stranu to što truju i truju naraštaje onom polućirilicom.

Onda, televizija sa sms pornografijom, ona na kojoj je sexoman Nole bio glavna zvezda, magovi i astrolozi... Bravo show Grand parade i sličan shit...

Nemam šta više da kažem na ovu temu sem toga da mislim da je B92 jedini koju ovu frekvenciju stvarno i zaslužuje.

Na kraju će, ipak, daljinski odlučiti.