Vreme leti...

[Sokica]

Ne znam kako se vama čini ona poznata rečenica, kada vas upitaju koliko vam dete ima godina, vi odgovorite, a onda vam kažu : ''Ala je to proletelo...''

Kada me upitaju za momke koliko imaju godina i kada mi uzvrate ovom poznatom rečenicom, obično kažem : ''Da, vama sa strane...''

Danas su moji momci proslavili 6-ti rođendan i sad, kad su zaspali i dok ih pokrivam i gledam, razmišljam da je vreme stvarno proletelo...
Sećam se cele trudnoće, odlaska u porodilište, kada su mi ih prvi put doneli, muževljevih suza i poljubaca nakon što ih je video... njihovog odrastanja... prvih koraka,reči... prvog dana u vrtiću... ma, svega...

Sad su to već veliki momci... Vrlo su samostalni, jedan drugom dovoljni u igri, ne traže moju prisutnost u svemu...

Onda stvarno pomislim da je vreme proletelo... Da je jedno njihovo doba prošlo i da će biti sve samostalniji i zreliji...
I stvarno, ima nešto u onoj ''ala je to proletelo...''

Ne čini li se i vama da kada se osvrnete na detinjstvo vaše dece, zaista sve to nekako brzo prođe...

[shacky]

U razgovoru sa ljudima 'sa strane' imam utisak da je vreme brzo proletelo.
Kada me neko pita koliko mi dete ima godina, posle odgovora usledi konstatacija da je vreme brzo prošlo.
Međutim kada počnem da sabiram kada i šta se sve izdešavalo za tih nepunih 5 godina nemam taj utisak.
Bilo je momenata kada je svaki minut bio kao godina i još uvek te teške momente tako doživljavam, bez obzira što je od tada prošlo već 3 godine.

Zagledam se ponekad u njegovo lice dok spava i imam utisak da je to lice potpuno isto kao i ono koje je imao kao beba...ali nije više moja beba, sada je već moj veliki dečak.

Na nama je da kada se oni sami jednog dana osvrnu na svoje detinjstvo kažu da je bilo lepo, a odraslom čoveku se svakako uvek čini da je kratko trajalo.

(obaveštenje za potencijalne snajke: uvek će biti moj veliki dečak! )

[Mopiell]

svaki dan vidim promenu na licu mog bebca, novi pokret, novu mimiku, i pitam se kad je pre tako porastao? cini mi se da smo ga juce doneli iz bolnice, a vec je napunio osam meseci. vreme stvarno leti ...

[Goga]

Još uvek kada pričam o Kikiju, govorim ''mi''.
Kao da sam juče ostala trudna.

Sada ga posmatram kako se raduje svakom druženju sa drugarima. Kako se samo pozdravljaju, prepuni oduševljenja kao da se nisu videli isto prepodne.
Sada već vozi biciklicu, ima jak šut, voli da đuska, posebno da peva.

Vidim u njemu malenog čoveka koji se bori za svoje ''ja''.

Kiki ima tri godine i četiri meseca. Kao da sam ga juče prvi put poljubila i zaplakala od sreće, kao da sam prvi put čula samo njegov glas u porodilištu, kao da smo juče stigli kući.

Bio je krupna beba.
Još uvek spava u njegovom malenom krevetiću,
koji mu je skoro tesan, kad se razbaškari.
Bio je jedna mrva - grlata mrva.
Obožavan i prvi.

Prve izgovorene reči, maleni nesigurni koraci, pogled...
Da, pogled koji je nasledio od mene,
i sada potpuno mogu da razumem mog tatu koji je znao da mi kaže:
''Nemoj tako da me gledaš!'' .
Često uhvatim sebe da ga tretiram kao bebu, potiskujući činjenicu da je sada maleni dečak sa svojim prohtevima, zahtevima, zaključcima i mnoštvom pitanja za mamu i ostatak planete. ( nije zato što je moj )

Uživam u svakom momentu njegovog odrastanja,
sa strepnjom da ću nešto da propustim.

[duga12]

Baš o tome mislim ovih dana...

Toliko brzo,da toga nisam svesna.Moja Kiki ima 12,a moje Pile 9,nedavno sam im pričala,dok smo zajedno razgledali njihove bebeće slike,kakvi su bili kao bebe .Kuća se orila od smeha,dok sam im dočaravala,kako sam se svako jutro u strahu budila,jer se Kiki svojski trudila,kada je imala tri (cele) godine,da uskoči u krevetac,gde je spavao Pile,tek rođena beba...
Pošto mi je na svoj način objasnila,da joj je zauzeo ne samo krevetac,nego i mamu..rešila je da sprovede,plančić,i da ona lepo svog batu skloni na neko drugo mesto ...

Znam delovaće sebično,al tako mi ponekad fali da budu "bebe".
Baš mi fali,a s' druge strane,opet sam srećna,kad ih vidim sada tako "velike",male ljude.

Treba ih samo voleti...i maziti,i ne dozvoliti vremenu da leti u tom smislu...mazite ih i volite,uvek...to vreme, ne može da vam oduzme .

[jovuk]

U narodu kazu da tudja deca i licni dug najbrze rastu.
Ono sto mogu da primetim kao roditelj ,je da i licna deca jako brzo rastu.
Imam dve moje slatke srecice,koje se jako otimaju da budu velki,a jos uvek su moji:dusa,telo,jagnje belo.
Plasi me to sto vreme tako leti,kao da cu nesto i ja u njihovom zivotu preskociti.

[NSdjanka]

Tu skoro sam preturala po kutijama koje retko vadim i u kojima držim sve i svašta... A onda dođoh i do one posebne... Mala benkica od belog konca, svetloplavi šeširić, mornarska haljinica veličine podlaktice, narukvice iz porodilišta, jedan gumeni Gonzo- omiljena igračka moga sina kad je bio bebac i makani ružičasti zekan s kojim je spavala moja kći, dve muzičke igračkice na navijanje koje su ih uspavljivale, i dve "radosnice" već odavno popunjene... Zatvaram svoje blago nazad u kutiju uvek sa istom mišlju... Šteta što ne mogu malo duže da budu mali...

[GostBG]

Eeeeh .... bas vreme leti.Dani prolaze polako,a godine brzo!!
Moja Mina za 4 dana puni 12 godina,a kao da je juce bilo kada sam je prvi put video u porodilistu.Tada je bila "stara" celih 5 minuta ! Ma ... tako i treba.Neka rastu.Kako bi grozno bilo da npr. vreme stane ...

[Sokica]

Danas smo momci i ja zajedno pakovali neke njihove sitnice u kutije... Našla sam njihove narukvice iz porodilišta sa brojevima 318 i 322, prve varalice i sačuvala sam one majušne čarapice koje su nosili kada su se rodili...
Uzeli momci te čarapice pa mere na svoja stopala i biserko kaže:
-Ala smo bili mali...
Ma, da... A sada sami izađu ispred kuće i igraju se... Ne traže me pogledom...
Vreme stvarno leti...

[grcanka]

Bogami leti, mada su moji andjeli jos mali, 4,5 i 2,5 godine stari, jos uvek imam osecaj da je vreme bas proletelo.I jos kad gledaju slike kad su bili bebe pa jos kazu kad sam bio/bila mali, ja se valjam , kao da su sad bas veliki....Uvek se setim onog prvog kontakta sa oboje njih, svaki su mi se zalepili za srce istog momenta...Obozavam ih, sad ja kao svaka majka, ali stvarno je to osecaj koji se ne moze meriti ni sa cim..