Pravo tinejdžera na privatnost

[makilli]

Nedavno sam razgovarala sa ženom čija su deca tinejdžeri i saopštila mi je pomalo,hmmmm...hajde da to nazovem totalno šokantnu vest.Naime,dotična je počela redovno da kontroliše i najmanju sitnicu koja je vezana za život njene dece.Manično proverava gde se oni nalaze,pretura im po stvarima,čita dnevnik,kontroliše njihove telefonske razgovore,...i još milion drugih stvari.

Priznajem da sam bila pomalo šokirana posle tog razgovora.Razumem ja njenu potrebu da zaštiti svoje dete,i sama sam roditelj,medjutim sve ono što mi je ispričala vodi u krajnost.

I sama sam kao tinejdžerka imala milion tajni koje sam čuvala samo za sebe.Naravno da nisam želela da moja mama čita moj dnevnik ili da mi pretura po torbi.Hvala Bogu,nije to ni radila.

Sa druge strane,donekle razumem i potrebu roditelja da kontrolišu odredjene aspekte detetovog života ali u nekim umerenim granicama.Postoji milion dobrih razloga zbog kojih dete treba kontrolisati,u tinejdžerskom dobu oni nailaze na raznorazna iskušenja i potrebno ih je usmeriti na pravi kolosek.Kada postanu zrele i kompletne ličnosti zahvaliće roditeljima na tome.Uskraćivanje i najmanjeg prava na privatnost će dovesti do toga da deca izgube poverenje u roditelje koje je kasnije jako teško vratiti,strogom kontrolom se ipak može mnogo više izgubiti nego dobiti.

A možda ipak grešim?

[Mish]

Evo mišljenja neroditelja i bivšeg tinejdžera.
Mislim da se individualnost, samostalnost, svest da svako od nas ima pravo na neku svoju privatnost i intimu, ali i odgovornost, ugrađuje mnogo pre tinejdžerskog doba. Po meni to treba negovati, a kad dete dođe u "lude godine" poštovati. Naravno da roditelj mora svoje dete pratiti i usmeravati (a ne kontrolisati kao policajac u civilu sa velikom značkom "roditelj"). Ali i to se po meni čini tako što se na vreme izgradi blizak odnos sa detetom koje pretpostavlja i međusobno poverenje, ali i uzajamno poštovanje (a nikako strahopoštovanje roditelja).
Elem, svi smo mi prošli to doba. I naravno da smo imali samo svoj svet, samo svoja saznanja i neke svoje tajne (tajne ili je to bila naša intima?). I nismo bili baš primereni u svaki put, pravili smo razna sra*a za koja roditelji tada nisu znali (a možda ne znaju ni danas).
Sasvim je uredu što roditelj treba i mora da zna u kom mu je okruženju dete, kako provodi vreme, šta su mu zanimacije i preokupacije, ali uz sve to da poštuje pravo na detetov mikrosvet. Ali način na koji će roditelj to znati sigurno nije isleđivanjei oduzimanje svake privatnosti individui.

[Neuhvatljiva_]

Svakako ponašanje dotične mame ne opravdavam ali razumem...do nekle..
Nisam roditelj ali se ponekad zapitam kako cu u ovom "ludom" svetu jednog dana vaspitati svoju decu...tj. kako cu ih izvesti na pravi put...kako ce oni zaobici kandže svih negativnih stvari kojima su okruženi...
Mnogo su se "kriterijumi" srozali, gluposti koje su se očekivale od deteta koje je punoletno sad možeš očekivati od osnovca...
Medjutim, privatnost svakoga apsolutno treba da postoji...Neke stvari roditelj ipak ne može da shvati jer na sve gleda isuviše subjektivno...I isto tako u nekim trenucima treba pustiti dete da samo odraste...da samo shvati neke stvari...da napravi dobar izbor...
Roditelj treba da bude tu...kao neko večito utočište, kao drug sa kojim uvek možeš da popričaš, da se posavetuješ, da se dogovoriš...

[Cezar]

Zavisi od poverenja majka - dete... Nisam siguran, ali posto dolaze ova "podobna" tinejdzerska vremena mozda i nije lose malo kontrolisati dete ali u umerenim kolicinama...

[TROPRSTI]

CILJ OPRAVDAVA SREDSTVA.

Ništa nije suvišno što roditelj preduzme da bi bio pravilno informisan i na korak ispred nevolje u koju mu dete može zapasti.
Sve se mora odraditi detektivski, kako dete ne bi saznalo da je pod BRIŽNIM nadzorom.

Koliko god se gnušali takvih metoda, mnogo je svrsishodnije biti u toku sa detetovim životom i na takav način, nego sve prepustiti GOLOM POVERENJU.

Kasno je posle kad se nevolja pojavi da se pravdamo kako smo bili drugarsko-demokratski nastrojeni roditelji.

I koliko god da mislite da ste u toku zbivanja, uvek će vam nešto izmaći. I daj Bože da to ne bude nešto pogubno po decu.

Da bi svojoj deci mogao da dozvolim da rade sve što im je volja, trudio sam se da saznam šta im je u glavi i koliko se mogu osloniti na instrumente njihove samokontrole i procene šta je prihvatljivo u ponašanju.

I pored toga treba se što otvorenije družiti sa svojom decom i razmenjivati kroz priču što više životnih pouka koje će im biti od koristi.

[veljko yaric]

Postujem to ali ako ste ga odgojili da mu mozete vjerovati da nebi danas sutra bilo joj a on kaze ili ona pa sta je vi ste me zapostavili

[pero_M]

Sin mi vise nije tinejdzer, ima 22 godine ali jos uvek je sve to aktuelno.
Paradoks kontrole dece je u tome, sto ga vise kontrolises on se sve vise skriva.
Imao sam i jos uvek imam suptilnije metode kontrole. cim je poceo da izlazi sa drustvom (do 22 sata) samo u ulici, nagovestio sam mu da ce biti kontrolisan. Rekao sam mu da cu ga kontrolisati tako da on nece ni znati. Usput se druzim i sa roditeljima njegovih drugova, pa saznam ponesto i polako sklapam sliku o desavanjima i po analogiji u glavi pravim pretpostavke. Tako sklopim profil osnove njihovog druzenja. Saznam poneku cinjenicu i onda ga stavim na muke. Pitam sta se desava u drustvu, sta rade i tako to. Pitam npr. ko je sinoc bio pijan (a saznao od komsije), a on u cudu "otkud ja to znam". Tada dolazi ono cuveno "Slusaj, i ja sam bio mlad i radio isto sto i ti i ne mozes mi nista sakriti" onda se on polako mic po mic otvori i kaze nesto sto znaju samo oni i niko vise, a tice se npr. nekog roditelja. Tada mi ni po koju cenu nismo o tome pricali da ga "ne odamo" jer je to "nasa tajna". I tako smo saznavali mnogo vise nego da spijuniramo i preturamo po stvarima. Cak ako i preturamo po stvarima, onda se igramo dobrog i loseg policajca (ja sam dobri policajac i kazem mu da je mama preturala po njegovim stvarima ali da sam joj ja zabranio da to ne radi vise). Samo ako oba roditelja, zajedno, smisljeno nastupe dete se nece osecati ugrozeno (po pitanju privatnosti). Ja, posto sam otkacen, salim se sa svim njegovim drugarima, spustim se na njihov nivo i pricam im moje dogodovstine, a usput ih navedem da i oni ponesto ispricaju i tako saznam poneke cinjenice. Nikad nisam direktno ispitivao njegovo drustvo, oni sami pocnu pricati a da nisu ni svesni. Treba primeniti psihologiju.
Znam da on ima mnogo "tajni" koje ja ne znam, a zato ima i onih tajni za koje misli da ja ne znam. Te tajne mu ponekad nabijem na nos kad pocne da previse luta na svom zivotnom putu, recima da "ja znam sve" pa mu nabacim jednu od njegovih "tajni" i onda ga razoruzam, a ostale cuvam za sledecu priliku. Mozda je to podlo od mene ali on nam se ipak dosta poverava.
Sad je trenutno zaljubljen ko tetreb. Misli da mi to ne znamo al to se vidiiii..