U raljama drustva!

[A6quattro]

Dostignuca, napredak, izazovi, uspesi i neuspesi. Ovo je globalno, svet (drustvo) takmicenja. I nije bas pametno reci da takmicenje treba da prestane. Kako se baviti sportom? Kako naci bolji posao? Kako plasirati svoje ideje? Zivimo dakle, u raljama drustva u kojem dominira takmicarski duh.

Frustriranima nas ne pravi sama trka, vec to sto se ona dogadja suvise izvan coveka. Takmicenje bi trebalo fokusirati na unutrasnjost. Unutrasnja strana nadmetanja je nesto sasvim drugo, cilj sasvim drugaciji. Dok je vanjski cilj pobediti drugoga, unutrasnji je pobediti sebe. Neretko to znaci - ostati zadivljen vestinom i snagom onih koji su se pokazali boljim.

Najcesce je problem u samom startu - jedni druge ne vidimo primarno ravnopravnima, vec smo skloni odmeravanju snaga. Dobro... ja imam ovo, a ti ono. Ti si jaci. Ili, ne. Ja sam jaci. Tako je. Ja sam. Ili mozda...?
Sto smo svesniji suptilnih osecaja nesigurnosti ili nadmenosti (inferiornosti ili superiornosti) u odnosima, to cemo lakse moci odustati od delovanja koje nas pomera iz zone ravnopravnosti. U osnovi i jednog i drugog otklona (i prema gore i prema dole) nalazi se tacka slabosti.

E sad, pitanje je - cemu cemo dati prioritet?

Osetimo li neciju slabost, hocemo li na njoj graditi svoju nadmoc ili cemo odustati od osecaja superiornosti kako bih dali priliku za susret unutar zone ravnopravnosti? Osetimo li neciju nadmoc, hocemo li se fokusirati na tacku vlastite slabosti ili cemo zauzvrat na nekom drugom polju pokusati da dominiramo?
Ovi gore-dole odabiri su nasi svakodnevni mucitelji. Sto su otkloni iz zone ravnopravnosti redji i slabiji, lepsa je frekvencija povezanosti u kojoj se s drugima mozemo susretati.

Podrzavanje zone ravnopravnosti ne podrazumeva slicna zivotna iskustva ili slican dijapazon znanja, vec povezivanje na osnovnoj bazi - bazi ljudskosti. Povezani kroz koren ljudskosti, par vrednih trenutaka mogu razmeniti cistacica i biznismen, dete i odrasli, sportista i njegov protivnik i jos mnogo njih.
U unutrasnjem nadmetanju, spustajuci superiornog i podizuci inferiornog sebe, mozemo sebe dovesti do stanja u kojem je lakoca zone ravnopravnosti nas primaran nacin funkcionisanja. Delujuci iz ove (slobodne) zone povezanosti, osnovna motivacija takmicenja je opsti boljitak, a ne licni trijumf. Samim tim, nadmetanje prestaje biti nadmetanje i postaje saradnja.

[A6quattro]

Auditorijum voli lepotu. Voli kad junjakinja u prvom licu prica o svojoj kozi ili "cipelicama" i kada govori u parabolama o erotici sopstvenih nogu kao o mrtvim predmetima na koji su navucene crne carape.
Auditorijum se lozi na te stvari. Citajuci, muskarci opste sa junakinjom ili pesnikinjom, a zene mastaju o stvaraocu koji ce ih pokupiti i spasiti jer on zna sta je strast.
Auditorijum masta o mehanickoj zeni: pola robot pola p**ka. Takva zena je izuzetno prijatna za druzenje i prebacuje se bez greske iz uloge brizne majke u ulogu fatalne zavodnice.
Muskarci su u vizuri publike razliciti od zena po svojim ulogama. Oni su obicno bogati, i iako publika (uglavnom) ne zeli bas detaljne opise muskaraca, moze se reci da ocinski likovi sa debelim novcanicima i besnim automobilima automatski dozive nakolonost publike.
Od prirode, publika jako voli sve sto ih ne podseca na njihov svakodnevni zivot. Dekor jedne ulice u Riu, strast juga, fjordove severa ili recimo price sa dekorom u poznatim svetskim metropolama... Pariz, London, etc.
Oni zato i dolaze u Teatar da bi pobegli od sebe samih i krajnje bi nepristojno bilo muciti ih kolazom od punjenih paprika, tvrde stolice ili decijeg placa.
Auditorijum kupuje "umetnost" i stvaraoca i papir i zvuk ne shvatajuci da je moc koja im dopusta da konzumira takozvanu umetnost samo jos jedan od dokaza sopstvenog mrtvila.

[A6quattro]

Umreti je svuda, uglavnom neprijatno. Ali umreti na Zapadu ima neke dopunske (nezgodne) elemente. Naime, sve pocinje mnogo ranije.
Onog trenutka kada prestanete da radite, prvo sto vam urade, izbace vas iz kuce i stave u bungalov, "namenski izgradjen" u dvoristu iza porodicne kuce, ili nekakav dom za starce.
Tamo vas porodica rado posecuje, cak jednom godisnje.
Deca vas mrze, kradete im vreme! Ali, vi cutite i vi ste njih mrzeli kad su oni bili nemocni i mali. Iz istog razloga ste ih mrzeli.

Povremeno vas Dom posecuju zabavljaci. Oni pricaju sale starcima posadjenim na stolice u krug.
Mlitavim rukama oni tapsu. Ko bolje i jace tapse, dobije bon. Za pivo recimo, ili kolace. Ili ne dobije bon uopste nego samo plaketu.

Na kraju vas prikljuce na masinu. Tada je svest obicno mrtva. To je tuzno, tesko je zamisliti neki drugi, lepsi nacin da se ljudima pokaze
da su ceo zivot bili samo srafovi!

[A6quattro]

Miroslav je opet pobegao sa posla. Stoji na velikoj terasi, na sporednom ulazu u firmu. Napolju je vedro i Miroslav se pita kako to da su nasi zivoti tako svakodnevno baceni.
Odjednom nailazi gazda. Miroslav bi mogao da smugne pre nego sto ga ovaj vidi, ali ne zeli da ispadne kukavica. Ostaje mirno da stoji sa soljom kafe.
Dobar dan pozdravi gazda. Dobar dan odgovori mu Miroslav. Gazda gleda u sta se to Miroslav zagledao.

Gore, na plavom nebu stoji kao zakacena meseceva kugla. Cudan je i bled dnevni Mesec. Vide mu se usahla mora, vidi se bolje nego nocu kao da je u pitanju lopta - nebesko telo.
Na Miroslavovo iznenadjenje, gazda kaze: “Znas, gledajuci Mesec, shvatam da smo mali, sicusni. Letos sam na spanskoj rivijeri gledao zvezde...”
I ? izusti Miroslav. “I osetio sam se tako mali, beznacajan.”

Miroslav se pita, otkud ova filozofska crta kod vlasnika firme u kojoj radi? Je li sve samo fazon, teatar, koji je gazda smislio da bi mu se priblizio, njemu koji je poznat po svojim, svima dosadnim decijim pitanjima i monolozima, tipa: “Nekaad su ljudi ziveli bedno pa je svaki dan bio dozivljaj” ili “zbog cega ljudi tolko vole automobile?”

Gazda cuti. Na trenutak i on i Miroslav su samo dva ljudska bica izdvojena iz tog uzasnog kupoprodajnog odnosa u kome jedan prodaje svoj rad i zivot, ambiciji drugog.
Gledaju Mesec. I jendom i drugom zao sto nece dan provesti napolju setajuci stazom pored morske obale u susedstvu. Kako su mali pred beskrajem kosmosa, kako su samo smrtni. Kako je samo lepo biti ushicen pukim postojanjem, barem na tren.
Onda gazda kaze: “Ipak, ova filozofija nece nam pomoci da zaradimo za dnevnu koru hleba. Miroslav cuti, praveci se da razume gazdu, da odobrava. Ulaze u radne prostorije. Kosmos ostaje napolju, usamljen i neopisiv.

[A6quattro]

Ne nalazim je u zamisljenom pogledu sa srecnih plakata. Nema je u pesmi reklama. Ona mirno stoji zanesena i lista casopise, gutajuci slike velelepnih zdanja, kozmetike reklame, etc. Usput i masta...
Tako priucena, konstruktivna i emancipovana da bude muska igracka. Da li ce uspeti, plasi se da li ce uspeti da bude dovoljno danju dama, nocu kurva, pazljiva u porodici, britka i opasna na poslu. I proracunata i uspesna.
Kada je valovi neuroze preplave usisava bespomucno kucu svojim novim usisivacem. I opet masta i sanja... I strahuje da li ce uspeti, da li ce uspeti da bude dovoljno podvojena?
Da odglumi svoju ulogu zanemarujuci prisustvo "velikog rezisera". Savrsena zena zapada uporno trazi savrsenog muskarca koga, takodje nikako da nadje.
Jer su svi ovde po rodjenju kastrirani, unisteni i slomljeni, "nevidljivom rukom trzista”.

[A6quattro]

Niko vise nista ne zna. Ni ja vise nista ne znam. Skolovani smo da budemo roba. Ocekujemo robu. Jedemo cokoladice. Identiteta nemamo.
Zid je tako visok. Jedino sto jos mogu da uradim je parazitiranje ne djubretu. To i cinim. Imam prastaru masinu za ves, prastari frizider.
Ali i to djubre je roba na trzistu polovnih stvari. Nema niceg sto nije roba.

Sokrat je covek. Ljudi su smrtni. Ja sam roba. Roba je mrtva ona nije smrtna. Momentom budjenja, upotrebom kaladonta postaje se jedan od potrosaca.
Nema izlaza. Mi smo misevi u vrteskama. Mi smo Matrica.

[A6quattro]

Svet je nadmeno bolestan. Glavni inzenjeri, politicari, generali, ordiniraju na granici stvarnosti.
A zivotinje gledaju u Sunce zaslepljene sirinom neba. Svet je nadmeno bolestan.
Iza imena univerizteta kriju se centri za dresuru.

Poslovni roboti analiticki razmisljaju o propustenm sansama.
Dozivljaj je iskljucivo posredovan. Fabrike snova rade trecu smenu.
Ceremonijalni zmajevi lete put neba. Zivotinje hoce slobodu!

[A6quattro]

Jodie je emancipovana, razresila je pitanja pola iz knjiga americkih teoreticarki.
Oslobodjenja, otkrila je snagu Zenstva, ali ostala su pitanja starenja, poroda i plasticnih operacija.
Na kursu zenskih studija docekuju je neobicne zene u odeci zivih i ispranih boja sa esarpama na glavi i na prozaku.
One je ljube strasno. A Otac je promeno oblik i vise joj ne dolazi u krevet. Ukazuje se u obliku mode savremenog dizajna.
Muci je decackim telima nezrelih manekenki bez grudi i celulita.

Jodie, dok pohadja kurs masta o Parizu... Setece bulevarima pre izlaska sunca. Obavezno ce posetiti kafe u koji zalaze boemi.
Doruckovace korasane i puter sa belom kafom. Ona redovno pohadja kurs i masta o Parizu. I to je uglavnom sve u njenom zivotu.

[A6quattro]

Lice svestenika ozbiljno je na smrt, Njegovo lice je bledi zid. Lice svestenika je lice skrivenog onaniste i pedofila.
Licemu je ozbiljno kao i religija koju propoveda.
Bog ima tri lica: bludnoga sina i strogoga oca, i jos jedno nejasno lice, neshvatljivo, nedokucivo lice bez lica.

Sarah ima pet godina. Otvorenih usta u hladnoj crkvi, zajedno sa roditeljima slusa pricu o Bogu. "Razapeti je mozda i bio dobar, ali otac, taj svemoguci starac sve vidi i zna,
zlim okom iza oblaka gleda, i svi su pred njim krivi, o svima sve zna. Ja nisam dobra devojcica, ja nisam dobra devojcica."

Godine prolaze, ideologija se transformise, lanci robnih kuca grade nove oltare, ali Sarah oseca krivicu, Sarah ne moze da se opusti, dodira ljudskog se plasi, greha.
Isus je umirao satima, dok njena gologota traje godinama. I jos se uvek i zauvek seca kako je grmelo one davne noci dok se osecala krivom, krivom za grehe svih ljudi.

Sarah ima cetrdesetpet godina, misterija nepoznatog jeste okidac pobune. I ona sanja da oseca svoje telo, kasno je da sada to kaze, ali ipak sanja kako je slobodna, kao divlji vetar slobodna. Oluja se valja negde sa Zapada, kao i uvek. Ali danas, ona bi da vristi.
Svest o tome da je demijurg zao, rusi sve zabrane pred sobom.
Ne plasi se ona vise, ne progone je te blede lazno skrusene oci. I prazna prica o porodici Razapetog.

[A6quattro]

Klosari mnogo vole Bratislava. Uvek mu prilaze, pitaju za neku uslugu. Najcesce traze novac, na poklon ili pozajmicu koju ce vratiti prvom prilikom.
Ima ih raznih: Recimo onaj crnac, beonjaca skroz zutih od droge, ona plavokosa, mlada klosarka koja mu se kune da je cista, da nije na heroinu.
Ona ga startuje svaki put kad se nadje na stanici, koja samo zeli malo novca da prespava noc. Nju je Bratislav kasnije video u jednom ulazu,
pored elitne knjizare kako se bode u venu.
Pa onaj smrdljivi mladic koji je trazio od njega da ga primi, pa kada mu je Bratislav rekao da i on iznajmljuje sobu, taj mladic je pogledao u Bratislavove cipele, da bi na osnovu kvaliteta i dizajna utvrdio da li govori istinu. Zatim klosar propovednik, pa Britanac koji se izgubio na putu pre vise godina i sada skuplja novac za put nazad kuci, covek sa ogromnim, rljavim sakama kojima prima novac. Pa oni uctivi klosari u tramvaju koji svoju pricu uvek pocinju sa “Gospodine...”

Nekada se Bratislav osecao obaveznim da stane i odgvori na teska klosarska pitanja. Da udovolji njihovim egzistencijalnim zahtevima.
U poslednje vreme, bezi od njih. Mozda je i sam postao burzoazija, mrtvi, uctivi gradjanin koji lenjo odzivljava svoju smrt.
Mozda se stidi. Mozda je postao skrt. Mozda jednostavno nema vise sta da im kaze.